Aleksandrovac

ALEKSANDROVAC



Opština Aleksandrovac se prostire u centralnom delu Srbije. Zapadna teritorija opštine predstavlja krajnje delove Dinarskog planinskog sistema (Goč, Željin i Kopaonik), pravca pružanja sever - jug. Raščlanjenost terena je izrazita i kreće se od 190 do 1785 m nadmorske visine.

Teritorija ima nekoliko morfoloških celina. To su: Donja Župa i planinsko zaledje Gornja Župa.


Donja Župa

Donja Župa predstavlja geografsku celinu sa nizom fizičko-geografskih i kulturno-istorijskih osobenosti. Pod pojmom župa se najčešće podrazumeva blago zatalasana kotlina sa nadmorskom visinom od 250 do 700 m.


Gornja Župa

Planinska Župa se izdiže iznad zatalasane jezerske površi Donje Župe i nižih dolinskih strana rečnih tokova zahvatajući najveći deo teritorije (više od 70%).

Nakon povlačenja Panonskog mora, koje se ovde uvlačilo u obliku zaliva, rečni tokovi su izgradili današnji reljef oblikujući bezbroj brežuljaka i dolina raznih pravaca pružanja.

Uglavnom su to brežuljkasto-brdoviti i nisko-planinski predeli u istočnom delu opštine i predeli sa izrazito planinskim karakterom na zapadu.

Sem manjih aluvijalnih ravni Župa je blago zatalasana površ koju karakterišu padine skoro bez osojnih strana što omogućuje dugotrajno dejstvo sunčevih zraka.

Područje opštine zaprema teritoriju od 386,7 km2, od čega donja, kotlinska Župa ili vinogorje 160 km2, a planinski deo 227 km2.

Aleksandrovac je administrativni, privredni, obrazovni, zdravstveni i kulturni centar opštine koju naseljava 33.249 stanovnika prema popisu iz 1991. godine u 54 naseljena mesta.

Pripada Rasinskom okrugu i susedne su joj opštine Brus, Kruševac, Trstenik, Vrnjačka Banja, Kraljevo i Raška.

Klima ove oblasti je umereno-kontinentalna sa nizom specifičnosti uslovljenih velikom razlikom u nadmorskoj visini, usponom planinskih masa i ekspozicijom terena. Umereno-kontinentalna klima župske varijante zastuljena u Donjoj Župi je približno 700 m nadmorske visine i ona je znatno povoljnija u odnosu na klimu susednih područja, naročito u pogledu prosečnih godišnjih temperatura i temperaturnih ekstrema.

Okolni planinski venci štite Donju Župu od naglih prodora hladnih vazdušnih masa i jakih vetrova. Najčešći i najjači vetrovi duvaju u toku zimskog dela godine, i to, uglavnom, iz severozapadnog i zapadnog pravca.
Mapa opstine Aleksandrovac sa selima



izvor:aleksandrovac.co.rs

Naselje Kožetin nastalo je na dnu amfiteatra nekadašnjeg neogenog jezera, na njegovom zapadnom obodu. Prirodni je geografski centar Župe koja je smeštena u centralnom delu Srbije. Otud je ovo naselje kroz istoriju igralo vrlo često značajnu ulogu u njenom razvoju.

Naselje se razvijalo na uzanim terasama Kožetinske reke i Popovačkog potoka, koje se na istočnoj strani naselja sliva u Kožetinsku reku. To je bilo "Kožetinsko dolne", kako se pominje u srednjevekovnim istorijskim izvorima. "Kožetinsko gornje" kao naselje formirano je na prostoru oko crkve na uzvišenju od 404 m nadmorske visine.


