Nebojša Glogovac

Nebojša Glogovac (Trebinje, 30. avgust 1969) je srpski glumac.

Nebojša Glogovac je rođen 30. avgusta, 1969. u Trebinju, u porodici sveštenika Milovana i Milene Glogovac. Porodica se preselila u Pančevo kada je Nebojša imao 7 godina. Glogovac je imao malu ulogu školskog druga Slobodana Popadića u tada vrlo popularnoj seriji „Bolji život“ (1987). Posle srednje škole je upisao studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nakon dve godine studija se predomislio i 1990. je upisao glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Zajedno sa njim su studirali Nataša Ninković, Vojin Ćetković i Sergej Trifunović.


Glumačka karijera

Glogovac se na filmu prvi put pojavio u ulozi Fadila, vojnika JNA, u ratnoj drami Bore Draškovića „Vukovar, jedna priča“ (1994). Prvu glavnu ulogu dobio je u filmu reditelja Gorčina Stojanovića „Ubistvo s predumišljajem“ (1995), u kom je tumačio lik Hercegovca Bogdana, ranjenog na ratištu u Bosni. Za ovu ulogu dobio je nagradu za najbolju mušku ulogu Car Konstantin na Filsmkom festivalu u Nišu.

Veliku popularnost stekao je ulogom Zlatka Gavrilovića, u seriji "Porodično blago" (1998-2001).

Preminuo glumac Nebojša Glogovac


Glumac Nebojša Glogovac (48) preminuo je noćas, nezvanično je potvrđeno "Blicu" u Kliničkom centru Srbije.

Kako saznajemo, on je umro na pulmologiji Kliničkog centra Srbije, gde je zbog pogoršanog zdravstvenog stanja primljen pre dva dana.

Glogovac i je pre 10 dana hitno primljen u Institut za onkologiju. Tada su mediji pisali da je čuveni glumac teško bolestan i da je njegovo zdravstveno stanje ozbiljno.
Od glumca se jutros na društvenoj mreži Fejsbuk oprostila i njegova koleginica Nataša Ninković.

- Zauvek u mom srcu! Sa anđelima mili moj... - napisala je glumica.

Glumac Nebojša Glogovac hitno je 30. januara ove godine primljen u bolnicu u Beogradu zbog ozbiljnog zdravstvenog problema.

Tada se saznalo da je Glogovac teško bolestan i da je njegovo zdravstveno stanje ozbiljno. Bio smešten u Institutu za onkologiju.

Nebojša Glogovac je rođen 30. avgusta, 1969. u Trebinju, u porodici sveštenika Milovana i Milene Glogovac. Porodica se preselila u Pančevo kada je Nebojša imao 7 godina. Glogovac je imao malu ulogu školskog druga Slobodana Popadića u tada vrlo popularnoj seriji „Bolji život“ (1987).

Posle srednje škole je upisao studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nakon dve godine studija se predomislio i 1990. je upisao glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Zajedno sa njim su studirali Nataša Ninković, Vojin Ćetković i Sergej Trifunović.

Nebojša Glogovac je tumačio brojne uloge na televiziji i u pozorištu.

Jedna od njegovih poslednjih uloga bila je u TV seriji "Nemanjići – Rađanje kraljevine", koje će uskoro početi da se emituje na RTS-u. Tumačio je ulogu Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje.

Cela Srbija danas je tužna jer otišao je još jedan velikan našeg glumišta. U svojoj 48. godini premio je od teške bolesti i za sobom ostavio troje dece. Pamtićemo ga po mnogo čemu, između ostalog i po tome kako je govorio o ljubavi.

O tome koliko je ljubav bitna za svakog od nas i da li je presudna za uspeh, Nebojša je svojevremeno za glossy.rs kazao:
- Ljubav je važna za sve nas, ona je veliki pokretač, snaga i bez nje teško da bismo bilo šta postigli. Neosporno je da ponekad ljudi s ambicijom i kompleksom uspevaju da postignu velike rezultate, ali kasnije to uvek plate. Uprkos svemu, ako je ljubav pokretač, onda su rezultat bilo kog rada i sam život mnogo slađi, zanimljiviji i lepši.



O sazrevanju emocija i načinu na koji volimo u mladosti, pa potom u zrelim godinama, rekao je:

- Vremenom emocije možda samo menjaju svoj način izražaja ili tempo manifestovanja, ali kao sastavni deo svačijeg karaktera veoma su bitne. Pre svega, moramo da naučimo da ih ispoljimo u bilo kom periodu života.


