A jutros su me izveli na sunce.

Jarboli nekog broda iza zida,
puni i dobri sunčani minuti,
i ništa više ne videše oči.
Al' samo misô da tim istim suncem
blješte i tvoji obasjani puti -
i ko topljeno zlato očnjeg vida.
suza za suzom stade da se toči.
Zaklopih oči.

Mračna i vlažna, kad se vratih, beše
ćelija moja, a stražar sa mačem
i licem onih koji nekog teše -
mišljaše, jadan, da od sunca plačem.

"Šetnja", Ivo Andrić

kinite mi aureolu
teška zlata što me peče
prođe život sav u bolu
i samoći; ide veče;
skinite mi aureolu.
I dajte mi tihu sreću
da se ide svojim poljem,
kada kući puti skreću,
živi brižno nada boljem;
o dajte mi tihu sreću.
Skinite mi aureolu
strašna zlata što me peče
Ja sagibljem glavu holu.
– Zateć će me sama veče
skinite mi aureolu.

Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.

Odlomak iz Andrićevog romana "Gospođica".

Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera postovanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju stetu.

Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj, visoj ceni.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo.

Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki, postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima. To opet uvecava njihovu muku.

Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih "borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se - samo da ne bi morali misliti i raditi.

Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Mi obicno mislimo - ili smo bar skloni takvom nacinu misljenja - da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.

Ivo Andric - Znakovi pored puta

A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.

Jelena, žena koje nema

"Kako se godine mnoze sve je manje razlike izmedju stanja sna i stanja jave kod mene.
U snu; moj dnevni zivot, prosli i sadasnji, do najmucnijih sitnica, najskrivenijih pomisli i
pokopanih zala i rugoba.Na javi:citavi predeli nocnih snova, daleko od svake mere i logike,
strahovanje bez osnova, plima pogresnih zakljucaka, sve do ivice bezumnih postupaka.
  Kad se ta razlika potpuno izbrise i kad se moje budno stanje i san sastanu i sklope nada
mnom kao talasi, onda ce biti kraj.
   Tako mi bar moja nada sapuce.'

("Znakovi pored puta")

" Predposlednja stranica sveske u kojoj ovo belezim.

Predposlednju stranicu posvecujem sreci i radosti.To je osmejak, mirni sjaj,

ne na mom licu, nego na divnom licima koja prolaze pored mene.

   Zelim vam svima da prodjete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi

samo kad covek nije u njoj.Ali, dodajte ga odmah drugom, jer brzo dogoreva.

I ne zalite.Ja ne zalim"

"Znakovi pored puta"

Godišnjica rođenja nobelovca Ive Andrića

Jedini srpski nobelovac, književnik Ivo Andrić, rođen je na današnji dan 1892. godine u Travniku
 u porodici Antuna Andrića i Katarine Pejic.



Osnovnu školu završio je u Višegradu, a Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, u Sarajevu.

U oktobru 1912. započinje studije u Zagrebu, odakle prelazi u Beč, gde sluša predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Zbog slabih pluća i čestih zdravstvenih problema, pisac uskoro napušta prestonicu Austrije i nastavlja studije u Krakovu.

Andrić je kao gimnazijalac bio pripadnik pokreta "Mlada Bosna" i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda iz Austrougarske monarhije.

Zatečen Prvim svetskim ratom, ubrzo napušta studije, vrativši se u Split, gde ga policija hapsi i odvodi u tamnicu - prvo u Šibenik, a zatim u Maribor, nakon čega mu je određen kućni pritvor u Ovčarevu, iz kog prelazi u Zenicu.

Pisac je studije završio u Gracu. U junu 1924. godine odbranio je doktorsku tezu "O razvoju duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine", a dve godine kasnije postao vanredni član Srpske kraljevske akademije u Beogradu. Njen redovni član bio je od 1939. godine.

Andrić je iza sebe ostavio bogat književni opus. Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik - prvi književni rad, pesmu "U sumrak", objavio je 1911. u "Bosanskoj vili". Tokom boravka u mariborskoj tamnici intenzivno piše prozu, a 1918. sledi delo “Ex Ponto”.
Radio je u diplomatskoj službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Kraljevine Jugoslavije, i u Rimu, Marselju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu i Berlinu.

To je period plodnog literarnog stvaralaštva i tada objavljuje zbirku pesama u prozi "Nemiri" i pripovetke "Ćorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi", "Most na Žepi", "Jelena, žena koje nema".

Uoči Drugog svetskog rata - 1939. godine, zbog nesaglasja sa politikom vlašću u Beogradu, napustio je ambasadorsko mesto u Berlinu, vratio se u Beograd i posvetio pisanju.

Književnu veličinu i priznanje u svetu Andriću je doneo prozni opus: romani "Travnička hronika", "Na Drini ćuprija" i "Gospođica", nastali 1945. godine, kao i roman "Prokleta avlija" iz 1954. godine.

Za roman "Na Drini ćuprija" pisac je krajem 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Andrić je prvi i do sada jedini pisac sa ovih prostora koji je odlikovan tim najvišim književnim priznanjem.

Ivo Andrić je umro na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 13. marta 1975. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.
U času smrti imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju".

Na osnovu testamentarne volje pisca, 1976. godine osnovana je Zadužbina Ive Andrića, koja i danas vodi brigu o piščevoj književnoj baštini. Zadužbina svake godine dodeljuje Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku.

Danas će, u prostorijama Zadužbine, Andrićeva nagada biti uručena Uglješi Šajtincu za zbirku priča "Banatorijum".

b92.net

Poslovicama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način.

Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.

Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih sudbina i bezimenih ljudi.

 Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.

Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i najveća nada onih koji nisu navikli na dobro u životu.

 Kako korisno i dobro mogu da govore ljudi koji umeju da ćute!

