Diktatori i njihove žene

Diktatori i njihove žene



Kaže se da uz svakog muškarca ide i žena.
Pa da vidimo koje i kakve su žene išle uz najpoznatije svjetske diktatore.

Mussolini: Nezamisliva mu je bila ideja da pripada samo jednoj jedinoj ženi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mussolini je kao kristalna čaša puna opojna vina. Ne želite potratiti ni kap, a ne želite, iz straha da vam se ne prolije, ni ispiti sve odjedanput. U tom vinu, u tom prijateljstvu, želite uživati kao gurman, svim osjetilima, egzaltirano je o talijanskome vođi Benitu Mussoliniju pisala nizozemska spisateljica Ellen Forest, jedna od nebrojenih uglednih europskih dama koje su ga posjećivale u rimskoj palači Venezia dok je bio na vrhuncu moći, i političke, a i one prozaičnije. Nema žene koju nije očarao, poglavito svojim očima koje su bile poput vučjih, piše Diane Ducret u knjizi “Žene diktatora”. Pa je tako princeza Paula de Saxe-Holstein poslije susreta s njime govorila da “muškarac koji se tako smiješi ne može biti zao”, još jedna spisateljica, Margarita Fazzini, uspoređuje ga s Napoleonom.

Ukradena čast

Međutim, trebalo je proći mnogo vremena da Benito Mussolini postane uspješan kod nježnijega spola, nije to baš oduvijek teklo glatko, čemu je, izvan svake sumnje, ponajviše pridonijela njegova filozofija koja se najzornije odlikuje u rečenici: “Masa, kao i žena, stvorena je da je silujete”. Prvu veću odbijenicu dobio je početkom dvadesetoga stoljeća od stanovite Vittorine, sestre svoga školskog kolege. Zavodio ju je polagano, temeljito i nježno, pismima punima žara i buketima ljubičica, ali kada je kucnuo čas da te pripremne radnje konkretizira licem u lice, mladi se Benito naprosto smrznuo. Dočekao ju je pred ulazom zgrade u kojoj je radila, ali je ostao nijem. Pokazalo se da je Vittorina imala sreće, jer je otprilike u isto doba, 1901., u svom rodnom selu Doviji Benito Mussolini pokazao dijametralno suprotnu narav svoga ljubavničkog karaktera. Zaljubio se, naime, u svoju mladu susjedu Virginiju B. i kada je selo jednom prilikom bilo prazno, Mussolini je zaskočio nesretnu djevojku. “Uhvatio sam je na stubištu. Gurnuo sam je u kut, iza vrata, i obljubio sam je. Pridigla se, plačna i ponižena, i izvrijeđala me kroza suze. Rekla je da sam joj ukrao čast. Ne poričem. Ali o kojoj mi to časti govorimo?”

Mussolini je, inače, izgubio nevinost godinu ranije, i to za novac. Prijatelj Benedetto Celli odveo ga je u Forli, u četvrt prostitutki, a kako nisu imali mnogo novca, javna kuća koju su odabrali bila je, najblaže rečeno, nižeg ranga.

Kao 18-godišnjak (rođen 29. srpnja 1883. godine u mjestu Dovia di Predappio, u pokrajini Emilia Romagna, kao sin kovača i učiteljice) Benito Mussolini planirao je pobjeći iz rodnoga kraja. Nakon gimnazije upisuje visoku školu za učitelja. U veljači 1902. stvarno se i zapošljava kao učitelj u susjednome selu i počinje se oblačiti isključivo u crno, nosi šešir širokog oboda i dugački plašt. Ženama se to sviđa, primijetio je. Bježeći od skromnog učiteljskog života (a i moguće regrutacije), Mussolini odlazi u Švicarsku, gdje živi kao lutalica, spava ispod mosta i preživljava od nadničarskih poslova. Pošto se uklopio među useljeničke sindikaliste, pojavio se 1904. na 33. obljetnici Pariške komune u Lausanni, gdje je govor držala Angelica Balabanova, strahovito obrazovana 36-godišnja Ukrajinka, plemkinja podrijetlom i komunistica izborom. Iako je na tom skupu bio i Lenjin, Angelicu je fascinirao jedan drugi muškarac.

Prijetnje revolverom

“Prvi sam put vidjela ljudsko biće tako bijedna izgleda. Kaže da je socijalist, ali čini mi se da o socijalizmu ne zna mnogo”.

Balabanova postaje njegova mentorica, a kada Mussolini nakon dvije i pol godine samoizgnanstva odlučuje poći natrag u Italiju. Godine 1912. izborio se za mjesto urednika lista Avanti!, dnevnih novina talijanske Socijalističke partije, ali posao nije prihvatio dok nije dobio garanciju da će mu Angelica biti zamjenica.

U međuvremenu, zavest će i djevojku koja će mu postati zakonita supruga, Rachele Guidi. U jesen 1909., nakon što se nekoliko mjeseci bezuspješno udvarao malodobnoj Rachele koja je radila u gostionici njegova oca, gdje je svima pokazivala “svoja veličanstvena prsa”, odlučio je isforsirati njezinu neodlučnost.

“Ako me ti ne želiš, bacit ću se pod tramvaj”. Potom je sličan argument upotrijebio s Racheleinom majkom: “Vidite ovaj revolver, gospođo Guidi? Ako me Rachele opet odbije, jedan je metak za nju, a pet za mene. Pa birajte!”. Iako se silno trudio dobiti Racheleinu ruku, tvrdio je da je nije volio.

“Za nju gotovo nikad nisam imao ljubavi. Samo tjelesnu privlačnost. Jer je bila lijepa djevojka, sočna, dobro građena i, kako se ono veli, fin komad žene. Nikad među nama nije bilo ni razumijevanja ni komunikacije.”

Požrtvovna Dasler

Mussolini je 1909. u Trentu imao kratku vezu s Austrijankom Idom Dalser. Obožavala ga je do te mjere da se na jednom putovanju bacila na njega da ga zaštiti od bodeža militantnog socijalista. Kad je Mussolini osnovao Il Popolo d’Italia, nedostajalo mu je novca pa je Ida prodala sav nakit, dala svoj salon ljepote i preselila se iz stana u sobu. “Ben” joj je zauzvrat obećao da će uskoro doći živjeti s njom, a tada je saznala da je već zauzet. Njihovo dijete, Benito Albino, rodilo se dok se borio u Alpama, a dok je bio u bolnici zbog tifusa, Ida mu je došla u posjet i pokazala mu dijete.

Benito je morao odlučiti - obožavateljica iz Austrije ili djevojka iz njegova kraja. Pa je tako naposljetku u vojnoj bolnici u Trevigliju 16. prosinca 1915. održan službeni obred civilnog vjenčanja Rachele Guidi i Benita Mussolinija.

Ida stvar vodi pred sud i zahtijeva da prizna i sina, na što Mussolini pristaje. Bijesna Ida počela se vlastima predstavljati kao gospođa Mussolini i dobiva alimentaciju od dvjesto lira. Nije popuštala i Mussoliniju nije uspjelo ušutkati je sve dok nije došao na vlast, a tada je uspio dobiti dijagnozu koja tvrdi da je umobolna pa su je zatvorili u hospicij u Veneciji. Tamo je i umrla 1937., urezujući ime bivšeg ljubavnika u zidove.

Venecijanka Margherita Sarfatti već od 1912. godine nametnula se kao autorica u Mussolinijevu listu, a ubrzo i kao njegova ljubavnica. Tolerantna ljubavnica, jer mu dopušta brojne avanture. Iz jedne od njih, s Fernandom Oss, militantnom ruskom Židovkom, rađa se sin Benito Rebel, kojega ne želi priznati. Kada se kao dvogodišnjak razbolio, Mussolini nije ni trepnuo, a kada je dječak preminuo, Margheriti je priznao: “Ovo mi je veliko olakšanje”.

Margherita će postati daleko najutjecajnija Mussolinijeva ljubavnica, bit će uz njega kroz najturbulentnije godine života - prvo odlazak u vojsku, u Prvi svjetski rat (doduše, od dvije godine u vojsci na bojištu provodi mjesec dana, a u rovovima samo nekoliko dana), a potom i teško ranjavanje 1917. Margherita nije napuštala njegov bolesnički krevet. Sljedećih će godina Mussolinija ustrajno kormilariti prema poziciji poglavara Italije, a kada se Il Duce preselio u Rim, a Safratti ostala živjeti u Milanu sa suprugom, nastavili su vezu.

Dvorska dama

Mussolini je, doduše, imao brojne druge ljubavnice. Margherita se pak sve više pojavljuje u ulozi službene priležnice, tim više što Rachele, koja će mu roditi petero djece, tada još uvijek živi u Milanu. U svibnju 1924. umire Cesare Sarfatti i više ništa ne stoji na putu njihovu zajedničkom životu, a Margheritin gotovo službeni status donosi joj počasti: kada uđe u kazališnu dvoranu ili u muzej, mnoštvo se diže da pozdravi miljenicu, kraljica Elena imenuje ju dvorskom damom. Zavadit će ih Hitler. Mussolini se, naime, sjetio da je njegova priležnica, prije no što je postala fašistica, bila Židovka. Safratti, autorica Duceove biografije, odlazi u Urugvaj pa u Argentinu.

Mussoliniju to nije bilo toliko važno, jer je još od 1932. u njegov život ušla žena s kojom će i skončati - Clara Petacci. Sa 29 godina mlađom kćerkom liječnika pape Pija XI. upoznao se slučajno, kada je svojim Alfa Romeo kabrioletom putovao prema moru. Hipohondrica koja ne jede gotovo ništa osim čokolade već dugo spava s Duceovom fotografijom pod jastukom, piše mu pisma s poezijom. Uslijedit će mjeseci platonskih sastanaka u palači Venezia, a nakon što je Mussolini samome sebi zabranio da se spetlja s Clarom, ona se 27. lipnja 1934. u crkvi Sv. Marka, nasuprot Duceove palače, udala za zaručnika Ricarda Federiccija. Nije potrajalo, rastali su se vrlo brzo, a dvije godine kasnije Mussolini u uniformi prima Clarinu majku i pita: “Gospođo, dopuštate li mi da volim vašu kćer?”. Pitanje je, doduše, malo zakasnilo, jer su već nekoliko mjeseci prije toga stupili u intimne odnose. Mussolini joj je u palači Venezia stavio na raspolaganje apartman Cybo, a ona ga tamo čeka svako popodne točno u 15 sati. U palaču dolazi na crvenom motorkotaču s prikolicom, koji čuvari nazivaju “ljubavnim motociklom”.

“Tješila sam se time što sam mu uspijevala opustiti bore od briga na čelu.” Benito se potom vraća u vilu Torlonia gdje ga čeka supruga Rachela, unatoč tome što su im odnosi gori nego ikad. Mussolini je, naime, bijesan, jer vjeruje da ga je supruga prevarila. Mrtav hladan, ovako je svoju ljutnju objasnio Clari Petacci: “Naravno, vrlo sam se loše odnosio prema njoj. Radio sam djecu izvan braka, imao ljubavnice. No ja imam olakotne okolnosti. Kad se sve zbroji i oduzme, muškarac kao što sam ja, koji ima toliko prilika... Kako da ne krivuda? Svi muškarci varaju žene, čak i sinovi brijača. Svi, bez ijedne izlike. Ja barem imam izliku.”

Iako svjesna s kime ima posla, Clara od Mussolinija traži dokaz ljubavi - vjernost. Naravno da to neće dobiti, što joj je otvoreno rekao sam Duce. “S koliko sam ih bio? Prvo vrijeme kad sam bio u Rimu, u hotelu je konstantno bila košnica žena. Bio sam s četiri na dan. Ideja da bih mogao pripadati jednoj jedinoj ženi bila mi je nezamisliva. U jednom sam razdoblju imao čak četrnaest ljubavnica, i uzimao sam ih jednu za drugom.”

Gubitak djeteta

Osim Benitove supruge i brojnih drugih ljubavnica koje je svakodnevno minuciozno organizirao tako da se nikada ne sretnu, Clara se morala boriti i s vlastitom sestrom. Svjedoči vozač: “Onih večeri kad bi Clara bila indisponirana, Myriam bi razgaljivala Mussolinijeve noćne sate. I, prema izvještajima vlasnika hotela, odlazila bi ujutro prije zore.” Na dan kada se Italija uključila u Drugi svjetski rat, 10. lipnja 1940. godine, Claretta mu objavljuje da je trudna. No, gubi dijete i njihova je idila tad već gotovo sasvim izblijedjela. Claru, k tome, javnost prezire kao drugu Duceovu ženu, preljubnicu, zovu je “uzdržavanom”, “strvinarkom”, “malom Pompadouricom”. Gotovo proročanski nagovještava svoju sudbinu: “Umrijet ću od ljubavi. Ubit ću se, ili će me oni ubiti.”

