Šandor Petefi

Gost

SLOBODA SVETA

Jedna me samo tišti misao:
Na dušeku ne skončati tek, ne,
Istiha svenuti kao cvet
Potajno kome crv podgriza srž;
Istrošiti se mirno kao luč
Što tinja tu u pustoj odaji.

Ne daj mi, bože, takvu smrt.
Ne meni, samo, takvu smrt!

Nek budem munjom ošinut, spržen bor,
Iz korena kog čupa bure bes;
Il stena koju s vrha planine
U provaliju ruši urnebes.

Kad celom ropskom svetu tom
Dojadi jaram, pa se uspropne,
Zavitla, rumen, žarkom zastavom,
A na njoj sveto, plamno slovo to:
Sloboda celog čovečanstva!
I to zagrmi od zapada na istok,
I s tiranima bukne boj, —
O, tu da padnem,
Na tom ograšju!
Mladosti moja, tu mi prospi krv;
Radosti moje tu poslednji krik
Nek trube zvuk, i mačeva zvek,
Topova rik, uguše zanavek.
U naletu ka pobedi,
Hatovi, hržući,
Prejur'te me, pregazite,
Na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

A svane l' dan velikog pogreba,
Uz glase tužne i toržestvene,
Pod teškom senkom crnih zastava,
Rasute kosti prikupite mi
U zajednički grob junaka svih
Što padoše za tvoj pobedni steg.

Prepevao Veljko Petrović

Gost

JEDNA ME SAMO TIŠTI MISAO

Jedna me samo tišti misao:
Na dušeku ne skončati!
Istiha svenuti kao cvet
Potajno kome crv podgriza srž;
Istrošiti se mirno kao luč
Što tinja tu u pustoj odaji
Tek meni ne, ne takvu smrt!

Nek budem munjom šinut, spržen bor,
Iz korena kog čupa bure bes;
Il' stena koju s vrha planine
U provaliju ruši urnebes.
Kad celom ropskom svetu tom
Dojadi jaram, pa se uspropne,
Zavitla, rumen, žarkom zastavom,
A na njoj slovo sveto, plameno:
— Sloboda Svetu, Čovečanstvu svem —
Pa grmne l' to na zapad s istoka,
I s tiranima bukne boj, —
O, tu da padnem,
Na tom ograšju:

Mladosti moja,
Tu mi prospi krv;
Radosti moje tu poslednji krik
Nek trube jek, i mačeva zvek,
Topova rik, uguše zanavek.
U jurišu ka pobedi,
Hržući vriskom, hatovi,
Prelazite me, preletite,
Na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

A svane l' dan velikog pogreba,
Uz glase tužne i toržestvene,
Pod teškom senkom crnih zastava,
Rasute kosti prikupite mi
U zajednički grob junaka svih
Što padoše za tvoj pobedni steg,
Slobodo sveta čovečanstva sveg!...

Prepevao Veljko Petrović

Gost

Nerad svrha je života.
Lenčarim, da je divota.
Dost' što seljak radit zna.
Mađarski sam plemić ja.
------------------------
Za nauku da živim? Baci!
Naučnici — siromasi!
Niti čitam, niti pišem — pa?
Mađarski sam plemić ja!
Ne brinem se da li strada
domovina u sto jada;
već će proći sudba zla.
Mađarski sam plemić ja! (Mađarski plemić)

Gost

NA KRAJ SELA ČAĐAVA MEHANA

Na kraj sela čađava mehana,
iz nje štrči kosa nećešljana.
Nećešljana od silnoga pića,
to je kuća seoskih mladića.

Iz kafane pijan ja izlazim,
čudnovate ulice nalazim.
Levo, desno, nigde moga stana,
oj, ulice ala si pijana!

Gle mjeseca što se nakrivio,
na jedno je oko zažmirio.
A drugo je sasvim zatvorio,
sram ga bilo i on se napio!

Tko to lupa na moj prozor tako,
zar vi momci ne znate polako?
Moj Milenko leg'o je da spava,
od te muke zaboli ga glava!

