Opera i sve o njoj

Termin “opera” dolazi od latinske reči opus ili “rad”. Termin “sapunska opera” ili “sapunica” prvi put je zabeležen 1939.godine, a odnosio se na radijske emisije koje su sponzorisali proizvođači sapuna.

Opera je izvorno bila dvorska zabava, te se od početka koristila za prikazivanje bogatstva i sjaja monarha ili aristokrate.

Opera je nastala iznenada, krajem šesnaestog veka, na dvorovima severne Italije. Iako su i pre toga prikazivane drame uz muziku, nije zabeleženo kako je to izgledalo. Opera je renesansni fenomen. Prva opera komponovana je 1598. godine. Bila je to Dafne Jakopa Perija iza koje je ubrzo došla i njegova Euridika (1600), a koja je prva opera preživela do danas.

Tokom sedamnaestog veka, ženama nije bilo dozvoljeno da pevaju na sceni, čak ni u horu. Kastrirani muškarci, castrati, pevali su umesto ženske glasove sopran, mecosopran i alt. Jedan od najčuvenijih kastrata bio je Baldasare Feri (1610-1680). Toliko je bio popularan da su ga dočekivali nekoliko kilometara izvan grada da bi mu kočiju napunili cvećem.

Prve opere koje su se izvodile u Francuskoj počev od 1645. godine bile su italijanske. U to vreme Francuzi su više cenili balet nego operu, te je i francuska opera tog doba poprimila nov oblik operskog baleta.

Prva operska kuća, San Kasijano, otvorena je u Veneciji 1637. godine, gde je “otac opere” Klaudio Monteverdi koji je, prelazeći sa više dramske u više muzičku operu pomogao da Venecija postane prestonica opere.


Volfgang Amadeus Mocart (1756-1791) svoju prvu operu Bastijen i Bastijena napisao je sa samo 12 godina.

Ludvig van Betoven (1770-1827) je napisao samo jednu operu – Fidelio, a na njoj je radio jedanaest godina. Izvedena je 1805. godine, u vreme kada je kompozitor potpuno ogluveo.

Đoakino Rosini (1792-1868) napisao je jednu od najpoznatijih svojih opera – Seviljskog berberina – za samo dve nedelje.

Gaetano Doniceti napisao je jednu od najpoznatijih operskih scena ludila u Lučiji od Lamermura inspirisan pričom Valtera Skota Nevesta od Lamermura.

Mocart se priključio masonima 1784. godine i napisao je nekoliko kantata za njihove ceremonije. U operu Čarobna frula uneo je masonske ideje o mudrosti, prirodi, prijateljstvu i žrtvi. Njegov libretista Emanuel Šikaneder bio je takođe mason. Mocart je umro devet nedelja posle premijere Čarobne frule, a neki smatraju da je ubijen jer je njegova opera otkrila tajne društva.

Prsten Nibelunga Riharda Vagnera (1813-1883) je ciklus od četiri opere – Rajnsko zlato, Valkira, Zigfrid i Sumrak bogova. Obično se izvode odvojeno, ali Vagnerova ideja bila je da se izvode u nastavku. Kada se neka operska kuća odluči na ovako komplikovan zadatak, Prsten Nibelunga postaje najduža opera na svetu, koja traje više od 14 sati, a uključujući pauze i oko 18 sati. Vagner je ovo remek-delo pisao preko trideset godina.

Vagner je uspeo za života da dobije i sopstvenu opersku kuću – Bajrojt (festivalsko pozorište), koje je bilo dom njegovom ciklusu Prsten Nibelunga. Za “vagnerijance” Bajrojt je sveto mesto gde se svake godine dolazi na hodočašće na kome se sluša i gleda Vagnerova muzika.

La Scala (Skala) – operska kuća u Milanu koja je osnovana 1778. godine, poznata je po tome da ima publiku koju je najteže zadovoljiti. Ova publika poznata je po tome da ume da natera pevača da peva i peva sve dok ne otpeva savršeno.

Posle nastupa Plasida Dominga u naslovnoj ulozi Verdijevog Otela u Beču 1991, publika je aplaudirala sat i dvadeset minuta, što je svetski rekord u dužini aplauza.

U operi je uobičajeno da se na kraju viče bravo pevaču, a brava pevačici. Ako biste da pohvalite više pevača, uzviknite bravi, a ako su na sceni samo pevačice, onda uzviknite brave!

Opera Karmen bila je krajem 19. veka popularnija u Italiji nego u Francuskoj. Na samoj premijeri, 3. marta 1875. nije postigla neki značajniji uspeh. Njen autor Žorž Bize smatrao je premijeru za totalni fijasko. Tri meseca posle premijernog izvođenja svog danas najpopularnijeg dela, umro je ne dočekavši da vidi njen uspeh.

Najpopularnija Verdijeva tema na mobilnim telefonima je trijumfalni marš iz Aide.

