Mira Banjac

Kada se pre nekih dvadesetak godina iz Beograda doselila u Novi Sad, junakinja kultnih domaćih filmova i serija Mira Banjac bila je spokojna i srećna, jer se vratila svom zavičaju. Odrasla je u Sremu, u selu Erdevik, školu je završila u Novom Sadu, gde je potom preko dve decenije provela u Srpskom narodnom pozorištu. Iz tih razloga  nikada se nije sasvim navikla na Beograd, u koji je došla usred jedne pozorišne sezone, na poziv Mire Trailović. Kako sama kaže, samo je Atelje 212 bio njen istinski dom, ali duboko u sebi osećala je da ne pripada prestonici. Danas jednako uživa da, dok odlazi na Riblju pijacu, u novosadskom Dunavskom parku priča sa labudovima, kao i da tokom večeri u svom udobnom krevetu čita omiljenu literaturu. Sve to, naravno, kada u nabijenom tempu zbog istovremenog rada na tri serije, zakači jedan slobodan dan.

- Puno toga me vezuje za Novi Sad. Ovde sam provela značajne godine svog života, rodila sina, sahranila mamu... U Novom Sadu se osećam kao da sam među svojima i uvek dobrodošla. Uz to, u svom stanu nadomak Dunava imam spokoj i mir, što mi je najvažnije – objašnjava slavna glumica.



- U poslednje vreme za mene je slobodan dan misaona imenica, ali kada naiđe jedan takav, onda najviše volim da budem kod kuće. Dom traži svog gospodara, ali i slugu, a ja sam od onih domaćica koje u kući uvek imaju posla. Rado se bavim sitnim pospremanjem, kuvanjem, ali umem i da uživam u svom omiljenom kutku.

Iako stan svojim visokim plafonima, masivnom drvenarijom i dodatnim ulazom koji je nekada bio rezervisan za poslugu, ostavlja utisak otmenosti, na samom ulasku u dom Mire Banjac oseća se domaćinska atmosfera. U prostoru koji deli sa sinom Branom, televizijskim snimateljem, nema statusnih simbola koji odaju da na toj adresi stanuje jedna od naših najvećih glumica. Danas, u sedamdeset devetoj godini, kada se svojoj profesiji daje više nego ikad, srećnom je čini kada nađe vremena za mala zadovoljstva, kao što su dugo ispijanje prve jutarnje kafe sa Branom ili pripremanje posluženja za prijatelje.  

- Jako sam vezana za dom i draže mi je da prijatelje okupim oko trpeze u svom dnevnom boravku, nego da se družimo bilo gde van kuće. Komšije su mi kao šira porodica, imamo običaj da jedni drugima šaljemo ono što pripremimo, pa plehovi i tanjiri sa pitama i kolačima kruže od vrata do vrata. U našoj kući obedovanje je ritual. Svakog dana ručamo u isto vreme i uvek postavljam beli stolnjak i kompletan pribor za ručavanje, bez obzira da li smo ja i Brana sami ili nam neko dolazi. Valjda kao i svaka Sosa volim da kuvam. Brana ide u lov, pa neretko pripremam divljač koju tog momenta imamo u frižideru, uz dodatak svežeg povrća koje pazarim na pijaci. Već sam se toliko izveštila da imam i svoje specijalitete, kao što su supa od divlje patke ili pašteta od fazana.

Kada su ušli u stan, Miru i njenog sina Branu čekao je veliki posao. Renoviranje je dugo trajalo, jer su do željenog izgleda dolazili postepeno. Zidovi su iznova farbani, a podovi kompletno obnovljeni. Kombinacija parketa i velikih pločica u boji terakote sa nameštajem od drveta učinila je da u stanu dominiraju prirodni tonovi. Za enterijer je velikim delom zaslužan Brana, kome je pravljenje nameštaja još jedna od mnogih strasti.

- Brana je podrum zgrade adaptirao u svojevrsnu radionicu iz koje su proizišli jedinstveni, praktični komadi. On je u stanju da po ceo dan oblikuje i lepi drvo. Policu u kombinaciji drveta i stakla za moju biblioteku napravio je za jedan dan, a posebno volim svoju crvenu kuhinju – ponosno kaže Mira.

– Kada smo se uselili, obnovili smo mnoge stvari kako bismo stvorili funkcionalan i istovremeno komforan prostor. Dom shvatam kao krajnje utočište, pa smo ga zato postepeno obogaćivali detaljima. Umetničke slike sakupljali smo godinama i one enterijeru daju neophodnu dozu topline. Uvek sam radije izdvajala novac za slike, nego kupovala krpice i kremice. Brana mi čak prebacuje da previše štedim na sebi i mislim da je u pravu.