Premda joj je Mussolini, svrgnut, uhićen i svjestan što mu se sprema, govorio neka pobjegne u Švicarsku, Clara ostaje uz njega.

“Previše mu je ljudi okrenulo leđa da bih mu ja sad učinila isto. Onaj tko voli, umire. Slijedim svoju sudbinu, a moja je sudbina on. Molim te, pobrini se da se dozna istina o meni, o njemu, o našoj čistoj, lijepoj ljubavi, koja je duža od vremena, veća od života”, napisala je u svom zadnjem pismu koje je dala sestri.

Dok su ih vodili na stratište, Clara nije prestajala plakati. Njezin Ben bio je apatičan, pomiren sa sudbinom. Netom prije nego što su odjeknuli hici, šapnula mu je na uho: “Jesi li sretan što sam te slijedila do kraja?” Nije se udostojio odgovoriti.

(Jutarnji.hr)

Mao Ce-tung: Žene su se bacale na Mao Ce-tunga, iako nije kupao

[You must be registered and logged in to see this image.]

Umjesto kupanja, svaku večer pomoćnici su ga trljali vlažnim i toplim ručnicima

Bolje je da zbog vlastite sigurnosti ostanete ovdje s djecom, šapnuo joj je Mao Ce-tung, mladi gerilac koji je upravo doživio težak poraz u sukobu s Čang Kai-šekom i njegovim Kuomintangom, prije nego što je morao pobjeći u planine kako bi sačuvao goli život.

Bilo je to prije tri godine. Yang Kaihui nikada nije prežalila što ga je poslušala, ali ga i dalje vjerno čega u Changshauu, gdje su se skrasili još prije devet godina, 1921., kada je on imao 28, a ona 20 godina. Kaihui je rođena 1901. u pokrajini Hunan, a prvih 11 godina njezina života otac joj je putovao širom svijeta, u Japan, Veliku Britaniju i Njemačku, kako bi usavršio poznavanje filozofije. Kad su ga 1918. godine imenovali profesorom morala na sveučilištu u Pekingu, u svoju obitelj prima jednog od svojih najdražih studenata - Mao Ce-tunga. I Mao i Kaihui protive se konceptu braka; godine 1918., kad je osnovao Društvo za proučavanje novih ljudi, Mao se zakleo se da se neće nikad oženiti jer se grozi nehumanog sustava iskorištavanja kakav je brak.

Dogovoreni brak

“Kad sam bio mlađi vidio sam mnoge osobe u braku. Pitao sam ih zašto su sklopile brak. Sve su odgovorile da im brak treba kako bi im netko kuhao čaj, pripremao hranu, uzgajao svinje. Zatim sam ih pitao nije li jednostavnije imati poslugu. Odgovorili su mi da treba zasnovati obitelj. Sve me to zbunjivalo. Još i danas, kad razmislite o tomu kako društvo gleda na brak, shvatite da to nema veze s ljubavi”, prenosi zapise tada 26-godišnji Maoa autorica knjige “Žene diktatora” Diane Ducret (koja, usput, nigdje u knjizi ne spominje da je Mao već jednom bio oženjen, jer je sa 14 godina bio primoran na dogovoreni brak sa 18-godišnjom rođakinjom Luo Yixiu, s kojom nikada nije konzumirao brak i koja je umrla nakon dvije godine, 1910.).

Nakon što Kaihui umire otac 1920. godine, ona i Mao postaju ljubavnici, a potom se i odlučuju vjenčati, filozofiji unatoč. Ako je i bilo idile, kratko je trajala - Mao nije odustao od svojih bivših veza, a stigao je naći i neke nove ljubavnice, među kojima rođakinju svoje žene. Kaihui je kod kuće i brine se za djecu dok Mao gradi političku karijeru i pokušava preobratiti mase na svoju inačicu komunizma (rodila mu je tri sina: Anyinga 1922., Anquinga 1923. i Anlonga 1927. godine). Iako je oženio Kaihui, Mao i dalje brak smatra običnom buržujskom konvencijom i sanja da će se “veliki val slobode braka i slobode ljubavi raširiti Kinom”.

Čovjek teorije i prakse

Mao nije samo čovjek teorije, nego prakse - 1928., supruzi iza leđa, ženi se mladom drugaricom He Zizhen. Kaihui se, unatoč tome, ne želi razvesti niti odreći svog muža, što će je uskoro stajati života. Naime, grad u kojemu je ostala živjeti, Changsha, u to je doba pod upravom nacionalističkoga generala po imenu Ho Chien, koji je žestoki protivnik komunizma. Kaihui dotad nitko nije dirao, ali u rujnu 1930. Mao napada grad i započinje njegovu opsadu. General daje uhititi Kaihui i njezina najstarijeg sina Anyinga, na njegov osmi rođendan. Nudi joj slobodu, samo ako javno osudi muža i razvede se od njega. Kaihui odbija. Odvedena je u ad hoc sudnicu u vojnom stožeru i nakon samo nekoliko postavljenih pitanja sudac joj je potpisao smrtnu presudu.

Dva mjeseca nakon što je Mao poveo neuspjeli napad na Changsha, Kaihui su izveli stratište izvan grada. Vjerna supruga čitavim je putem izvikivala parole lojanosti Mau. Dvojica krvnika skinula su haljinu 29-godišnje osuđenice i odrubili joj glavu u donjem rublju.

Djevojka koja je zamijenila Kaihui zvala se He Zizhen, rođena je 1909. godine kao kćer komunističkog borca i intelektualca iz bogate pokrajine Yongxin. Za razliku od Kaihui, koja je bila smrtno zaljubljena u Maa, Zizhen se za njega te 1928. godine udala gotovo pa nevoljko; prosaca ionako ima na sve strane, a 34-godišnji Mao za nju je, smatra, prestar. Zizhen se sviđa jedan drugi mladić - najmlađi Maov brat Zedan. No, od njega odustaje “jer nema karizmu vođe”. Nedugo nakon vjenčanja, razlika u godinama i učestala Maova izbivanja proizveli su tračeve da Zizhen nije seksualno zadovoljena. Ona se, međutim, na to ne obazire i brine se za njihovo jedino preživjelo dijete, curicu Li Min, jer ne želi izgubiti i nju nakon što su im umrla tri sina zaredom.

U listopadu 1934. Zizhen je ponovno trudna, i to u najgorem mogućem trenutku. Mao, naime, tada pokreće danas legendarni Dugi marš, putovanje dugo 12 tisuća kilometara koje će odrediti sudbinu kineske revolucije i koje neće preživjeti 100 tisuća ljudi od 130 tisuća koliko ih je bilo angažirano. Kad su krenuli na put, Zizhen je bila trudna već pet mjeseci i nije mogla dugo hodati uz Maa, a jahanje joj je ubrzo postalo preteško i preopasno. Od prosinca je nose na stolici i putuje povlaštenim bolesnicima i tridesetak supruga komunista na visokim položajima. Trudovi su počeli sredinom veljače 1935. godine, kada su stigli do seoceta Bijeli pijesci.

‘Dobro si postupila’

Zizhen se izdvojila iz konvoja na nekoliko sati i rodila djevojčicu. Šogorica, koja joj je pomagala, pokazala joj je kćer umotanu u kaput koji je pokupila negdje po putu. Vojska se taj dan zaustavlja u Bijelim Pijescima, ali Mao nije došao vidjeti bebu. Svjesna da dijete vjerojatno neće preživjeti napore Dugog marša, odlučuje je ostaviti. Povjerava je ženi koja će se pobrinuti da joj pronađe udomiteljsku obitelj, a u zamjenu dobiva nešto novca i opijuma. Nekoliko dana poslije, Zizhen napokon uspijeva vidjeti Maa.

“Dobro si postupila”, odgovorio joj je kada mu je u suzama rekla da je napustila kćer, “drugačije nisi mogla.”

Zizhen odiušak pronalazi radeći kao bolničarka, ali nije to bilo dugoga vijeka. Šest mjeseci kasnije tri aviona Kuomintanga pronašla su konvoj, u njezinoj glavi i tijelu završilo je 12 gelera. Maa obavještavaju što joj se dogodilo, ali on je bio “umoran i nikamo ne ide”. Šalje joj samo svog osobnog liječnika i dvojicu nosača kako bi je evakuirali. Posjećuje je tek tri dana poslije. Nekoliko gelera, od kojih jedan i u glavi, na takvim su mjestima da ih je preteško izvaditi, Zizhen je korak je do smrti. Ali ne odustaje od marša; neprestano se ruši u nesvijest od bolova i preklinje da joj skrate muke. Postaje junakinja revolucije, ali unatoč tome što je brak s Maom već dugo samo predstava, Zizhen je opet ostala trudna. Sa 28 godina odlučila je da ne želi djecu muškarca s kojim više nema ništa i objavljuje Mau da ga napušta. Odlazi u Sovjetski Savez, gdje dobiva liječničku pomoć za gelere koji su joj još u tijelu. Dječek kojeg rađa nedugo nakon dolaska isti je otac, ali i on umire od upale pluća prije prvog rođendana. Zizhen pada u očaj nakon što u ruskim novinama pronalazi tekst Romana Karmena, koji je nedavno upoznao Maa i koji pripovijeda kako su ga Mao i “njegova žena” otpratili doma po mjesečini. Svjesna je ironije, da ju je zatekla ista sudbina kakva je snašla Kaihui...

“Odsad smo samo drugovi”, bila je rečenica u pismu od Maa koje ju je bacilo do kraja u depresiju. Lokalne je vlasti zatvaraju u umobolnicu, deset godina poslije, 1947., Mao intervenira kako bi se Zizhen vratila u Kinu, ali samo u drugu umobolnicu. Umrla je 1984.

Maova posljednja žena Jiang Qing rodila se pod imenom Luan Shumeng u ožujku 1914. u Zhuchengu, u poljoprivrednoj pokrajini Shandong. Njezin otac Li Dewen izrađuje kotače za kola, akoholičar je i nasilnik koji za razbibrigu tuče Shumenginu majku, a ona pak tuče kćer. Djevojčica ima podvezana stopala, znak da nije predodređena za rad nego samo za udaju. No, buntovna kakva jest, skinula si je poveze, zbog čega su joj u školi dali nadimak “Oslobođena Stopala”. Povezi u su joj ostavili grozne ožiljke na stopalima i osudili je na doživotno šepanje.

Opet mijenja ime

Godine 1921. majka i dijete bježe djedu u Jinan, Shumeng smišlja novo ime i postaje Yunhe, “Ždral u Oblacima”. Sa 17 godina, smatrajući da nema nikakvih drugih talenata osim sebe same, odlučuje da će se udati. Brak s jednim gradskim trgovcem potrajao je tek nekoliko mjeseci pa odlazi u Qingdau, gdje upoznaje Yu Qiweija, odgovornog za propagandu ilegalne komunističke partije. Nezadovoljna provincijskim životom ostavlja ga i odlazi u Šangaj kako bi napokon ostvarila glumačku karijeru. Bira i novo ime: Lan Ping, “Plava Jabuka”. Kako bi ubrzala karijernu putanju, udaje se za filmskog kritičara po imenu Tang Na, ali već je u vidu imala nekoga utjecajnijeg - direktora vrlo popularnog kazališta Zhang Mina, oženjenog čovjeka. Premda je i on varao nju, Tang Na gubi glavu pa se 1936. pokušava ubiti.

Pristala mu se vratiti, ali ga već 1937. ponovno opet ostavlja i odlazi u Yanan, komunističku bazu na sjeverozapadu, grad koji je tada bio pionir emancipacije, kineska verzija osvajanja američkoga Zapada. Jiang Qing je zamijetila da postoji jedan govornik koji se izdvaja od ostalih i kojega svi slušaju pa odlučuje da će on biti njezin. Zavodnička filozofija joj je jednostavna: “Seks je privlačan na početku. No na duge je staze važna moć.” Mao nije pružao skoro nikakav otpor i par se počinje pojavljivati u javnosti.

Njihova veza smjesta izaziva skandal. Jiang Qing ima burnu prošlost drugorazredne glumice i propale zabavljačice koja se već četiri puta udavala (ili je barem živjela s četiri različita muškarca). Već u kozmopolitskom Šangaju to je bilo dovoljno da bude smatrana, najblaže rečeno, osebujnom, ali u Yananu je kao okužena. Mao se ne obazire i uzima je za ženu. Odmah je pokazala pravo lice. Dadilju kćeri koju je 1940. rodila u braku s Maom dala je zatvoriti i mučiti punih devet mjeseci tvrdeći da je otrovala mlijeko.

