Samospaljivanje zbog ideala

Jan Palah

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jan Palah (1948 – 1969), student filozofije na Praškom univerzitetu, je postao simbol savremene borbe Čeha i Slovaka za slobodu, kada se 16. januara 1969. godine zapalio na praškom trgu, nakon čega je i umro, iz protesta prema članicama Varšavskog pakta koje su 1968. godine izvršile invaziju na Čehoslovaèčku. Razlog invazije je bilo zaustavljanje započetih reformi liberalizma, podstaknutih od strane tadašnje vlade Aleksandra Dubčeka, za vreme Praškog proleća. Pogreb Jana Palaha se pretvorio u opšti protest protiv tadašnje političke situacije u kojoj se nalazila Čehoslovačka.

Zašto samospaljivanje

Bilo je to 16. siječnja 1969., a tri dana kasnije Palach je umro od zadobivenih ozljeda. Usprkos policijskoj blokadi bilo kakvih informacija, čitav je Prag doznao za njegov čin, student Olbram Zoubek prikrao se u mrtvačnicu, uzeo gipsani otisak njegova lica i napravio posmrtnu masku: potonja je, pričvršćena za crnu podlogu, bila glavni simbol na sveučilišnoj komemoraciji u povodu Palachove smrti na kojoj su uz studente prisustvovali i profesori. Sprovod na glavnom praškom groblju, održan 25. siječnja, bio je masovno posjećen i ozbiljno je uzdrmao kredibilitet okupatora i njegove marionetske vlade.

Zašto samospaljivanje? Možda kao podsjećanje na čin Jana Husa, reformatora Katoličke crkve, koji je tvrdio da pred Bogom svi moraju biti jednaki, i radije je pristao da ga 1415. živog spale nego da opozove svoja uvjerenja. Nadalje, šezdesetih godina prošlog stoljeća samospaljivanje kao čin protesta vrlo često su odabirali budistički svećenici i protivnici rata u Vijetnamu. Manje je poznato da Palach nije bio prvi koji je na taj način protestirao protiv sovjetske okupacije Čehoslovačke: u rujnu 1968. Ryszard Siwiec, poljski računovođa, učitelj i veteran Armije Krajowa, spalio se na varšavskom stadionu u znak protesta protiv onoga što se dogodilo u susjednoj zemlji, a u čemu je sudjelovala i poljska armija. Kako je Palach i najavio, uslijedila su i druga samospaljivanja. Baklja broj dva bio je 18-godišnji Jan Zajic, student koji je najprije sudjelovao o kolektivnom štrajku glađu, a kada je shvatio da to ne daje rezultata, spalio se 25. veljače iste godine, točno na obljetnicu komunističkog preuzimanja vlasti u Čehoslovačkoj 1948., dok se baklja broj tri zvao 40-godišnji Evžen Plocek, zamjenik direktora tvornice autodijelova Motorpal i jedan od delegata na izvanrednom sastanku Komunističke partije tijekom Praškog proljeća, razdoblja liberalizacije u Čehoslovačkoj zbog koga je Varšavski pakt morao intervenirati: on se spalio u Jihlavi. Tih je mjeseci zavladala prava epidemija samospaljivanja, čak se 29 ljudi polilo benzinom, od kojih je sedam umrlo, no samo su ova tri slučaja imala izrazito politička obilježja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mesec dana kasnije, Jan Zajic, takođe student, zapalio se na istom mestu, a dva meseca nakon toga Evžen Plocek se zapalio u češkom gradu Jihlava. Osim trenutnog šoka, samozapaljenja nisu imala nikakav učinak na političku situaciju u zemlji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon pada komunizma, Palah je odlikovan bronzanim krstom koji su uzidali na mesto samozapaljenja, pored Narodnog muzeja, a sam trg je preimenovan njemu u čast. Češki astronom Luboš Kohutek, koji je napustio Čehoslovačku godinu dana kasnije, dao je ime Palah novootkrivenom asteroidu. Moguće je, da su kasniji slučajevi samozapaljenja bili podstaknuti nesrećnom popularnošću Jana Palaha u medijskim krugovima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U proleće 2003. godine, šest mladih Čeha srednjoškolaca se nasmrt spalilo, između ostalih i odlikaš Zdenek Adamec koji se spalio 6. marta 2003. godine gotovo na istom mestu, pored Narodnog muzeja, ostavivši pre toga oproštajnu poruku na Internetu, gde se jasno ukazivalo na Palaha i ostale koji su počinili samoubistvo 1969. godine. Razlog tih samoubistava ostao je nerazjašnjen.

