Jim Morrison

“Veran svom duhu” – priča o Jimu i njegovom ocu

Rok ikona James Douglas Morrison, poznatiji kao Jim Morrison, bio je frontmen i pevač grupe The Doors. Ostavio je neizbrisiv trag na rok kulturu sedamdesetih godina. Njegova muzička zaostavština nastavlja da neometano raste i dan danas. Smatran je za jednog od najharizmatičnijih pevača u istoriji muzike, divljeg duha, prepotentan, buntovan i ćudljiv. Autor je nekoliko knjiga pesama, kratkih dokumentarnih filmova i muzičkih spotova.

Jim je rođen u Melburnu (Florida) 8. decembra 1943. godine, a umro je 3. jula 1971. godine u Parizu. Njegov odlazak u večni život u 27. godini zaprepastio je njegove obožavatelje širom sveta. Okolnosti njegove smrti i tajna sahrana su bile predmet beskrajnih glasina i igrali su značajnu ulogu u mistici koja nastavlja da se vezuje za njegovo ime.
Pronađen je mrtav u kadi, u sobi hotela. Zvanično, izdalo ga je srce u toku noći, a autopsija nije urađena. Pronašla ga je njegova dugogodišnja devojka, Pamela Courson, koje je kasnije tvrdila da je smrt posledica predoziranja heroinom koji je ušmrkao misleći da uzima kokain. Sa druge strane, stoji priča pevačice Marianne Faithfull, da je ubijen od strane njenog bivšeg momka, a jednog od najačih celebrity dilera droge iz Franscuske, pod imenom Jeane de Breteuil, koji je i bio Pamelin diler. On je i sam umro od predoziranja iste godine u Maroku, a Pamela 1974. godine. Sаm Bernett, vlasnik noćnog kluba Rock ‘n’ Roll Circus u knjizi “The End: Jim Morrison” progovorio je kobnoj noći, tvrdeći da se Jim predozirao u toaletu u klubu, a da su ga kasnije dva dilera odnela. Više o ovome možete pročitati ovde.

Naravno, postoji i više teorija o “lažiranju smrti”, pre svega zbog toga što je Jim to i želeo da uradi na vrhuncu svoje karijere i potom da pobegne u Afriku. U tom slučaju, plan je bio da se javi kolegama iz benda, što nije nikada učinio. Drugi razlog zbog kojeg fanovi veruju da on nije umro u Parizu je taj što su njegovo telo videle samo dve osobe, iako je ostalo u hotelskoj sobi tri dana pošto je pronađeno.

Jim je sahranjen na groblju velikana “Père Lachaise”, a njegov grob je jedno od najposećenijih mesta u Parizu. Natpis na njemu Κατά τον δαίμονα εαυτού, koji je postavio njegov otac početkom devedesetih godina, znači “veran svom duhu”.

Njegovi roditelji su bili admiral George Stephen Morrison i Clara Clarke Morrison, koji su se upoznali na Havajima, 1942. godine. Godinu dana kasnije, Clara se trudna, noseći Jima, preselila u Klirvoter (Florida) da živi sa tastom i taštom, dok je George bio obučavan za pilota u obližnjoj bazi mornarice Sjedinjenih Država. Kada je njegova pilotska obuka bila završena, u proleće 1944. godine, krenuo je da služi na Pacifičkom frontu za vreme Drugog svetskog rata. Vremenom, Jim je dobio sestru Anne i brata Andyja.

Kao što bi se i očekivalo u vojničkom domu, Jimovi otac i deda su bili strogo disciplinovani. Ipak, po njegovim svedočenjima, njegova majka je bila ta koja je bila admiralov zapovednik. Mladi Morrison je maturirao u gimnaziji u Aleksandriji (Virdžinija), u junu 1961.godine. Prateći oca, cela porodica se preselila u južnu Kaliforniju avgusta iste godine. Jim je poslat potom opet u Klirvoter, da živi sa babom i dedom i pohađa koledž Sankt Petersburg. Premeštaj je imao ekonomskog smisla pošto je njegov otac nastavio da živi na adresi svojih roditelja, što je bilo uobičajeno rešenje za one koji su radili u vojsci.