Kožetinska crkva

Ne zna se pouzdano kada je ovde niklo prvo naselje. Do sada su konstantovana dva bronzano-dobska lokaliteta - "Ivkovića kuće" i "Džodin vinograd", a verovatno iz gvozdenog doba - lokalitet "Stepića kuće". Arheološke pojave kod Kožetinske crkve i na Radovcu, uz druge elemente, trebalo bi vezivati za Kelte. Još u vreme Kelta, koji su u ove krajeve stigli u 4. veku pre naše ere, ovde je bilo pagansko svetilište. Na prostoru oko Kožetinske crkve iskopavani su arheološki predmeti iz tog, i nešto kasnijeg, vremena. Verovatno je na ovom dominantnom uzvišenju bio formiran svojevrsni akropolj. U Letopisu aleksandrovačke crvke zapisano je da je crkva izgrađena na temeljima neke ranije crkve.

Tu je moguće tražiti poreklo naziva naselja Kožetin. Što se tiče etimologije naziva, postoje dva tumačenja. Po prvom, kelti, romanizacijom po dolasku u ove krajeve, prihvataju rimske kultove. Boginja lova i meseca Dijana, postaje glavna boginja Kelta. Moguće je da je njihov Dijanijum (svetilište) bilo na prostoru kod današnje crkve. Kako je Dijani kao boginji lova bila, između ostalog, posvećena i Koza (corpa), to je naselje moglo imati naziv Corpium, odnosno, u slovenskom prevodu u obliku augmentativa na -etina, Kozetina, što je daljom transformacijom dovelo do sadašnjeg naziva Kožetin.

Po drugom tumačenju, na osnovu legende, na tom mestu je postojala crkva, ne zna se iz kojeg vremena, pokrivena kožom. Naselje je po toj koži dobilo naziv Kožetin, odredno Kožni, u obliku augmentativa na -etina, dao je naziv Kožetina, odnosno u daljem razvoju dolazi do naziva mesta Kožetin.

Najznačajnija tvrđava u ovom kraju nosi naziv Koznik, dakle po kozama. I poreklo tog naziva može se vezati za Dijanu, ne samo zato što su Kelti, moguće je, koristili to uzvišenje u strateške svrhe, vec i zato što je Dijanin kult očuvan dugo u srednjem veku, postepeno potiskivan jačanjem hrišćanstva sa kultom Bogorodice, a kasnije jačanjem kulta "silne Jerine", pa je Koznik "Jerinin grad".

Najstariji pomen Kožetina nalazimo u Nemanjinoj ktitorskoj povelji manastiru Studenici iz 1196. godine. U njoj, pored ostalog, stoji:

"Ja Stefan Nemanja, samodržac srpske zemlje i Pomorja, priložih manastiru Studenici, hramu Presvete Bogorodice, u metoh sela i zaseoke i senore (granice)... I u Rasini metoh Popovci, crkva hram Vavedenije Presvete Bogorodice i zaselak i selo Kožetin, selo Rakla i zaselak, i selo Pohovac, i selo zaselak Velika Kruševica i Podrumi i izrazih volju i dan i noć više rečena sela...

... A pčele manastirske da su u Rudenica, na Rasini i u Savovu."

1996. godine Župa je imala istorijsku privilegiju da proslavi Jubilej "Osam vekova Župe Rasine"

Kožetin 1882. godine dobija naziv ALEKSANDROVAC, ukazom Kralja Srbije Milana Prvog, a na zahtev stanovnika Kožetina.



Mi
Milan Prvi
po milosti Božijoj i volji narodnoj
Kralj Srbije

Na predlog Našeg Ministra unutrašnjih dela rešili smo i rešavamo:

da se varošica Kožetin, u okrugu Kruševačkom, po izjavljenoj želji njenih stanovnika, od sada zove "Aleksandrovac".

Naš Ministar unutrašnjih dela neka ovo rešenje izvrši.

19-og juna 1882. godine
u Beogradu.