Mira se ne vezuje za detalje i nikada sa putovanja nije donosila suvenire koji bi je podsećali na mesto na kome je bila, a njene uspomene na saradnju sa velikim rediteljima i glumcima zabeležene su samo na fotografijama sa seta. Najbrojnije, i njenom srcu najdraže, jesu one na kojima je sa kolegama-drugaricama Batom Stojkovićem i Zoranom Radmilovićem, ali ima i onih sa holivudskim zvezdama poput Edrijena Brodija i Marka Rafala. Nagrade, ipak, imaju poseban tretman, pa joj je gubitak jedne posebno važne veoma teško pao.

- Sve moje nagrade stoje na jednom mestu, osim onih koje su mi vratili iz Muzeja pozorišta, pa su još uvek u kutiji. Dobila sam ih mnogo i svaka mi je podsetnik na minuli rad i vreme koje sam provela u glumačkoj profesiji. Još sam u čudu zbog toga što mi je nestao Dobričin prsten koji sam dobila 2000. godine. Svaki put kada pogledam u kutiju, stegne mi se knedla u grlu, ali još se nadam da je tu negde i da smo ga u nekoj od onih situacija kada je kuća puna možda zaturili.

Mira priznaje da joj nedostaju nekadašnje sedeljke u bifeu Ateljea, u kojem su se vodili konstruktivni razgovori njoj dragih ljudi, ali kvalitet njenog društvenog života nije se smanjio otkako se vratila Novom Sadu. I dalje posećuje pozorište, brojne koncerte i izložbe. Jedino žali što njen voljeni sin, koji joj je s godinama i najbolji saveznik, nije bio oduševljen povratkom u vojvođansku prestonicu. Razlog za to delimično leži u činjenici da je poslom bio vezan za Beograd, a delom jer je isprva želeo kuću, a ne stan. Od ove Branine želje, međutim, njih dvoje još nisu odustali.

- I Brana je, kao i ja, odrastao u kući i oboma nam je blizak taj osećaj da nekom zdanju pripadaš u temelju. Imali smo nameru da u Novom Sadu kupimo kuću, ali nije nas poslužila sreća, jer je jedina koja nas je oduševila prodata pre nego što smo agentu za nekretnine uspeli da saopštimo da smo zainteresovani. Rešenje je bio ovaj salonski stan, dovoljno komforan za nas dvoje i na prvom spratu, zbog čega nemamo utisak da smo u zgradi. Još povremeno razgovaramo o mogućnosti da se jednog dana preselimo u kuću – otkriva slavna glumica.

Danka Grubačić

Tekst je objavljen u 128. broju magazina Story četvrtog marta 2008. godine.

Moje najbolje godine

J. SIMIĆ | 04. novembar 2009.


U svom domu u Novom Sadu Mira Banjac proslavila u sredu 80. rođendan. U poslednjih
 godinu i po snimila tri filma i tri serije.






PLANIRALA je Mira Banjac da svoj rođendan obeleži skromno i privatno, samo večerom sa svojim najbližima. Ali, kada ste vrhunska srpska glumica koja u istoj godini navršava dva jubileja - osam decenija života i 60 godina glumačkog rada, onda je takav plan jednostavno nerealan.
Udobni dom porodice Banjac u centru Novog Sada u sredu su od ranog jutra opsedali prijatelji, komšiluk i novinari sa buketima cveća, tortama i drugim poklonima. Telefon je zvonio gotovo bez prestanka.
A Mira, kao da se to nje baš puno ne tiče, stigla je da obavi sve uobičajene dnevne poslove, uključujući i odlazak u banku i na pijacu. I da se svakom gostu, makar i nenajavljenom, srdačno obraduje.