Bio je inteligentan i sposoban đak (navodno je ima koeficijent inteligencije od 149), posvećen časovima književnosti, poezije, religije, filozofije i psihologije. Ova interesovanja su se jasno odrazila kasnije u njegovom razvoju kao pesnika i od velike su važnosti za razumevanje njegove vizije muzičkih nastupa ukopčanih sa elementima pozorišta. Često je bio nemiran na časovima i bio problem što se tiče discipline. On je sebe video samo kao pesnika. Počeo je da piše još dok je bio u školi, noseći sveske sa sobom gde god da je išao, beležeći svoje misli i zapažanja. Nastavio je sa tom navikom do kraja života.

Život sa strogim babom i dedom je bio težak za nekoga ko je voleo alkohol. Jim se zato prebacio na Državni univerzitet Floride, koji je pružao dobru nastavu, ali je bio predalek, te se preselio bliže kampusu. Januara 1964. godine , uprkos roditeljskim prigovorima, konačno se uputio u Los Anđeles, gde je nastavio svoje studiranje kinematografije na UCLA. Nakon diplomiranja 1965. godine, krenuo je dalje boemskim životom. Uspeo je zapanjiti kolegu sa fakulteta, klavijaturistu Raya Manzareka čitanjem svojih stihova za “Moonlight Drive”. Njih dvojica su iste godine osnovali grupu The Doors. Pridružio im se bubnjar John Densmore, a gitarista Robby Krieger je primljen na Densmorovu preporuku i odmah je dodat u postavu. Zbog režima sa malo hrane i mnogo LSD-ija, nekada punačak Jim, oblikovao se u boga roka. “Break On Through” je bio prvi objavljen singl grupe.

Publika ga je od samog početka karijere obožavala, a popularne novine su ga velilčale, nazivajući ga prvim velikim muškim simbolom od smrti Jamesa Deana. Sa porodicom je otišavši od kuće prekinuo svaki kontakt, a jedan od razloga svakako je bilo očevo veliko i stalno protivljenje muzičkoj karijeri. U vreme kada se njegova muzika penjala na top-listama u 1967. godini, on nije bio u kontaktu sa svojom porodicom već više od godinu dana i lažno je tvrdio da su njegovi roditelji i rođaci mrtvi. Ova dezinformacija je bila objavljena kao deo materijala distribuiranim sa prvim istoimenim albumom The Doorsa.

Poznanik Jimovog oca bio je prvi koji ga je ugledao na naslovnoj fotografiji ploče i pokazao je porodici Morrison. Otac je na to ostao i više nego ravnodušan i smatrao da ta javna sramota mora odmah da se zaustavi. Pisao je pismo svom sinu, pozivajući ga da odustane od bilo kakve ideje o pevanju i muzičkoj grupi, jer je smatrao da on za to što radi nema nikakvog talenta. Jim ga po svemu sudeći nije poslušao. Nastavio je svojim putem sigurno i verno svom duhu.

Ipak, kasnije, njegov otac je žalio zbog svojih izgovorenih reči, i u pismu od 2. oktobra 1970. godine kancelariji Okružne komisije u Floridi on priznaje da je prekid porodičnih veza rezultat rasprave o proceni muzičkih talenata njegovog sina. Izjavio je takođe da ga on ne krivi što nije bio spreman da inicira kontakt sa porodicom i da je ipak ponosan na njega. Porodica Morrison je prekinula tišinu dajući intervjue za knjigu The Doors by the Doors, čiji je autor Ben Fong-Torres.



“Znao je da ne mislim da je rok muzika bila ono najbolje za njega. Možda je pokušao da nas zaštiti.”, izjavio je tada Jimov otac, dodajući “da je velika čast za porodicu da je njegov sin sahranjen u blizini kulturnih giganata, kao što su Oscar Wilde, Edith Piaf i Frederic Chopin”.

Andy, Jimov brat, pričao je kako je majka dok je bila živa išla na koncert The Doorsa u Vašingtonu da bi videla Jima, ali da ju je on odbio i da se vratila kući u suzama. Porodica je sa godinama počela razmišljati da je Jim sam osmislio takozvano neprijateljstvo sa njima kako bi ih zaštitio od medijske pažnje koja bi ih sigurno zadesila. Sestra Anne izjavila je da je njen brat voleo misteriju i da nije želeo da bude odnekud. Za kraj poslušajte poslednju pesmu koju je Jim snimio samo nekoliko nedelja pred smrt. U pitanju je “Riders on the storm”. Ona se smatra njegovom autobiografijom.