Ovaj ukaz izvršen je ovako:

1. Pismom u prepisu saopšten načelništvu Kruševačkom i naređeno mu da ga odmah izvrši,

2. Pečat za novine da se štampa.

izvor:aleksandrovac.co.rs

Kulturni život, pa prema tome i kulturna istorija Aleksandrovca imali bi, u kondicionalnom smislu, svoje tanke početke u dvema decenijama krajem devetnaestog veka, kada se, postepeno, i na temeljima školskog sistema i školske zgrade, u kojoj su se najčešće na svetosavskim zabavama, okupljali đaci, učitelji, građani i seljani male varoši i okoline. Iako skrajnut, bez direktnih saobraćajnih veza sa Kruševcem, pa potom Beogradom, Aleksandrovac uz sve brojnije školske naraštaje, dobija novine, publikacije, povelje i heraldiku, a devedesetih godina i prvu knjižaru, u kolonijalnoj radnji Nikole Milosavljevića Džambasa. Popularna knjiga, romantičarskog sadržaja, ulazi u sve trgovačke i zanatlijske kuće, a Narodna biblioteka, zvanično, otvara svoja vrata, ubrzo posle legalizacije Aleksandrovca.

Od kraja prošlog stoleća, do Balkanskih ratova i Prvog svetskog, pored sve vitalnijeg prosvetnog života grada i okoline, brže i organizovanije raste i grana se kulturni život. Trgovačke i zanatlijske zabave, imaju karakter kulturnog sadržaja i umetničkih detalja, a studenti i oficiri, poreklom iz Župe, donose i pozorišne, književne, pa čak i filmske senzacije. Narodne radinosti i veštine (ćilimarstvo, rezbarstvo, klesarstvo, itd) doživljavaju i privatnu i društvenu prezentaciju. Savremena, već uznapredovala arhitektura i građevinarstvo ulepšavaju i vitalizuju grad, a prestonički "imidž" predstavlja zdanje pop Marka Bogdanovića, u kojoj je danas bogat arheološki i etnološki materijal.

Između dva Svetska rata raste broj privatnih biblioteka, a Srpska književna zadruga, matica srpskog naroda, ima blizu sto pretplatnika. Pored Narodne, osniva se i brzo uvećava književnim fondom, Školska biblioteka. Zdravstveno prosvećivanje i osnivanja Poljoprivredne škole i Radeničke, neguju i oblikuju kulturno-prosvetne manifestacije predanog i dostojnog rada stotine građana bliskih magistrali narodne kulture i stvaralaštva. Iako bez kontinuiteta, Amatersko pozorište u Aleksandrovcu obraduje građane sa četiri ili pet predstava godišnje. Bioskop "Braće Simića", od tridesete godine, prikazuje najnovije, najpre neme filmove sa "ciganskom muzikom", iz Kožetina, a potom zvučne koji u mali gradić, naoko "bogu iza leđa" dovodi jednu Gretu Garbo, Morisa Ševalijea, Trevor Hauarda, Ramon Novara, mladu Bet Dejvis, Klerk Gebla...



Prosvetni, privredni, kulturni i zabavni život Aleksandrovca ima sve veće i svetlije mesto u medijima, onoga vremena i već uznapredovale tehnike. Stanislav Vinaver 1926. prolazi kroz mali grad ili prestonicu Župe, i zapisuje umetničku reportažu, a Veljko Milićević, urednik "Politike" u putopisu "Putovanje kroz Srbiju" posvećuje putopisni esej o čudesnom vinogradarskom amfiteatru oko kožetinske crkve. Umetnički i prosvetni život posebno, podvižnički, i organizovano vode legendarni učitelji Milutin i Jovanka Andrejić. Njima se pridružuju studenti našeg porekla, činovnici, sveštenici, zanatlije, da bi priličili svečanosti, pripremali pozorišne predstave, i razvijali zanimanje za slikarstvo, sa raskošnim "naivističkim" motivima. Sve češće Aleksandrovac posećuju knjižarski akviziteri, koji odlaze iz varoši trljajući ruke, jer su, za kratko vreme, rasprodali sve knjige svetske i domaće klasične književnosti. Pored konvencionalnih "zabava", kulturno-umetničkih svetkovina, održavaju se balovi i folklorni spektakli. Godine 193x. za Mis Vrnjačke banje i Srbije, proglašena je lepotica iz Aleksandrovca, Kaja Popović, dok je prva pratilja takođe iz Aleksandrovca, Lilja Petrović.