Proljev zbog mlijeka

Gospođa Mao, naime, jednom je prilikom imala proljev. Kako bi ušminkala imidž idealne supruge velikog vođe, tragovi prethodne karijere moraju nestati. Polako se pronalaze i spaljuju kopije njezinih filmova, kritike njezinih uloga, članci o njezinu glumačkom životu. Pobrinula se da joj bivši kolege, prijatelji i ljubavnici više ne mogu naškoditi tako što ih je zatvorila ili prognala. Godine 1966. Jiang je imenovana vojnom kulturnom savjetnicom i predvodi vojsku od šest milijuna ljudi iz opere, plesa, glazbe i književnosti.

Opsesivno ljubomorna, pokreće sudski proces protiv žene jednog od svojih bivših muževa, Yu Qiweija. Fan Jin je, naime, kao urednica Beijing Evening Newsa objavila tijekom nemaoističkog razdoblja s početka šezdesetih godina, pjesmu koja je govorila o oblacima i kiši. U kineskoj književnosti ta dva elementa često evociraju seksualne odnose. Platila je životom.

Jiang Qing od godine 1969. ne obavlja nikakvu administrativnu funkciju, nego samo uživa u životu.

Mnogo vremena provodi u igri s kućnim ljubimcima, među kojima je i jedan majmun, jaše po parku Beihai u centru Pekinga, navečer ima privatne kinopredstave stranih filmova. Strastvena je ljubiteljica fotografije, ali želi samo lijepe morske prizore pa naređuje da duž obale krstare ratni brodovi kako bi ona imala prikladnu temu. Bazen u Kouangchouu grije se non stop, napajan cijevima od nekoliko desetaka kilometara. Budući da se vila nalazila u blizini gradilišta, inženjerima je zabranjena upotreba dinamita: sva iskapanja imaju se obaviti pijukom. Zrakoplovi su joj uvijek biti na raspolaganju kako bi, recimo, iz Pekinga u Kouangchou dovezli vestu koju je naglo poželjela odjenuti.

Cijelo to vrijeme, Mao ima druge ljubavnice. Najčešće svoje medicinske sestre, a posebno je pohotan za plesačicama. Prve na savjetovanje dolaze njegovu osobnom liječniku, a plesačice regrutira Maov osobni tajnik po komunističkim umjetničkim organizacijama. Ostaju kod njega supruga ne zaspi, zatim ih potajice odvodi u Maove odaje, a čim on svrši, moraju brže-bolje uteći.

Gubitak vremena

Kako bi dobile čast seksualno ga zadovoljiti, prolaze rigoroznu selekciju, a bilo je poželjno da imaju dobar želudac, jer predsjednik nije vodio previše brige o osobnoj higijeni. Nikad si nije prao zube, samo bi ih ujutro isprao čajem, čije bi listiće žvakao nakon što bi popio tekućinu. Odupirao se svima koji ga nagovarali da ode na pregled zubaru. “Mogli bismo reći da su predsjednikovi zubi premazani slojem zelene boje”, rekao je Peng Dehuai, član partije.

Nije se niti prao, procjenjujući da je to gubitak vremena, a umjesto toga, pomoćnici su ga svaku večer trljali toplim i vlažnim ručnicima dok je on proučavao dokumente ili čitao. Njegov je liječnik primijetio da ne pere ni genitalije.

“Čistim se u ženskim tijelima”, govorio je.

Kad je 70-ih godina Mao uzeo Zhang Yufeng, kontrolorku vlakova, za službenu ljubavnicu, i Jiang se odvažila na revanš: priuštila si je nekoliko prolaznih susreta s mladim prvakom u stolnom tenisu, kojega je nagradila tako što je ekspresno postao ministar sporta, a potom bi svako toliko zavela nekog obećavajućeg pijanista ili pisca. Par je prestao konzumirati brak već odavno, a Mao je postao opsjednut idejom impotentnosti koja ga je vrebala na pragu ulaska u 9. desetljeće. Propisali su mu jelenje rogove u prahu, a rumunjska liječnica Lepešinskaja mu je pripremila koktel “vitamin H3” koji su mu tijekom tri mjeseca svaki dan ubrizgavali u stražnjicu. Kad je Mao umro 9. rujna 1976., činilo se da je Jiang Qing u najpovoljnijem položaju da ga naslijedi. No, imala dvojicu suparnika: Hua Guofenga, kojega je vođa proglasio službenim nasljednikom, i Deng Xiaopinga, koji ima podršku vojske i koji je naposljetku zgrabio vlast. Već 6. listopada Jiang Qing je uhićena, a suđenje joj, kao dijelu mitske “četveročlane bande”, počinje tek 1980. godine.

Strašne optužbe

Optužbe su strahovite: progon čelnih ljudi stranke i države, urota kojom su kanili srušiti političku vlast, progon i represija velikog broja službenika i građana, konkretno, 2600 osoba iz književnih i umjetničkih krugova, 142 tisuće nastavnika, 53 tisuće osoba iz znanstvenih i tehnoloških krugova, 500 profesora medicine i 13 tisuća Kineza izvan domovine, a kao vrhunac - pokušaj ubojstva predsjednika Mao Ce-tunga.

Jiang Qing je osuđena na smrt 25. siječnja 1981. pred 36 sudskih činovnika i publikom od 600 ljudi. Dali su joj dvije godine za razmišljanje: ako se pokaje, može živjeti. Iako je odbila, promijenili su joj osudu u doživotni zatvor. Počinila je samoubojstvo 14. svibnja 1991., ali je Deng Xiaoping vijest o njezinoj smrti objavio tek dvije godine poslije.

(Jutarnji.hr)

Nikolae i Elena Causesku

Рођен је у селу Скорничештију (рум. Scorniceşti). Са 11 година одлази у Букурешт, где ради као обућарски шегрт.

Године 1932. придружио се тада илегалној Комунистичкој партији Румуније, и као њен активиста неколико пута је хапшен током 1933. и 1934. године. Захваљујући томе, у његовом полицијском досијеу стајало је да је „опасан комунистички агитатор" и „активан растурач комунистичке и антифашистичке пропаганде". Тада се повукао у илегалу, но 1936. је ухапшен и послат на двогодишњу робију у затвор Дофтана.

По изласку из затвора, 1939. упознао се са Еленом Петреску, са којом ће се и оженити 1946. - она је играла веома важну улогу у политичком животу Румуније током наредних деценија. Николаје је поново ухапшен 1940. 1943. на робији упознаје Георги Георгију Дежу и постаје његов следбеник. После 2. светског рата, када је Румунија почела да потпада под утицај СССР-а, Чаушеску је био на функцији секретара Савеза комунистичке омладине (1944 — 1945).

Када су комунисти потпуно преузели власт у Румунији 1947, Чаушеску је био министар пољопривреде, а затим заменик министра оружаних снага. Године 1952. Георгију-Дежа га је увео у Централни комитет, 1954. улази у Политбиро, а недуго потом постаје други човек у партијској хијерархији.

Лидер Румуније


Три дана након смрти Георгију Деже у марту 1965, Чаушеску је постао генерални секретар Румунске радничке партије. Један од његових првих потеза био је да партију преименује у Комунистичка партија Румуније, а да званичан назив државе, уместо Народна Република Румунија, буде - Социјалистичка Република Румунија. Године 1967. још више учвршћује своју власт, поставши председник Државног комитета.

Чаушеску је у почетку био популаран лидер, првенствено због вођења независне спољње политике земље, упркос доминацији политике СССР-а у Румунији. Године 1960. окончао је активно учешће Румуније у Варшавском пакту (иако је земља формално и даље била чланица); одбио је да на страни Пакта учествује у нападу на Чехословачку у пролеће 1968, па је чак и отворено осудио ту акцију. Иако је СССР био врло толерантан према Чаушескуовој непослушности, због овакве политике Румунија је имала статус „црне овце“ у Источном блоку.

У марту 1974. Чаушеску је својим титулама додао и ону "председника Румуније"
(до тада функција председника државе није постојала, већ је председник
Државног комитета имао позицију шефа државе). У спољним пословима и даље
је водио независну политику – на пример, 1984. године Румунија је била једна од само три комунистичке земље које су учествовале на Летњим олимпијским играма у Лос Анђелесу, САД (друге две земље биле су СФР Југославија и НР Кина). Исто тако, Румунија је прва из Источног блока успоставила званичне односе са Европском заједницом (уговори о преференцијалима из 1974. и о индустријским производима из 1980.). Чаушеску је, међутим, одбијао да спроведе шире реформе. Његова политика држала се Стаљиновог курса који је трасирао Георгију Дежа. Противљење совјетској контроли углавном се огледало у одбијању да се почне са дестаљинизацијом система. Тајна полиција Секуритатеа чврсто је држала под контролом јавну реч и медије и није дозвољавала никакво опозиционо деловање.

Године 1971. Чаушеску је посетио НР Кину и Северну Кореју. Тада се веома заинтересовао за идеју потпуне националне трансформације по узору на програме Радничке партије Кореје и кинеске Културне револуције. Убрзо је почео да уводи севернокорејски систем тамошњег председника Ким Ил Сунга, а његова филозофија превођена је на румунски језик и нашироко дистрибуирана по земљи.

Године 1972. Чаушеску је започео програм систематизације.
Промовисан као начин да се изгради „вишестрано развијено социјалистичко
друштво“, програм рушења, расељавања и поновне градње започет је најпре
на селу, а кулминирао је покушајем да се потпуно преобликује и сам
главни град. Више од петине централног дела Букурешта,
укључујући и цркве и историјске зграде, порушено је током 80-тих
година, како би Чаушеску изградио град по својој замисли. Палата народа
("Casa Poporului"), сада зграда Парламента, друга је по величини
административна зграда на свету (после америчког Пентагона).
Као део својих програма „урбанизације“ и „индустријализације“, Чаушеску
је планирао рушење многих села и расељавање сељака по градовима.
Вероватно су у спречавању оваквих наума велику улогу одиграли пројекти невладиних организација „Братска села“, којима су успостављане везе између европских и румунских руралних заједница.

Године 1966. Чаушеску је забранио контрацепцију и намерне побачаје, а уведене су и друге мере ради повећања природног прираштаја, као што је посебан порез у износу 10-20% прихода који су плаћали појединци без деце старији од 25 година, оба пола, без обзира да ли су у браку
или не. Побачај је био дозвољен једино у случајевима када је жена
старија од 42 године, или је већ мајка четворо (касније петоро) деце.
Мајке са најмање петоро деце добијале су значајне бенефиције,
док су оне са најмање десеторо деце проглашаване „херој-мајкама“,
добијале су златну медаљу, аутомобил на поклон, бесплатан превоз
железницом, и сл.; међутим, само је неколико жена ово заиста и остварило
- у пракси, просечна румунска породица има 2-3 деце.^[1] Штавише, због подвргавања илегалним побачајима, много жена је умрло или је трајно обогаљено.^[2]

Истовремено, због растућег броја развода, власти су максимално закомпликовале процедуру раставе - брак се могао поништити само у изузетним случајевима. До краја 1960-тих повећан број становника пратило је растуће сиромаштво
и све већи број бескућника и деце сирочади у урбаним областима. Ово је,
у комбинацији са неконтролисаним напуштањем деце, допринело епидемији Сиде крајем 1980-тих. Ствари је још више погоршало упорно одбијање режима да призна постојање болести и омогући спровођење ХИВ тестова.
Чаушеску је створио свеприсутан култ личности - себи је доделио титуле „Вође“ (Conducător) и "Карпатског генија“ (Geniul din Carpaţi). За њега је направљен и специјалан скиптар, по угледу на румунске краљеве.

Како би спречио нове издаје након Пачепиног пребега, Чаушеску је на важне позиције у власти убацио и своју супругу Елену и друге чланове породице.
Чаушескуов режим срушен је након серије крвавих догађаја у Темишвару и Букурешту током децембра 1989. године.

У новембру 1989, на 14. конгресу ПЦР (Комунистичке партије Румуније), тада 71-годишњи Чаушеску реизабран је за председника ПЦР на још пет година.

Демонстрације у Темишвару биле су изазване владиним покушајем да прогна Ласла Токеша
(László Tőkés), мађарског свештеника, због наводног ширења националне
мржње. Чланови мађарске верске заједнице, у знак подршке Токешу, окупили
су се око његовог стана, а спонтано су им се придружили и румунски
студенти. Ове демонстрације убрзо су прерасле у општи протест против
Чаушескуовог режима. 17. децембра 1989. војска, полиција и Секуритатеа отвориле су ватру на демонстранте.

Наредног дана Чаушеску одлази у званичну посету Ирану, а супрузи Елени и сарадницима препушта задатак да угуше демонстрације у Темишвару. По његовом повратку из Ирана, 20. децембра,
ситуација постаје још затегнутија. У свом обраћању нацији из ТВ студија
у згради Централног комитета, Чаушески је догађаје у Темишвару описао
као „мешање страних сила у унутрашње ствари Румуније“ и „спољну агресију на румунски суверенитет". Пошто национални медији нису извештавали о догађајима у Темишвару, остатак земље је за демонстрације чуо преко страних радио-станица (Гласа Америке и Радија слободна Европа), а вести су се шириле и од уста до уста.

