Milorad Pavić

Milorad Pavić

Milorad Pavić (rođ. 15. oktobar 1929, Beograd, umro 30. novembar 2009, Beograd) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti.
Sadržaj [sakrij]
1 Život i delo
2 Nagrade i priznanja
3 Dela
3.1 Adaptacije Pavićevih dela
3.1.1 Film i televizija
3.1.2 Strip
3.2 Pavić kao prevodilac
3.3 Knjige o Paviću
3.4 Knjige razgovora M. Pavićem
4 Reference
5 Spoljašnje veze
[uredi]Život i delo

Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977-79 bio je dekan.


Milorad Pavić u tašmajdanskom parku, Beograd
Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982).
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994.
Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine.
Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.[1]
[uredi]Nagrade i priznanja

Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada Meša Selimović za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada Borisav Stanković za 1992; srebrna medalja Feliks Romulijana za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; Prosvetina nagrada za 1994; nagrada Stefan Mitrov Ljubiša za 1994; Kočićeva nagrada za 1994; Vukova nagrada za 1996; Andrićeva nagrada.
Bio je počasni doktor sofijskog univerziteta i predsednik srpsko–ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta.[2]
Spomen ploča sa njegovim likom otkrivena je 21. februara 2011. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[3]
[uredi]Dela

Palimpsesti pesme, Beograd 1967, 63 str.
Istorija srpske književnosti baroknog doba, Beograd 1970, 527 str.
Mesečev kamen pesme, Beograd 1971, 118 str.
Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str.
Gavril Stefanović Venclović, Beograd 1972, 326 str.
Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, Beograd 1972, 346 str.
Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str.
Jezičko pamćenje i pesnički oblik ogledi, Novi Sad 1976, 429 str.
Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str.
Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma, Beograd 1979, 572 str.
Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str.
Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str.
Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str.
Rađanje nove srpske književnosti, Beograd 1983, 631 str.
Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str.
Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str.
Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str.
Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str.
Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str.
Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str.
Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str.
Pozorišni jelovnik za uvek i dan više, Beograd 1993, 134 str.
Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str.
Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str.
Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str.
Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, Dereta, 1998, 52 + 71 str.
Glinena armija, Beograd, Interpres, 1999. (Bibliografsko izdanje)
Kutija za pisanje, Beograd, Dereta, 1999, 171 str.
Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, Dereta, 2000, 186 str.
Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. Plato, Beograd, 2001, 215 str.
Vrata sna i druge priče. Dereta, Beograd, 2002, 196 str.
Priča o travi i druge priče. Dereta, Beograd, 2002, 187 str.
Devet kiša i druge priče. Dereta, Beograd, 2002, 202 str.
Carski rez i druge priče. Dereta, Beograd, 2002, 266 str.
Sedam smrtnih grehova. Plato, Beograd, 2002, 173 str.
Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. Dereta, Beograd, 2002, 150 str.
Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. Dereta, Beograd, 2003, 167 str.
Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). Dereta, Beograd, 2003, 84 + 70 str.
Unikat. Dereta, Beograd, 2004, 170 str.
Plava sveska. Dereta, Beograd, 2004, 118 str.
Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. Dereta, Beograd, 2004, 274 str.
Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. Čigoja, Beograd, 2004, 63 str.
Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) Dereta, Beograd, 2005, 44 + 50 str.
Roman kao država i drugi ogledi. Plato, Beograd, 2005, 176 str.
Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. Dereta, Beograd, 2005, 104 str.
Drugo telo. Dereta, Beograd, 2006, 310 str.
Pozorište od hartije, roman. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str.
Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). Euro Giunti, Beograd, 2008, 292 str.
Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str.
Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str.