Natpis na njegovom nadgrobnom spomeniku savršeno oslikava njegov život

Smeštena u Parizu, Morisonova grobnica je postala popularna gotovo kao što je i on. Kao popularna turistička atrakcija, prošla je nekoliko izmena tokom godina, zbog vandalizma. Tokom jedne od značajnih revizija otkriven je natpis, na grčkom, koji je njegov otac ugravirao na kamenoj ploči početkom devedesetih. Natpis se može prevesti na više načina, ali generalno sva vode ka jednom značenju - "odan sopstvenom duhu" - ako je Džim Morison bio nešto, bio je odan sebi.

Bio je oženjen jednom... pa, na neki način...

1970 su se Morison i njegova ljubavnica, Patricia Kennealy nezvanično venčali tokom jedne ceremonije Keltskih Pagana. Ceremonija vezivanja ruku, pri kojoj se trake nežno obavijaju oko mladinih i mladoženjinih ruku simbolično predstavljajući vezivanje dvoje ljudi u zajednicu. Ovaj brak nije imao vrednost, s obzirom da nije potpisan nikakav pravni dokument. Međutim, prema Patricii, kasnije Kennealy-Morrison, njih dvoje su zapravo bili u legalnom braku. Godinu dana kasnije, nakon njegove smrti, pojavilo se čak 20 sudskih sporova za utvrđivanje očinstva Džima Morisona. Ali u njegovom testamentu su bile zapisane njegove poslednje reči: "Izjavljujem da sam građanin okruga Los Anđeles, Kalifornija. Neoženjen sam i nemam dece."

Horse Latitudes" , Konjski napori u prevodu, sa drugog albuma grupe The Doors-Strange Days, je više eksperimentalno umetničko delo nego rok pesma i sadrži Morisonovu uvrnutu, misleno-provokativnu prozu, dok ostali članovi iz benda proizvode neke čudne zvukove u pozadini.

Kada mirno more napravi štit
I njegova sumorna i jalova struja
Stvori sićušna čudovišta
Pravo krstarenje je mrtvo
Začuđujuće iznenadano
I prva životinja je zbačena sa broda
Noge pomahnitalo pripremaju
Svoj žarko zeleni galop
I glave klimaju
Lebdeti
Nežno
Stopirati
Saglasno
U gluvoj agoniji nozdrve
Pažljivo uglađen
I zapečaćen.

Prema Morisonovoj biografiji "Niko odavde ne odlazi živ" (No One Gets Out Of here Alive), koju je napisao Danny Sugerman, Morison je ove reči osmislio u srednjoj školi, kada je napisao jednu od svojih prvih pesama, navodno inspirisan knjigom koju je pročitao u detinjstvu.

Što više postajemo civilizovani na površini, to više suprotne snage najavljuju svoje prisustvo. Mi se obraćamo istim ljudskim potrebama kao klasična tragedija ili rani južnjački bluz. Možete to shvatiti kao seansu u okolini koja je postala neprijatna za život – hladna, ograničavajuća. Ljudi osećaju da umiru u ružnom krajoliku. Ljudi se skupljaju na seansama da prizovu, ublaže i oteraju zlo. Pomoću pevanja, plesa i muzike oni pokušavaju lečiti bolest, pokušavaju povratiti ponovo harmoniju u svet.

Odrastajući u porodici američkog pomorskog oficira pod strogim pravilima džordžijanskog, uskogrudog puritanizma, uz stalne seobe diljem posleratne Amerike, mladi Džim Morison započinje jednu neobičnu životnu priču koja se vremenom pretvara u osobeni mit stranca (usamljenog marginalca) – mit buntovnika s razlogom. Pokazujući od rane mladosti briljantnu inteligenciju i nekovencionalnost ispoljenu kroz razne ispade, sklonost ka čudnom ponašanju i buntovnim učenjima koja se odupiru duhu tradicije, Džim kao mladić dolazi u sukob sa okolinom i autoritetom oca oficira – Stivena Morisona, strogo vojnički vaspitanog i odanog sistemu.