За наредни дан, 21. децембар, спремао се велики митинг који су државни медији
представили као „спонтани покрет подршке Чаушескуу“. Ово масовно
окупљање на данашњем Тргу револуције испред зграде ЦК ПЦР, претворило се
у хаос. Збуњени Чаушеску док му окупљени грађани звижде, остаће једна
од карактеристичних слика пада комунизма у источној Европи.
Запањени брачни пар Чаушеску (Николају се придружила и супруга Елена), у
немогућности да контролише масу, побегао је у зграду ЦК, где су остали
до наредног дана. Уследио је масован протест становника Букурешта
који су се окупили на Студентском тргу и сукобили са војском и
полицијом на барикадама. Ненаоружане протестанте, међутим, убрзо је
савладала до зуба наоружана војска која је до поноћи очистила улице и
похапсила на стотине људи.

Прекинут ТВ пренос „митинга подршке“ и Чаушескуова сенилна реакција на догађаје од претходног дана, учинили су да се до јутра 22. децембра протести прошире на све веће градове у земљи. Чаушеску је преузео вођство над армијом после сумњиве смрти дотадашњег министра одбране Васила Милее.
Још једном је покушао да се обрати маси окупљеној испред ЦК, али су га у
томе спречили протестанти који су провалили врата зграде, овог пута
необезбеђена војском и полицијом. Брачни пар Чаушеску са врха зграде
побегао је хеликоптером, што ће се показати као погрешна одлука (с
обзиром да су кроз подземне тунеле могли побећи много безбедније).

Преврат


И даље су контроверзна тумачења догађаја из децембра 1989. Многи упућени, укључујући и Филипа Теодорескуа, у то време високог официра Секуритатее, наводе да је група генерала-завереника из Секуритатее тада искористила прилику да изврши државни удар. Други, пак, износе конкретније тврдње о природи завере. Тако пуковник Бурлан заступа став да је државни удар припреман још од 1982.
године и да је првобитно планирано да буде изведен током новогодишње
прославе, али да је развој догађаја диктирао промену плана и
прилагођавање новој ситуацији. Остаје у домену шпекулација да ли је
постојала још нека завера да се изврши државни удар,
и ако јесте, ко је све био умешан. Постоје две могуће варијанте: да су
ова дешавања једноставно била комбинација првобитне револуционарне
енергије и конфузије која је настала, или да су појединци из војске
једноставно искористили прилику која им се указала током масовних
протеста да приграбе власт за себе.

Према Бурлану, организатори су били генерали Станкулеску и Нагое,
Чаушескуови блиски саветници за безбедност; Бурлан тврди да су га они
убедили да одржи први митинг на тргу испред зграде ЦК, где су биле постављене даљински контролисане аутоматске пушке. Током Чаушескуовог говора, аутомати су подешени да пуцају насумично изнад глава окупљене масе, а агитатори-подстрекачи
су преко озвучења почели са извикивањем антивладиних парола. Уплашен
оваквим развојем догађаја, окупљени народ је најпре покушао да бежи;
међутим, објашњења преко разгласа да ће их Чаушескуове снаге побити и да
је револуција почела, практично су натерала масу да се придружи "револуцији". Митинг се претворио у протестне демонстрације.
Чињеница је да је било пуцњаве и „охрабривања“ преко озвучења; остале,
пак, информације о овим догађајима још увек су контроверзне.

22. децембра војска је била без команде - званични врховни командант, Чаушеску, побегао је по савету (вероватно завереника) Станкулескуа, а министар одбране Васил Милеа
био је мртав. (Револуционарни лидери тврдили су да је убијен по налогу
Чаушескуа. У званично објашњење, да је извршио самоубиство, мало ко
верује). Обезглављена војска одлучује да избегне сукобе и да се придружи
демонстрантима.

Чаушескуов крај


Дана 22. децембра 1989. Чаушеску је са супругом Еленом хеликоптером побегао из Букурешта, најпре у његову резиденцију у Снагову, а одатле у Трговиште, где их је ухватила локална полиција.
Након неколико сати чекања (вероватно док полицајац на основу вести са
радија није закључио која опција има више шанси за победу), предати су

војсци. 25. децембра војни преки суд осудио их је на смрт по разним оптужбама, од нелегалног богаћења до геноцида. Стрељани су у Трговишту. Пре него што су убијени, Чаушеску је отпевао део "Интернационале" и рекао да ће историја показати да је он био у праву. Његова супруга викала јe присутнима да иду дођавола.

Суђење и извршење казне су снимљени видео-камером. Снимак је
муњевитом брзином обишао свет, а румунска телевизија га је приказала
неколико дана касније.

Гроб Чаушескуових, званично, не постоји. На гробници где су сахрањени
стоје имена два генерала са датумом смрти који одговара датуму смрти
брачног пара Чаушеску. Држава је одбила све захтеве породице и
следбеника да се посмртни остаци пренесу у неки маузолеј или цркву и да
им се гроб обележи.

Чаушескуови имају једног усвојеног сина, Валентина Чаушескуа
(њега су усвојили да би дали пример сународницима како се треба бринути
за сирочад, којих је у Румунији било јако пуно), кћерку Зоју (1950-2006) и сина Никуа (1951-1996). Када су му умрли родитељи, Чаушеску је наредио изградњу цркве на чијим су зидовима били осликани њихови портрети .

Чаушескуова званична плата била је 18.000 леја (око три хиљаде долара
по званичном курсу). Од ове суме, сваког месеца је одвајано по пет
хиљада леја и депоновано на рачун његове деце. Осим овога, примао је
бројне и вредне поклоне (нпр. златна квака) од земаља и организација
којима је ишао у посете; једна од тачака оптужнице против њега управо се
односила на злоупотребе с тим у вези.

Чаушескоуово обезбеђење било је релативно мало у поређењу са бројем
људи који су данас ангажовани за обезбеђење високих румунских званичника
- само 40 људи обезбеђивало је његове резиденције и целу породицу. Шеф
обезбеђења био је пуковник Думитру Бурлан,
који тврди да су његови људи имали само два пиштоља, што је недовољно
за било какву озбиљнију одбрану. Разлог за то је, по његовим речима,
Чаушескуова самоувереност да га сународници воле и да му заштита заправо
није ни потребна. Ово умногоме објашњава зашто су тако лако Чаушескуови
ухваћени након бекства.

Само у случају Чаушескуа догодило се да је данско одликовање Медаља Слона
опозвано након што је додељено. Наиме, 23. децембра 1989., Њено
величанство краљица Маргрета II наредила је да се орден којим је
Чаушеску одликован врати Данској, а да се његово име брише из државног
протокола.

И енглеска краљица Елизабета брисала је Чаушескуово име из протокола
одликовања и затражила повраћај одликовања које му је својевремено
доделила.^[7]

Од његове смрти, мишљење Румуна о Чаушескуу се поправило. У популарној ТВ емисији Mari Români спроведена је анкета по којој је Чаушеску једанаести највећи Румун свих времена.
Wikipedia

JEDINI diktator koji je uspeo da nađe sebi ravnog satrapa za suprugu bio je rumunski vlastodržac Nikolae Čaušesku.
Izabranica
njegovog srca Elena Petresku, neugledna i bezlična osoba, sem u
jarosti, kada bi se potpuno izobličila, bila je ziratnog obrazovanja.
Ponegde se može naći podatak da je završila gimnaziju, ali u većini
tekstova koji se tiču njenog žitija spominje se kao njen najviši
obrazovni sertifikat diploma hemijskog laboranta. Svejedno šta je od
toga tačno, ona je u poređenju sa svojim suprugom bila intelektualac.
Drugarica
Elena naglo se zainteresovala za politiku 1972. godine, posle posete
Argentini, prateći svog muža, koji je tamo boravio u službenoj poseti.
Inspirisala je na to Peronova treća supruga Izabela.
Uspon Elene
Čaušesku bio je vrtoglav, i po političkoj i po "stručnoj" liniji.
Smirila se tek kada je osvojila sva najviša politička zvanja u zemlji i
postala oficijelno ličnost broj dva u Rumuniji, odmah posle supruga.
"Majka
Karpata", kako su joj tepali pesnici a što je njenoj sujeti godilo,
izrodila je troje dece, dvojicu sinova, Valentina i Nika, i jednu ćerku
Zoe. U porodici Čaušesku izgleda da je samo jedno čeljade bilo potpuno
normalno, najstariji sin Valentin. Bio je uz to i fakultetski obrazovan.
U očevu nemilost je pao zbog svoje ženidbe, i to po dve osnove. Nikolae
je smatrao da je izbor supruge trebalo da prepusti majci Eleni, a ne da
se ženi po "svom nahođenju". Drugi, mnogo teži greh je počinio što je
za životnu saputnicu odabrao ćerku njegovog ljutog političkog
protivnika. To su bili sasvim dovoljni razlozi za oca da ga se odrekne i
da ga proglasi "mrtvim". Valentin je morao da napusti roditeljski dom. U
njega je kasnije navraćao povremeno, i to samo kada je bio siguran da
neće sresti oca. U sukobu između oca i sina, Elena je bila na muževoj
strani.
ĆERKU Zoe držali su dugo izolovanu od spoljnog sveta. Kad se
Zoe jednog dana suočila s realnošću i shvatila da u njoj nema ničeg od
onog što je trabunjao njen otac na mitinzima, štampa potvrđivala, a
zvanična statistika pokrivala te laži, svoju razočaranost i protest
pokušala ja da ispolji kao pobunjenik protiv sveopšte bede u koju je
Rumunija zapala zahvaljujući pre svega njenom ocu. Veće rezultate je
ostvarila kao član pasivnog pokreta otpora, u svojstvu alkoholičara.
Roditelje
je, prema njihovom uverenju, razočarala dvostruko. Umesto da započne
karijeru kao ambasador, pa dokle dogura, ona je dogurala do dijagnoze -
delirijum tremens. U mnogo veći su joj greh pripisali to što nije
prihvatila ponudu da joj majka nađe muža, po svojoj meri. Kakav je to
profil muškarca trebalo da bude, Elena je zacrtala u svom dnevniku: "On
mora da bude Rumun, komunista, da ima naučni duh, kako bi mogao da
učestvuje u porodičnoj zajednici. Neću da podnosim da moj zet ima
ličnost, da mi protivreči". Nijedan od Zojinih mnogobrojnih muškaraca
nije se, međutim, uklapao u viziju njene majke.
Kada je Elena
saznala jednog dana od tajne službe, koja je, po njenom nalogu, pratila
Zoe, da se njena kći spetljala sa nekim Mađarom, po imenu Mihalj,
podivljala je. Odmah je odjurila u suprugov kabinet i ponudila mu gotov
plan kako da reše taj porodični "problem". Iako je i sama dotle tvrdila i
tolerisala to što njena "glupača ide sa svakim", odjednom se sada
ukopistila i ustremila na tog nesrećnog Mađara. Sem što je bio Mađar,
momak se ni po čemu drugom nije razlikovao od Zoinih drugih ljubavnika.
NIKOLAE
je odmah pozvao šefa tajne službe, kojom je lično rukovodio, i naložio
mu da uradi ono što mu je već Elena predložila: "Mihalj mora da nestane.
Bez traga!"
Ali supružnici Čaušesku nikako nisu mogli da se slože
oko toga gde da se Mihalju izgubi trag. Elena je insistirala da ga
pošalju u Gvineju jer je pročitala da tamo postoje neki insekti koji su
toliko moćni da su u stanju da raspolute čovečju glavu, samo da bi u
mekano moždano tkivo položili svoja jaja. Nikolae nije bio za takvo
rešenje. Ne zato što je mislio da Mihalj ne zaslužuje takvu smrt, nego
što je Gvineja suviše daleko. Hteo je da deluje brzo i odlučno, kao što i
priliči jednom državniku, svejedno što je problem bio privatne prirode.
Novosti

Imelda Markos - od sjaja do bede
Tanjug |

Ekstravagantna supruga Ferdinanda Markosa, poznata po tome
da je imala 2.500 pari cipela, sada kupuje u radnjama za siromašne. - U
svoje rodno mesto Leite, otputovala je ove godine niskobudžetnom
kompanijom "Kebu pasifik", koja čak ni nema biznis klasu.

MANILA - U neka prošla vremena Imelda
Markos je mogla da naredi da ceo šoping centar bude zatvoren za javnost i
ustupljen isključivo njoj za kupovinu, dok su se bataljoni vojnika
brinuli za njenu bezbednost.
Danas, 23 godine nakon što je sa vlasti svrgnut njen suprug Ferdinand
Markos, ekstravagnatna Imelda, koja je poznata po tome da je imala 2.500
pari cipela, kupuje u radnjama za siromašne, leti u svoje rodno mesto
niskobudžetnim avionima i ima samo jedan prastari brod i automobil.