Samospaljivanje Jana Palacha imalo svjetski odjek. Iste godine poznati francuski fotograf i dokumentarist Raymond Depardon snimio je o njemu dokumentarni film, rock-glazbenici i kantautori spominjali su ga u svojim pjesmama ( Francesco Guccini u svojoj pjesmi “Praško proljeće” ima stih: “Još jednom je Jan Hus živ spaljen”), a i u Rijeci je rock klub Palach izabrao primjereno ime.

Jan Hus

[You must be registered and logged in to see this image.]

James C. Hefley

Studenti su napeto slušali dok je Jan Hus, njihov kolega, sa žarom čitao priču o mučeništvu svetog Lovre. Odjednom je Hus stao i iznenada gurnuo ruku u plamen otvorenog ognjišta. Jedan mu je mladić ščepao ruku i izvukao je iz vatre. Hus se hitro usprotivio: "Zašto te takva sitnica preplašila?", pitao je. "Želeo sam da pokažem hrabrost i da izdržim bar malo muka koje je podneo sveti Lovro." Ni Hus, a ni njegovi prijatelji nisu znali da je taj čin najava nemilih događaja koji će uslediti - da će Hus biti spaljen na lomači.

Danas u Pragu stoji veliki spomenik, podignut u Husu u čast. Otkriven 1915. godine - na 500. godišnjicu njegove mučeničke smrti - Husovo ime stoji na spisku čeških rodoljuba. Umetnik ga je prikazao, kao da poziva ljude oko sebe da se podignu i oslobode. Hus se smatra Georgom Washingtonom stare Češke. On je domovini dao književni jezik i abecedu. Preveo je Bibliju na narodni jezik i spevao nekoliko pesama koje su još uvek popularne. Danas Moravska bratska crkva, koja broji četvrt miliona ljudi, ponosno vuče svoju lozu od Husa. Ipak, istoričari su mišljenja da je ovaj "srednjevekovni Jovan Krstitelj" svoj najveći doprinos duhovnom životu Evrope dao utiranjem puta za dinamičnu službu Luthera i Calvina, koji su sledili za 100 godina.

Husovo detinjstvo je nepoznato. Rođen je oko 1369. u malom selu Husincu kao sin siromašnih seljaka. Otac mu je umro još dok je Jan bio u nejakoj dobi, ostavivši majku da se stara o nekolicini dece.

Mladi Hus polazio je obližnju gimnaziju u Prachaticama; učeći gramatiku, retoriku, dijalektiku, matematiku i astronomiju. Kad je to završio, majka ga je povela u Prag. Pošto nije imala novaca, na poklon rektoru je ponela kolač i gusku. Kad joj je guska odletela, klekla je na molitvu i preporučila Jana Božjoj brizi. Rektor je upisao mladog Husa i ohrabrio ga, da potraži zaposlenje kao student. Sledeće četiri godine seoski je mladić je pevao po praškim crkvama i radio sve što su mu ponudili.

Diplomirao je 1393. godine, a sedam godina kasnije zaređen je u katoličko sveštenstvo. Dekan teološkog fakulteta postao je 1401. godine. Visoki položaj dala mu je kraljica Sofija II. lično, imenujući ga svojim ispovednikom. Ali te časti nisu promenile tok Husova života, tako da su ga kasniji istoričari bili prozvali "plamenom koji je počeo reformaciju".

Hus je uvek bio od srca pobožan i poslušan naredbama rimokatoličke Crkve. Jednom kad su mu lični gresi razdirali osetljivu savest, dao je posljednja četiri novčića svešteniku, u nadi da će zadobiti mir u duši.

Uznemirile su ga nemoralnosti i licemerje religioznog sveta koji ga je okruživao. Dvojica papa prepirala su se oko papinskog položaja. Klement VI. vladao je u Francuskoj, u Avignonu, dok je Bonifacije IX. sedeo na prestolu u Rimu. Svaki od njih tvrdio je da je nepogrešiv. "Lopov, despot, izdajica i Sotonin sin", samo su neke od optužbi koje su razmenjivala dvojica suparnika. Visoki crkveni položaji slobodno su se prodavali. Indulgencije (otkupnina) za najgore grehe sveštenici su prodavali širom zemlje. Od neukih seljaka nakupili su velike svote para i slali ih papi.

Kraljevskom ženidbom su Engleska i Češka došle u blisku vezu. To je dovelo do obostrane razmene i u nauci, što je uključivalo i dopremu Wycliffeovih spisa u Prag. Hus je znao da su Englezovi spisi "prokleti" i da je Wycliffe proglašen jeretikom. To ga, međutim, nije odvratilo od ozbiljnog proučavanja "prokletih" napisa. Pažljivo je uporedio Wycliffeove poglede s Biblijom i prosudio da je jeretik otkrio istine. Zaključio je da, čovek, može biti spašen, a da ne ispovedi svoje grehe svešteniku. Hrist je veći autoritet od Pape. Vera u Njega jest ono što je stvarno važno.