wikipedia

Putokazi za lepši dan: Milorad Pavić

Pavićeva pisana reč svakako jeste primamljiva i odajem puno poštovanje čoveku koji je širom sveta poneo laskavu titulu “prvi pisac 21. veka”. Ipak, moram priznati da sam Pavića ponekad čitala sa mukom, jer je uglavnom moje misli ostavljao zbrkane i teške, uspevši da me natera da se zapitam nad nekim suštinskim životnim pitanjima. Koje nam se to nevidljive tajne smeše? Šta je to u vazduhu što ne vidimo i ne čujemo, a postoji? Gde to ostaju zapisane naše izgubljene ljubavi? Da li zaista u tolikoj meri mislima utičemo na sopstvenu dušu, ali i na tuđe? I tako redom… Beograđanin je svoje stvaralaštvo ukrasio nizom metafora i alegorija, učinivši tako svoju književnu zaostavštinu nedostupnom za svakog, ali dragocenom za onog ko uspe da je shvati. Opisi sa kojima se susrećemo krajnje su neobični i živi, a nadasve slikoviti i okrepljujući. Na svakoj njegovoj stranici kriju se, dobro ušuškane, velike i jednostavne životne istine o onom iskonskom u čoveku. Izuzete iz konteksta, njegove misli lakše su za tumačenje, i predstavljaju svojevrsnu riznicu mudrosti, te daju odgovore na uvek aktuelna pitanja o večnim tajnama života.

Sve budućnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako kako ih zamišljaš.

Naše uspomene, misli, osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer više liče (ma kakve da su) misli dva čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rođena misao međusobno.

Trebalo je bar jednom zanemariti vetrokaze, izabrati smer koji svi smatraju pogrešnim, odlučiti se za netačan proračun i okušati mogućnost koje se većina odriče.

Cilj nije najbitniji u životu. Život, međutim, nećeš provesti na cilju nego na putu do cilja. Zato je važnije kakav si put izabrao nego kakav cilj imaš.

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš se navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.

Osetiš li u sebi plamen, trči, jer ne znaš kada će se on ugasiti i ostaviti te u mraku.

Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva.

Pola naše ljubavi ostaje nama, a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s polovinom naše ljubavi ovde desilo.

Često moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u našim sećanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo ženu da bi se tamo, u našim mislima začela neka jabuka poznanja, naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u našoj duši.

Poljubila me u vrat i upitala: “Da li znaš da čitaš poljupce? Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati, a mogu se baciti nepročitani. Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom ili dobro jutro! On znači doviđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, seti me se, ili srećan put! Poljubac je zalog sreće, sećanje, laž, obećanje, ili dug sa kamatom. Vesnik radosti ili nesreće. Kroz poljubac jedno naše telo odlazi u naše drugo telo…”

Ona je znala da je jezik samo mapa misli, osećanja i sećanja čoveka. Kao sve mape – mislila je ona – stotinama hiljada puta jezik je umanjena slika onoga što pokušava da prikaže. Stotinama hiljada puta sužena slika ljudskih osećanja, misli i sećanja.

Ali, učili su nas svi samo kako se radi, a niko kako se živi.

Ljubav je nežna biljka, ljubav je uvek mlađa od nas, a mi smo, i ne osetivši to, počeli prema njoj da se odnosimo grubo. Zanemarivali smo našu ljubav, prećutkivali je, odlagali, zaboravljali, kao da smo hteli da je povredimo, osakatimo, čak ubijemo pre no što nas ubiju.

Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.

Stefana Pavlović:wannabe

У СНУ РУЧАК



Туђим прогоњен страхом страх нас ко дивљач крупну

из језика у језик терајући

догна међ чудне речи неке као кући

као у неку песму свеукупну

где гроб у гробу лежи и нема простора новог.

Носимо на језику реч

ко прстен птицу и облак у сафирном оку што носи.

Опадају нам власи са лишћем

и птицама гнезда у својој градимо коси.

Од брадатог камења и последње беле земље у вину

Сазидасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом.

Кашике пуне речи откидамо од уста и хранимо уши

но кућу не подигосмо и у ноћима под стрехом пећи

на кишама младим припитомљавамо памћење

и претражујемо у срцу помрчину

бројећи колико слова у мрак још смемо рећи.