Tokom srednjoškolskih dana Džim se okreće izučavanju umetnosti, filozofije protesta i raznih mističnih učenja. Posebno interesovanje pokazuje za mislioce poput Rusoa, Hajdegera, Sartra, mada je tada i tokom celog života ostao pod neizmernim uticajem nemačkog filozofa i pesnika Fridriha Ničea. Ničeovo kultno delo – Rođenje tragedije iz duha muzike mnogi su kasnije smatrali filozofskom auto-mapom Morisonovog benda The Doors. Filozof Niče, uz pesnike Blejka, Remboa i Bodlera, predstavljali su idealne likove za identifikaciju uzburkanom mladalačkom duhu Morisona (Džim je voleo sebe da naziva Remboom u kožnoj jakni). Voleo je takođe Balzakovu književnost, a posebno se oduševljavao Džojsovim Uliksom, kojeg je po mišljenju tadašnjeg njegovog profesora književnosti jedini u razredu potpuno razumeo. Načitan i svestrano talentovan ulazio je tokom školovanja u intelektualne rasprave sa profesorima i pomagao je prijateljima prilikom rada na nekom od težih literarnih sastava. Posebno je interesantno istaći njegovo bavljenje delima iz oblasti srednjovekovne mistike i demonologije.

Knjiga koja je ostavila jak utisak na Džima srednjoškolca bila je Život protiv smrti pisca Normana Brauna, kojom se istorija tumači na frojdistički način. Nakon čitanja, Džim je euforično raspoložen saopštio prijateljima:

Mogu da pogledam gomilu ljudi, samo da je pogledam i da je onda, što je vrlo naučna postavka, dijagnosticiram psihološki. Samo četvoro nas, pravilno raspoređenih, možemo potpuno sludeti gomilu. Možemo je izlečiti. Možemo voditi ljubav s njom. Možemo učiniti da podivlja..

Pored svega navedenog, interesovanja mladog Morisona zahvataju još i pozorišnu umetnost – voleo je Beketa i Molijera. Okušao se i kao amaterski glumac u Pinterovom komadu The Dumbwaitere pod psudonimom Stanislas Boleslawski.

Godine 1961. Džim je maturirao na George Washington high school. Nakon toga, provodi godinu dana na Saint Petersburg junior college, da bi zatim upisao Florida state university. Godine 1964. Upisuje studije filmske umetnosti na čuvenom UCLA university , da bi diplomirao naredne godine filmsku montažu..

The Doors of Perception

Rođenje rock and roll muzike poklapa se sa mojim tinejdžerskim godinama, znači sa mojim shvatanjem samog sebe. Bio je to zaista veliki preokret, iako u to vreme nikako nisam sebi dozvoljavao da fantaziram o umetnosti. Mislio sam da ću biti pisac ili sociolog, da ću možda pisati drame. Nikada nisam odlazio na koncerte – možda samo na jedan ili dva. Video sam neke stvari na televiziji, ali nikada me to nije preterano zanimalo. Ali, u isto vreme, u glavi sam mogao da zamislim ceo koncert, grupu, svirku i pevanje, publiku. Prvih pet ili šest pesama koje sam napisao, to su u stvari samo preuzete note pesama sa tih koncerata koji su se odvijali u mojoj glavi.

Oduševljen studijama na UCLA univerzitetu, slobodarskim duhom i anarhoidnim sistemom predavanja, kao i tadašnjim velikim profesorima poput Kramera, Renoara i Šternberga (jedan od Džimovih kolega, studenata, bio je i potonji slavni režiser Frensis Ford Kopola) –Džim euforično zapisuje:

Dobra stvar u vezi sa filmom je to što ne postoje eksperti. Nema filmskih autoriteta. Svaka osoba može da asimilira i prihvati čitavu istoriju filma, što ne može učiniti u ostalim umetnostima. Nema eksperata, pa, teorijski, svaki student zna gotovo isto koliko i svaki profesor.

Talas bitničke i rokenrol subkulture, uz završetak studija filmske montaže, kao i totalni raskid sa porodicom, doneće mladom Džimu dugo očekivanu slobodu, nesputanost i divljinu koju je tako voleo i ubrizgavao u svoje grozničave stihove, život lutalice,bitnika, bluzera i pesnika – trubadura, a povrh svega i ulogu pevača – lidera legendarnog losanđeleskog benda The Doors, jednog od onih sastava koji će obeležiti jednu izuzetnu epohu – čudesno proleće, kako je to sam Džim kasnije krstio. Nakon godinu dana lutalaštva i sakupljanja razorodnih znanja i iskustava, napokon je pronađen najpogodniji medij da se na najbolji i najjednostavniji mogući način ispolji vizija koja se dugo stvarala unutar duše jedne osobene i kompleksne ličnosti – duše beskompromisnog buntovnika, putnika na kraj noći..