Njene izjave, date u poslednje vreme, da je suočena sa siromaštvom
ostavljaju filipinski narod u neverici - svi se pitaju kako su nestale
Markosove milijarde.
Međutim, na direktno pitanje japanske novinske agencije Kjodo početkom
jula pred njen 80. rođendan, Imelda je potvrdila da je to istina rekavši
da je to zbog toga što su joj uzeli sve.
"Nisu nam vratili čak ni čačkalicu, sve što smo imali su nam uzeli", istakla je ona.
Markosovoj još uvek preti pokretanje postupka zbog optužbi da je tokom
vladavine svoga muža nezakonito uzimala novac iz državne kase. Imovina
joj je konfiskovana, a nešto od Markosovog novca je dato političkim
žrtvama.
Nekadašnja moća prva dama, koja je sada baka osmoro unučića, može se
ovih dana videti kako kupuje u šoping centru 168 u Divisoriji u Manaili,
gde po odeću, javtin nakit, kineske kopije poznatih proizvođača, povrće
i voće odlaze siromašni Filipinci.
Imelda se ne stidi što kupuje u Divisoriji i ponosno dodaje da je
haljina koju nosi njena kreacija od materijala koji je kupila u šoping
centru za siromašne.
Markosova, koja je ranije leleta specijalnim avionima, ovoga leta
otutovala je u svoje rodno mesto Leite niskobudžetnom kompanijom "Kebu
pasifik", koja čak ni nema biznis klasu.
Imelda je, neizostavno izgubila svu onu pompu koja je pratila u vreme
dok je njen suprug vladao, ali i dalje izričito ponavlja da ona i njen
suprug nisu pokrali državu, niti tiranisali ljude.
Kritičari navode da, ona u ternutku kada je prošlo više od 20 godina od
svrgavanja njenog supruga sa vlasti, živi u nekoj vrsti utopije,
verujući da njen suprug nije bio diktator.
Mnogi magazini su je uvrstili u sam vrh najpohlepnijih osoba na svetu,
zbog čega i dan danas negoduje, opravdavajući svoju legenradrnu
ekstravaganciju svojom ljubavlju prema "dobrom, istini i lepom".
"Ako biste mi rekli da sam jedna od napohlepnijih - najpohlepnijih za
istinom, to bi bilo u redu i najpohlepnija za lepotom ja bih priznala da
sam kriva. Ne možete nikada biti dovoljno pohlepni za lepotom. Pohlepa
je ako sve želite za sebe", izjavila je Markosova za Kjodo.
Ona je priznala da je u svojoj kolekciji imala na hiljade cipela, ali i
dodala da je to radila da bi promovisala filipinsku industriju obuće sa
sedištem u Marikini, filipinskom centru za proizvodnju kvalitetne obuće.
Što se tiče njene kolekcije nakita, koju joj je konfiskovala filipinska
vlada, ona je izjavila da je sakupljala vredne komade nakita ne zbog
njihove novčane vrednosti, već zbog toga što su mnoge od njih tokom
istorije nosili kraljevi i lideri.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Carica Teodora
Oko prvih godina VI veka, Teodora, mimičarka, i igračica, ispunjavala je Carigrad svojom hučnom slavom.

Odakle je izišla, ne zna se tačno. Među poznijim hroničarima, jedni
vele da se rodila u Kipru, strasnoj i žarkoj zemlji Afrodite; drugi, sa
više verovatvosti, daju joj Siriju za otadžbinu. Ma kako bilo, ona je
još kao dete došla sa svojima u Vizantiju, i u toj uzrujanoj i
pokvarenoj prestonici, ona je rasla i vaspitala se.

Iz koje porodice vodi poreklo, ne zna se mnogo bolje. Legenda, iz
neke vrste poštovanja spram carskog dostojanstva do koga se ona uzdigla,
stvorila joj je docnije slavan rodoslov, ili bar pristojan, i dala joj
za oca jednog uvaženog i dobromislenog senatora. U istini, njeno rođenje
izgleda da je bilo mnogo skromnije. Njen otac, ako je verovati Tajnoj Istoriji,
bio je jedan siromah čovek po imenu Akacije, koji je po zanimanju bio
čuvar medveda u amfiteatru; mati joj je bila ne baš stroga žena, kao što
ih se mnogo nalazilo u tom dosta izmešanom svetu cirkuskih kulisa. Iz
te mešavine veštaka, rodiše se tri kćeri: druga, buduća carica, dođe na
svet verovatno oko 500. godine.

Teodora je rano došla u dodir sa tim narodom koji će ona docnije
očaravati kao umetnica, pre nego što bude njim vladala kao carica.
Akacije je bio umro, ostavivši u velikoj bedi svoju udovicu i tri kćeri.
Da bi zadržala mesto pokojnikovo, jedini prihod porodice, mati nije
videla drugoga načina nego da uzme drugog čoveka koji će, nasledivši
mesto čuvara medveda, voditi ujedno brigu o porodici i o životinjama.
Ali da bi predračun ispao za rukom, bio je potreban pristanak Asterija,
glavnog reditelja zelene stranke, a Asterije je bio dobio novaca da bude
na strani drugoga kandidata. Da bi pobedila tu zlu volju, Teodorina
mati namisli da pridobije narod za svoju stvar, i jednoga dana kad je
gomila bila sakupljena u cirkusu ona se pojavi na areni, pustivši ispred
sebe svoje tri devojčice, sa vencima na glavi, koje su preklinjući
pružale gomili svoje ručice. Zeleni su se samo smejali toj dirljivoj
prošnji; na sreću, druga stranka cirkusa, plavi, uvek gotova da
napakosti svojim protivnicima, pohita da ispuni molbu koju su ovi
odbijali i da dodeli porodici Akacijevoj mesto slično onome što ga je
bila izgubila. Nikad Teodora nije mogla da zaboravi uvredljivu
ravnodušnost s kojom su zeleni primili njene molbe, i od tog trenutka
primećuje se kod deteta ona crta karaktera koja se tako jako ističe kod
žene, zlopamćenje i neumoljiva želja za osvetom.

Tako je Teodora rasla, u dosta sumnjivom svetu koji je posećivao
kulise Hipodroma, i sasvim prirodno, tu se spremila za svoju buduću
sudbinu.. Najstarija njena sestra imala je uspeha u pozorištu. Teodora
pođe njenim putem. Rano je počela izlaziti sa svojom velikom sestrom na
daske, igrajući pored nje uloge male sobarice; naročito ju je pratila na
svetske skupove i poznala, u mešavini predsoblja, mnogo nečistih dodira
nepristojne blizine. Zatim se i sama popela na pozornicu; ali ona nije
htela, kao tolike druge, da bude sviračica na flauti, pevačica ili
igračica; više je volela da predstavlja u živim slikama, gde je mogla
bez velova da izlaže svoju lepotu na koju je bila vrlo gorda, i u
pantominama, gde su njena živost i komični žar nalazili prilike da se
slobodno ispolje.

Ona je zaista bila lepa, dosta mala rastom, ali izvanredno ljupka; i
njeno prijatno lice, tamne, malo blede boje, osvetljavale su velike oči,
pune izraza, života i vatre. Od te svemoćne draži malo šta ostaje u
zvaničnom portretu koji se vidi u Svetom Vitalu u Raveni. Pod teškim
carskim plaštom, stas izgleda krući i viši; pod krunom koja sakriva
čelo, sitno, nežno lice sa malo smršalim ovalom, pravim i tankim nosem,
ima neku svečanu, gotovo setnu ozbiljnost. Samo se jedna crta održala na
tom potamnelom liku: to su, pod tamnom prugom obrva koje su
sastavljene, lepe crne oči o kojima govori Prokopije, koje još
osvetljavaju i izgleda jedu lice.

Ali Teodora je imala i drugo osim svoje lepote. Ona je bila umna,
duhovita, zabavna: imala; je komedijaškog žara koji je rado trošila na
račun, glumica koje su igrale s njom, šaljiv i smešan duh, kojim je
neodoljivo privezivala za sebe i najprevrtljivije svoje obožavaoce. Nije
uvek bila dobra, i njena podrugljiva priroda nije uzmicala pred grubom
rečju, ako je ona mogla da nasmeje; ali, je takođe umela, kad je htela
da se dopadne, da razvije neodoljivu zavodničku moć. Uz to, smela,
preduzimljiva,bestidna, ona nije čekala da poklonici sami dođu njoj,
nego je, da bi ih izazvala i ohrabrila, upotrebljavala živu i veselu
drskost; i kako je, jednom rečju imala malo moralnoga osećanja —
uostalom slabo se vidi gde bi ga stekla — a iznad svega redak i neumoran
ljubavnički temperament, iz svih tih razloga, ona je brzo uspela i na
drugom mestu, ne samo u pozorištu. Na jednom položaju koji ne
pretpostavlja po svaku cenu vrlinu, ona je zabavljala, očaravala i
sablažnjavala Carigrad. Na pozornici, ona se odvažila na najsmelija
izlaganja, najnepristojnije prizore. U varoši, ubrzo postade slavna po
ludostima na njenim večerama, drskosti razgovora i množini ljubaznika.
Ali naročito, takvim životom, uskoro postade tako ozloglašena, da su se
pošteni ljudi, kad bi je sreli na ulici, uklanjali od toga nečistog
dodira, i da se sam njen susret smatrao kao rđav predznak. Ona još nije
imala dvadeset godina.

U to vreme, nje iznenada nestade. Imala je za ljubaznika jednog
Sirjanina po imenu Hecebola, koji je bio dobio mesto kod vlade u
Pentapolu u Africi: Teodora se reši da ga prati u njegovu udaljenu
provinciju. Na nesreću, roman je malo trajao: grubo, ne zna se zašto,
Hecebol otera Teodoru, i bez novaca, nemajući ni što je najpotrebnije,
nesrećnica je morala neko vreme, kažu, da vuče svoju bedu po celom
Istoku. Onda ode u Aleksandriju; i taj dosta dugi boravak imao je
uticaja na njen život. Egipatska prestonica zaista nije bila samo
trgovačka varoš, gospodski i bogati grad, lak i pokvaren, izabrana
zemlja slavnih bludnica. Od IV veka, ona je takođe bila jedna od
prestonica hrišćanstva. Nigde verske borbe nisu bile oštrije, teološke
prepirke utančanije i vatrenije, fanatizam više izazivan: nigde, isto
tako, sećanje na velike osnivače usamljeničkog života nije proizvelo
bogatije cvetanje manastira, mističara i asketa. Neposredna okolina
Aleksandrije bila je naseljena manastirima. Libiska pustinja bila je
tako puna pustinjaka da je zasluživala da se nazove »pustinja
svetitelja«.

U moralnoj bedi u kojoj se nalazila, Teodora nije ostala neosetljiva
spram uticaja sredine u koju su je bacili događaji. Ona se približi tim
svetim ljudima, patrijarhu Timotiju, Severu Antiohiskom, čije su se
propovedi rado obraćale ženama, i može se pitati, bez bojazni da će
izgledati neverovatno, da li se, blagodareći njima, bludnica kajući se
nije preporodila, makar trenutno, za jedan više hrišćanski i čistiji
život. Kad se vratila u Carigrad, bila je pametnija, sazrela, umorna od
bludećeg života i ludih pustolovina; ona se trudila, iskreno ili ne, da
živi najpovučenijim i najčednijim životom. Jedno predanje priča da je
stanovala, ispravna i uzdržana, u jednoj skromnoj kućici, čuvajući sobu i
predući vunu, kao matrone starog dobrog rimskog vremena. Tu je srela
Justinijana.

