Uopštena definicija sreće kaže da je u pitanju stanje zasnovano na zadovoljstvu životnom situacijom, koje je u tesnoj vezi sa osećajem ispunjenosti i uživanja. Ipak, pokušamo li da načinimo neko detaljnije, konkretnije obrazloženje ove pojave, suočićemo se sa poteškoćom da je jednoznačno definišemo – jer je, čini se, sreća prilično subjektivan pojam.

Iako je najčešće vezujemo za dobro zdravlje, uzvraćenu ljubav / stabilnu vezu i(li) zadovoljavajuću materijalnu situaciju, jasno je da će nekoga zaista srećnim učiniti jedino ostvarenje u domenu porodičnih vrednosti, dok će drugome biti važnije da ostvari uspešnu poslovnu karijeru; dok nekoga usrećuje život u soliteru velegrada, drugi će iskusiti spokoj i zadovoljstvo tek u mirnom životu u prirodi; dok su jednoj osobi za sreću presudne stabilnost i sigurnost, za drugu su to sloboda i avantura.

Drugim rečima, svako od nas ima jednu ili više “stavki” koje su na lestvici činilaca sreće daleko iznad drugih – a njihov raspored razlikuje se, ponekad i drastično, od osobe do osobe. Ako se istinitom smatra izreka “koliko ljudi, toliko ćudi”, deluje da ne bi bilo prenagljeno reći i – “koliko ljudi, toliko sreća”. Ipak, čak i ako je sreća zaista individualan fenomen, mnogi veliki umovi od davnina tragaju upravo za univerzalnim principima sreće i njenog postizanja.

O sreći su pisali i njenu suštinu tražili brojni antički i moderni mislioci
EpikurEpikur
Za grčkog filozofa Demokrita, na primer, postizanje sreće leži u čovekovoj unutrašnjoj želji za spoznajom, ali i u održavanju harmoničnog života, do kakvog se dolazi pre svega umerenošću i suzdržanošću. Prema njegovom učenju, čovek se može odati dvema vrstama zadovoljstva – nestalnim i varljivim čulnim, i onim pravim, duševnim, koja su, ako ne remete duševni mir, jedan od osnova za sreću.Pripadnici tzv. kiničke škole, koja se u okviru antičke filozofije razvila kao jedna od sokratskih škola, tvrde da je osnovni uslov za sreću – vrlina. Vrlina je, dalje, zasnovana na razumu i tesno povezana sa voljom i snagom karaktera, a svom nosiocu pored sreće, donosi i mudrost.

Grčki filozof Epikur veruje da je sreća, zajedno sa spokojstvom – životni ideal. Da bismo postigli sreću, treba da se klonimo bola, a težimo zadovoljstvu, i to ne onim užicima koji su telesni i materijalni, pa samim tim i trenutni, kratkotrajni i(li) prolazni, već zadovoljstvima koja su trajna i neprolazna, zasnovana na razumu.
Pitanje prirode sreće zanimalo je i Aristotela, koji je ovom problemu posvetio pažnju u svom delu “Nikomahova etika”. Čuveni filozof zaključuje da je sreća najveće, vrhunsko dobro u ljudskom životu, te da su svi ciljevi ka kojima čovek u životu teži zapravo podređeni sreći i usmereni upravo ka njenom postizanju: kada streme ka uspehu i slavi, ka materijalnom bogatstvu, ili uživanjima bilo koje vrste, ljudi date ciljeve u stvari vide kao preduslove za ostvarenje srećnog života. Verujući da sreća zavisi od nas samih, mogućnost za postizanje sreće Aristotel vidi i u tzv. autarkeji – individualnoj nezavisnosti i zadovoljstvu samim sobom.