Putovanje na kraj noći

Nakon završetka školovanja i raskida sa prošlošću, Džim se seli na obalu Pacifika, tzv. Venice west, čuvenu meku bitnika i boema, mesto koje je sredinom šezdesetih godina 20. veka okupljalo sve buntovnike, mlade ljude koji su bežali od regrutacije i besmisla rata u Vijetnamu, kao i sve otpadnike od sistema koji je jedini smisao video u neprestanom radu i potrošnji materijalnih dobara – ili bolje rečeno enormnom bogaćenju manjine na račun većine. Bila je to 1965. godina. Došao je prelomni trenutak u životu mladog buntovnika i umetnika. Našavši se u ničeanskoj dilemi, Džim se okreće ka dionizijskoj umetnosti muzike, čiji su koreni u totalnoj slobodi i osećanjima koja su pak nasuprot bilo kakvim stegama i zakonima koji sputavaju čoveka – balast apolonijske racionalnosti i sputanosti ovozemaljskim biva u slučaju Džima Morisona zauvek odbačena.

Ista godina doneće Džimu još dva sudbinska događaja – nakon što je upoznao mladu umetnicu – Pamelu Korson, devojku koja će ga pratiti kroz njegov buran i autodestruktivni ostatak života trpeći ludilo jednog hrabrog vizionara sa kraja noći, Morison upoznaje i Reja Manzareka, tadašnjeg svršenog studenta ekonomije i iskusnog muzičara, klavijaturistu pod snažnim uticajem urbanog, čikaškog bluza. Nakon sudbinskog susreta na obali Pacifika, međusobne razmene iskustava, snova i ideja, donešena je njihova zajednička, istorijska odluka – nešto što će zabeležiti nezvanična istorija savremene muzike, obostrana želja dvoje mladih intelektualaca da osnuju rokenrol bend i pretvore svoju jedinstvenu viziju u jedan neobičan umetnički doživljaj i svet.

Njihova ideja bila je da The Doors budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike – napisao je biograf benda Deni Šugerman..

Na pozornici The Doors izgledaju kao da su u nekom svom svetu, reči su kojima Džim Morison započinje svoj čuveni promotivni materijal benda u nastajanju.

Pesme su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kad se završe nastaje trenutak tišine. Nešto novo je ušlo u prostoriju. Možete smatrati slučajnim što sam idealno opremljen za posao koji radim: to je osećanje tetive luka zategnute 22 godine i iznenada oslobođene. Najpre sam Amerikanac, zatim stanovnik Kalifornije i treće građanin Los Anđelesa. Oduvek sam bio zainteresovan za ideje koje su se bavile revoltom protiv autoriteta. Kad sklopite mir s autoritetom i sami postajete autoritet. Dopadaju mi se ideje probijanja, ili potpunog odbacivanja utvrđenog reda – zainteresovan sam za sve u vezi sa revoltom, neredom, haosom i posebno aktivnostima koje deluju kao da nemaju nikakvog značenja..

Muzičari koji su dali pun doprinos lucidnoj Džimovoj ideji vrata percepcije kroz koja treba proći u narednih šest godina, bili su gitarista Robi Kriger i bubnjar Džon Densmor, bivši članovi benda Psychedelic rangers (koje je Manzarek doveo u Dorse nakon poznanstva na kursu meditacije). Vrata su napokon bila odškrinuta – trebalo je pokušati proći kroz njih, otkriti onu drugu, blejkovsku stranu koja vodi u nepregledna prostranstva vizionarske večnosti. Putem preterivanja, kako je to opisao slavni engleski romantičarski pesnik i vizionar – Vilijem Blejk, trebalo je stići u zamak mudrosti. Morison je rokenrol doživljavao kao svojevrsni ritual kojim se oslobađamo od naslaga otuđenja kojim nas je okovala tzv. civilizacija, a sebe je video kao predvodnika tog procesa, šamana (duhovnog vođu) koji je tu da inicira publiku na putu pročišćenja. Njegova vizija spasenja i nove harmonije sveta ogledala se u istovetnosti sa viđenjem indijanskog plemena Hopi, viđenju sveta Indijanaca koje je tako cenio i duhom podražavao. A ta vizija kaže sledeće:

Ako se vratimo spiritualnoj harmoniji, doživećemo raj, u ovome svetu. Ako nastavimo dosadašnjim putem, on nas neminovno vodi u propast..