Godine okupacije 1941.-1945. pri Crvenom krstu, deluje uglavnom studentskog sastava Amatersko pozorište, koje, u kafanskim salama igra Nušićeve komedije i "pisrbe" kao što su "Seoski lola" i "Devojačka kletva". Prvih meseci oslobođenja gotovo iz noći u noć, Kulturna ekipa Grupe korpusa Peka Dapčevića, izvodi šarene i kombinovane programe, sa skečevima, prizorima iz borbe i folklornim "hepeninzima". U centru grada se postavlja široko filmsko platno, tako da se najčešće prikazuju sovjetski ratni filmovi, i naši, tek upriličeni domaći dokumentarci. Ubrzo kulturni život zamire, zaostaje, da bi se pravi polet osetio šezdesetih kada počinje velika izgradnja i procvat ukupnog života i berićetnog standarda. Obnavlja se rad Narodne biblioteke i Amaterskog pozorišta, kome će desetak sezona, neporecivi obol davati i Dr Milan Milošević Žare i Života Bekrić i Milosav Mirković-Buca. Sa prerastanjem Osmogodišnje škole u Gimnaziju, i sa Poljoprivrednom srednom školom, uvećava se nastavnički kadar, koji svesrdno učestvuje u kulturnom i zabavnom životu Aleksandrovca i Župe.

Sa izgradnjom i otvaranjem Doma kulture, najzad, svi oblici kulturnog života i umetničke produkcije dobijaju široko i funkcionalno mesto. I manifestacija "Župska berba" remorkira zanimljive i posećene manifestacije: pozorišne, slikarske, folklorne, zabavne, a filmovi se prikazuju tokom cele nedelje.

Aleksandrovac postaje sustvaralačka arena umetnika iz Beograda, Kruševca, Kraljeva, Kragujevca. Na književnim večerima gostuju: Dušan Matić, Tanasije Mladenović, Mira Alečković, Desanka Maksimović, Stevan Raičković, Milić od Mačve, a Književni klub okuplja sve mlađe pesnike i pesnikinje. Zavičajni muzej dobija dostojnu zgradu legendarnog istoričara, istraživača, etnologa i neimara muzejske kulture u Župi, profesora Miloslava Bondžića. Muzej uspostavlja tvoračke veze sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti, koje kulminiraju Simpozijumom, trodnevnim, o proslavi Osam vekova Župe Rasine sa reprezentativnim dizajnom koji je svekoliko ukrasio grad.

Iz nedara narodne, rustikalne, "naivističke" produkcije izrastaju vrsni, osobeni umetnici, prevaziđenog lokalnog značaja, slikar japanske tehnike Sava Poljanski, i vajar-rustik Stanislav Pavlović-Šuki. Iva Knežević, građanin nekolikih darova otvara galeriju "Sveti Luka", izlažući i sam svoja ulja i crteže, sa motivima iz župskih poljana i stare aleksandrovačke čaršije. Arhaičnom zabavnom životu takozvanih "Zabava" sada najčešće doprinose Lovačko udruženje i Šoferski stalež, a festival folklornih ansambala iz Srbije, Bugarske, Rumunije, Rusije, održava se svake godine u mesecu septembru.