La donna e mobile (Žena je varljiva), arija iz opere Rigoleto, jedna je od najpoznatijih na svetu. Ova arija je za premijeru opere uvežbavana u tajnosti jer je melodija zanimljiva i lako pamtljiva. Posle prvog izvođenja pere, skoro svaki venecijanski gondolijer pevušio je ovu ariju. Ovu ariju izvodili su mnogi poznati tenori, od premijernog izvođenja Rafaelea Miratea, preko Enrika Karuza, Plasida Dominga, Lučana Pavarotija, do Dijega Floresa i Roberta Alanje. Enriko Karuzo je 37 puta bio Vijvoda iz opere Rigoleto.

Tokom Drugog svetskog rata Kraljevska operska kuća u Londonu (Kovent garden) postala je plesna sala i umalo to i da ostane.

Kompozitoru Gustavu Maleru traženo je da iz judaizma pređe u katoličku veru da bi bio prihvaćen kao muzički direktor Bečke opere. Na tom mestu ostao je od 1897. do 1907. godine. Na istoj poziciji, u istoj operskoj kući, Rihard Štraus bio je od 1919. do 1924. godine.


Gustav Maler je prvi uveo običaj, u Bečkoj operi, da se tokom predstave priguše svetla. U to vreme to je bilo gotovo neverovatno i izazivalo je iščuđavanje posetilaca. Danas je to uobičajena praksa svuda u svetu.

Ismail paša, kediv Egipta, naručio je od Verdija operu sa sadržajem iz istorije Egipta. Verdi je za operu Aida dobio 150 hiljada franaka, a premijera je, posle odlaganja zbog Francusko-pruskog rata, održana 24.12.1871. godine. Nasuprot ustaljenom verovanju, ova opera nije pisana u čast otvaranja Sueckog kanala (1869). U čast Kanala otvorena je Opera u Kairu, iste godine kada i Kanal, izvođenjem opere Rigoleto. Verdi je dobio molbu da napiše novu operu za otvaranje Sueckog kanala, ali je ponudu odbio, pod izgovorom da ne piše po narudžbini.

Opera Travijata jedna je od najpopularnijih opera svih vremena. Na premijeri u Veneciji 6. marta 1853. godine doživela je skoro potpuni fijasko. Radnja opere je za to vreme bila veoma neuobičajena, pevači su nosili savremene kostime. Fijasku premijernog izvođenja Travijatei doprineli su i pevači, jer je za glavnu ulogu lepe, krhke kurtizane odabrana pevačica koja je bila krupna i ružnjikava. Pevač koji je pevao u ulozi Alfreda, tenora koji se zaljubljuje u glavnu glumicu, bio je potpuno promukao a bariton je bio uvređen što mu nije dodeljena veća uloga.

Arhitektu Jorna Utzona, projektanta čuvenog operskog zdanja u Sidneju, odbilo je troje sudija na konkursu, 1956. godine. Tek četvrti sudija, poznati američki arhitekta Eero Saarinen je smatrao da je projekat izuzetan. Utzon je odneo pobedu među 233 projekta. Staklo koje ke korišćeno za zgradu Opere u Sidneju jedinstveno je i specijalno je izrađeno u Francuskoj.

Teatro real u Madridu bio je domaćin 14. Evrovizije 1969. godine. Učesnici su scenu morali da dele sa jednom impozantnom skulpturom Salvadora Dalija.


Opera u Čikagu je 1989. godine zabranila nastupe Lučana Pavarotija, zbog njegove dobro poznate navike da otkazuje nastupe u poslednji čas. Svoj operski debi Pavaroti je imao u Ređo Emilija Teatru kao Rodolfo u Pučinijevim Boemima, 1961. godine. Tokom svoje karijere, Pavaroti je nastupao 379 puta u Metropoliten operi u Njujorku.

Čitavih 150 godina pre nego što je Pavaroti osvojio svetsku opersku scenu, njegov zemljak, Đoakino Rosini je krenuo u osvajanje Zapadnog sveta svojim velikim operama, a toliko je bio uspešan da je mogao da prestane da radi sa nepunih četrdeset godina.Kao i Pavaroti, bio je poznati i kao osobiti gurman. Dobri prihodi omogućili su mu da tokom života uživa u svojoj omiljenoj hrani svakog dana – u kavijaru, tartufima i šampanjcu. Rosini je voleo da priređuje večere i druženja u svom pariskom domu, takođe je voleo da kuva i čak je izmislio i jelo “Turnedo Rosini“.


Đakomo Pučini je svoju čuvenu operu Madam Baterflaj, u kojoj se govori o američko-japanskom kulturnom sudaru sa tragičnim posledicama smestio u Nagasaki, decenijama pre Drugog svetskog rata.

Kada je Napoleon 1813. godine izgubio bitku kod Lajpciga, vojnici Koalicije ušli su u Italiju kako bi se osvetili „prijateljima Francuske”. U jednom seocetu na severu Italije, seljaci su požurili da se sakriju od vojske. Neke žene sklonile su se sa decom u crkvu. Za jednu ženu sa bebom od par meseci nije bilo mesta u crkvi pa je ona pobegla u zvonik. Nažalost, vojska je napravila pokolj u crkvi. Jedina preživela bila je žena iz zvonika i njen sinčić, Đuzepe Verdi.


S.Spasić
avantartmagazin.