Prepev: Jovan Jovanović Zmaj

Gost

Gost

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
večernje zvezde lepih ti očiju,
diveći se, moje gledaju oči,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
čiji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji teče ka moru duše moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobaciš pogled svoj,
taj pitomi golub,
čije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i čiji je dodir tako dobar!
Zato što je mekši od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviraš svojim glasom.
Te glasove da čuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleći, to je već proleće,
davno očekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se naše duše,
kao u zoru dan i noć,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blaženstva
večnost rasipa po meni —
kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje sreće,
vilinska devojko
vizije koja se dotiče neba,
najsmelije moje nade
zastiđujes svojom stvarnošću,
moje duše jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

Gost

KADA KROČISMO, ZNAŠ LI...

Kada kročismo, znaš li,
U ovaj jezerski hlad?
Vreme za milost ne haje,
Već dve godine je od tad.

Popodne, sećam se, riše
Smešak jesenskog dana,
Dok ćuv pitomi njiše
Zlatne odore grana.

Kao i sada, u jezeru
Nebo se kupalo vedro
Dok zaneseni čun
Njihaše voda štedro.

Još tada sve ovo milje
Ja snatrio sam većem,
Poljuba izobilje
Što mi na usne sleće.

Dve godinice... Vreme
Odnese mnogo tog,
Al ne tužim se, jer
Ja dobih od njega zalog.

Tebe sam tada upoznao,
Đerdanu mojih nada,
Za koju odmah bih dao
Sve što imah do tada.

Ostanimo još malo ovde,
Gde tako patih onomad,
Dok me ne preplavi sveg
Našeg blaženstva sklad!

Gost

IZA ONIH MODRIH GORSKIH BILA...

Iza onih modrih gorskih bila
Od sada živećeš, moja najmilija,
Privijena uz svog srećnog muža
Kome milje tvoje srce pruža;
Upoznaćeš dragosti daleke
U rumeni nove zore neke,
Dubrave Erdelja, samotnice,
Podastreće pred nas svoje lice.
Usudu verni smo i ti i ja,
Jedini drug nam je priroda,
Vekovečno divotno jestestvo,
Zanosa i divljenja nam mesto.
Ima li druga boljeg, kaži,
Što nikad ga ne uhvatih u laži,
Što senku s duše bolne skida,
Ne nanosi rane već ih vida.
Živećemo izvan svakih muka,
I neće nas taći svetska buka,
Samo romor nalik bruju mora,
Odjek nekih dalekih razdora,
Nemoćan da rastera nam snove
Dok nas uljuljkuje u zanose nove.
Tamo te vodim, jedini moj cvete,
Samoća i pustoš gde nisu uklete,
Ne bi li reči za te izmišljene,
Ženo moja mila, grunule iz mene!

Satmar, 1-7.09.1847.

S mađarskog prevela: Draginja Ramadanski

Gost

Zvezda moja tamo mi je,
zvezda, što se meni krije.
Moja biti već ne želi,
s drugim sada sreću deli.
Hej, cigani, prozor tu je:
najvedrija nek se čuje!
Tugu moja nevernica
nek ne čita s moga lica.

(Idem selom duž ulice)

Gost

Nerad svrha je života.
Lenčarim, da je divota.
Dost' što seljak radit zna.
Mađarski sam plemić ja.
------------------------
Za nauku da živim? Baci!
Naučnici — siromasi!
Niti čitam, niti pišem — pa?
Mađarski sam plemić ja!
Ne brinem se da li strada
domovina u sto jada;
već će proći sudba zla.
Mađarski sam plemić ja! (Mađarski plemić)

Gost

Gost

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
večernje zvezde lepih ti očiju,
diveći se, moje gledaju oči,
kao da ih sad vide prvi put…
Te zvezde,
čiji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji teče ka moru duše moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobaciš pogled svoj,
taj pitomi golub,
čije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i čiji je dodir tako dobar!
Zato što je mekši od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?