Šta je ona radila da zavede i zadrži ovoga čoveka koji nije više bio
mlad — imao je blizu četrdeset godina — toga političara koji je imao
položaj čije je dostojanstvo trebalo da čuva, budućnost koju on nije
smeo izlagati opasnosti? Ne zna se. Prokopije govori o mađijama i
ljubavnim napitcima: to bi zaista bilo suviše zaplitati stvarii suviše
zaboravljati tu gipku i odrešitu pamet, tu laku ljupkost, tu duhovitu
narav, čime je Teodora zadržala toliko obožavalaca, a naročito taj
bistri i nepokolebljivi duh, kojim je morala jako delovati na slabu i
nerešljivu dušu svoga ljubaznika. U svakom slučaju, carević je bio
sasvim osvojen. Ludo zaljubljen, on ništa od zahteva svoje milosnice
nije odbijao. Ona je volela novac: on ju je obasuo bogatstvom. Ona je
bila lakoma na počasti i poštovanja: on joj je izradio, koristeći se
slabošću cara, svoga strica, visoko dostojanstvo patricijke. Ona je bila
slavoljubiva, željna da ima. upliva: on pusti da ga ona vodi svojim
savetima, i postade poslušni sluga njenih simpatija i mržnji. Uskoro
dođe dotle da je po svaku cenu hteo da se njome oženi. Dobri car Justin,
malo vodeći računa o plemićskim krugovima, izgleda da se nije ustezao
da dâ pristanak svome dragom sinovcu. S druge strane, i otkuda se moglo
najmanje očekivati, došle su smetnje Justinijanovim namerama. U njenom
grubom zdravom razumu seljanke, caricu Eufimiju vređalo je da vidi kako
je jedna Teodora određena da je nasledi; i pored njene ljubavi spram
svoga nećaka, pored njene obične gotovosti da mu sve učini po volji, o
toj stvari ona ne htede ni da čuje. Na veliku sreću Eufimija umre u
zgodan čas, 523. g. Od tada se sve lako udesilo. Zakon je zabranjivao
senatorima i velikodostojnicima da uzimaju žene niskoga položaja,
krčmarice, glumice, ili bludnice: da bi učinio po volji Justinijanu,
Justin ukide taj zakon. On učini još i više. Kad je, u aprilu 527. g.
zvanično pridružio svoga sinovca carstvu, Teodora se zajedno sa svojim
mužem uzdigla i delila njegov triumf. S njime je, na dan Uskrsa, u
Svetoj Sofiji, koja je blještala od svetlosti voštanica, svečano
krunisana; zatim, po običaju vizantiskih carica, došla je da primi
pozdrave naroda u onaj Hipodrom koji je video njene početke. Njen je san
bio ostvaren.

II

Takva je istorija mladosti Teodorine, takvu je bar ispričao Prokopije; i od pre dva veka od prilike, otkad je nađen rukopis Tajne Istorije,
ta dosta sablažnjiva priča naišla je na gotovo sveopšte verovanje. Da
li to ipak znači da je treba potpuno primiti? Pamflet nije istorija, i
čovek ima prava da se pita čega ima istinitog u tim čudnim događajima.

»Tako neverovatne stvari«, izjavio je nekada Gibon, »nikad se ne
izmišljaju! Mora dakle da su istinite.« Ovih poslednjih godina,
naprotiv, pametni ljudi su više puta odricali veru ovom jedinom svedoku,
Prokopiju, i moglo se vrlo ozbiljno govoriti o »legendi o Teodori«.
Iako neću da ponovo ulazim u tu prepirku, iako ne odričem vrednost
nekima od tih zameraka, ipak bih smatrao za nerazumno hteti načiniti
suviše čistom onu koju je Tajna Istorija tako sramno ocrnila.
Nezgodno je što je Jovan, vladika efeski, koji se približio Teodori i
vrlo je dobro poznao, propustio, iz poštovanja prema silnima ovoga
sveta, da nam opširno iznese uvrede kojima su pobožni monasi, ljudi
grubo otvoreni, mnogo puta obasipali caricu, kako nam on kaže: sigurno
je bar da su među savremenicima i drugi osim Prokopija nalazili u čemu
da je pokude, i da su ljudi iz carske okoline, sekretar Prisk, prefekt
Jovan Kapadokiski, znali njena slaba mesta kuda su je mogli udarati. Ne
znam da li je zaista u mladosti imala sina kojeg joj pridaje Prokopije, i
čije joj je rođenje, izgleda, vrlo nezgodno palo: izvesno je, u svakom
slučaju, da je imala jednu kćer, i koja neosporno nije bila od
Justinijana, ma da uostalom ta uspomena na jednu malo mutnu prošlost
nije mnogo smetala carici, ni dosađivala caru, ako je suditi po uspesima
koje je na dvoru imao sin te kćeri. Najzad, izvesne crte Teodorine
psihologije, briga koju je vodila o sirotim devojkama, koje je u njenoj
prestonici više upropašćavala nužda nego porok, mere koje je preduzimala
da spase ove nesrećnice i da ih oslobodi, kako veli jedan tadašnji
pisac, »jarma njihovôga sramnog ropstva«, malo prezriva surovost koju je
uvek pokazivala spram ljudi, dosta se dobro slažu sa onim što se priča o
njenoj mladosti. A ako se primi sve ovo, što je neosporno, zar se ne
treba rešiti da se ne odbaci ukupno sve ono što nam je Tajna Istorija ispričala?

Ali da li zato treba verovati da su Teodorine pustolovine tako
sablažnjivo odjekivale kao što im pripisuje Prokopije, da je ona zaista
bila, kako nam je on pokazuje, veličanstvena bludnica, pravi anđeo zla,
koji je, đavoljom voljom, šetao po zemlji svoju bestidnost? Ne treba
gubiti iz vida da Prokopije rado pridaje ljudima koje izvodi na
pozornicu neku, gotovo epsku, veličinu izopačenosti, i mada je svakako
teško hteti odrediti dokle je Teodora mogla pasti, ja bih, sa svoje
strane, rado bio sklon da u njoj vidim — makar ona time bila smanjena —
junakinju jedne mnogo običnije istorije: jedna igračicu koja se, pošto
se vladala kao što se od vajkada vladala većina njenih druga, zamorila
jednog dana od te ljubavi bez sutrašnjice, i pošto je našla ozbiljnog
čoveka koji joj je osigurao trajno udomljenje, počela je živeti urednim
životom u braku i pobožnosti; pustolovka, ako se hoće, ali pametna,
smotrena, dosta vešta da održi spoljašnji izgled, i koju je mogao uzeti
čak jedan budući car, bez vidne sablasti. Ta se Teodora, znam, kod
Ludvika Halevi, zove Virginija Kardinal. Ali to i nije baš ona koja nas
se najviše tiče. Ima jedna druga, koja je manje poznata, a koja je
sasvim drukčije interesantna i zanimljiva: jedna velika carica, koja je
pored Justinijana držala jedno važno mesto, i koja je često u vladi
igrala odlučujuću ulogu, jedna žena višega duha, retkoga uma, energične
volje, jedno despotsko i ponosito stvorenje, preka i strasna, složena i
često u stanju da zbuni, ali uvek beskrajno privlačna.

III

U Svetom Vitalu u Raveni, u usamljenoj apsidi gde blistaju zlatni
mozajici, Teodora nam se pojavljuje u svem bljesku svoga veličanstva.
Odelo u koje je obučena izvanredno je sjajno. Uvijena u dugi plašt od
ljubičastog purpura, u dnu koga se širok zlatan vez razvija u sjajnim
vijugama, ona nosi na glavi, okruženoj nimbusom, visoku krunu od zlata i
dijamanata; u njenoj kosi je upleten biser i drago kamenje, a na
ramenima joj kićanke od dragog kamenja padaju kao blistavi vodopadi.
Kakva se pokazuje na toj zvaničnoj slici očima potomstva, takva je htela
za života da se pokaže svojim savremenicima. Retko se skorojević brže
navikao na zahteve svoga novog veličanstva; retko je vladarka od rođenja
više volela i uživala mnogostruke radosti, zadovoljstva, raskoši i
sitna zadovoljenja ponosa, koja može dati najviša vlast. Potpuno žena,
uvek gospodski obučena i željna da se dopadne, ona ja zahtevala
velelepne odaje, sjajno odelo; divan nakit, sto za kojim se uvek služi
sa izvrsnim i odabranim ukusom. Ona je stalno i pažljivo vodila brigu o
svojoj lepoti. Da bi imala odmorno lice, produžavala je svoje spavanje
beskrajnim ležanjem posle ručka; da oi održala svežinu kože, svaki čas
se kupala; a posle kupanja sledovali su dugi časovi odmora. Ona je dobro
osećala da su njene čari najsigurnije jemstvo za njen uticaj.

Još je više polagala na spoljni sjaj svoga dostojanstva. Njoj je
trebao dvor, pratilice, straže, svita; kao pravi skorojević, ona je
obožavala i namnožavala oko sebe zapletenost ceremonijala. Ko bi hteo da
joj se dopadne, morao joj je revnosno ukazivati poštovanje, padati pred
njom u prašinu, svaki dan, u časove primanja, dugo čekati po njenim
predsobljima. Od njenoga bivšeg života u pozorištu, ona je bila zadržala
naklonost ka dekoracijama i razumevanje u njima; ali je naročito
polagala, ohola kao što je bila, na to da istakne svoj položaj i da
održi odstojanje, srećna u sebi može biti kad vidi kako se pred njenim
purpurnim cipelama ponizno previjaju tolika velika gospoda, koja su se
nekad s njom slobodnije ponašala.

Da li će to reći da ta sklonost ka paradama, to očevidno staranje o
etiketi i dostojanstvu sami po sebi isključuju pustolovine koje Sardu
pridaje Teodori? Bilo bi malo naivno verovati u to, a s druge strane
izvesno je da su se u ginekeju carske palate mogle desiti mnoge stvari o
kojima Justinijan nije nikada posumnjao; dokaz je istorija patrijarha
Antima koju sam već ispričao. Zato neću da se pravim smešan i da suviše
bračim vrlinu Teodorinu posle njene udaje. Osim toga što je, po jednoj
poznatoj izreci, uvek dosta nezgodno biti siguran u te stvari, ja ne
polažem više no što treba, kao što se može misliti, na to da je Avgusta
bila besprekorna. Ja rado verujem da se ona u mladosti vrlo slobodno
provodila; i da je produžila i docnije, ja ne bih osetio nikakve potrebe
da se sablažnjavam, i najposle, Justinijan je jedini koji bi imao neko
pravo da se žali. Ali činjenice su činjenice; i treba ih uzimati onakve
kakve su.

A činjenica je da nijedan od pisaca koji su bili njeni savremenici,
isto tako nijedan istoričar potonjih vekova — a ima ih ipak među njima
koji su Teodori surovo prebacivali njenu gramivost, njeno zapovedničko i
oštro ponašanje, preteran uticaj koji je vršila na Justinijana,
sablazan koju je izazivala svojim krivovernim mišljenjem — nije ništa
rekao što bi dopustilo da se posumnja, posle njene udaje, u ispravnost
njenog privatnog života. I sam Prokopije, koji ju je toliko klevetao,
koji je tako izdašno iznosio pustolovine njene mladosti, koji je
ispričao sa raskošnim pojedinostima, kao što se zna, izdaje, svirepstva,
gadosti njenih zrelih godina, ne pridaje, posle njene udaje, — samo kad
se hoće pažljivo da čita, i u tekstu, — ni najmanje volje za ljubavne
pustolovine toj ženi tako duboko pokvarenoj. Dopustiće se, mislim, bez
teškoće, da, kad bi carica dala i najmanjeg povoda, pisac ne bi
propustio da na dugačko ne ispriča njene preljube. On nije ništa rekao:
znači da zaista nije imalo ništa da se kaže.

Ja odatle neću da izvlačim nikakve zaključke u korist moralnih
osobina Teodorinih. Pored toga što nije više bila sasvim mlada kad je
sela na presto, — imala je oko trideset godina: a u tim godinama jedna
istočnjačka žena je sasvim blizu starosti, — ona je bila i suviše
ponosita, i suviše slavoljubiva, da bi ljubavnim intrigama izlagala
opasnosti položaj do koga je umela doći. Najviša vlast vredela je toliko
da radi njenog održanja sačuva neke obzire, i dostojanstvo njenoga
života čini možda isto toliko časti njenom praktičnom razumu koliko
njenom moralu. Ali naročito, ta žena višega duha, ta slavoljubiva
vladarka jako phlepna na vlast, imala je u glavi druge brige, a ne da
ide za običnim sitnim ljubavima. Ona je imala nekoliko uzvišenih osobina
koje opravdavaju traženje najviše vlasti, jednu ponositu energiju,
mušku čvrstinu, staloženu hrabrost, koja se pokazala na visini najtežih
prilika. Time je ona, za dvadeset i jednu godinu, koliko je vladala
pored Justinijana, vršila dubok uticaj — i opravdan — na muža koji ju je
obožavao.

IV

Ima jedna stvar koju ne treba zaboraviti kad. je reč o Teodori, a to
je uloga koju je ona igrala onoga tragičnog dana, 18. januara 532. g.,
dok se žagor pobedničkih gomila čuo pred vratima carske palate, dok je
Justinijan, zaluđen, izgubivši glavu, video spas jedino u begstvu.
Teodora je prisustvovala savetu; u opštoj klonulosti duhova, ona je
jedina sačuvala hrabrost i spokojstvo. Još ništa nije bila kazala:
odjednom, usred tišine, ona ustade i negodujući zbog opšte
strašljivosti, ona potseti na dužnost toga cara i te ministre, koji su
se bili predali sudbini: »I kad ne bi ostalo, izjavi ona, drugoga spasa
do begstva, ja ne bih htela da bežim. Oni koji su nosili krunu ne treba
nikad da prežive njen gubitak. Nikada ja neću videti dan kad će narod
prestati da me pozdravlja imenom carice. Ako ti hoćeš da bežiš, Cezare,
dobro: imaš novaca, lađe su spremne, more je otvoreno; što se mene tiče,
ja ostajem. Ja volim onu staru izreku, da je purpur lep pokrov«. Toga
dana, kad je po rečima jednog savremenika, »i sama carevina izgledala
pred padom«, Teodora je spasla Justinijanov presto, i u toj očajnoj
borbi gde je bio izložen njen presto i njen život, ona se zaista
slavoljubljem uzdigla do herojstva.