Milosav Mirković - Buca


izvor:aleksandrovac.co.rs

ALEKSANDROVAC

Stara srpska prestonica vina



Aleksandrovac, malena varoš u centralnoj Srbiji, nalazi se 230 kilometara južno od Beograda, u Aleksandrovačka župa, nadaleko poznatoj po vinogradarstvu i vinarstvu koja se smestila između planina Kopaonik, Goč Željin i Jastrebac. Okružuju ga opštine Trstenik i Vrnjačka Banja sa severa, Kraljevo i Raška sa zapada, Brus sa juga i Kruševac sa zapada. Pripada Rasinskom okrugu. Prema popisu stanovništva iz 2002. godine u Aleksandrovcu živi 6.478 stanovnika, dok na području cele opštine, u 55 nasseljenih mesta, živi 29.389 stanovnika. U Aleksandrovac se može doći preko Kruševca sa istočne strane i preko Kraljeva i Trstenika sa zapada. Aleksandrovačka župa, sa njenim prestonim gradom Aleksandrovcem, predstavlja specifičnu geografsku i reljefnu celinu, osobenih klimatskih karakteristika. Pod pojmom župa se obično podrazumeva blago zatalasana kotlina, prosečne nadmorske visine od 250 do 700 metara. Nadmorska visina istočnog, ravničarskog dela Aleksandrovačke župe kreće se od 180 do 500 metara, središnjeg od 500 do 750 metara, a zapadnog, planinsklog dela, od 750 do 1.785 metara. Po svojim reljefnim karakteristikama, Aleksandrovačka župa se deli na Donju, kotlinsku i Gornju, planinsku, župu. Donju župu karakterišu brežuljkasto-brdoviti i niskoplaninski predeli sa padinama osunčanim tokom celog dana, dok Gornju župu karakterišu predeli izrazito planinskog karaktera koji predstavlaju delove planina Kopaonik, Željin i Goč. Od ukupnih 387 kvadratnih kilometara, na koliko se prostire opština Aleksandrovac, Donja župa zahvata 160, a Gornja 227 kvadratnih kilometara.
U Aleksandrovačkoj župi preovlađuje umereno-kontinentalna klima sa specifičnim odlikama takozvane župske klime, koja se naročito ispoljava u Donjoj župi. Nju karakterišu više temperature i veći broj sunčanih dana u odnosu na klimu susednih područja. Okolne planine štite Donju župu od naglih prodora hladnih vazdušnih masa i jakih vetrova. Poznavaoci klimatskih prilika kažu da je klima Aleksandrovačke župe slična klimi francuske oblasti Bordo, koja je širom sveta poznata po kvalitetnim vinima. Zemljište Aleksandrovačke župe je veoma plodno, posebno u Donjoj župi. Odlikuju ga izuzetna fizička, hemijska i biološka svojstva, posebno pogodna za voćarstvo i vinogradarstvo. To su pretežno ritske crnice, fini aluvijalni nanosi, jezerske smonice, gajnjače i druga plodna zemljišta. Zahvaljujući specifičnim obeležjima svoga reljefa, odgovarajućoj nadmorskoj visini, povoljnoj klimi i plodnom zemljištu, Aleksandrovačka župa slovi za jedno od najstarijih i najpoznatijih vinogorja Srbije. Francuski konzul Deko nazvao ju je 1904. godine srpskom Šampanjom.
Brojni arheološki nalazi govore da su prostor današnjeg Aleksandrovca ljudi naseljavali još u praistoriji. Pojedini nalazi vezuju se za Kelte koji su na ovim prostorimaa boravili u IV veka pre nove ere. Kroz vekove i godine naselje se ustalilo i ponelo ime Kožetin. Postoje dva tumačenja porekla ovog imena. Jedno potiče iz rimskog perioda i vezuje se za kozu koja je zajedno sa drugim životinjama bila posvećena Dijani, rimskoj boginji lova. Po drugom tumačenju u današnjem Aleksandrovcu je postojala crkva pokrivena kožom, pa je po njoj kasnije celo naselje ponelo ime Kožetin. U pisanim dokumentima Kožetin se prvi put pominje u Studeničkoj hrisovulji iz 1196. godine, kojom veliki župan Stefan Nemanja manastiru Studenica poklanja župska sela sa vinogradima i vinskim podrumima. Kožetin je od Turaka oslobođen i Srbiji pripojen 1833. godine. Ukazom kralja Milana Obrenovića, Kožetin 1882. godine dobija ime Aleksandrovac.



izvor:aleksandrovac.co.rs

Župska berba

Srbija je otadžbina, Župa domovina, a vino sudbina vrednih i časnih ljudi, u čijem je genetskom kodu upisana neizmerna ljubav prema najslađem voću – grožđu i najlepšem od svih pića – vinu.