- I dalje razmišljam isključivo o budućnosti, na prošlost se puno ne osvrćem, jer naknadna pamet ništa ne popravlja - kaže glumica nepresušne energije, bez koje se ni danas ne može zamisliti domaći film ili TV serija.
Protekla godina je za Miru Banjac bila profesionalno vrlo plodna - završila je seriju “Vratiće se rode”, film “Kao rani mraz” Đorđa Balaševića, “Medeni mesec” sa Paskaljevićem i film “Projekt” u Zagrebu, u režiji Šerbedžijinog sina Danila. Uporedo je radila i u serijama “Bela lađa” i “Seljaci”.
Ovih dana priprema ulogu udovice policajca u igrano-dokumentarnom serijalu “Šesto čulo”, kojem će se posvetiti u naredna dva meseca, a od narednog proleća očekuje nastavak snimanja filma Mome Mrdakovića u Americi.
Ovoj ženi muške životne snage rad je pogonsko gorivo. Voli da kaže kako je višak energije njena kob i da, kad ne snima samo nedelju dana, već se ne oseća dobro. Rado ističe da njen profesionalni savet uvažavaju i mlađe kolege:
- Pristigla je nova generacija obrazovanih i lepo vaspitanih glumaca. Savetujem im da nastave da se obrazuju i da razvijaju svoj talenat, jer glumački poziv stalno pred glumca donosi nove izazove - veli Mira, čija biografija obuhvata više od 50 igranih filmova. Odmah zatim dodaje da rad i talenat, ipak, nisu garancija uspeha u ovom poslu. Potrebna je i sreća.
* Da li je vas pratila sreća?
- Kad sve saberem i oduzmem, mogu da kažem da me nije uvek ni zaobilazila - rekla nam je Mira Banjac.

MONOGRAFIJA


POVODOM oba jubileja znamenite sugrađanke, grad Novi Sad će u Srpskom narodnom pozorištu prirediti svečanost na kojoj će biti predstavljena monografija “Mira Banjac”.


PRODUCENTI I “ROBOVI”

I OVU priliku Mira je iskoristila da skrene pažnju na sve izraženije nesporazume na relaciji glumci - producenti:
- Mnogi producenti ponašaju se prema nama glumcima kao da smo robovi. Nejasno je zašto se ulazi u bilo koji projekat dok se prethodno ne zatvori finansijska konstrukcija. Ovako, vi obavite lavovski deo posla, uložite sve svoje iskustvo i umeće u taj film, a na kraju ispada da je sporan jedino honorar - kaže glumica.

novosti.rs

Mira Banjac: Ne žalim ni za čim


Ne žalim ni za čim. Naročito ne žalim ni za jednim danom provedenim u pozorištu.
Rado se sećam svojih glumačkih početaka u Sremskoj Mitrovici i Banjaluci.



Autor: Jovanka Simić/Večernje novosti


Možda prvi put u poslednjih šezdeset glumačkih godina, za Miru Banjac nastupilo je malo zatišje na profesionalnom planu. Posle odigranih uloga u filmovima Gorana Paskaljevića „Kad svane dan“ i Slobodana Skerlića „Top je bio vreo“, kao i serijalima „Vojna akademija i „Bela lađa“, legendarna glumica najzad ima vremena da se posveti i nekim drugim stvarima.

Ovih dana mnogo mislim na Anu Ilić, 16-godišnju devojčicu iz Vladičinog Hana bolesne kičme i nogu, kojoj sam pomogla da bude smeštena u banju „Trepča“ - kaže Mira Banjac. - Tom prelepom anđelu darovan je spisateljski dar. Pročitala sam njenu divnu knjigu pesama, odnela joj neke knjige za čitanje i naprosto sam zadivljena njenom unutrašnjom snagom.

Nije li slična unutrašnja snaga i vas pre šest decenija iz rodnog Erdevika u Sremu najpre dovela u SNP, potom u Atelje, i ceo taj put sabrala u nedavno objavljenu monografiju „Lica Mire Banjac“?

Taj put od Erdevika do monografije bio je jako dug, neravan kao i Srem, sa mnogo padova i podizanja. Presrećna sam što sam dobila tu monografiju, koja pripada svim laureatima „Dobričinog prstena“. To je treća knjiga o meni, jer mi je povodom nagrade „Pavle Vuisić“ Petar Volk napisao prvu monografiju, a Vesna Krčmar je u jednu knjigu sabrala sve moje intervjue. Bila sam i sama iznenađena šta sam sve i koliko govorila.

Monografije svedoče o raznovrsnosti uloga koje ste kreirali. Smeta li vam što šira publika najviše pamti role iz TV serija?

Znam da me publika najčešće poistovećuje sa tim malim-velikim ženama, i na te likove sam veoma ponosna. Ali ni Ljubice, ni Marije, ni Ruže, ne bi bilo da nisam na početku, kao mlada glumica, prošla u pozorištu širok klasičan repertoar. Te male-velike uloge su poseban izazov, jer takve ljude publika sreće svakodnevno, tu iza ugla, upoređuje ih i lako proverava da li ih je glumac verno dočarao ili je omanuo.