Nebojša je za biljeizdravlje.rs otkrio i veruje li u savršenu ženu.
- Kako ja nisam idealan, ne očekujem ni savršenu ženu, niti to postoji. Dobra je ona koja se uklapa u tvoje prednosti i mane, kada jedno drugo popunjavate i dopunjavate i kao planinari jedno drugo vučete uz uže i pravite zajednicu od ta dva krnja objekta, kakvi smo mi ljudi. Svako od nas je pomalo krnji, ponegde mnogo jak, ponegde slab i prihvatiti jedno drugo sa svim manama i vrlinama može da bude blizu idealnog.


A da li da li nam je predstava o ljubavi danas potrebna i da li smo zaboravili da volimo, za family.rs, otkrio je:

- Nažalost, da. Mislim da su ljudi ljubav, slobodu i te pojmove prebacili na kupovnu moć, da je sloboda da možeš da kupiš bilo šta kada odeš u neku prodavnicu. Što imaš veliki izbor i ponudu robe da možeš da pazariš. Taj izbor da možemo kupiti sve je zamena za slobodu, ili što možemo da odemo na internet i da nam se učini da je ceo svet u tom malom ekranu. To je postalo simbol slobode. Prava sloboda za kojom ljudska duša žudi je zaboravljena i negde skrajnuta, zatrpana komercijalizacijom i tokovima novca. Podrazumeva se da svi moraju puno da rade, da svi moraju da budu jako, jako zdravi, da dobro jedu. U stvari sve to je neizvodljivo u jednom danu za čoveka, ali to je imperativ ovog vremena koji potiskuje prave stvari u zapećak: ljubav, slobodu, hrabrost, empatiju. Sve najlepše je besplatno, zato je i ukinuto.

Tako je govorio, a ovo je pesma, koju je otpevao u seriji "Moj rođak sa sela" koja nikoga nije ostavila ravnodušnim:





SD

Oproštajno pismo dečaka koji su odrasli uz "Nebesku udicu"
9 feb., 13:02, Stefan Milenković Noizz Maker


Vraćam se pre nekoliko meseci sa posla, prelazim semafor i prolazim gradske kafiće, ispred mene izleće Glogovac. Nosi kožnu crnu jaknu i penje se na motor. Kreće da stavlja kacigu i ja mahinalno viknem "Ćao, Kajo!". On se okreće, krivi mu se obraz taman toliko da vidim da mu je drago dok razmenjujemo pogled u milisekundi, pali motor, i odlazi.

Polumrtvi i poprilično izmučeni, pregurali smo nekako tu '99. Kako to obično biva, uvek se nadaš sutra će biti bolje, najgore je prošlo. Dovukli smo se do 2000-te i opet je bilo isto, samo nije bilo bombi. Verovatno sam imao sreću da o tome previše ne razmišljam, moji su se dosta cimali da brata i mene izoluju od tih sranja. Ali samo do aprila 2000. kada mi se vratilo sve. Izašla je "Nebeska udica".
Imali smo stari Sonijev televizor sa nekoliko kanala na kojima se vrtela ista tematika, mada se nismo ni trudili da je pratimo jer... Imaš sedam godina i bitna ti je samo lopta, teren i krevet. Odjednom, pojavio se film o košarci i gradskom liku koji je nekada bio u petorci sa Đorđevićem, Rebračom, Bodirogom i Obradovićem. Peti igrač, Nebojša Glogovac iliti Kaja.

Ceo komšiluk se okupljao kod mene da gledamo film, svađali smo se ko će biti koji lik i navijali tokom scene "basketa za koš".

Jebi ga, možda bismo se više radovali da nije Vlatka Stefanovskog i našeg sećanja od samo godinu dana pre. Za "Nebesku udicu" nisi mogao da kažeš da je ne voliš, samo da li imaš želudac i dovoljno zaboravnu glavu da sve to preguraš. Bilo je svađe oko Bodija i Saleta, ali zna se da su na kraju svi bili Kaja.

Povučen, tih, nenametljiv i zaljubljen. Imaš utisak da je Glogovac u 90 minuta filma konstantno na ivici suza, znaš da i on oseća isto kao ti, balavi klinac koji pojma nema šta se desilo ali ga nešto kopka. Naravno da smo plakali, gotovo u svakoj sceni. Verovatno je Nebojša imao boljih uloga, ali neke te prosto označe i menjanja nema. Sumnjam da bi želeo bilo šta da menja, osim, možda, kraja "Udice".

Doduše, nije Kaji baš sve išlo od ruke kao taj horog. Ni u filmu, ni u životu. Pokušao sam da izbegnem preterano patetisanje i ovo odradim muški ali, biće teško.

Nebojša Glogovac je danas preminuo nakon teške bolesti. Imao je 48 godina. Kao nakon prvog gledanja "Nebeske udice", opet mi se vratio onaj osećaj. Možda se samo u filmu "izlazi na teren kada je najteže i pobeđuje", ali ja ne želim da Glogovca pamtim kao čoveka koji je nešto izgubio. Jedini gubitnici smo mi. Ostali smo bez još jednog barda srpskog glumišta koji je voleo nekolicinu stvari - porodicu, pozorište i Zvezdu. Njega smo voleli svi.

Kolege dirljivim i snažnim porukama otimaju Nebojšu Glogovca od zaborava
u novoj monografiji Tanje Nježić

blic





"Ne mislim da je umetnost samo kolač, već mislim da je umetnost kao so, nešto jako važno", govorio je Nebojša Glogovac. Kao i: "Sami smo odgovorni za svet u kojem živimo jer svako od nas je učestvovao u stvaranju ovakvih okolnosti u kojima smo danas". Ili: "Moj moto je - bolje je da je bolje".

Goran Paskaljević je o njemu rekao: "Kao što je u likove koje je igrao unosio ljudskost kakvi god da su - likove koje je igrao zapravo nije glumio, bivao je oni - tako je i u nama, u našoj kulturi, zauvek ostavio vrlo živi, najbolji mogući trag".

Jagoš Marković da je - pesnik scene: "Pamtim njegovu moć i njegovu spremnost za igru, i na sceni i u životu… Uvek do kraja u materiji, a nikad udavljen njom".

I tako dalje, i tako redom...

Početkom februara 2019. biće promovisana monografija o njemu rađena kao pripadajući deo nagrade "Dobričin prsten" koju Udruženje dramskih umetnika dodeljuje za životno delo (UDUS, "Vulkan" i Biblioteka grada Beograda), čiji je Glogovac laureat za 2018. godinu.

A navedeni citati su iz nje.

Kako je bilo raditi je...

Malo je reći da se čovek sreće sa velikim dilemama u nastojanju da sklopi svojevrstan portret impresivnog umetničkog i ljudskog bića, bića čije je ime Nebojša Glogovac, a na stranicama knjige, koja, kao i svaka, po prirodi stvari mora imati poslednju stranu. Odnosno monografije koja, opet po prirodi stvari, ima svoje zakonomernosti.

To kolika je čast bila prihvatiti se ovog posla, po odluci Predsedništva Udruženja dramskih umetnika Srbije, posebna je tema. Kao i pitanje odgovornosti, izazova, (ličnih) zebnji...

No, u pretraživanju i iščitavanju dokumentarnog materijala, iskristalisalo se nekoliko stvari.

Pišući o umetnosti glume, Ranko Munitić napominje da je to "najkompleksniji rebus umetničkog lavirinta", da je fenomen glume stariji i dublji od estetike, da seže "do samog dna antropologije" te da "odgovoriti na pitanje ko je glumac znači, u stvari, odgovoriti na upit šta je čovek". Isticao je, zatim, da samo najveći dosežu te visine.
Nebojša Glogovac je kroz svoje role činio upravo te (ne)moguće korake koji nas približavaju čudesnosti (tajne) života.

Svojim bavljenjem umetnošću glume otvarao je nove svetove, nove horizonte, nove vidike...

Godinu dana pre nego što će ga ubiti, veliki Federiko Garsija Lorka je rekao da je pozorište "jedan od najizražajnijih i najkorisnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu ili njenu klonulost. Prijemčivo pozorište, dobro utemeljeno u svim svojim žanrovima od tragedije do vodvilja može, u roku od nekoliko godina, da promeni senzibilitet naroda; dok razoreno pozorište može da obezvredi i uspava čitavu naciju. Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru; isto kao što pozorište koje ne podržava pulsiranje društva, istorijsko pulsiranje, dramu svog naroda i nepatvorenu boju svog krajolika, sa smehom ili suzama, nema pravo da se zove pozorište…".

I ulogama i svojom rečju u javnosti, Nebojša Glogovac je bio otelotvorenje ovih Lorkinih misli, učinio da postanu od krvi i mesa. Život sam.
I male su reči da u njih stane sazvežđe - Nebojša Glogovac.

...............

.............



Ogromnu zahvalnost za nastanak knjige dugujem Mini Glogovac i Milici Glogovac, koje su mi ustupile čudesnu, veliku crnu kutiju sa belim tufnama i u njoj pregršt materijala, od svojevrsnog pres klipinga, preko mnoštva fotografija, do sitnica poput privezaka, pisamaca, pozivnica… Detalja koji čine da se odškrinu vrata čitavih svetova iako, u prvom trenutku, učine da se zanemi i da od pomoći ne mogu biti ni olovke, ni tastature, ni...

Naročitu pažnju zavređuju u knjizi sadržani prilozi dvadesetak naših velikih glumaca, reditelja, ljudi od pera…

Recimo, triling dama...

Jezgrovito i zdušno zapisala je Jelisaveta - Seka Sablić da je Glogovac bio "glumac zbog koga se gleda predstava, film, šta god da igra. (…)Jednostavan, naizgled skoro mangupski nezainteresovan, u toku proba on je sa lakoćom ignorisao tenzije, panike (koji su često pratioci procesa rada) iako je, na primer, u toj predstavi, sva odgovornost, zapravo, bila najviše na njemu".

Ksenija Marinković beleži: "'Ljubim tebe i djecu. Ne brini. Jak sam'. Ovo je poslednji SMS koji sam primila od Nebojše Glogovca, nekoliko dana prije nego što je umro.(…) A poslu je pristupao strastveno. Kao i životu..".

Nataša Ninković, između ostalog, citira njegove reči: "Znači, doktorka, žurka je gotova?" dodajući: "Šta više reći o čoveku koji, na strašne rezultate koje mu doktorka saopštava, ovako odgovara? Do kraja, u svom maniru, dostojanstven, sa dozom sarkazma i prema sebi i prema svetu koji napušta, bez patetike, bez viška reči".

Radivoje - Raša Andrić navodi: "Poezija je bila sarađivati sa Nebojšom. On je prosečne filmove činio dobrim, a reditelji su postajali bolji uz njega. To sa sigurnošću tvrdim jer ja sam uz njega postao bolji. /Nas, filmske ljude, bije glas da ne idemo mnogo u pozorište. S pravom. Fale nam krupni planovi, u pozorištu toga nema. Što bi rekao zagrebački reditelj Peđa Ličina, doći ću u kazalište kad raskadrirate. E pa, Glogi je umeo da glumi u krupnjaku i na sceni. Širok i visok portal, scena duboka, širok plan, skoro total u kojem u vesternima petočlana banda jaše, al’ ti vidiš samo Nebojšin krupnjak. Kako je to izvodio, ne znam, nisam ja ni izdaleka tako dobar pisac kao što je on bio dobar glumac da bih to rečima objasnio".

Aleksandar Popovski se priseća "Hamleta" i veli: "Prvo razgovaramo u Likvidu, kažem da bih hteo da igraš Hamleta. Odmah kažeš - ne, rasturiće nas da si mene uzeo za Hamleta. Reći će da sam star. Još kažeš da ne znaš ni da li bi mogao da ga odigraš. Meni se dopada što si takav. Svaki drugi bi rekao - daj. Daj mi i Ofeliju, i to ću odigrati. Ne, ti sumnjaš u sebe, u mene, prvo samog sebe proveravaš. Onda mi pričaš da ne želiš da patiš na sceni. Puno pričamo o nama, o našoj generaciji, o željama, idealima, snovima. Čemu smo se nadali, šta smo dobili, da li bi mi mogli biti Hamleti? Da li možemo da se ponovo iznenadimo kada vidimo da je učinjena nepravda kada smo to toliko puta videli i doživeli? Kako da reagiramo na glupost kada smo mislili da smo je krajem devedesetih duboko zakopali. Onda pričaš o nepravdi koja sve nas muči. Stavljeni smo na pijedstale neke duhovne vrednosti, a tretiraju nas kao crkvene miševe".

I opet; i tako dalje, i tako redom…

Na kraju, ali nikako na poslednjem mestu, nastojanju da se unutar korica knjige sklopi portret impresivne umetničke i ljudske veličine, Nebojše Glogovca, veliki doprinos dala je Maja Medić, urednica fotografije.

I šta reći za kraj...

"Umetnik je - ljubav na delu", kazao je Nebojša Glogovac.

...............

..............



PESMA BRANKE KATIĆ NEBOJŠI GLOGOVCU

Milo mi je da te vidim

Kosmos je mali da

sakrije ljubav.

Ti si sada vetar,

nebo plavo i nebo zvezdano.

Kada zatvorim oči, tu si.

Bude mi milo kada te vidim.

Nasmejano ćutiš,

gledaš me mangupski,

veselo je oko tvoje,

mudrice, barabo,

radosna sam kada mi

u suton dođeš.

Veliki glumac što

nikad ne glumi,

samo nežno u suštinu rije,

zmaj si snažni i lav strašni,

bubo svilena.

U srcu te nosim,

u sili prepoznajem,

grebem ti, Ćurane,

znam da ne mariš...

Volim te i sve tvoje volim, sve ljubavi tvoje grlim dušom svom.

(Volela bih da sam Milena Marković, pa da ti napišem

najlepšu pesmu...)