Druga Džimova vizija i trajna fascinacija bio je svet antičke Grčke, njene duhovnosti i viđenja umetnosti kao oslobodilačke forme.

U svom početku grčka je drama bila grupa vernika koji su se skupljali radi pevanja i plesanja početkom kritičnog godišnjeg perioda za poljoprivredu. Tada, jednog dana, darovita ličnost se izdvojila i počela imitirati Boga. U početku, to su bili samo pesma i pokret. Posle razvitka gradova većina ljudi se posvetila privređivanju novca ali su oni ipak hteli održati dodir sa prirodom. Zato su posedovali glumce koji su to radili umesto njih. Smatram da rokenrol vrši istu funkciju i da može postati vrsta teatra.

Što se samog odnosa prema muzici i bendu tiče, Morison je voleo da govori sledeće:

Volim da pevam bluz – ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti..

Postoje stvari koje su poznate i one o kojima se ne zna ništa, a između su vrata – to smo mi. To je kao ritual pročišćenja u alhemijskom smislu. Prvo treba da prođete kroz period nereda i haosa, vraćajući se u primalno doba katastrofa. Odatle crpete različite elemente i pronalazite novo seme života, koje transformiše čitav život, čitav smisao i samu ličnost dok konačno, u najboljem slučaju, ne budete sposobni da se razvijete i objedinite sve te dualizme i protivrečnosti. Tada više ne govorite o dobru i zlu, već o nečemu ujedinjenom i čistom. Naša muzika i ličnosti, onakve kakve izgledaju na pozornici, još uvek su u stanju haosa, sa elementom pročišćenja koji se tek javlja. O nama treba razmišljati kao o erotskim političarima..

The Future is uncertain and the end is always near

Pored niza antologijskih albuma u stvaralačkom periodu benda : 1967.- 1971. (The Doors, Strange days, Waiting for the sun, The Soft parade, Morisson hotel- Hard rock caffe, Absolutely live i LA Woman), Morison i Dorsi stvorili su jedinstven muzički i poetski svet nalik na drevni teatar, oslikan nezaboravnim pesmama. Prisetimo se samo nekih od njih – Light my fire, The Crystal ship, Twentieth century fox, Alabama song, Backdoor man, The end, Love me two times, Moonlight drive, Horse latitudes, People are strange, When the musics over, Hello, i love you, Not the touch the earth, The Unknown soldier, Five to one, Tell all the people, The Soft parade, Who do you love, Love hides, Close to you, Roadhouse blues, The Spy, Love her madly, Been down so long, LA Woman, Cars hiss by my window, Crawling king snake, Riders on the storm… Pored albuma i pesama, Dorsi su ostali u sećanjima ljudi po apsolutno živim koncertima, tj. po nezaboravnom zvučnom, vizuelnom, poetskom, teatarskom i duhovnom iskustvu (kao i nepredvidivosti Morisonovog divljeg i buntovnog nastupa), iskustvu kojim su odbačena sva nepotrebna poza i lažni sjaj zvezda, a publici ponuđeni iskrenost do bola, ogoljenost do koske i sasvim neobično ludilo novih duhovnih horizonata. Priču za sebe činila je jedinstvena Morisonova poezija, nešto što je nadilazilo kvalitetom i duhom okvire tadašnjeg burnog vremena.

Poeme The end i When the musics over rečiti su primeri navedenog:

Ovo je kraj, divni prijatelju

ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj,

naših velikih planova, kraj,

svih pravih stvari, kraj,

bez blagoslova, iznenađenja, kraj,

nikad te više neću pogledati u oči.

Zamisli šta će biti sa nama

Sa nama tako bezgraničnim i slobodnim

Kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca

U zemlji očaja…

.