So i san - Slova hazarske azbuke nose nazive prema jelima koja se sole, brojevi nose nazive prema vrstama soli, a Hazari raspoznaju sedam vrsta soli. Jedino se od slanog pogleda Boga ne stari, inace Hazari smatraju da se stari od pogleda, bilo svojih na sopstveno telo, bilo tudjih, jer oni oru i paraju tela oko sebe najrazlicitijim i najubojitijim alatkama, koje stvaraju njihove strasti, mrznje, namere i zudnje. Hazarska molitva je plakanje, jer suze su deo Boga posto, kao skoljka biser, uvek sadrze malo soli na dnu. Zene ponekad uzimaju maramu i savijaju je koliko mogu puta i to je molitva. Hazari takodje imaju kult sna. Smatra se da onaj ko je izgubio so ne moze da zaspi. Otuda paznja koja se u njihovoj sredini ukazuje snu, ali to nije sve, ima i nesto drugo sto nisam mogao dokuciti kao kad se od kola ne cuje put. Oni smatraju da osobe koje naseljavaju proslost svakog coveka u uspomenama leze kao zasuznjene ili uklete; ne mogu da se promene, ne mogu nijedan drugi korak da nacine do onaj koji su nekad vec nacinile, ne mogu da se sretnu ni sa kim drugim do s onima s kojima su se nekada srele, ne mogu cak ni da ostare. Jedina sloboda koja je data precima, citavim izumrlim narodima oceva i matera sadrzanim u secanjima, to je povremena oduska u nasim snovima. Tu, u snovima, te licnosti iz uspomena sticu malo slabo unovcene slobode, razmrdaju se, sretnu s nekim novim licem, promene partnere u mrznjama i ljubavi i steknu nesto malo privida zivota. Otuda san ima ugledno mesto u hazarskoj veri, jer proslost, zasuznjena zauvek u sebi dobija nesto slobode i novih mogucnosti u snovima.


I dusa ima kostur, a to su secanja.

Hazarski recnik

"Tvoja proslost krije se u tvom cutanju,
tvoja sadasnjica u tvom govoru,a
tvoja buducnost u tvojim pogresnim koracima."

Ljuljaška nad klancem imena

...
Što trčite ko psi ispred moga života, oči,
iza okuke njegove o neznane se otimajući stvari
Da l vas ko napada tamo u šumama što će naići,
i mogu li piti i ja od ove vode
Koju ločete iz sutrašnjih kiša?
Hoću li se probuditi slep jednoga jutra
Ako vas rastrgnu oči iz nekog tuđeg sna?

Kutija od sandala

Posadila sam ruže u tvoje čizme,
Iz tvoga šešira raste mi šeboj.
Dok te čekam, u svojoj jedinoj
I večitoj noći, po meni veju dani
Kao komadići pocepanog pisma.
Sastavljam ih i sričem slovo po slovo
Tvoje ljubavne reči.
Ali, pročitati malo šta mogu, jer
Ponekad se pojavi nepoznati rukopis,
I uz tvoje pismo zapadne komadić -
Nekog drugog pisma,
Umeša se u moju noć neki tuđi dan,
I tuđe slovo.
Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani
Više neće biti potrebni.
I pitam se:
Da li će mi i tada pisati onaj drugi,
Ili će biti i dalje noć?"...

Milorad Pavić (15. oktobar 1929. - 30. novembar 2009.) bio je srpski prozni pisac i istoričar književnosti. Do danas njegova dela imaju preko 80 prevoda na različite jezike sveta. Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.
Neka od njegovih dela su: " Nove beogradske priče " , " Hazarski rečnik " , " Predeo slikan čajem " , " Poslednja ljubav u Carigradu " , " Stakleni puž " , " Zvezdani plašt " , " Kutija za pisanje " itd.