Putniče kad dođeš u Župu, bilo da u nju dođeš sa severa ili juga, ili iz nekog drugog pravca, znaj da si dobrodošao gost u ovom blagoslovenom kraju. Stigao si u prestonicu loze i vina, u klasičnu zemlju srpskog vinogradarstva i vinarstva.

Župa Aleksandrovačka je vrlo stara oblast i u njoj vekovi nisu prošli uzalud. Ona je milenijumima imala svoj geografski, istorijski, etnički i kulturni identitet. U svim istorijskim epohama isticala se nekom osobenošću i samosvojnošću, kao podneblje Bogom dano za bujan i intezivan svakovrstan život. O tome potvrde nalazimo u materijalnim ostacima kao i u pisanim izvorima bogate istorije ovog kraja.Hilandar, Studenica i Žiča, naše svetinje, imale su u Župi svoje vinograde. Ovde je vinova loza čvrsto isprepletala svoj život sa životom čoveka na ovom prostoru gde se zajedno raduju i tuguju stolećima i gde su pustili duboke korene.

Aleksandrovačka Župa koju često nazivaju i sprskim Šampanjom, jedno je od najpoznatijih srpskih vinogorja sa oko 2.500 hektara zemlje pod vinogradima, a vrhunska vina koja proizvodi sve veći broj malih vinarija izvoze se u Japan, Ameriku i zemlje zapadne Evrope.



Tradicionalna privredno-turistička manifestacija “Župska berba” u Aleksandrovcu održaće se od 23. do 26. septembra, pod motom “Ljubav, vera, nada, vino”.posetioce ovogodišnje, 47. po redu “Župske berbe“, dočekaće tradicionalna fontana vina, vinska ulica, župska svadba, slikarska kolonija i Međunarodni festival folklora.
Prema očekivanjima organizatora, ovogodišnju “Župsku berbu” posetiće oko pola miliona ljudi, koliko ih je bilo i na prošlogodišnjoj manifestaciji. U okviru trodnevnog programa koji će se odvijati na centralnom gradskom trgu ( između ostalih : Gocu Tržan, Biljanu Sečivanović, Topalka) i nekoliko otvorenih scena u gradu, predviđeno je nekoliko koncerata, izložbi i literarnih programa. Novina je što će ove godine iz Fontane vina ulicama Aleksandrovca poteći potok vina sa vodopadima, sa kojih će devojke u narodnoj nošnji kondirima za sve goste točiti besplatno vinovu ružicu, kojom je svojevremeno car Lazar pričešćivao vojsku pred polazak u boj na Kosovo.

Poštovani prijatelji Župe,

Dobrodošli u pitomu i suncem okupanu Župu, tu vekovnu prestonicu grožđa i vina, u zavičaj svetlosti i boga Bahusa, u našu i vašu Okeaniju vinove loze, gde se zraci sunca u dodiru sa zrnima grožđa pretvaraju u pijanstvo koje krepi i pokreće.

Dobrodošli na izvorište najslađeg pića vina i ishodište svekolike lepote.

Župljani vas, po vekovnoj tradiciji, očekuju raširenih ruku i isto tako široko otvorenih srca da sa vama podele svu radost rađanja i berbe.

Dođite da u dane berbe, u dane svenarodnog slavlja, osetite svu dobrotu ljudi sa ovih prostora, da zajedno, čašama župskog vina, nazdravimo za nova rađanja i trajanja, da spoznate svu lepotu življenja…

U to ime, dobrodošli i živeli !

izvor:.svet-turizma

"Koznik - grad vitezova"

Manifestacija "Koznik - grad vitezova" će ove godine biti održana u subotu 6. avgusta, uoči slave grada, Svetog Pantelejmona (9. avgusta).