S tim uverenjima, koja su mu buktala u srcu, Hus nije mogao ostati miran. Žudeo je da svojim zemljacima obznani jednostavnost spasenja. Sanjao je o ponovnom uspostavljanju čistog hrišćanstva u rimskoj Crkvi. Mogućnost je nastala 1402. godine, kad se upraznilo mesto propovednika u Vitlejemskoj kapeli. Kapela koju je sagradio Jovan Mulheimski, bogati plemić, bila je namenjena samo propovedanju. Vlasnik je imenovao Husa pastorom i rekao mu da može propovedati kako god želi. Hus je smesta počeo razlagati doktrine do kojih je došao proučavajući Bibliju. Hiljade zanatlija, seljaka, trgovaca i studenata jatilo je na Husove propovedi. Čak je i kraljica sedela pred njim napeto slušajući ga.

Do opozicije je došlo kad je neki profesor sa fakulteta izvestio praškog nadbiskupa da se "različite knjige onog pogubnog Engleza Wycliffea umnožavaju u vašoj dijecezi." Uznemireni sveštenik je naredio Husu da mu donese Wycliffeove knjige. Hus se odmah odazvao i došao s Wycliffeovim knjigama. "Gospodine", smerno je molio Hus, "pokažite mi pogreške u tim knjigama. Spreman sam odbaciti sve što se protivi Bibliji i razumu." Biskup je mrko otklonio svaku raspravu o tom predmetu. Oteo je sveske i naredio da se spale. Husu je naredio da se kani propovedanja u kapeli. "Mene je Bog pozvao", odvratio je. "Izjavljujem da kanim braniti istinu Svetoga pisma do smrti."

Juna 1410. Hus je uputio i formalnu molbu papi da se Wycliffeovi spisi više ne pale. Nije mu odgovoreno. Mesec dana kasnije lokalni biskup je spalio još jedan svežanj dragocenih knjiga. Bes je počeo da se širi uzrujanom Češkom. Kraljica je plakala a kralj Vaclav, Husov pristalica, ljutio se i kleo. Husa su na ulicama pozdravljali rugalicama. "Vatra" grmio je Hus sa svoje propovedaonice, "ne može uništiti istinu. Samo ograničeni ljudi iskaljuju svoj bes na neživim stvarima."

Rimski papa je zapazio čudnovate propovedi u Vitlejemskoj kapeli. Uputio je poziv kojim je naredio Husu da dođe u Rim. Kralj Vaclav je protestovao, tražeći da se Husu dopusti da na miru propoveda, jer je lojalan, pobožan i omiIjen. Hus je nastavio sa propovedima ne osvrćući se na poziv. Kardinalski odbor proglasio ga je "ekskomuniciranim" - isključenim iz crkve. Hus je odgovorio kratko i jasno: "Pre ću poslušati Boga nego čoveka!"

Biskup je Prag kaznio interdiktom. Celi grad je bio ekskomuniciran. Sve su javne crkvene službe ukinute. Pričešćivali su se samo ljudi na samrti.

Hus je pokazao čvrstu veru. "Spreman sam da svakom čoveku predastrem veru koja je u meni. Poveravam se svome Spasitelju, Isusu Hristu, spreman da podnesem i strašnu smrt, pre nego da kažem išta protivno Hristovoj volji i Njegovoj Crkvi."

U Rimu je novi papa Jovan XXIII. prokletim proglasio svoga protivnika Ladislava Napuljskog i izdao papski edikt kojim od svih hrišćana traži priloge "za finansiranje svetog krstaškog rata protiv Ladislava. "Svi koji daju jednomesečnu platu, dobitće oproštenje greha."

"Neka papa sledi Hristov primer", grmio je Hus kad je doznao za papski edikt i davanje oproštenja. "Oproštenje je samo Božji posao. Te indulgencije služe samo izmame novac od naroda." Njegova skupština ga je bučno mu je podržavala. "Hus govori istinu. On ima pravo." Veliko mnoštvo studenata otpratilo je Husa kući moleći ga: "Nemoj nas napustiti, Huse! Budi čvrst!"