Jedan Hazarski čitač snova, koji je još bio učenik u manastiru, dobi na poklon ćup i postavi ga u svojoj ćeliji. Uveče spusti u njega svoj prsten, ali kada ga ujutru potraži, ne nađe ga. Zavlačio je ruku uzalud i nikako nije mogao dosegnuti dno. Pošto je ćup bio plići od dohvata ruke, to ga je začudilo. Pomerio ga je, ali pod ćupom bio je ravan pod i nikakav otvor nije se mogao naći, a ćup je ozdo bio zadniven kao svaki drugi. Uzeo je štap i pokušao štapom da domaši dance, ali opet bez uspeha; dno kao da je bežalo. Pomislio je: " Gde ja, tu i moj prag " , i obratio se učitelju Mokadasi al Saferu zamolivši ga da mu objasni šta znači takav ćup. Učitelj je uzeo kamičak, ubacio ga u ćup i brojao. Kada je izbrojao do 70, iz ćupa se čuo pljusak kao da je nešto palo u vodu i učitelj je rekao:
- Mogao bih da ti objasnim šta znači tvoj ćup, ali razmisli da li ti se to isplati. Čim ti kažem šta je, ćup će za tebe i druge neminovno vredeti manje nego sada. Jer ma koliko vredeo, ne može vredeti više no sve, a čim ti kažem šta je, on više neće biti sve ostalo što nije, a što sad jeste.
Kada se učenik složio sa mišljenjem učitelja, učitelj je uzeo štap i razbio ćup. Dečak ga je zapanjeno upitao zašto čini štetu, a učitelj je uzvratio:
- Šteta bi bila da sam ti rekao čemu služi, pa ga razbio. Ovako, pošto ne znaš njegovu namenu štete nema, jer će ti služiti i dalje kao da nije razbijen...

Čovek pre nego što zaspi, u onom dvovlašću između jave i sna posebno usklađuje svoj odnos prema zemljinoj teži. Njegove misli oslobađaju se tada od privlačnosti zemlje u pravoj srazmeri sa silom kojom zemljina teža pojačano deluje na njegovo telo. U takvom času pregrada između misli i sveta postaje porozna, propušta čovečje misli na slobodu poput onih sita što imaju tri gustine. U tom kratkom trenutku kada se studen najlakše uvlači u čovečje telo, njegove misli kipte iz njega i mogu se pročitati bez većeg napora. Osobe koje obrate pažnju na onoga ko pada u san moći će i bez vežbe da uhvate šta on misli u tom času i na koga se misli odnose. A ako upornom vežbom uđete u ovu veštinu posmatranja čovečije duše u času kada je otvorena, trenutak tog otvaranja možete pratiti sve duže i sve dublje u san i u njemu možete loviti kao u vodi otvorenih očiju. Tako nastaju lovci na snove...
Ako bi se sastavili svi ljudski snovi dobio bi se jedan ogroman čovek, jedno ljudsko biće veličine kontinenta. I to ne bi bio bilo koji čovek, nego Adam Ruhani, nebeski Adam, anđeoski predak čoveka o kome govore imami. Taj Adam pre Adama bio je treći razum sveta u početku, ali se toliko zaneo sobom da je zalutao; i kad se osvestio iz te vrtoglavice, odbacio je u pakao svoje saputnike u zabludama, Iblisa i Ahrimana, i vratio se nebu, ali je tamo sada, umesto treći postao deseti um, jer se sedam nebeskih Kerubina našlo u međuvremenu na anđeoskoj lestvici iznad njega. Tako je došlo do zaostajanja Adama preteče: sedam stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kašnjenja za samim sobom i tako je rođeno vreme. Jer vreme je samo onaj deo večnosti koji kasni. Taj anđeoski Adam ili Praadam, koji je bio i čovek i žena istovremeno, taj treći anđeo, koji je postao deseti anđeo, teži večno da se dočepa sebe samoga i u tome na trenutke uspeva, ali ponovo pada, tako da i danas luta između desetog i drugog stupnja lestvice razuma.
Čovečji snovi su, dakle, onaj deo ljudske prirode koji potiče od tog Adama preteče, nebeskog anđela, jer on je mislio na taj način na koji mi sanjamo. Bio je brz kao što smo mi brzi samo u snu ili, tačnije, naši snovi su od njegove anđeoske brzine sazdani. I govorio je na isti način kao što mi govorimo u snu, bez sadašnjeg i prošlog vremena, samo u budućem. I poput nas u snu ni on nije mogao da ubije ili da oplodi. Ukoliko našeg anđeoskog pretka pratimo u trenutku kada je u usponu po nebeskoj lestvici, približavamo se i sami Bogu, ukoliko imamo nesreću da ga pratimo kad pada, udaljavamo se od Boga, ali ni jedno ni drugo mi ne možemo znati. Oslanjamo se na sreću uvek u nadi da će naš dodir s njime pasti u času kad je on na putu ka drugom stupnju lestvice razuma, kako bi i nas mogao povući u visine, bliže istini.

"Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
Ljubav se stiče polako – od jednog po jednog čoveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par…"


Milorad Pavić - "Kapa otrovnog vrganja "

Pavić je pisac za pisce. . .

~~Knjige su slikana pamet.

~~Sećanje nema svuda u nama isto godina.

~~Ne pada svuda kiša-ponegde padaju i kišina deca.

~~Kad smo siti možemo postiti.

~~Mudrost ne koristi čoveku mnogo.Mudri ljudi ne odu dalje od glupih

za onoliko koliko su pametniji,nego mnogo,mnogo manje.To je zato što

u životu nema prostora da se ode daleko.Raširiš ruke i eto jedne šake

na Suncu,a druge u magli. . .

~~Pazite kada spavate!Ovde kažu da čovek svake noći u snu

zaboravi po nekog od onih koje je na javi voleo. . .

~~Kad bi tvoja usta bila nema i moja ljubav bila bi gluva.

~~Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob poneti.

~~Naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko

u našoj duši.

~~Sad vam svaki balavac ima 50 godina !

~~Svaku priču treba ostaviti da malo odleži.Ako preko noći naraste kao testo

za hleb,dobra je.

~~Ko hoće da menja svet , mora da bude gori od tog sveta,inače

od posla nema ništa. . .

~~Život nije lek od smrti kao što je smrt lek od života.

~~Čovek ne stari ravnomerno uz časovnik,nego ponekad za tri dana

više no za godinu.

~Kao što neke ljude ne drži mesto,neke ljude ne drži vreme.

~~Stvar najsličnija mislima-to su bolovi.

~~Vreme istini može da naškodi više nego laži.

~~Ko nauči da svaka suza vredi dve suze,vredeće svojih suza.

~~Pisac k’o pisac.Neće pokvariti samo ono što ne napiše.

~~Postoje ljudi čiji zaborav ima dubok džep.

~~Svaka vrlina je samo stanica na jednakom odstojanju dve susedne mane.

~~Ni dva mraka nisu ista a nekmoli ljudi.

~~Ljubav stvara ljubavnike,a ne ljubavnici ljubav.

~~Samo prošlost može da stane u budućnost,obratno ne.

~~Što se u životu promaši u snu se ne ulovi.

~~Umeš da tražiš ali ne znaš kada si našao.

~~Velikoj ljubavi treba dugo da sazri,a mala je tu u tren oka.

~~Ljudi žive u svojim mislima kao larve.Tek poneki se razvije u leptira i napusti čauru.

~~Što dalje od jedne noći to bliže drugoj.

~~Predosećanje je ruda od koje tek treba iskovati novac.

~~Bilje , životinje , zvezde , priroda , istinu nose u sebi i

nikad ne lažu.Čovek je jedino stvorenje koje istinu pokušava da

saopšti drugima.Tako nastaje laž.

~~Uvek se mora znati šta se pogađa ako se promaši cilj.

~~Samo kad bih i ja umeo da mrzim , samo kada me ne bi užasno

umaralo da mrzim. . .

~~Buku je lako napraviti.Napravi ako , možeš tišinu !

~~Duša nema pol.Pol ima samo telo.

~~Sunčani dani su za sve , svaka budala ih razume , ali nepogodu

i buru razumeju samo izabrani. . .

~~Čuvaj se onog kome ne možeš da upamtiš ime !

~~Nemojmo potcenjivati tajne , bolje je potceniti uho koje

ih prima.Uho je glupo i šuplje po definiciji.

