Lajka (rus. Лайка, po nazivu rase psa, doslovno lajač, c. 1954—3. novembar 1957.) bila je prva od sovjetskih pasa poslatih u svemir, prvi živi sisar poslat u Zemljinu orbitu i prva orbitalna žrtva. U vreme kada je Lajkina misija pokrenuta, malo je toga bilo poznato o uticaju svemirskih letova na živa bića. Neki naučnici verovali su da ljudi ne bi mogli da prežive lansiranje ili uticaj kosmičkog prostora, tako da su stručnjaci koji su radili na svemirskom programu videli letove životinja kao neophodnu pripremu za mislije s ljudima.[1] Sjedinjene Države koristile su šimpanze; Sovjetski program odlučio je da koristi pse. Lajka je bila lutalica, prvobitno nazvana Kudrijavka (rus. кудрявка, doslovno, kudrava), trenirana je sa još dva psa, i na posletku izabrana za putnika sovjetske svemirske letelice Sputnjik 2 (Спутник-2) lansirane u svemir 3. novembra 1957. godine. Sputnjik 2 nije bio napravljen tako da može da se vrati, i od početka se znalo da će Lajka umreti.[2]
Lajka je umrla nekoliko sati nakon lansiranja od posledica stresa i toplotnog udara, verovatno usled kvara u kontrolnom sistemu za toplotu. Pravi uzrok njene smrti nije bio javno objavljen još decenijama nakon leta.[3] Iako Lajka nije preživela putovanje, eksperiment je dokazao da živi putnik može da preživi lansiranje u orbitu i podnese bestežinsko stanje. Njime je prokrčen put za ljudske letove u svemir, a naučnici su dobili prve podatke kako živi organizmi reaguju na okruženje u svemirskim letovima. Dana 11. aprila 2008. godine, ruski zvaničnici podigli su spomenik u znak sećanja na Lajku. Ovaj mali spomenik nalazi se u blizini vojno-istraživačke ustanove u Moskvi koja je pripremila Lajkin let u svemir, i predstavlja psa koji stoji na vrhu rakete.
Keruša koja će kasnije biti nazvana Lajka bila je lutalica pronađena na nekoj od moskovskih ulica. Sovjetski naučnici odlučili su da koriste moskovske pse lutalice zbog pretpostavke da su takve životinje već naučile da izdrže u uslovima ekstremne hladnoće i izgladnelosti.[7] Lajka je bila mešanac, težak oko šest kilograma i otprilike tri godine starosti.[10] Osoblje joj je nadenulo nekoliko imena i nadimaka, među kojima Kudrijavka, Žučka (Bubica) i Limončik (Limunčić). Lajka, rusko ime za nekoliko psećih rasa sličnih haskiju, bilo je ime koje je popularizovano širom sveta. Američka štampa nazvala ju je Muttnik (mutt (mešanac) + sufiks -nik) kao igru reči od Sputnik.[11] Njen pravi pedigre je nepoznat, iako je generalno prihvaćeno da je delom bila haski ili druga nordijska vrsta, a moguće je i da je delom bila terijer.[7] Ruski časopis opisao je njenu narav kao flegmatičnu, kao i to da nije ulazila u sukobe sa ostalim psima.[10]
Sovjetski Savez i Sjedinjene Države prethodno su slali životinje samo u suborbitalne letove.[12] Za let Sputnjika 2 trenirane su tri životinje: Albina (Альбина), Muška (Мушка) i Lajka.[13] Ruski naučnik Oleg Gazenko (Олег Георгиевич Газенко) izabrao je da trenira Lajku.[14] Albina je prilikom testova dvaput letela na velikoj nadmorskoj visini, a Muška je korišćena za testiranje instrumenata i sistema za održavanje života.[9][12]
Kako bi pse navikli na uski prostor sićušne kabine Sputnjika 2, držali su ih u sve manjim kavezima u periodu od 20 dana. Izuzetno sužen prostor uticao je na to da psi prestanu da uriniraju i defekališu, bili su uznemireni, i uopšte celo zdravstveno stanje im se pogoršavalo. Laksativi nisu pomagali, pa su istraživači zaključili da su samo dugi periodi treninga efikasni. Psi su stavljani u centrifugu koja je simulirala ubrzanje tokom lansiranja rakete, kao i u mašine koje su simulirale buku u svemirskoj letelici. Ovo je uticalo da se njihov puls udvostruči, a krvni pritisak poraste na 30–65 MmHg. Psi su trenirani da jedu specijalni žele visoke nutritivne vrednosti koji je trebalo da bude njihova hrana u svemiru.[9]