Dok su prisustvovala bogosluženju u praškoj crkvi, tri vatrena studenta su doviknula svešteniku dok je služio: "Ti lažeš! Papa nije u pravu što vodi krstaški rat protiv hrišćana! Učitelj Hus nas uči istini!" Studenti su uhapšeni i osuđeni na smrt. Hus je molio da im poštede živote, premda nije bio saglasan s njihovim ispadom. Sudija mu je obećao da krv neće biti prolivena, ali čim što je Hus otišao, krvnik je svoj trojici studenata odrubio glave. Husovi sledbenici shvatili da su prevareni, jer su videli krv koja je tekla ulicom. Kad je Hus saznao za smaknuće, oštro je obznanio: "Od sada ne može postojati nikakva zajednica između rimskih i čeških hrišćana."

Neki sveštenik, koji je bio ogorčeni Husov neprijatelj, nagovorio je papu Jovana da po drugi put ekskomunicira (isključi) Husa iz crkve: "Husa može uhvatiti svaki praški građanin i dovesti ga nadbiskupu da ga spali. Vitlejemska kapela, taj brlog jeretika, mora se razoriti do temelja."

Kraljica je dosledno nastavila da posećuje službe u kapeli. Kralj je odbio Husovo izopštenje. Pa ipak, grupa profesora teologije podigla je formalnu optužbu protiv Husa, tužeći ga zbog: (1) odbijanja štovanja relikvija i kostiju svetaca, (2) različitosti u pogledu sakramenata i crkvenog autoriteta u odnosu na Rim, (3) učenja da sveštenici ne mogu opraštati grehe, (4) zbog sumnje u papin autoritet i izdavanje indulegencija kojima bi se prikupio novac za obračun sa neprijateljima. Hus se smelo suprotstavio profesorima. " O tim stvarima javno ću raspravljati s vama, pod jednim uslovom: da preuzmete isti rizik kao i ja - da budete spaljeni ako izgubite dvoboj." Ponudu su odbili.

Hus je nastavio da propoveda u kapeli. "Hrist je najviše vodstvo i autoritet crkve", obznanio je. "Papska služba nije neophodna. Samo su đakoni i prezviteri navedeni kao službenici u Svetom pismu. Nije svaki sveštenik iskreni vernik, ali je svaki iskreni vernik sveštenik." "U svojim su porukama Petar, Pavao, Jovan i Jakov slali pozdrave i ohrabrenja crkvama, a ne prekorne osude. Oni nisu govorili: "Daj mi novac!".

Nemački car Sigismund zainteresovao se za Husov slučaj. Upravo je on pozivao da se crkveni sabor održi u nemačkom gradu, Konstanzu. Bila je to prava prilika da se buntovnog Husa stiša. Kad je Sigismund naredio Husu da dođe, češke su vlasti za svoga omiljenog učitelja tražile obećanje slobodnog prolaza. To je odmah dato. Pre svog odlaska Hus je svojoj zajednici u Vitlejemskoj kapeli slutio: "Verovatno me više nikada nećete videti u Pragu." Kad su prispeli u Konstanzu, Husovi su prijatelji upitali papu Jovana hoće li Hus biti siguran. A papa im odgovori: "Da je ubio mojega vlastitog brata, ne bi mu pala vlas sa glave."

Hus je bio razočaran što mu odmah nije data mogućnost da javno brani svoje stavove. Posle par dana, pozvali su ga pred kardinale. Optužili su ga da "čita misli", da je "čarobnjak i podli krivoverac". Hus je odvratio: "Ništa potajno nisam naučavao, pa želim svojim tužiteIjima da odgovaram javno." Kardinali su zahtevali da ga zatvore. "Ali time će se pogaziti careva reč", protestovao je Jovan iz Chluma, Husov prijatelj. Obećanje je prekršeno. Husa su bacili u podzemnu tamnicu kroz koju je tekao odvodni kanal u Rajnu. Od smrada i vlage je dobio groznicu.

Na Božić je stigao nemački car Sigismund. Pod pritiskom crkvenih vođa, odlučio je da Husa osudi kao jeretika. Usprkos žestokom otporu češkog plemstva, česi su cara podsećali na dato im obećanje, ali vladar im je na to odgovorio: "Učinimo zlo, kako bi moglo nastupiti dobro."

Kako se godina 1415. bližila kraju, događaji su se brzo ređali. Papa Jovan je zapazio da se sveštenstvo okreće protiv njega. Abdicirao je i pobegao, ali su ga u begu uhvatili, svrgnuli na saboru i - koje li ironije! - strpali u isti zatvor s Husom.