~~Uvek je znala šta neće i na osnovu toga izdvajalo se samo

od sebe ono što hoće , ili bolje rečeno , kada bi prosejala

sve što neće , u njenom situ ostajalo je , kao talog , ono

što hoće da uradi.

~~Ovde je mrak još veoma slabog kvaliteta , noć ni prebijene

pare ne vredi.

~~Čovek jednostavno nije stvoren tako da gleda samo napred.

~~Broj reči koje će čovek izgovoriti je utvrđen unapred i konačan.

~~Ko se od sebe izleči , propašće.

~~Istina ima uvek jedan kraj u zemlji , kao koren koji je hrani.

~~Teška pitanja su upravo ona na koja bi odgovor značio

saznavanje više od tri ili četiri stvari odjednom , što nije po meri ljudskih moći.

~~Stih i jeste najbolji ako se u njemu može stanovati.

~~Svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene , jer

tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.

~~Bog leči a mi samo previjamo.

~~Ljubav , to je nešto što se uči i uvežbava . Takođe , ljubav je

nešto što se mora ukrasti . Ako svaki dan ne ukradeš od samoga

sebe malo snage i vremena za ljubav , ništa od ljubavi.

~~Svaki novi ključ jedna briga više.

~~Ceo ljudski život se svodi na sutra.

~~Budućnost je ogromni kontinent koji tek treba da

otkrijemo.Tamo ne važi novac koji mi koristimo.

~~A ti , ako me izgubiš , izgubićeš me u sebi a ne u meni.

~~Šta je ovde razbijeno , na onome svetu je celo.

~~Najveća razočarenja u životu donele su mi pobede.Pobede se ne isplate.

~~I zaustavljen sat prođe kroz tačno vreme.

~~Nismo znali šta hoćemo , hteli smo to odmah a nismo

dobili nikad.

~~Dani u godini ne idu jedni za drugima u sebi podobnom nizu ,

nego se menjaju i sustižu plići i dublji , kako koji.

~~Uči se da zaboravljaš ono što hoćeš , to je važnije i teže ,

nego da pamtiš ono što nećeš.

~~Do tajne se ne stiže drumom , nego stranputicom.Ona nije na kraju

pravog , nego na kraju pogrešnog puta.

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret.
I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe.
Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom.
Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

Kapa otrovnog vrganja – Milorad Pavić

Poljubila me u vrat i upitala: Da li znaš da čitaš poljupce?
Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati, a mogu se baciti nepročitani.
Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom ili dobro jutro!
On znači do viđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, seti me se, ili srećan put!
Poljubac je zalog sreće, sećanje, laž, obećanje,ili dug sa kamatom.
Vesnik radosti ili nesreće. Kroz poljubac jedno naše telo odlazi u naše drugo telo…

Tada sam rekao da sam njeno pismo na mom vratu pročitao…i odveo sam je u krevet…

Milorad Pavić- „Drugo telo“

“Svi mi imamo s Bogom jedan ugovor. Polovina svega što imamo, ili činimo, polovina vremena, snage ili lepote, naših poslova i putovanja ostaje nama na raspolaganju, a druga polovina ide Bogu. Tako je i sa ljubavlju. Pola naše ljubavi ostaje nama, a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s našom polovinom naše ljubavi ovde desilo…”

Milorad Pavić, “POSLEDNJA LJUBAV U CARIGRADU”

Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora! Ja tim zvucima zalivam cvece u bašti pod prozorom. Ono tako bolje raste… Ima pesama koje cvece voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuce. Zbilja, šta da kažemo o kucama? Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna mržnje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu sužnja i tamnicara, ali to može biti i ljubavna prepiska… Takvu kucu koja lici na ljubavno pismo hocu da mi sagradiš. Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih šljiva na njušku hrtu, koji kinu.

– Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osecanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana. Tada sam shvatila da mogu da radam decu i da cu ih radati. I odmah pocela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muškarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim. Ljubav, to je nešto što se uci i uvežbava. Takode, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u mašti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce… On raste brže no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Šaljem ga u mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Bec na vojno inženjerijsko ucilište da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuce… Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tacno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom…

– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuca i gde sam tu ja? Hoce li vam vaš izmaštani negdašnji decak sagraditi palatu?

– Hoce – uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.”

Milorad Pavic
Damaskin- prica za kompjuter i sestar - Rucak

Ako želite da druga osoba otvori svoje srce otvorite i vi svoje. Ona ne može da uradi ništa što vi ne možete da uradite. Ona je vaše ogledalo. Čak i ako bi ona prva to uradila, vi to ne biste mogli da osjetite ako niste otvorili svoje srce.
Ako želite da s nekim poboljšate odnos, poboljšajte odnos sa samim sobom.
Ako želite da osjetite više povjerenja, vjerujte sebi više.
Ako želite da osjetite više ljubavi, volite sebe više.
Ako tražite sigurnost, pružite sami sebi sigurnost.
Ako želite da se bolje ophode prema vama, ophodite se sami bolje prema sebi.
Ako želite da doživite bogatstvo, darujte sebi prvo punoću. Za to vam nije potreban novac, samo odgovarajuće usmjerenje vašeg opažanja.
Ako čeznete za novim podsticajima, slobodom i avanturom, uradite to sami. Počnite s malim, a onda će veće doći samo.
Ako ne želite da vas varaju, obratite pažnju da li sami sebe negdje varate.
Ako želite da budete poštovani, poštujte sami sebe.
Ako želite da imate veću slobodu odlučivanja, a ne dobijate je, odlučujte ipak sami.

Šta god da tražite: budite to prvo sami, a ako vam to pričinjava zadovoljstvo, vi to onda kasnije dajte i drugima. Tada će vam se sve to na kraju vratiti zato što djeluje kao vaš magnet.

Ridiger Šahe – “Tajna magneta srca”

Vremenom ces navici na rastajanje. Naucices da se secas. A secanje je isto kao i susret. I pomalo ces navici da volis mnoga bica u uspomeni.
Kao sto deo sebe dajes prijateljima, tako ce i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ces videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ces morati da das sve i da te ne boli. Naucices da sanjas. Da lecis dodirom. Da zadajes mali, da bi ublazila veliki bol.
- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime buducnosti i od secanja na proslost, nego zbog ovog trenutka.
Vrlina je biti potpuno ziv...

Milorad Pavic

Za pisca je knjiga – drugo telo.
To “drugo telo” je slično onome koje je Hristos dobio posle vaskrsnuća.
M. Pavić
Neki su pisci u proteklim vekovima ugradili svoje delo u temelje nacionalnih država. Ali bilo je to davno. Ne nastaju države tako često pa ni pisci nemaju tu fantastičnu priliku da stave svoje simboličke resurse „na polzu svome rodu“. Međutim, neki od njih su baš imali sreće. Milorad Pavić bio je takav pisac. Radi se o lepo iskorišćenoj prilici da se jedna književna bio(biblio)grafija ugradi u pozne nacionalističke projekte koji su tokom osamdesetih godina bili u punom jeku u Srbiji. Pisac Hazarskog rečnika, Milorad Pavić, može se smatrati rodonačelnikom jedne književne struje u savremenoj srpskoj literaturi koja je proizašla iz njegove radionice, nakon čega se, budući privržena državi i naciji, nastavila razvijati u skladu sa srpskom politikom. Tako je došlo i do ne tako iznenađujućeg spoja sa Hajdarom Alijevim, rodonačelnikom nekih drugih disciplina u Azerbejdžanu.