U tom odlučnom času, Teodora se pokazala državnik svojom
hladnokrvnošću, svojom energijom; i time je, kao što su duhovito kazali,
zaista zaslužila u carskom savetu mesto koje je dotle dugovala možda
samo carevoj slabosti. Ona ga je od tada zadržala, i Justinijan joj ga
nikad nije sporio. Strasno zanesen, i do poslednjih dana, ženom koju je
mladu obožavao, neodoljivo potčinjen tim višim umom, tom odličnom i
jakom voljom, on joj ništa nije odricao, ni počasti, ni najvišu vlast.

Na zidovima crkava iz toga vremena, iznad vrata tvrđava, čita se još i
danas, pored carevog, ime Teodorino; u Svetom Vitalu, u Raveni, njena
slika stoji naporedo sa slikom njenog carskog supruga, a isto tako u
mozajicima koji su ukrašavali odaje Svete Palate, volja Justinijanova
pridružila je Teodoru vojničkim pobedama pored najsjajnijih veličina
njegove vladavine. Kao i Justinijanu, narodna zahvalnost joj je podigla
statue; kao i Justinijanu, činovnici su se kleli na vernost onoj koja je
celoga života bila ravna caru. U najozbiljnijim poslovima, Justinijan
je voleo da traži saveta od »prečasne supruge koju mu je Bog darovao«,
od one koju je voleo da zove »svojom najdražom lepotom«, i savremenici
složno vele da je ona bez ustručavanja lskorišćavala bezgranični uticaj,
koji je imala na vladaoca, i da je imala vlasti toliko koliko i on, a
može biti i više.

Za dvadeset i jednu godinu, koliko je vladala, ona je svuda metala
svoju ruku, u administraciju, koju je napunila svojim štićenicima, u
politiku, u Crkvu, uređujući sve po svojoj volji nameštajući i zbacujući
po svojoj ćudi pape i patrijarhe, ministre i generale, isto toliko
energična da podigne svoje ljubimce koliko da ubije poverenje i moć
svojih protivnika, ne bojeći se čak, kad je smatrala za potrebno, da se
otvoreno usprotivi volji carevoj i da svoje zapovesti stavi na mesto
Justinijanovih. Ona je, u svima velikim poslovima, bila vredna saradnica
svoga muža, a ako je njen uticaj katkad bio štetan, ako su njena
gramzivost, njena žestina, njen ponos, još više potstičući carevu
gramzivost i ponos, dovodile do mera koje su za žalenje, treba takođe
priznati da je ona često imala tačan pogled na državne interese, i da bi
politika o kojoj je ona sanjala, da joj je vreme dopustilo da potpuno
ostvari svoje delo, možda izmenila, stvorivši vizantijsku carevinu
čvršćom i jačom, i tok istorije.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Neki od najpoznatijih svjetskih vladara imali su fascinanatne i komplicirane odnose sa svojim majkama, a isto vrijedi i za neke od najvećih svjetskih diktatora, od Hitlera i Mugabea do Miloševića.


Adolf Hitler je majku Claru obožavao. Kada je kao mladić otišao od kuće da se okuša kao umjetnik, ona ga je u tome podržala, a nakon što je iste godine umrla od raka, bio je shrvan od boli.
U knjizi “Mein Kampf” napisao je kako ga je njena smrt zauvijek očvrsnula time što ga je iz nježnog majčinog naručja punog ljubavi bacila u ruke surovog svijeta, piše Blic .

Staljin je također bio vrlo privržen majci, ali su ga i ona i otac često tukli i kritizirali.
U starosti se o njoj dobro brinuo, ali ju je rijetko posjećivao, a jedan od posljednjih razgovora majke i sina liječnik koji ju je liječio zapamtio je ovako:
- Zašto si me toliko tukla?
- Zato si tako dobro ispao. Ko si ti sad u stvari?
- Sjećaš se cara? Pa, ja sam kao car.
- Bolje bi bilo da si postao svećenik.

Robert Mugabe često govori o svojoj majci Boni, pobožnoj katolkinji, koja je pala u depresiju nakon što ju je muž napustio, a dva starija sina umrla.
Kada je izabran za predsjednika, Bona, međutim, nije likovala.
- Nije on sposoban za to. On nije tip čovjeka koji će brinuti o drugima - izjavila je tada.

Slobodan Milošević je, pak, na svijet došao u ratno doba, a otac mu je rano napustio obitelj. Majka Stanislava, učiteljica i komunistička aktivistkinja, odgajala ga je da bude političar.
Kada je upoznao svoju ženu Mirjanu, majka njihov odnos nije odobravala i nikad mu je nije oprostila.
Depresivna, Stanislava se 1974. objesila u porodičnoj kući u Požarevcu, 10 godina nakon što je sebi život oduzeo i njegov otac.
Posljednji “mamin sin” među diktatorima bio je Jean-Claude Duvalier koji je na čelo Haitija došao nakon očeve smrti 1971, u svojoj 19. godini. Pravi vladar iz sjenke bila je, međutim, njegova majka Simon, žena skromnog porijekla.
Ona također svome sinu nikada nije oprostila 'loš' odabir životne družice.

Mussolini je kao kristalna čaša puna opojna vina. Ne želite potratiti ni kap, a ne želite, iz straha da vam se ne prolije, ni ispiti sve odjedanput. U tom vinu, u tom prijateljstvu, želite uživati kao gurman, svim osjetilima, egzaltirano je o talijanskome vođi Benitu Mussoliniju pisala nizozemska spisateljica Ellen Forest, jedna od nebrojenih uglednih europskih dama koje su ga posjećivale u rimskoj palači Venezia dok je bio na vrhuncu moći, i političke, a i one prozaičnije. Nema žene koju nije očarao, poglavito svojim očima koje su bile poput vučjih, piše Diane Ducret u knjizi “Žene diktatora”. Pa je tako princeza Paula de Saxe-Holstein poslije susreta s njime govorila da “muškarac koji se tako smiješi ne može biti zao”, još jedna spisateljica, Margarita Fazzini, uspoređuje ga s Napoleonom.
Međutim, trebalo je proći mnogo vremena da Benito Mussolini postane uspješan kod nježnijega spola, nije to baš oduvijek teklo glatko, čemu je, izvan svake sumnje, ponajviše pridonijela njegova filozofija koja se najzornije odlikuje u rečenici: “Masa, kao i žena, stvorena je da je silujete”. Prvu veću odbijenicu dobio je početkom dvadesetoga stoljeća od stanovite Vittorine, sestre svoga školskog kolege. Zavodio ju je polagano, temeljito i nježno, pismima punima žara i buketima ljubičica, ali kada je kucnuo čas da te pripremne radnje konkretizira licem u lice, mladi se Benito naprosto smrznuo. Dočekao ju je pred ulazom zgrade u kojoj je radila, ali je ostao nijem. Pokazalo se da je Vittorina imala sreće, jer je otprilike u isto doba, 1901., u svom rodnom selu Doviji Benito Mussolini pokazao dijametralno suprotnu narav svoga ljubavničkog karaktera. Zaljubio se, naime, u svoju mladu susjedu Virginiju B. i kada je selo jednom prilikom bilo prazno, Mussolini je zaskočio nesretnu djevojku. “Uhvatio sam je na stubištu. Gurnuo sam je u kut, iza vrata, i obljubio sam je. Pridigla se, plačna i ponižena, i izvrijeđala me kroza suze. Rekla je da sam joj ukrao čast. Ne poričem. Ali o kojoj mi to časti govorimo?”
Mussolini je, inače, izgubio nevinost godinu ranije, i to za novac. Prijatelj Benedetto Celli odveo ga je u Forli, u četvrt prostitutki, a kako nisu imali mnogo novca, javna kuća koju su odabrali bila je, najblaže rečeno, nižeg ranga.

Kao 18-godišnjak (rođen 29. srpnja 1883. godine u mjestu Dovia di Predappio, u pokrajini Emilia Romagna, kao sin kovača i učiteljice) Benito Mussolini planirao je pobjeći iz rodnoga kraja. Nakon gimnazije upisuje visoku školu za učitelja. U veljači 1902. stvarno se i zapošljava kao učitelj u susjednome selu i počinje se oblačiti isključivo u crno, nosi šešir širokog oboda i dugački plašt. Ženama se to sviđa, primijetio je. Bježeći od skromnog učiteljskog života (a i moguće regrutacije), Mussolini odlazi u Švicarsku, gdje živi kao lutalica, spava ispod mosta i preživljava od nadničarskih poslova. Pošto se uklopio među useljeničke sindikaliste, pojavio se 1904. na 33. obljetnici Pariške komune u Lausanni, gdje je govor držala Angelica Balabanova, strahovito obrazovana 36-godišnja Ukrajinka, plemkinja podrijetlom i komunistica izborom. Iako je na tom skupu bio i Lenjin, Angelicu je fascinirao jedan drugi muškarac.

Prijetnje revolverom

“Prvi sam put vidjela ljudsko biće tako bijedna izgleda. Kaže da je socijalist, ali čini mi se da o socijalizmu ne zna mnogo”.
Balabanova postaje njegova mentorica, a kada Mussolini nakon dvije i pol godine samoizgnanstva odlučuje poći natrag u Italiju. Godine 1912. izborio se za mjesto urednika lista Avanti!, dnevnih novina talijanske Socijalističke partije, ali posao nije prihvatio dok nije dobio garanciju da će mu Angelica biti zamjenica.
U međuvremenu, zavest će i djevojku koja će mu postati zakonita supruga,Rachele Guidi. U jesen 1909., nakon što se nekoliko mjeseci bezuspješno udvarao malodobnoj Rachele koja je radila u gostionici njegova oca, gdje je svima pokazivala “svoja veličanstvena prsa”, odlučio je isforsirati njezinu neodlučnost.
“Ako me ti ne želiš, bacit ću se pod tramvaj”. Potom je sličan argument upotrijebio s Racheleinom majkom: “Vidite ovaj revolver, gospođo Guidi? Ako me Rachele opet odbije, jedan je metak za nju, a pet za mene. Pa birajte!”. Iako se silno trudio dobiti Racheleinu ruku, tvrdio je da je nije volio.
“Za nju gotovo nikad nisam imao ljubavi. Samo tjelesnu privlačnost. Jer je bila lijepa djevojka, sočna, dobro građena i, kako se ono veli, fin komad žene. Nikad među nama nije bilo ni razumijevanja ni komunikacije.”

Požrtvovna Dasler

Mussolini je 1909. u Trentu imao kratku vezu s Austrijankom Idom Dalser. Obožavala ga je do te mjere da se na jednom putovanju bacila na njega da ga zaštiti od bodeža militantnog socijalista. Kad je Mussolini osnovao Il Popolo d’Italia, nedostajalo mu je novca pa je Ida prodala sav nakit, dala svoj salon ljepote i preselila se iz stana u sobu. “Ben” joj je zauzvrat obećao da će uskoro doći živjeti s njom, a tada je saznala da je već zauzet. Njihovo dijete, Benito Albino, rodilo se dok se borio u Alpama, a dok je bio u bolnici zbog tifusa, Ida mu je došla u posjet i pokazala mu dijete.
Benito je morao odlučiti - obožavateljica iz Austrije ili djevojka iz njegova kraja. Pa je tako naposljetku u vojnoj bolnici u Trevigliju 16. prosinca 1915. održan službeni obred civilnog vjenčanja Rachele Guidi i Benita Mussolinija.
Ida stvar vodi pred sud i zahtijeva da prizna i sina, na što Mussolini pristaje. Bijesna Ida počela se vlastima predstavljati kao gospođa Mussolini i dobiva alimentaciju od dvjesto lira. Nije popuštala i Mussoliniju nije uspjelo ušutkati je sve dok nije došao na vlast, a tada je uspio dobiti dijagnozu koja tvrdi da je umobolna pa su je zatvorili u hospicij u Veneciji. Tamo je i umrla 1937., urezujući ime bivšeg ljubavnika u zidove.
Venecijanka Margherita Sarfatti već od 1912. godine nametnula se kao autorica u Mussolinijevu listu, a ubrzo i kao njegova ljubavnica. Tolerantna ljubavnica, jer mu dopušta brojne avanture. Iz jedne od njih, s Fernandom Oss, militantnom ruskom Židovkom, rađa se sin Benito Rebel, kojega ne želi priznati. Kada se kao dvogodišnjak razbolio, Mussolini nije ni trepnuo, a kada je dječak preminuo, Margheriti je priznao: “Ovo mi je veliko olakšanje”.
Margherita će postati daleko najutjecajnija Mussolinijeva ljubavnica, bit će uz njega kroz najturbulentnije godine života - prvo odlazak u vojsku, u Prvi svjetski rat (doduše, od dvije godine u vojsci na bojištu provodi mjesec dana, a u rovovima samo nekoliko dana), a potom i teško ranjavanje 1917. Margherita nije napuštala njegov bolesnički krevet. Sljedećih će godina Mussolinija ustrajno kormilariti prema poziciji poglavara Italije, a kada se Il Duce preselio u Rim, a Safratti ostala živjeti u Milanu sa suprugom, nastavili su vezu.