Ako napravimo jedan poveći vremenski skok i iz starog zavirimo u novi vek, jasno je da razmišljanje o sreći kao jednom od ključnih faktora ljudskog bivstvovanja i dalje ne jenjava. U različitim filozofskim pravcima, pojam sreće vrlo često se povezuje sa moralnim delovanjem čoveka. Tako, na primer, posmatrajući sreću kao jedan od principa etike, engleski filozof empirista Džon Stjuart Mil između ostalog naglašava da svako treba da bude slobodan da sam traži svoju sreću, ne stajući pri tom na put drugima u njihovim ličnim potragama.
Utilitarista Džeremi Bentam smatra da je, takođe iz perspektive etike, veoma važno raditi i na svojoj i na tuđoj sreći, pa se za njega cilj moralnog delovanja može sažeti u rečenicu:

“unapređuj opšte dobro ili radi u cilju što veće sreće što većeg broja ljudi”.

Za holandskog filozofa Baruha Spinozu put do sreće i unutrašnjeg mira polazi upravo od duboke moralnosti koja čoveka povezuje sa transcedentnim izvorom Prirode, što dovodi do spoznaje Istine i najvišeg Dobra. O sreći, među ostalima, razmišlja i rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma Imanuel Kant, koji smatra da

“sreća nije ideal razuma, već imaginacije”,

te ističe da svako od nas treba da uloži trud kako bi usrećio sebe, umesto da sreću posmatra kao božju volju.

Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo, ali ako ga je tražio, nikad nije bio dovoljan srećan.

Sreća je kao berza; i često, ako samo možeš malo pričekati, cena će pasti.

Postoje dve vrste sreće. Sreća tela i sreća duha. Između te dve vrste sreće veća je sreća duha.

Sreća je poput palate iz bajke koju čuvaju zmajevi. Moramo se boriti kako bismo je osvojili.

Sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne.

Neko je, recimo, mlad, lep, bogat i cenjen, pa se pitamo, kad želimo da ocenimo njegovu sreću, je li zbog toga vedar; ako je, naprotiv, vedar, sasvim je svejedno je li mlad ili star, uspavan ili grbav, siromašan ili bogat: on je sretan.

Podeljena radost je udvostručena radost.

Zlo koje jedno drugom nanosimo vreme briše i srce zaboravlja, ali časovi sreće ostaju – njihov sjaj je u nama.

Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo, mada je sasvim sigurno, da našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo.

Jedna od najsrećnijih stvari koja može da vam se dogodi u životu jeste srećno detinjstvo.

A šta o sreći kaže nauka?
Kao što psihologija i medicina imaju nimalo romantična objašnjenja ljubavi i “leptirića u stomaku”, tako se i osećanje sreće, makar donekle, može obrazložiti i sa naučnog stanovišta.
Sigurno ste čuli za termin “hormon sreće”, koji se često koristi kao slikovit naziv za nekoliko vrsta hormona – endorfin, serotonin, dopamin i oksitocin.

Endorfini su vrsta enzima i neurotransmitera koji nastaju u hipotalamusu, pri čemu imaju sličnosti sa opijatima, te njihovo oslobađanje pomaže umanjenju bola, smirivanju, a može podstaći i euforiju.
Serotonin kao važan neurotransmiter ima sličan efekat, utičući na čovekovo raspoloženje, a njegovo oslobađanje u nedovoljnim količinama jedan je od uzroka depresije i anksioznosti.
Dopamin, hormon koji luči hipotalamus, vezuje se za osećanje zadovoljstva i uzbuđenja, a njegov “manjak” može dovesti do tuge, bezvoljnosti, nesanice…
“Dolazeći” iz zadnjeg režnja hipofize, oksitocin nam donosi osećanje zadovoljstva, nežnosti i privrženosti, oslobađajući se prvenstveno prilikom seksualnog odnosa.
Dakle, stanje koje smo skloni da nazivamo srećom moglo bi se objasniti i kao rezultat hemijskih procesa u našem organizmu – ukoliko se određene vrste hormona luče u dovoljnoj količini, veće su šanse da se i naše raspoloženje lakše održava na višem nivou i da se samim tim osećamo srećnim, i obrnuto. Stoga se i lečenje različitih depresivnih stanja zasniva upravo na lekovima koji podstiču lučenje nekih od ovih hormona.