Ponuda koja se ne odbija
Ovih dana je na beogradskom Tašmajdanu osvanuo Milorad Pavić sav u bronzi u susedstvu azerbejdžanskog oligarha i kagebeovca Hajdara Alijeva. Ta dva spomenika, jedan stamen i zagledan u budućnost a drugi stereotipno pesnički zapitan, povezali su, kako je to rekao predsednik Tadić na njihovom oktrivanju, „naše dve zastave“. Ali da li je moguće tek tako povezati nečije zastave slučajnim izborom spomenika i dovođenjem istih u zajednički simbolički kontekst. U tom smislu je azerbejdžanska konstrukcija, finansijska i politička, zatvorena i „transparentna“. Srpska se, s druge strane, još uvek otima moći interpretacije, ali radi se zapravo o naizgled hermetičnom srpskom političkom narativu koji u biti ima jednostavne ključeve za čitanje.

Mogao je tu umesto Pavića osvanuti i neki drugi književni delatnik ali nije. Zbog čega? Da li bi sa nekim drugim partnerom „naše zastave bile dovoljno povezane“? Izgleda da ne bi. Pa ko je to vodio brigu o tome. Možda Tadićev PR tim, koji je hitro reagovao nakon stizanja azerbejdžanske poruke u Beograd: „Investiraćemo dva miliona evra u rekonstrukciju jednog vašeg parka ali pod uslovom da se u njemu nađe skulptura našeg bivšeg predsednika H. A. Vi predložite u čijem će se društvu ona pojaviti.“ Ponuda je svakako bila primamljiva. Budući da još dugo neće izaći iz recesije, Srbija se kao u Kopolinom Kumu našla pred ponudom koju neće moći da odbije. Neko bi mogao okriviti azerbejdžansku spoljnu politiku koja je izabrala pravi trenutak za realizaciju svoje marketinške akcije, prethodno izvedene u Ukrajini i Rumuniji, ali bilo bi to nedopustivo. Hajdarov naslednik je uradio posve legitimnu stvar, naložio je svojim PR timovima da mapiraju područje Istočne Evrope, pronađu najslabije karike, prouče malo okolnosti i učine svoju ponudu što primamljivijom. Bilo bi svakako interesantno kada bi se mogao proučiti ukrajinski i rumunski slučaj. To bi upotpunilo sliku o strategiji azerbejdžanske političke elite. Ovako mi preostaje samo Pavić u interpretaciji državnih PR-ova.

Kojim putem su mogli ići Šaper i Krstić kada ih je Tadić tog dana pozvao u svoj kabinet i pročitao azerbejdžansku poruku? „Šta znamo o Azerbejdžanu?“ svakako ih je pitao Tadić. „Nažalost, ne mnogo, Borise“, odgovorio je verovatno Šaper. „Ipak,“ prekinuo ih je mudro Krstić: „Tu se pominju dva miliona evra, ako se ne varam…“ „Tačno, dva, ne varaš se“, potvrdio je Tadić. „Za te pare možemo čudo da napravimo… Mislim na izbore u Beogradu…“ „Krle je u pravu“, rekao je Tadić i dao im nalog da podrobnije ispitaju stvar.

Vratili su se već sutradan. Verovatno je izlagao Šaper kao samouvereniji i ubedljiviji od dvojice Idola. Izneo je Tadiću tom prilikom sve do čega je njegov stručni tim preko interneta mogao da dođe. Radi se o državi na Kavkazu, nezavisnoj od 1991. godine. Glavni grad je Baku. Govori se azerbejdžanski, ruski i jermenski. Smatra se da su potomci drevnih Hazara. Državna religija je islam. A onda su pred Tadićem počeli da otvaraju azerbejdžansku stvar kao ex-SSSR babušku: U Azerbejdžanu je jedna republika, u republici jedna autonomna oblast pod imenom Nagorno-Karabah koji se otcepila od Azerbejdžana i danas funkcioniše kao faktički samostalna ali međunarodno nepriznata država. Tu se i Tadić već prilično zainteresovao: „Napravili ste odličan posao!“ „Tek ćemo napraviti odličan posao“, ispravio ga je Šaper uz smešak, stvaljajući ruku u džep i pokazujući na Krstića. Onda je Krstić, inače sklon (para)literaturi objasnio detalje marketinškog plana: Očigledno je da i Azerbejdžan ima svoje Kosovo. Ali zato Srbija ima svog Milorada Pavića.