Dvorska dama

Mussolini je, doduše, imao brojne druge ljubavnice. Margherita se pak sve više pojavljuje u ulozi službene priležnice, tim više što Rachele, koja će mu roditi petero djece, tada još uvijek živi u Milanu. U svibnju 1924. umire Cesare Sarfatti i više ništa ne stoji na putu njihovu zajedničkom životu, a Margheritin gotovo službeni status donosi joj počasti: kada uđe u kazališnu dvoranu ili u muzej, mnoštvo se diže da pozdravi miljenicu, kraljica Elena imenuje ju dvorskom damom. Zavadit će ih Hitler. Mussolini se, naime, sjetio da je njegova priležnica, prije no što je postala fašistica, bila Židovka. Safratti, autorica Duceove biografije, odlazi u Urugvaj pa u Argentinu.
Mussoliniju to nije bilo toliko važno, jer je još od 1932. u njegov život ušla žena s kojom će i skončati - Clara Petacci . Sa 29 godina mlađom kćerkom liječnika papePija XI. upoznao se slučajno, kada je svojim Alfa Romeo kabrioletom putovao prema moru. Hipohondrica koja ne jede gotovo ništa osim čokolade već dugo spava s Duceovom fotografijom pod jastukom, piše mu pisma s poezijom. Uslijedit će mjeseci platonskih sastanaka u palači Venezia, a nakon što je Mussolini samome sebi zabranio da se spetlja s Clarom, ona se 27. lipnja 1934. u crkvi Sv. Marka, nasuprot Duceove palače, udala za zaručnika Ricarda Federiccija. Nije potrajalo, rastali su se vrlo brzo, a dvije godine kasnije Mussolini u uniformi prima Clarinu majku i pita: “Gospođo, dopuštate li mi da volim vašu kćer?”. Pitanje je, doduše, malo zakasnilo, jer su već nekoliko mjeseci prije toga stupili u intimne odnose. Mussolini joj je u palači Venezia stavio na raspolaganje apartman Cybo, a ona ga tamo čeka svako popodne točno u 15 sati. U palaču dolazi na crvenom motorkotaču s prikolicom, koji čuvari nazivaju “ljubavnim motociklom”.
“Tješila sam se time što sam mu uspijevala opustiti bore od briga na čelu.” Benito se potom vraća u vilu Torlonia gdje ga čeka supruga Rachela, unatoč tome što su im odnosi gori nego ikad. Mussolini je, naime, bijesan, jer vjeruje da ga je supruga prevarila. Mrtav hladan, ovako je svoju ljutnju objasnio Clari Petacci: “Naravno, vrlo sam se loše odnosio prema njoj. Radio sam djecu izvan braka, imao ljubavnice. No ja imam olakotne okolnosti. Kad se sve zbroji i oduzme, muškarac kao što sam ja, koji ima toliko prilika... Kako da ne krivuda? Svi muškarci varaju žene, čak i sinovi brijača. Svi, bez ijedne izlike. Ja barem imam izliku.”
Iako svjesna s kime ima posla, Clara od Mussolinija traži dokaz ljubavi - vjernost. Naravno da to neće dobiti, što joj je otvoreno rekao sam Duce. “S koliko sam ih bio? Prvo vrijeme kad sam bio u Rimu, u hotelu je konstantno bila košnica žena. Bio sam s četiri na dan. Ideja da bih mogao pripadati jednoj jedinoj ženi bila mi je nezamisliva. U jednom sam razdoblju imao čak četrnaest ljubavnica, i uzimao sam ih jednu za drugom.”

Gubitak djeteta

Osim Benitove supruge i brojnih drugih ljubavnica koje je svakodnevno minuciozno organizirao tako da se nikada ne sretnu, Clara se morala boriti i s vlastitom sestrom. Svjedoči vozač: “Onih večeri kad bi Clara bila indisponirana, Myriam bi razgaljivala Mussolinijeve noćne sate. I, prema izvještajima vlasnika hotela, odlazila bi ujutro prije zore.” Na dan kada se Italija uključila u Drugi svjetski rat, 10. lipnja 1940. godine, Claretta mu objavljuje da je trudna. No, gubi dijete i njihova je idila tad već gotovo sasvim izblijedjela. Claru, k tome, javnost prezire kao drugu Duceovu ženu, preljubnicu, zovu je “uzdržavanom”, “strvinarkom”, “malom Pompadouricom”. Gotovo proročanski nagovještava svoju sudbinu: “Umrijet ću od ljubavi. Ubit ću se, ili će me oni ubiti.”
Premda joj je Mussolini, svrgnut, uhićen i svjestan što mu se sprema, govorio neka pobjegne u Švicarsku, Clara ostaje uz njega.
“Previše mu je ljudi okrenulo leđa da bih mu ja sad učinila isto. Onaj tko voli, umire. Slijedim svoju sudbinu, a moja je sudbina on. Molim te, pobrini se da se dozna istina o meni, o njemu, o našoj čistoj, lijepoj ljubavi, koja je duža od vremena, veća od života”, napisala je u svom zadnjem pismu koje je dala sestri.
Dok su ih vodili na stratište, Clara nije prestajala plakati. Njezin Ben bio je apatičan, pomiren sa sudbinom. Netom prije nego što su odjeknuli hici, šapnula mu je na uho: “Jesi li sretan što sam te slijedila do kraja?” Nije se udostojio odgovoriti.

O intimnom životu diktatora zna se, po pravilu, veoma malo. Ve?ina od njih nije se ?ak ni javno pojavljivala sa suprugama, sem u iznimnim slu?ajevima, kada su to protokolarne okolnosti zahtevale. Žan-Bedel Bokasa imao je sedamnaest supruga i, da ga nije omao prevrat, u svom haremu napravio bi UN u malom. Žene kojima je Idi Amin Dada zadao frakture imale su mnogo više sre?e od onih koje su bile pod prismotrom njegove tajne službe
O intimnom životu diktatora zna se, po pravilu, veoma malo. Većina od njih nije se čak ni javno pojavljivala sa suprugama, sem u iznimnim slučajevima, kada su to protokolarne okolnosti zahtevale. Ali i tada su njihove žene bile samo deo svite koja ih je okruživala, a oficijelni snimatelji sa takvih skupova jedva da su i registrovali njihovo prisustvo. 
Izuzeci u tom pogledu mogli bi da se nabroje na prste jedne ruke: Tito (u poznijim godinama), Huan Peron, Nikolae Čaušesku, Ferdinand Markos i Čang Kaj-Šek. Ako se zna da su Elena Čaušesku, Imelda Markos i gospođa Čang pored bračnih dužnosti obavljale i državničke, privilegiju da bude stalno "u kadru" uživala je samo Jovanka Broz. 

Objašnjenje za diktatore iz muslimanskog sveta nije nephodno, a što se ostalih tiče može da bude samo jedno - nisu bili spremni da svoju slavu, popularnost i divljenje nacije (svejedno koliko je ono bilo iskreno) dele ni sa kim, pa ni sa njima. Titov nesebični gest na tom planu ostali diktatori su pakosno tumačili potrebom da vremešnog lidera treba neko da pridržava za vreme njegovih dugih i zamornih turneja po zemlji i inostranstvu, a ko će to da uradi stručnije od jedne bolničarke, aludirajući na vojno-sanitetsku karijeru Jovanke Budisavljević pre nego što je postala prva dama.

Josip Broz se ženio, zvanično, tri puta (o čemu će kasnije biti više reči). Nema sumnje da je on i mimo toga imao uspeha kod žena. Međutim, zbir njegovoh donžuanskih podviga razlikuje se od autora do autora (koji su se bavili i ovom vrstom njegove delatnosti).

Šampioni po broju sklopljenih brakova su diktatori islamske veroispovesti, kojima su to državne blagajne i vera dopuštale. 

Centralnoafrički diktator i car Žan-Bedel Bokasa imao je sedamanest žena. On je tu impozantnu kolekciju planirao da dopuni, kako je sam tvrdio, sa još stotinu žena, tako da bi njegov oficijelni harem prestavljao UN u malom. Bio je dovoljno lud da tu svoju zamisao i ostvari. Srećom, francuski padobranci su ga najurili sa trona pre nego što je stigao da se orodi sa celim svetom, a svoju zemlju dovede i mimo toga do prosjačkog štapa. Na zvaničnim skupovima njegov harem zastupala je Katrin Sola. Ostale žene nisu se pojavljivale javno jer su bile zadužene za proizvodnju dece. 

Drugi afrički diktator Idi Amin, imao je nešto manje žena, ali ih nije mazio i pazio poput Bokase već ih je tukao i ubijao. Aminovi biografi uspeli su da nabroje sedam njegovih oficijelnih supruga, trideset ništa manje zvaničnih ljubavnica i pedesetoro dece. Prva Aminova supruga Milijam, majka šestoro njegove dece, dva puta je izbegla smrt na koju je "osudio". I kad je poverovala da se definitivno spasla, pobegavši u Veliku Britaniju, stradala je u saobraćajnoj nesreći u inscenaciji Aminove tajne službe. 

TELO njegove druge žene Kej Adroa, nađeno je, nedugo posle razvoda, u prtljažniku jednog automobila - u komadima. Njen greh se sastojao u tome što je imala "dugačak jezik". Jedna od njegovih supruga, koja se spominje samo po imenu Nora, "nestala" je jednog lepog dana i nikada nije pronađena. Više sreće od njih imala je Masija Putesi. Ona je u više navrata bila hapšena i prebijana, po Aminovom nalogu, ali je uspela nekako da se domogne granice i pobegne iz zemlje. Suprugu Medinu tako je lako ošamario da joj je slomio vilicu. Nije bolje prošla ni njegova supruga Sara. Ona je izazvala njegov gnev time što je otvorila frižider, koji se nalazio u Aminovoj "botaničkoj bašti", koju je posetila jednog dana, uprkos njegovoj zabrani. Tek kada je otvorila frižider shvatila je zašto je Amin svoju "botaničku baštu" proglasio za zabranjenu zonu. 

U frižideru su se nalazile dve ljudske glave. Bile su to glave Aminovih protivnika, sa kojima je voleo da "razgovara" u časovima kada je bio napet.

Prema svedočenju savremenika, Amin je bio seksualni manijak. U to je mogla da se uveri i jedna Jugoslovenka, koja je bila uvek na raspolaganju državnom protokolu kada su Titu dolazili u zvaničnu posetu potentni gosti. Oni su obostrano zadovoljstvo, postignuto pod šatorom, u kojem je Amin odseo na Brionima, nastavili da neguju i u Ugandi - sve dok Jugoslovenka nije shvatila da bi mogla da je zadesi sudbina Aminovih žena. Ugandu je napustila glavom bez obzira uz pomoć jugoslovenske ambasade.

I AMINOV dodatak imenu Dada, na koji je bio veoma ponosan, vezuje sa za njegovu potenciju. Istini za volju, o poreklu tog nadimka postoje dve verzije. Prema Aminovom kazivanju, stekao ga je tako što su ga podanici iz milošte zvali Daddy (tatica). Po drugoj, koja potiče od nemačkog književnika Eriha Vajdemana, Amin je taj nadimak dobio znatno ranije, još u vreme kada je bio britanski podoficir. Po Vajdemanu, jedan britanski starešina, za vreme službenog obilaska svojih potčinjenih, da se uveri da li se pridržavaju propisa i u privatnom životu, zatekao je Amina u krevetu sa dve žene. Na njegovo pitanje ko su one, Amin je pokazao rukom na jednu od njih i rekao:

- Ovo je moja supruga, ser! 

Pretpostavljeni je začkiljio na jedno oko, a onda upitao: 
- A ova druga? 

- To je moja dada (starija sestra), ser! - raportirao je Amin iz kreveta.

Uprkos svim maltretiranjima, jedna je žena ostala uz njega do kraja života. Bila je to Sara, jedna od one dve srećnice kojima je slomio samo vilice.