Otkazujem pretplatu na uskrsnuće,

pošaljite moje papire u ludnicu,

tamo imam par prijatelja…

Pre nego što potonem u veliki san

želeo bih da čujem krik leptira…

Kada prestane muzika

pogasite svetla,

pogasite svetla, jer je muzika vaš izuzetan prijatelj.

Zaigrajte na njenoj vatri,

Jer je muzika jedini prijatelj koji ostaje

Do kraja sa vama..

Opisujući ulogu Džima Morisona u stvaralaštvu Dorsa i ideju njihovih koncertnih aktivnosti, Rej Manzarek je rekao sledeće:

Glavna tajna Dorsa je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima. A potom se nadovezuje sledećom mišlju: Kada se sibirski šaman priprema da padne u trans, svi seljani se skupe – tresu zvečkama, pište i sviraju sve instrumente koji su im pri ruci da bi mu u tome pomogli. To se pretvara u konstantno otkucavajuće udaranje i bajanje. Ti rituali traju satima i satima. Tako je bilo i sa nama kada bismo imali koncert. Nastup, naravno, nije trajao tako dugo, ali, predpostavljam da su nam iskustva sa drogama omogućavala da pomenuto stanje postignemo mnogo brže..

KRAJ. Kada muzika utihne…

Početak sedamdesetih godina predstavljao je ironični i brutalno mračni kraj jedne sanjarske, buntovne i revolucionarne, hrabre epohe. Snovi o radikalnoj promeni sveta – pre svega umetnošću, estetizacijom ružne i nehumane stvarnosti nestali su brutalnim obračunom vladara sveta sa pobunjenom omladinom, pre svega radikalnim eksponentima ideje o pravdi, istini i slobodi. Džim Morison je bio jedna od glavnih meta za odstrel, naročito nakon suđenja zbog incidenata na koncertu u Majamiju (između ostalog) i presude o višemesečnoj robiji donešene krajem oktobra 1970. godine. Snovi su nestajali raspršeni još ružnijom stvarnošću (nego na početku pohoda mladih, hrabrih ljudi) i zdrobljeni cinizmom neiskrenosti mnogih.

Što se samog Džima Morisona tiče, kao što je i sam pevao, budućnost je bila sve neizvesnija a kraj veoma blizu. Godine autodestrukcije – natopljene galonima alkohola i opijata, godine burnog života na ivici kojeg je sam nazivao laganom kapitulacijom i bitke, koju je uglavnom sam vodio protiv licemernog društva malograđanštine i oholih, nezasitih monstruma na vlasti lagano su uzimale svoj danak. Nakon što je doživeo poniženje od svih, potom okretanje leđa tobožnjih prijatelja i saboraca a onda i kaznu stroge robije, i nakon što je imao nervni slom na poslednjem, opraštajnom nastupu sa Dorsima – u Nju Orleansu, 12. Decembra 1970. (Warehouse), Džim, mračan i rezigniran jahač oluje odlučuje da se ukloni od svega u potrazi za novom iskrom kreativnosti, novom životnom misijom i svetom umetnosti koji je samo još živeo u njegovim snovima, bluzu i pesmama. Pokušao je još jednom da prenese svoj neuhvatljivi životni bluz u realni svet – otpevao je poslednji album Dorsa o ženi iz grada anđela, potom se 11.marta 1971. preselio sa Pamelom u Pariz – grad romantičnih ljubavi, poezije i svetlosti, a nedugo zatim zauvek otišao u legendu. Zvanično, noć 3. Jula 1971. godine označila je kraj o kojem je napisao jednu od najmračnijih rok poema – The end, ili je to bio samo novi početak, jer bluz, koji je najviše voleo da peva i nema svoj istinski kraj. Osećanja koja bluz nosi u sebi večna su koliko i sam život.

Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors, postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera.

Majkl Meklur, američki pisac i bitnik.

Bio je gospodin Modžo Rajzin (pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman) i James Douglas Morrison, pesnik irsko-američkog porekla, bitnik, pevač benda The Doors i istinski buntovnik s razlogom – lep, inteligentan, obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda. Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece. Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu (kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama – kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost – public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i ,,lud“ da ,, potpali“ i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena. Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar – neko u startu etiketiran (kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek ,,zamrznut“ predrasudom i nepromenjiv. A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove.