Jastuk
Kako usamljeno
i odlučno izgledaš ujutru.
Stoik u platnenoj halji.
Sanjaš li o tome da išetaš
po kiši ili suncu,
s pralinom koju balansiraš na grudnoj kosti,
i prođeš pored mene na ulici?
Ili se smešiš
zato što ništa ne tumačiš
i živiš kao apatrid?
Kako se mirno povinuješ mojim raspoloženjima.
Vidimo se večeras
kod vrhunske kraljevske keramike u Metu.
Da čujemo šta bi ti to drukčije uradio.
***
Labavo povezane, kratke, nenaslovljene pesme u drugom delu ove zbirke imaju zajednički naslov „Trideset hiljada ostrva“. To ime upućuje na hiljade ostrva u Gruzijskom zalivu na jezeru Hjuron u Ontariju, poznatom kanadskom letovalištu gde se zbivaju ove pesme – neverovatno mesto, što se može videti na YouTubeu. Kao što kaže pesnikinja:
U ovoj zemlji romantizam je zanemaren
prosvećenost je prošla ovuda i posadila
jedan žbun, zastavu da leprša i šiba
mesečevu klimu, za slučaj da poželite
neku potvrdu.
Ove pesme ne grade niz, celinu, osim što se u nekima pojavljuje jedna zagonetna figura – stranac koji voli pariske košulje i zanima se za geologiju, kompulzivno prevodi s jednog jezika na drugi, zaokružuje rečenice u novinama i živi u kući na čamcu, i koga je pesnikinja nazvala Dijalekat. Drugih nema. U nekim pesmama on izgovara duhovite opaske o krajoliku i ljudima, a onda se ne pojavljuje u više pesama zaredom. U Jani Prikryl, kao u Fernandu Pessoi, živi više pesnika. Ove pesme su tako različite od onih iz prvog dela njene knjige da mi je bilo potrebno izvesno vreme da se naviknem na njih i naučim da se divim njihovoj sažetosti i opuštenosti. Evo kako one izgledaju:
Nebo se ne pali
samo zbog njega
u pet ujutro.
G. Dijalekat će ustati
u većini danâ
(drugih nema)
kao da se doteruje
za doručak pored
karamel brinete,
koja ima nepogrešiv
ukus za obuću.
Među stvari
koje on uči
ne spada zamor od takvih blagoslova.
*
Za ručak roni.
Ronjenje mu je aperitiv.
Roni za doručak.
Kad roniš
svet neprestano
pljušti oko tebe,
traka kretanja
koja priziva kraj
tonom vrlo sličnim oholosti.
Boje i zvuci su dublji
na putu da dostignu
tamu i tišinu
što neprestano izmiče.
Drukčije je ipak ako
stvar koju sve vreme
želi da dohvati
roni tik iza njega.
To je prigodna poezija u najboljem izdanju, opuštena, zabavna, kadra da prenese uživanje pesnikinje u svakom prizoru, pesnikinje koja se izležava (zamišljamo) u senci velikog drveta i povremeno zapisuje redak ili dva u beležnicu, onda možda odrema i nastavlja pesmu kasno uveče, u krevetu, dok svi drugi spavaju. Gete je tvrdio da se tako piše najbolja pesma, a postoji priča da je koristio gola leđa žene s kojom je delio postelju kao oslonac za list papira na kom je pisao pesme. Stari Japanci, kao i drugi drevni narodi, pisali su kratke prigodne pesme. „Ne ismevajte male stvari. / One mogu sve da nas očaraju. / Kupidon nije bio veliki“, rekao je neki neznani Grk.
Siguran sam da su ove pesme Jani Prikryl zadavale mnogo muke dok je nastojala da ih uklopi u knjigu. Ne zato što u prvom delu nema kratkih pesama, već zato što je njihov ton vrlo različit od tona malih oda dokolici i lepoti u „Trideset hiljada ostrva“. „Sve su devojke lepe pored mora“, počinje, na primer jedna od njih citatom iz starog plesnog hita. Umetanje tih nostalgičnih pesama o izgubljenom raju među druge ne bi bilo dobro.
Evo poslednje pesme u nizu, čudesne kao što su i mnoge druge u ovoj izvrsnoj knjizi:
Borovi upijaju noć, njene teme i materijale,
spuštanje roletni unutar roletni i poglede što opažaju poglede
sve dok ništa od noći ne ostane u vazduhu i nebo ne počne opet da pokazuje
svoju suštinsku sklonost da zaplamti sa svih strana
celog jutra borovi škrto ispuštaju svoje rezerve s ljubomornom, izoštrenom
pažnjom, dajući svakom prepodnevnom
satu njegovu hladnu podlogu i svaki bor
je napor izražavanja njegove individualne tišine.
Pon 6 Avg - 17:59