Kojim ste, u mnoštvu tih uloga, posebno zadovoljni?

Uopšte ne selektujem na taj način svoje uloge. Isidora Sekulić je rekla divnu misao: „Vredi samo ono što ostaje, samo to je pravo“. Ono što je ostalo u sećanju ljudi - to je moj glumački učinak. Bilo je uloga, pozorišnih i filmskih, od kojih sam mnogo očekivala, a one na kraju nisu donele to profesionalno zadovoljstvo. Bilo je često i obrnuto.

Gledate li često svoje filmove?

Ne, jer prečesto se repriziraju, a to su uloge koje sam odavno ostavila iza sebe. Nemam žal za tim da vidim kako sam izgledala pre dvadeset i više godina, a sve svoje greške u nekoj ulozi uočila sam odmah posle premijernog prikazivanja. Zato radije pogledam tuđe filmove. Jedini film zbog kojeg ne mogu da promenim kanal je „Balkanski špijun“. Odgledam ga svaki put, ne samo zbog sebe, nego zbog odličnog scenarija, režije, mojih izvanrednih kolega. To je film sa dubokom, večnom porukom.

Žalite li za nekim ostvarenim ili, možda, neodigranim ulogama?

Ne žalim ni za čim. Naročito ne žalim ni za jednim danom provedenim u pozorištu. Rado se sećam svojih glumačkih početaka u Sremskoj Mitrovici i Banjaluci. Tu sam igrala 20 godina, dobila Sterijinu i druge nagrade. Odlazak u Atelje 212, za mene je bio poseban izazov, jer koliko je SNP negovao klasičan repertoar, toliko je Atelje bio provokativan i moderan, prepun glumačkih velikana.

Imate li utisak da se teatri danas nerado hvataju u koštac sa klasičnim repertoarom?

Klasici nisu zastupljeni kao ranije, ali još uvek se na našim scenama igraju Sterija, Šekspir, Nušić, Molijer...Velika literatura traži velika pozorišta. Ne može se raditi raskošna klasična predstava, ako nema para za kostime. Pozorišta su u opštoj besparici, na početku sezone ne znaju ni koliko će premijera imati te godine. S druge strane, mladi reditelji, shodno modernom vremenu, eksperimentišu, pomeraju granice, što nije loše. Slično je i na filmu.

Koji je reditelj imao najneobičniji zahtev, a vi mu niste odoleli?

Kada me je Živko Nikolić pozvao u „Lepotu poroka“ uz uslov da svoj ponos, svoju negovanu plavu kosu podšišam „ni na muško ni na žensko“ i prefarbam u boju crnog gavrana, ja sam se lomila. Neka druga glumica bi zahtevala periku, a ja sam na kraju podredila sve toj izazovnoj ulozi. Nisam pogrešila, jer bez takve frizure, ta žena ne bi bila tako efektna.

Neki divni glumci, vaši prijatelji i filmski i pozorišni partneri, nisu više među nama. Ko vam od njih naročito nedostaje?

Svi mi nedostaju. Naročito Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Paja Vuisić, Čkalja, Pera Kralj...Nedostaje mi i taj mag teatra Mira Trailović i celo jedno vreme koje su ti veliki ljudi ispunili, a sa kojima sam i ja radila velike stvari. Recimo, jako mi je žao što se vrlo retko sećamo Mije Aleksića, divnog glumca koji je ostavio veliki trag u teatru. Ta naša zaboravnost me rastužuje.

Kako se nosite sa samoćom?

Samoća nije za lenje ljude. U samoći se mora mnogo raditi, promišljati, nadoknađivati sebe sebi. Nisam usamljena, nisam ni sama, ali imam svoje samotne trenutke. Sada čitam više nego ikada ranije, okrenuta sam lepim stavrima. Nedavno sam čitala Domanovićevu „Stradiju“ i na drugi, do sada nepoznat način, začudila sam se njegovom vizionarstvu i poznavanju sopstvenog naroda.

Važno je da si čovek

Mira Banjac o nagrađenom filmu “Zvizdan” i prvom nastupu na Kanskom festivalu.
Posle uloga u više od 60 filmova, slavna glumica se u 86. godini prošetala čuvenom
kanskom Kroazetom.





FILMSKA karijera Mire Banjac dobila je nedavno nov i važan momenat - naša velika glumica prvi put je bila na Kanskom festivalu i imala priliku da se pokloni publici!

Ona je bila deo ekipe hrvatskog filma "Zvizdan", u režiji Dalibora Matanića, koji je u Kanu doživeo svetsku premijeru i osvojio Gran-pri žirija u selekciji "Izvestan pogled". Posle uloga u više od 60 filmova, Mira Banjac se tek u 86. godini prošetala čuvenom kanskom Kroazetom:
- Divno je iskustvo prvi put biti u Kanu i imati priliku da uživo vidiš šta se tu dešava, jer me niko od naših reditelja i producenata nije pozvao na taj festival - kaže Mira Banjac u razgovoru za "Novosti".
I šta ste saznali o tom festivalu?
- Kanski glamur jeste značajan, jeste tamo sve nekako veliko i sjajno "upakovano", a ja sam kao glumica razmišljala kako je, zapravo, mali put od crvenog tepiha do projekcije. Onda sam odjedanput videla kako ceo taj glamur padne kad je film "tanak". Hvatala sam te nijanse, ali sam se i još jednom uverila da mi umetnici nemamo ništa u našim životima osim publike.
Kroz tri priče o zabranjenoj ljubavi, "Zvizdan" se bavi temom hrvatsko-srpskih odnosa. Kako ste vi doživeli ovaj film i šta je njegova poruka?
- To je duboka, ljudska priča, koja u gledaocima stvara najpozitivnija i najtoplija osećanja. To su osetili žiri i publika u Kanu. U tom sukobu istorije, političkih okolnosti, nacionalizma koji je vidljiv s obe strane, predrasuda i zabrana, ipak pobeđuju čiste emocije, snaga ljubavi i tolerancija. Matanić je uspeo da sva ta osećanja prefinjeno iznijansira, u toj priči nema ničeg pamfletskog, ili već viđenog, nema jeftinih "poena", ne postoje "naši" i "njihovi", niti "dobri" i "loši" momci. Postoje samo ljudi. I Matanić je to divno objasnio: kakva god da je situacija u kojoj se nađemo, uvek se ponašamo onako kakvi smo ljudi. I zaista, važno je samo da li si čovek, ili nisi.
Igrate baku glavnog junaka. Kakva je ona?
- Priča obuhvata tri različite decenije, smeštena je u dva susedna sela, a baka koju igram još je opterećena Drugim svetskim ratom i traumama koje je preživela. U trenutku kada se priprema situacija za događaje s početka devedesetih godina, ona misli da opet dolazi Hitler, i upozorava svog unuka da treba da okuplja ljude i da se priprema za rat, jer Hitler ne bira. Ali, njen unuk ne veruje da u njegovoj zemlji, u toj Jugoslaviji, može da dođe do rata...
Film je sniman na lokacijama u okolini Knina. Kakvo je bilo to iskustvo?
Susret sa nesrećnim ljudima koji žive na tom prostoru za mene je bio vrlo potresan. Jer, sve ono što smo čuli i čitali da se tamo događalo ratnih devedesetih nije ništa prema onome dok ne sretnete to "živo meso", dok ne budete oči u oči sa tim ljudima koji žive u kamenim kućicama. Oni su se toliko radovali filmu koji smo snimali, od jutra do mraka bili su sa nama na setu. A kad sam ja došla, njima se činilo kao da im je stigao neki anđeo s neba, takav sam utisak imala. U tim selima u okolini Knina živi tako uspravan narod, hrabar i etičan, a kad kažem narod, mislim i na Srbe i na Hrvate. To su neki dobri ljudi koji su se izvukli iz strašnih i ružnih događaja koje svaki rat nosi, učinili su mi čast što sam imala priliku da ih upoznam.

TEŠKO VREME ZA FILM
Da li je tačno da ove godine imate filmskih ponuda više nego ikada?
- Uskoro treba da snimam zanimljiv film koji će se raditi sa Česima, a zove se "Češko selo". To je priča o prvim migracijama Čeha u Banatu. I tu se događa ljubav - jedni su još u Češkoj, drugi su već ovde i tu su se asimilovali, jedni bi ovamo, drugi bi onamo. Snimanje treba da započne u Beloj Crkvi, a tu su i neke druge ponude. Ali, o njima još ne bih govorila, jer je danas vrlo teško praviti film. Reditelji ne znaju da li će i koliko para uspeti da sakupe, mislim da za filmsku umetnost nikada nije bilo teže.

novosti.rs