5. juna 1415. godine, nakon nekoliko meseci samice, Husa su izveli u franjevački samostan u Konstanzu na suđenje. Dovučen pred šaroliku skupštinu, stajao je trepćući na jakom svetlu. Mučila ga je groznica, ali je ipak stajao uspravan pred porotom svečano odevenih velikaša. Pozdravila ga je galama oštrih optužbi. Njegova je obrana bila nadvikana. Kad su ga vratili u zatvor, napisao je svojim prijateljima: "Molite se, da mi Bog da istrajnosti." 23. juna Husove su knjige osuđene na spaIjivanje. 6. jula pred kraljem i saborom, Husa su osudili na lomaču. Kad je to čuo, pao je na kolena i molio se. "Gospode Isuse, oprosti mojim neprijateljima." Usledio je obred. Crkveni dostojanstvenici stavili su mu na glavu visoku papirnatu kapu na kojoj su bili nacrtani đavoli kako svojim kandžama razdiru grešnike. Pobožno su mumljali: "Mi sada tvoju dušu predajemo đavlu." "A ja je predajem svom milosrdnom Gospodu Isusu", odvratio je Hus. "Moj je Gospod nevin radi mene podneo mnogo težu i goru trnovu krunu. Zašto ne bih ja, kukavan i grešan čovek, podneo mnogo lakšu, radi Njegovog imena?" "Gradonačelnik je viknuo krvnicima "Vodite ga napolje i spalite!" Hiljade ljudi su ulicama sledile povorku. Kad su stali na mesto pogubljenja, Hus se molio: "U tebe se, o Gospode, uzdajem. Daj da te se ne postidim." Tada je dželat okončao njegove molitve. Hus je ustao i glasno viknuo: "Gospodine Isuse Hriste radosno i ponizno podnet ću ovu sramotnu i strašnu smrt radi Tvoga svetog Evanđelja. Oprosti mojim neprijateljima!" Još jednom su ga pozvali da se javno pokaje. Kad je to odbio, privezali su ga za stub usred spremne lomače i upalili su vatru. Usred dima i visokih plamenih jezika, čuli su ga gde peva "Isuse Hriste, Sine živoga Boga smiluj mi se." Nakon što se vatra ugasila, krvnici su toljagama zdrobili njegovu glavu i njegove ostatke bacili u obližnju Rajnu.

Te su noći Česi iskopali zemlju ispod lomače i poneli je u Prag. U Pragu je svedočanstvo o Husu zasjalo jače no ikad. Moćna reformacija crkve je počela da se širi Češkom, poput požara. Sto godina kasnije, Martin Luther je, nakon proučavanja Husovih spisa, rekao: "Svi smo bili husisti, a da to nismo ni znali."

Ljudi buktinje

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ministarstvo zdravlja Bugarske najavilo je da će pokrenuti kampanju protiv samoubistava. Od kada je zemlju počela da trese ekonomska i politička kriza, praćena demonstracijama nezadovoljnog stanovništva, dramatično je porastao broj ljudi koji sebi pokušavaju da oduzmu život, a najveći šok izazivaju samospaljivanja. Od osam ljudi koji su se u poslednja dva meseca sami zapalili, četvoro je podleglo povredama

Za bugarsku javnost posebno je šokantan bio slučaj tridesetšestogodišnjeg Plamena Goranova, alpiniste i fotografa. Goranov je umro 3. marta, jedanaest dana nakon što se zapalio ispred skupštine grada Varne. Pored njega su pronađeni plakat na kome je bilo napisano da poziva na ostavku gradonačelnika i sve odbornike i dva kanistera sa zapaljivom tečnošću. Uticajni bugarski kolumnista Ivan Bedrov napisao je da bi gest Goranova "trebalo da dovede do buđenja svesti". Osim Goranova, u februaru je još dvoje ljudi u Bugarskoj pokušalo da se ubije samospaljivanjem. Vencislav Vasilev (53), nezaposleni otac petoro dece, polio se benzinom i zapalio ispred kancelarije gradonačelnika u bugarskom gradu Radnevo. Jedan mladi Bugarin preminuo je od posledica samozapaljivanja u Velikom Trnovu 19. februara, ali policija je zaključila da je njegov čin bio rezultat šizofrenije, jer nije izrazio bilo kakve zahteve.

Vlada Bojka Borisova pod pritiskom socijalnog nezadovoljstva podnela je ostavku 19. februara, najavljeni su izbori u maju, ali požar nemira i pokušaja samoubistava samospaljivanjem nije se smirio. U martu se jedan pedesetjednogodišnji Bugarin zapalio ispred zgrade predsedništva u Sofiji, u selu Sitovo na severu Bugarske nezaposleni četrdesetogodišnjak je, pre nego što je zapalio sebe, rekao da nema ni za hleb za svoje dete i da to "više ne može da izdrži". Rudar nedavno otpušten sa posla neposredno pre nego što se zapalio pozvao je navodno svoju suprugu i rekao joj da se oseća beskorisno. Zapalio se u prisustvu sina, koji je uspeo da ugasi vatru. Bugarska pravoslavna crkva je osudila samospaljivanje i pozvala ljude da potraže rešenje za svoje probleme na drugi način.