Zavičajni muzej Župe iz Aleksandrovca, Centar za kulturne delatnosti i bibliotekarstvo iz Brusa i turistička organizacija Aleksandrovca, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, SO Aleksandrovac i SO Brus po drugi put organizuje manifestaciju na srednjevekovnom gradu Kozniku, ove godine pod nazivom ’’Koznik – grad vitezova’’.

Posle prošlogodišnjeg izuzetnog uspeha ’’Srednjevekovne gozbe na Kozniku’’, ove godine ostajemo u srednjem veku, sa novom temom. Posetioci će biti u prilici da u srednjevekovnom ambijentu, sa bogatom scenografijom uživaju u srednjevekovnoj hrani, vinu, muzici i viteškim borbama.

Ove godine je posebna pažnja posvećena najmlađim posetiocima, koji će moći da učestvuju i uče od vitezova tajne tehnika srednjevekovne borbe.

U programu učestvuju vitezovi Svibora, glumci Momir Bradić i Vesna Pavlović u ulogama Kneza Lazara i Kneginje Milice,hor gimnazije ’’Sveti Trifun’’ iz Aleksandrovca, etno grupa Runo (Vrnjačka Banja), etno grupa Rasinke (Brus) i frulaši iz Brusa.

Program manifestacije "Koznik - grad vitezova" 2011

izvor:brusonline

Александровац

ВИНСКА ИСТОРИЈА



Према историјским и археолошким изворима у Жупи се на трагу вина живи већ више од 3000 година. Жупа заузима значајно место у вековној традицији српског виноградарства и винарства. У писаним документима први пут се помиње још 1196. у Студеничкој повељи, где стоји записано да је жупан Стефан Немања манастиру Студеници даровао виноградарска села у Жупи.

Некада су и три највећа српска манастира Хиландар, Студеница и Жича, кроз читав средњи век имали своје винограде и подруме вина у Жупи. Славни српски кнез Лазар имао је у Жупи своје подруме у пољани Крушевица. Жупа – српска Шампања, како ју је 1904. назвао француски конзул Деко, налази се у котлини између Копаоника, Жељина, Гоча и Јастрепца. Кажу да је клима у Жупи иста као клима у француској области Бордо. Окосницу развоја виноградарства и винарства од шездесетих година 20. века чинили су “Вино Жупа“ из Александровца, основана 1956. уједињењем 9 земљорадничких задруга и “Рубин“ из Крушевца, основан 1955.

Вино је у Жупи вековима било знак моћи, богатства, власти, али и извор опстанка. Пили су га келтски ратници, римски легионари, византијски стратези, српски жупани и цареви, епископи и архиепископи, турски бегови.

ВИНОГРАДАРСТВО И ВИНАРСТВО ДАНАС



Жупа је данас позната по виноградима и вредним виноградарима који проносе славу овог краја јер су географски, климатски и педолошки услови сигурно међу најбољима у Србији за гајење винове лозе. Александровац својим географским положајем господари брежуљцима и отвара поглед на винограде Жупе и пропланке Копаоника. Жупско виногорје се налази у западном делу Србије, у сливу Западне Мораве и њених притока. Виногради у Жупи су распрострањени на око 2.500 ха, од чега је 50 ха подигнуто у задње две године. Александровац и околина гаје тамјанику и прокупац, најстарије аутентичне сорте грожђа у Србији. Прокупац, звани и рскавац је сорта стара око 1000 година, а тамјаника, мускатна сорта пореклом из Француске, која се у Србији гаји преко 500 година Још се гаје и жупски бојадисер, па смедеревка, совињон, семијон, жупљанка, неопланта, шардоне, италијански ризлинг.

Жупа је позната као виноградарски крај у Србији, са благо таласастим брежуљцима чије су јужне и југоисточне експозиције веома погодне за лозу. Типови земљишта који овде преовладавају изузетно су погодни за гајење винове лозе. Обично су то карбонати, чернозем, смоница и огајњача.