Sreća je u malim stvarima
Ako iz filozofije i nauke zavirimo u svakodnevni život, verovatno ćemo se već na prvom koraku susresti sa poznatom mudrošću – “sreća je u malim stvarima”. I zaista, neretko nam upravo “male stvari” mogu razvedriti dan – bilo da je reč o kafi sa prijateljicom, odlasku na utakmicu sa drugovima, izletu u prirodu, opuštanju uz dobar film i omiljenu poslasticu, ili bilo kojoj aktivnosti u kojoj možemo da uživamo.
Iako dostizanje ovakvih “malih sreća” deluje lako izvodljivo i svima dostupno, čovek uglavnom ganja neku vrstu “velike sreće” – sreću koja će biti prisutna u njemu i kada nema direktnih uzročnika ovog stanja, pa čak i kada životne okolnosti kao takve ne idu naruku postizanju potpunog spokoja i zadovoljstva.

Čini se, takođe, kao da nam to ganjanje baš i ne ide od ruke i da u savremeno doba sreća postaje neka vrsta retkosti. Štaviše, kao da nam je prirodnije da čujemo i lakše da poverujemo u činjenicu da je neko razočaran, tužan ili nezadovoljan, nego da je svojim životom ispunjen i srećan. Ljudi prihvataju činjenicu da nisu srećni kao nešto nepromenljivo, navikavajući se pritom na takvo stanje kao jedino moguće.

Neosporno, ima ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kakvim bogatsvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan.

Samo dobar čovek može biti trajno srećan, dok rđav mora biti nesrećan.

Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjeg sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Naučno smo dokazali da je čovek danas srećan. Ostalo je još samo da pronađemo tog čoveka.

Karakter je osnova sreće, a sreća ubica karaktera.

Samo je dobar čovek srećan.

Srećan je onaj koji zna čega da se seti iz prošlosti, u čemu da uživa u sadašnjosti, i šta da planira u budućnosti.

Uvek je bolje TAMO nego OVDE i uvek je lepše ONO nego OVO. Nemamo sreće sa onim što imamo i što jesmo. Našu sreću uživaju drugi a da to možda i ne znaju.

Razmišljati treba o tome što stvara sreću, jer ako je ona ovde imamo sve, ako nije činimo sve da bi je stekli.

Da li se sreća može naučiti?
Manje straha, više srećeManje straha, više sreće
Sve nas ovo navodi na pitanje – da li je sreća nešto nezavisno od naše volje, neka vrsta dara koji ili imamo, ili nemamo, ili je reč o svojevrsnoj veštini koja se može učiti i usavršavati?

Savremeni motivacioni govornici i “life coach” stručnjaci (ali i pojedini antički i novovekovni mislioci) uče nas upravo poslednjoj navedenoj ideji – da na sreću ne treba čekati da nam “padne s neba”, već predano raditi na tome da je sami
Glavno pitanje je – kako?
Ako se vratimo ranije pomenutim “hormonima sreće” kao svojevrsnim “proizvođačima” ovog prijatnog i uvek željenog stanja, lako ćemo doći do zaključka da ćemo verovatno biti srećniji ukoliko uspemo da podstaknemo njihovo oslobađanje.

Da li je i koliko ovo moguće?
Nauka kaže da jeste, i to na različite načine – proizvodnja endorfina u mozgu se, recimo, povećava kada se intenzivnije bavimo raznim sportskim aktivnostima, kada meditiramo, ili se izlažemo metodama kakve su masaža, akupunktura ili akupresura.

Takođe, lučenje endorfina mogu da izazovu i neki prehrambeni proizvodi, kao što su čokolada ili ljuta papričica, dok će nam dodatni serotonin “prizvati” i namirnice koje u sebi sadrže aminokiselinu triptofan, vitamine B grupe i složene ugljene hidrate.

Sreća se, dakle, može označiti i kao stanje na koje možemo povoljno da utičemo negovanjem aktivnog, zdravog načina života i prilagođenom ishranom. I naravno, stvari bi bile krajnje jednostavne da je ovo dovoljno za potpunu sreću – kao što uglavnom nije.