POŽAR U ARAPSKOM SVETU

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pre više od dve godine, jedno samospaljivanje su mnogi okarakterisali kao "čin koji je promenio svet". Mohamed Buazizi, dvadesetogodišnji ulični prodavac voća i povrća sa fakultetskom diplomom, zapalio se 17. decembra 2010. u tuniskom gradu Sidi Buzid, očajan jer mu je policija oduzela radnu dozvolu. Umro je tri nedelje kasnije, a eksplozija gneva zbog svega što mu se desilo je sa Tunisa zderala masku mirnog i prosperitetnog severnoafričkog turističkog raja. Protesti su doveli do svrgavanja predsednika Ben Alija, ali i izazvali lančanu reakciju širom arapskog sveta.

Ta reakcija je u mnogim zemljama bila praćena oponašanjem Buazizijevog postupka. Desetak Egipćana pokušalo je da se spali početkom januara 2011, iz različitih razloga, od naizgled banalnih do tragičnih. U januaru se ispred egipatskog parlamenta zapalio vlasnik malog restorana, protestujući zbog vladine politike po kojoj se vlasnicima restorana ne dozvoljava da kupuju jeftini subvencionisani hleb i potom ga preprodaju; u centru Kaira jedan čovek se polio benzinom i zapalio vičući: "Ljudi, nisam mogao više da budem gladan." Višenedeljne demonstracije su kao konačan ishod imale pad predsednika Egipta Hosnija Mubaraka, koji je na vlasti bio trideset godina.

Mada su muslimanski sveštenici poručivali vernicima da islam zabranjuje samoubistvo, samospaljivanje se proširilo i po drugim arapskim zemljama. Činilo se na početku "Arapskog proleća" da vladari strepe da će samospaljivanje, do tada nezapamćeno u tom obimu u arapskom svetu, stvoriti kult mučenika koji postaju simboli otpora, ali brzo se pokazalo da je Buazizi bio usamljen primer. U stvari, i on sam je bio povod, a ne razlog za pobunu, a posle Tunisa i Egipta su vlasti spremnije dočekale nemire. U Alžiru se početkom 2011. nekoliko ljudi polilo benzinom i zapalilo; u Saudijskoj Arabiji se jedan muškarac zapalio protestujući jer nije mogao da dobije saudijsko državljanstvo koje donosi ekonomske pogodnosti; u glavnom gradu Mauritanije Nuak Šotu ispred predsedničke palate spalio se čovek koji je novinarima rekao da se odlučio na to zato što je "nezadovoljan političkom situacijom u zemlji i besan na sadašnji režim". On je inače na Fejsbuku slavio Buazizijev potez. Kada su se početkom 2012. u Maroku zapalila petorica nezaposlenih Marokanaca u sklopu demonstracija koje su se održavale zbog nedostatka radnih mesta za mlade svršene studente, svetski mediji su to jedva registrovali. Nijedan od pomenutih događaja nije doveo do većih nereda, a kamoli smene vlasti.

I u samom Tunisu su vesti o samospaljivanjima postale neka vrsta rutine koja se slabo primećuje u gomili informacija o neredima i nezadovoljstvu koji su nastavili da potresaju zemlju i posle pada Ben Alija. Na prvu godišnjicu tuniske revolucije, u različitim gradovima zapalilo se nekoliko ljudi, lokalni zvaničnici su tvrdili da je većinom reč o osobama koje su se ranije lečile od mentalnih bolesti. Za sada poslednji slučaj desio se u martu ove godine, kada je u prestonici Tunisa umro Adel Kadri (27). Kadri, siromašni prodavac cigareta, zapalio se na glavnoj aveniji Habib Burgiba vičući: "Ovo je mladić koji prodaje cigarete jer je nezaposlen." U javnosti Tunisa i svetskim medijima, zasićenim sličnim vestima, ni njegov slučaj nije izazvao veću pažnju.