Pre lansiranja, jedan od naučnika odveo je Lajku kući da se igra s njegovom decom. U knjizi koja hronološki prikazuje priču o sovjetskoj medicini u svemiru, Dr Vladimir Jazdovski (Владимир Иванович Яздовский) je napisao: „Želeo sam da uradim nešto lepo za nju: Ostalo joj je još tako malo vremena da živi“.[1]
Prema dokumentima svemirske agencije NASA, Lajka je stavljena u satelit 31. oktobra 1957, tri dana pre početka misije.[9] Temperature na mestu lansiranja bile su ekstremno niske u to doba godine, zbog čega je korišćeno crevo povezano na grejač, kako bi se održala toplota njene kabine. Dva asistenta su određena da neprekidno paze na Lajku do lansiranja. Pred poletanje 3. novembra 1957. sa kosmodroma Bajkonur, Lajkino krzno je obrisano alkoholom i pažljivo iščetkano. Na mesta gde je trebalo postaviti senzore za praćenje njenih telesnih funkcija nanet je jod.[15]
Kada je ubrzanje dostiglo vrhunac Lajkina brzina disanja se povećala tri do četiri puta u odnosu na brzinu pre poletanja.[9] Senzori su pokazali da joj je brzina otkucaja srca bila 103 otkucaja u minutu pre poletanja, a da se popela na 240 tokom početka ubrzanja. Nakon što je dostigao orbitu, vrh Sputnjika 2 je uspešno odbačen. Međutim, središnji Blok A nije se odvojio kako je bilo planirano, što je onemogućilo pravilan rad sistema za regulisanje toplote. Neki od termoizolatora su se oštetili, usled čega je temperatura u kabini porasla na 40 °C.[16] Nakon tri sata provedenih u bestežinskom stanju, Lajkin puls se spustio na 102 otkucaja u minutu,[17] tri puta više vremena u odnosu na testove vršene na Zemlji, što je ukazivalo na to da je bila pod velikim stresom. Rana telemetrija ukazivala je na to da je Lajka, iako potresena, ipak jela hranu.[9] Nakon približno pet do sedam sati leta, iz letelice se više nisu dobijali nikakvi znaci života.[9]
Ruski naučnici planirali su da nad Lajkom izvrše eutanaziju hranom koja je bila otrovna. Sovjetski Savez je godinama davao protivrečne izjave kako je umrla usled nedostatka kiseonika kada su se batarije pokvarile, ili da je utanazija izvršena. Postojalo je više glasina o tome kako je zapravo umrla. Godine 1999. nekoliko ruskih izvora reklo je da je umrla nakon četiri dana usled pregrevanja kabine.[2] U oktobru 2002. Dr Dimitri Malašenkov (Дмитрий Малашенков), jedan od naučnika iz misije Sputnjik 2, otkrio je kako je Lajka umrla pet do sedam sati nakon lansiranja usled prevelike temperature i stresa. Prema njegovim rečima „ispostavilo se da je bilo praktično nemoguće napraviti pouzdani sistem za kontrolu temperature u tako ograničenom vremenskom periodu.“[8]
Sputnjik 2, s telom Lajke, sagoreo je pet meseci kasnije, nakon što je 2.570 puta obišao oko Zemlje, tokom ponovnog ulaska u atmosferu 14. aprila 1958.
Најславнији Српски коњ је легендарни Шарац Марка Краљевића. Као што је Марко највећи јунак у предању Срба, тако је и Шарац у тим причама (и песмама) коњ над коњима, митолошко чудо, божанско биће. Шарац је, иако коњ, можда, најлепша метафора српског епа. Српски песнички геније дао је Шарцу људске особине, чак особине једног краља, његовог господара, што је задивило великог Гетеа, који је, једном, усхићен том духовном парболом, рекао да су сви светски легендарни коњи, у односу на Шарца, само обична ждребад. Пре Шарца, Марко је променио много коња. Ни један коњ му није био по вољи, нити је могао да испуни Маркове захтеве. Марка је мога носити само крупан и јак коњ, одгајан и обучен на најбољи начин, који ће имати снаге да се носи са непријатељским коњима. Легенда каже да је Марко једном, на путу за град Костур, сусрео неке кириџије и купио од њих шарено, губаво ждребе. Учини му се да ће од њега бити добар коњ: узме га за реп да њиме омане око себе као што је и са осталим коњима чинио, али се ово губаво ждребе не даде помаћи са места. Марко ждребе излечи и научи да пије вино. После је оно израло у великог и лепог коња, у чувеног Шарца краља Марка.
Шарац је имао натприродне моћи. Био је, пре свега, крилат као Јабучило, али су његова крила била невидљива: служио се њима само у безизлазним случајевима. Или, када је Марко водио борбу с вилама, змајевима и другим алама. 'Брзо Шарац достигао вилу'. Шарац је био и видовит коњ. Знао је да предвиди многе догађаје, па да то саопшти своме господару на разне начине: рзањем, њиском, поигравањем, копањем ногама. Шарац је, чак, предвидео и смрт Марка Краљевића. 'Када Марко био уз Урвину, поче њему Шарац посртати, посртати и сузе ронити'. Нема митског јунака, који је имао више мегдана од Марка Краљевића. Марко је, кажу, учествовао у четрнаест великих битака и у сто седам двобоја. Његови противници су били: Турци, Арбанаси, Арапи, Маџари, па, чак, и понеки Србин (Љутица Богдан, Реља Крилатица). Марко је увек био победник, али без свог Шарца то не би био. Шарац је део његове укупне појаве, застрашујуће појаве на мегадну. 'Сад навали, љута арапијо, нема оног страшнога јунака на шареном коњу великоме!'
Шарац је био жесток коњ.
'Из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже!' Али је био и гиздав коњ, необичне лепоте у длаци и телу. Ход му је био краљевски, кас витешки, а галоп вилински. Ни један му коњ није утекао, а јамачно, да га не би могао ни стићи. Шарац је био моћан у свему: у санзи, у брзини, у вештини. 'Док је Сунца и док је Месеца, каже певач, Срби ће спомињати Марка и његовог Шарца!' Има много верзија о смрти Марка и његовог коња. Најлепша је она која казује да Марко и није умро, већ са својим Шарцем у некој пећини, где спава, ево већ шест стотина година. Пред Шарцем стоји маховина, коју, тај славни коњ, полако једе, а за греду је заденута Маркова сабља, која полако излази. Марко ће се пробудити кад устреба српском народу, а дотле ће Шарац појести маховину и сабља ће изаћи испод греде. Срби у задње време нешто много причају о Марку. Време је дошло да се Марко буди. Шарац је одавно појео маховину, а сабља је изашла испод греде.
Priča se da je taj konj bio ponuđen Filipu Makedonskom, ocu Aleksandra, da ga kupi. Budući da ga nitko nije mogao uzjahati, on ga je odbio kupiti. Aleksandar je pratio pokušaje raznih jahača i vidio da se konj boji svoje sjene. Postavio je konja tako da si ne vidi sjenu i tako mu je konj dopustio da ga jaše.
Otada ga je samo Aleksandar mogao jahati. Bukefal ga je pratio u svim bitkama, te doživio visoku starost od 30 godina. Nakon smrti konja u bitki kod Hidaspa Aleksandar je utemeljio grad Bukefala, današnji Jhelum u pakistanskoj saveznoj državi Punjab.
Kad je navršio dvadeset godina, Aleksandru velikom njegov je otac, kralj Filip, poklonio konja kojeg nitko nije uspio pripitomiti: Bukefala, prekrasnog, ali čudnog i divljeg konja. Aleksandar ga je htio pripitomiti po svaku cijenu.
>>Imaš konjâ koliko hoćeš, sine, žašto ne izabereš nekog drugog?<< govorio mu je otac.
Ali Aleksandar je želio pripitomiti Bukefala. Trudio se preko tri mjeseca, ali unatoč pažnji, lijepim riječima izgovorenim kao prijatelju, nije uspijevao ni trenutka ostati u sedlu.
Oni koji su pokušavali prije njega, govorili su mu: >>Slušaj, Aleksandre, pusti ga neka ide u divljinu, još će ti učiniti kakvo zlo!<<
Jednog dana dok je promatrao svog divljeg prijatelja, Aleksandar primijeti da konj drži pognutu glavu kao da je krije između prednjih nogu. Bilo je oko podneva.
Razmišljajući, Aleksandar se prisjeti da se Bukefal tako ponašao uvijek za sunčanih dana, a nikada uvečer ili za lošeg vremena. Uostalom, pripitomljavanje je išlo puno lakše kad je bilo oblačno.
Odjednom mu pade na pamet: >>Možda se boji sunca<<.