UMIRANJE "PRAŠKOG PROLEĆA"


Mohamed Buazizi nije prvi čovek koji je postao simbol tako što je sebe pretvorio u buktinju. Prva asocijacija na samospaljivanje koje je od nekoga učinilo legendu sigurno je Jan Palah, dvadesetogodišnji student iz Čehoslovačke. Palah se 16. januara 1969. polio benzinom i zapalio na Vaclavskom trgu u centru Praga, a umro je tri dana kasnije. U oproštajnoj poruci napisao je da je on tek prva od ljudskih buktinja koja će narednih dana i meseci preplaviti njegovu zemlju. Razlog je bio protest zbog toga što su u avgustu 1968. trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku da bi "sačuvale socijalizam koji je bio u opasnosti". U Čehoslovačkoj su po ulasku "ruskih tenkova" izbili nemiri, ali su brzo ugušeni, počeo je proces "normalizacije", a Palah se nadao da će svojim delom opet probuditi revolt.

[You must be registered and logged in to see this image.]

JAN PALAH: Simbol smrti u plamenu

Palah jeste postao simbol, njegov čin je odjeknuo čitavim svetom, i Istočnim i Zapadnim. Na Istoku, zidove su krasili grafiti koji su govorili da je Palah "sa mnogo manje goriva od astronauta stigao do zvezda"; Zapad je Palahovim primerom pokazivao sve užase komunizma. U stvarnosti, Palahova žrtva nije dovela do onoga što je želeo. Javnost njegove zemlje se ustalasala, ali se pokazalo da mučenička smrt sama po sebi nije dovoljna za promene, čak i kada nije jedina.

Njegova najava da će ga slediti drugi bila je tačna. Tih meseci u Čehoslovačkoj kao da je zavladala epidemija samospaljivanja, zapalilo se 29 ljudi, sedam je umrlo, ali samo tri slučaja imala su jasno političko obeležje. Osim Palaha, to je važilo i za osamnaestogodišnjeg studenta Jana Zajica i Evžena Ploceka (40), zamenika direktora fabrike autodelova. Surovom ironijom po kojoj se ističe i pamti samo jedna žrtva, jedino Palahovo ime je ušlo u istoriju, baš kao i u slučaju Mohameda Buazizija i onih koji su ga na tragičnom putu sledili.

VIJETNAM

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ta ironija pokazala se i na primeru budističkog kaluđera Tik Kvang Duka, koji je šest godina pre Palaha potresao svet. Duk je 11. juna 1963. seo na ulicu u Sajgonu, u tadašnjem Južnom Vijetnamu. Kaluđeri sa kojima je došao polili su ga benzinom, a on sam je kresnuo šibicu i zapalio se. Fotografija čoveka u plamenu, koju je napravio američki fotograf Malkolm Braun, munjevito je obišla planetu.

Duk se spalio u znak protesta protiv režima tadašnjeg predsednika Južnog Vijetnama, Ngoa Dina Diema. Gorljivi katolik Diem odlučio je da od većinski budističkog Južnog Vijetnama načini katoličku zemlju, diskriminišući budiste kojima je bilo zabranjeno i da bilo gde ističu svoju zastavu. Zbog toga su širom zemlje izbile demonstracije, a maja 1963. su vojska i policija otvorile vatru na demonstrante u Sajgonu i ubili desetine ljudi. Kvang Duk je ostavio oproštajnu poruku: "Pre nego što sklopim oči i krenem u susret viziji Bude, ponizno molim predsednika Ngo Din Diema da svoj um ispuni milosrđem prema ljudima naše zemlje i uvede religijsku jednakost kako bi se zauvek održala snaga naše domovine."

Predanje kaže da je tadašnji američki predsednik Džon Kenedi, pošto je video fotografiju i čuo zašto se budistički kaluđer zapalio, rekao: "Moramo da uradimo nešto po pitanju takvog režima", pa je zbog toga avgusta 1963. vojnim pučem svrgnut predsednik Diem, koga su SAD do tada podržavale. Legenda zvuči lepo, ali ako se malo zagrebe ispod površine, vidi se naivnost pomenutog predanja. Postupci velikih sila, i u Indokini tih godina i danas, ne formiraju se i ne menjaju na osnovu osećanja izazvanih šokantnim fotografijama; predsednik Diem jeste pao, ali su oba Vijetnama još deceniju krvarila u stravičnom ratu.

U svakom slučaju, Duk jeste postao legenda i simbol otpora. Njegov primer sledilo je još osam budističkih sveštenika koji su se ubili samospaljivanjem, ali njihova imena istorija nije zapamtila. Osim "inflacije smrti", razlog je sigurno i moć medija. Novine su Dukovu fotografiju stavile pred oči čitavog sveta. Sama fotografija koja je ovekovečila njegovu smrt je strašna i opčinjavajuća u isto vreme. U zauvek zaleđenom trenutku u kome Duk umire u kovitlacu plamena, oko njega na ulici su ljudi u pokretu, na licu im je šok i strah. Interesantno je da danas širom sveta mnogo više ljudi zna za Jana Palaha kao simbol samospaljivanja iz protesta, mada fotografija tog događaja ne postoji. Razlog bi mogao biti i to što je Palah bio simbol borbe protiv komunizma, mnogo više rabljen i pominjan na Zapadu.

SMRT NA KROVU SVETA

[You must be registered and logged in to see this image.]

U budističkoj etici, baš kao i u drugim religijama, poput hrišćanstva i islama, na samoubistvo se gleda kao na greh. U svakoj religiji je greh, koji za posledicu ima isključenje iz zajednice, i nagovaranje ili ohrabrivanje u pokušaju da se počini samoubistvo. Ipak se kroz istoriju, a i danas, bezbroj puta pokazalo da je politika često jača od verovanja.

Kineske vlasti uhapsile su krajem februara u severozapadnoj kineskoj pokrajini Gansu pet Tibetanaca, uglavnom budističkih kaluđera, za koje navode da su podsticali tri osobe na samospaljivanje, rekavši im da će njihove žrtve doprineti kampanji za slobodni Tibet. Tibetanske vođe u izbeglištvu su saopštile da se od 2009. do kraja januara ove godine 99 Tibetanaca zapalilo u znak protesta protiv kineske vlasti na Tibetu i da je od tog broja 83 umrlo od povreda. Među njima je bilo i osmoro mlađih od 18 godina, od kojih i jedan četrnaestogodišnji dečak.

Lobsang Sangaj, koji je 2011. preuzeo funkcije šefa vlade u izbeglištvu od tibetanskog duhovnog vođe dalaj-lame, kaže da kineska vlada pribegava okrivljivanju drugih "umesto da otkloni glavne uzroke samospaljivanja i drugih oblika protesta Tibetanaca". "Oni krive nas za tragediju na Tibetu, što je potpuno besmisleno jer Tibet je pod kineskom okupacijom već 50 godina", kaže premijer u egzilu, koji je, zajedno s dalaj-lamom, pozvao Tibetance da ne pribegavaju samospaljivanju.

Tibetanski aktivisti, inače, tvrde da su razlozi za samospaljivanje verska represija i suzbijanje njihove kulture, "satanizacija" dalaj-lame, kao i to što se sve veći broj pripadnika Han nacije naseljava na Tibetu pa Tibetanci postaju manjina u sopstvenoj zemlji. Peking kaže da Tibetanci imaju slobodu veroispovesti, da su brojne investicije Tibetu donele modernizaciju i bolji život, i optužuju dalaj-lamu da pretvara tibetanski budizam u "kult zla" tako što podstiče samospaljivanja kako bi izazvao nezadovoljstvo i separatizam.

Stvarnost Tibeta je, kao i svuda, mnogo slojevitija od crno-belih slika koje isturaju i kineska i tibetanska strana. Teško je reći šta je potrebno da se desi da te dve strane približe stavove, ali sigurno je da stvarnost Tibeta neće promeniti ljudske buktinje, koliko god da ih bude. Suštinske promene za koje su se borili nisu donele ni najpoznatije žrtve samospaljivanja, poput Palaha, Duka i Buazizija, mada im je svet imena zapamtio. Tibetanci koji se spaljuju to čine gotovo anonimno, po oblastima koja su istorijski bile deo Tibeta, a kineska vlast ih je pripojila kineskim provincijama Sečuan, Gansu, Ćinhai, po zabitim planinskim mestima sa malo puteva i lošim komunikacijama. Doduše, video-snimci i fotografije često osvanu na Jutjubu i na sajtovima izbegličkih tibetanskih organizacija, ali bi te organizacije morale biti svesne da je efekat tih snimaka na svetsko javno mnjenje minoran. Što je veći broj sličnih slučajeva, ma kako to morbidno zvučalo, to je za njih manje interesovanje, pa je i dramatična fotografija Džampela Ješija, tibetanskog demonstranta koji zapaljen trči ulicama indijskog Nju Delhija tokom antikineskih demonstracija samo za trenutak bila glavna vest u svetu.

Na svim pomenutim primerima vidi se da takvi slučajevi žrtvovanja ne daju rezultate, ma kako to u nacionalnim mitologijama lepo zvučalo. Neke od žrtava samospaljivanja će svet pamtiti zauvek, ali ogromna većina će ostati samo u sećanju najbližih, kao i razlozi zbog kojih su se odlučili na taj strašni čin, bilo da su u pitanju politička i verska uverenja, očaj ili duševno rastrojstvo.



vreme.