Dok je na nebu sjalo žarko sunce, Aleksandar skoči pred Bukefala, zgrabi ga snažno za glavu i svim je snagama podigne uvis. Konj prvi put bijaše prisiljen pogledati u sunce. Aleksandar primijeti da više nije plašljivo treptao, na očima mu se vidjelo da je postao poslušniji, kao da se smiješio. Kad je mladić popustio čvrsto remenje kojim bijaše ščepao konja, njegovoa glava ostade uspravna, ponosna i mirna. Aleksandar je povikao od sreće, zagrlio ga, skočio mu u sedlo i pojurio galopom niz makedonske ravnice.
Bukefal je pobijedio strah od gledanja u sunce. Tad se više ni ljudi nije plašio.
Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje. Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja. I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija.
Bez dobrog konja, znalo se, NEMA NI DOBROG JUNAKA. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slučajno, u jednom noćnom napadu na Turke u selu Posgorcu, u Timočkoj Krajini. Srbi su tada u tom selu zarobili veliki broj Turaka i njihovog komandanta Alibega, koji je jahao, divnovnog, krupnog trogoca, konja sivomrke boje. Bio je to Kušlja, kojeg je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Ali-bega. Ali-beg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog Osmanpaše Ogluga. I da je konj vojno obučen i da zna vojne ratne veštine. Veljko se vrlo brzo uverio u to. Desetak dana posle je imao megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao dva sata na očigled dveju vojski, koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih vođa. Turčin je bio veliki junak i vojnik. Veljko je prvi put udrio na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod duela zavisio od nečeg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. Teg koje je pretegao na Veljkovu stranu bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja, nego što ga je imao Turčin. I to je odlučilo, Kušlja je znao da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne, kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi čas i tako omogućio Hajduk Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahača: Kad se Turčin našao na zemlji, bez sablje i kubure, veljko je dojahao do njega i reko mu da mu oprašta život, što je uvek činio u sličnim slučajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika. Međutim, Veljkov konj Kušlja, iznenada se okrenuuo i udarcima zadnjih kopita ubio Turčina. To je porazno delovalo na obe vojske i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar, umesto čoveka. Niko ne zna da li je presuđeno tada po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drugačija od ljudske, ko zna?
Hajduk Veljko je jahao Kušlju od 18O7. do svoje smrti 1813. godine. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu u Srba. Kada su Turci u poslednjoj godini Karađorđeve Srbije navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin. Veljko se zatvorio u negotinsku tvrđavu i samo je povremeno, većinom noću, izlazio na konju u polje, među Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikada nije bio ranjen kada je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreća. Sudbina je htela da pogine bez Kušlje. Prvi put je izašao bez konja, peške, do šarampoa, da hrabri svoje borce. Odnekud je došlo Tursko tane i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reči: `Drž`. Kušlja je opet dopao u Turske ruke. Ne zna se gde i kome. Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slučaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Čučuk-Stana. Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep u jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to označio slabim rzanjem. Čučuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, već da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skončao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova. Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi.
Naslov: Re: Najpoznatije životinje u povijesti Čet 14 Nov - 10:28
Čita
Čimpanza Čita, slavni majmun koji je, po tvrdnjama njegova trenera, glumio u serijalu filmova o Tarzanu tijekom 1930-ih, uginuo je u 80. godini, objavio je rezervat u Floridi u kojem je životinja živjela.
Čimpanza Čita, slavni majmun koji je, po tvrdnjama njegova trenera, glumio u serijalu filmova o Tarzanu tijekom 1930-ih, uginuo je u 80. godini, objavio je rezervat u Floridi u kojem je životinja živjela. "S tugom javljamo da smo izgubili jako dragog prijatelja i člana obitelji 24. prosinca 2011.", navodi na internetskoj stranici Suncoast Primate Sanctuary iz Palm Harbora. Lik Čite pojavio se u filmovima "Tarzan, čovjek majmun" 1932. i "Tarzan i njegova družica" 1934. uz bivšeg olimpijskog plivačkog šampiona Johnnyja Weissmulelera i Maureen O'Sullivan. Čitu je u tim filmovima zapravo glumilo nekoliko majmuna, uvijek mužjaci. Prosječni životni vijek čimpanza je 45 godina u divljini, a 60 u zatočeništvu. Tony Gentry, trener majmuna koji je uginuo na Badnjak na Floridi navodno u 80. godini, tvrdio je kako je riječ o Čiti okoćenoj 1932. godine koja je glumila u nekoliko filmova o Tarzanu, što je u javnosti bilo općeprihvaćeno.
Uto 12 Nov - 14:56