Tajne Arhiva SANU: Nepoznata pisma Crnjanskog Andriću

- "Novosti" pregledale dosad neobjavljenu prepisku dvojice velikana srpske književnosti.
Svedočanstva o privatnom životu i ličnim nedoumicama. Beleške o ljubavima, lepim
ženama, kafanskim svađama.



OD svih nas Crnjanski je jedini rođeni pisac, iskren je bio naš nobelovac. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski između dva rata bili su veliki prijatelji. Andrić je voleo stihove Crnjanskog, dok je on bio oduševljen zbirkom "Edž Ponto". Crnjanski je napisao pesmu "Eterizam" posvećenu Andriću, a Andrić je napisao pesmu "M. C", sa inicijalima Miloša Crnjanskog.

O njihovom prijateljstvu svedoče i pisma Crnjanskog Andriću, koja se čuvaju u Arhivu SANU. Valjalo bi ih se u godini jubileja - stodvadesetogodišnjice od rođenja Miloša Crnjanskog prisetiti.
U ličnom fondu Ive Andrića, pod inventarskim brojem 1627, čuvaju se 74 pisma, razglednice i telegrama, koje je Crnjanski pisao svom kolegi i prijatelju, a "Novosti" dobile da pregledaju. Pisma svedoče o privatnom životu i ličnim nedoumicama Crnjanskog, o nastajanju njihovih dela, savremenicima, ali i o umetničkom sazrevanju dve književne gromade.
Prvi put Crnjanski je pisao Andriću 1919. godine. Bili su tek na početku - priznati, ali s prvom knjigom, odnosno drugom u pripremi. U svojim mladićkim epistolama Crnjanski govori o ljubavnim poslovima, lepim ženama Beograda, kafanskim svađama, ali i izdavanju prvih dela.
- Na jesen daću vam jednu dramu (pretpostavlja se da je reč o poetskoj komediji "Maska" p. a.), pa tu prevedite, pa da je daju u Rimu, pa da dobijemo lire, pa da idemo u Japan. Neću vas zaboraviti - piše Crnjanski. - Znao sam da ću vas u daljini jako voleti. Čistiji ste, ja vas ljubim. Živim kao i pre, malo više sam sam, jer mi ispiti stoje za vratom. Još mi je neobično da ste u Rimu i daleko. Ja vas vidim kako lupajući štapom o pločnik idete po onim ulicama i uveče kad se vraćam kući, ja sam s vama. Ne volim da razgovaram sa vama, kraj onih koje volim, ćutim. I gledam ih.
Da je Andrić na početku svoje diplomatske karijere ispunio čestu molbu Crnjanskog, možda bi životni put odveo na drugu stranu pisca "Seoba", "Lirike Itake", "Dnevnika o Čarnojeviću"...
- Nađite mi kakvo mesto u Rimu, makar u kakvoj trgovini, mislite o ovom ozbiljno - piše Crnjanski.

Andrić se ne obazire na njegovu želju da novac zarađuje za pultom u prodavnici, a pisanje ostavi za "neko slobodno vreme". Piše Crnjanskom da je u Rimu mnogo sam: - Dobro mi je. Učim bez prestanka. Učim. To je reč koja karakteriše sada moj položaj. Ovde je proleće sa naglim kišama, lepim ženama, glavoboljom i finansijskim brigama
Crnjanski odgovara Andriću da mu je užasno dosadno i da ga jedino drži - fudbal:
- Opet ga igram i to izvrsno. Ovog meseca imaćemo glavnu utakmicu za prvenstvo. Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobede. Inače je sve po starom. Ne znam kuda ovo vodi. Vi bar imate da gledate, a i ja bih u Rimu bio miran, jer ja sam miran samo kad mi se oči smire. Ovde je sve bljutavo sad. Niti se može raditi, ni sanjati. Nemate pojma koliko je sad ovde izmeta. Jedino me lađe, šume, izleti i ljubav spasava. Osećam sve bliže jednog dana učiniću neku ludost. Gorim, a nemam za koga da izgorim.
Crnjanski je najčešće oslovljavao Andrića sa "Dragi Prijatelju", a pisma završavao sa "Zdravi vas Crnjanski". Česta tema su kafanska druženja sa Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, kompozitorom Milojem Milojevićem, književnikom i slikarom Sibetom Miličićem...
- Sve je po starom. Vinaver jede Miloja. Sibe jede sa mnom na vašem stolu u kafani "Sloboda". Oni koji su od vas uzajmljivali, sada uzajmljuju od mene. Inače je Beograd pun kavana i ništa više - piše Crnjanski.
Crnjanski piše Andriću i o prvim godinama života sa Vidom Ružić (kasnije Crnjanski), koja je važila za jednu od najlepših žena Beograda. Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer ih je neotuđiva ljubav spojila. U Andrićevoj zaostavštini sačuvana je pozivnica koju je 15. 8. 1921. Crnjanski poslao: "Čast mi je javiti vam, da sam se verio sa gospođicom Vidom Ružić iz Beograda".





........

............

- Ko zna šta će još iz toga biti, možda čak i ženidba - nešto kasnije piše Crnjanski iz Dubrovnika. - Zasad imam samo teške neprijatnosti. Mene će Ministarstvo i familija moje verenice lako moguće dovesti do samoubistva.
Vidina porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu obećao jednom kraljevskom oficiru. Postoji priča da ih je, ne znajući kako da ih razdvoji, na Slaviji jedno veče sačekao sa motkom! Crnjanski je nekako izbegao tuču. Da bi smirila bes porodice, Vida je tada odlučila da ode u Pariz. Na ulasku u voz Miloš joj je obećao da će joj pisati, a onda je neočekivano ponudio kuću u Pančevu "na doboš" i već sutradan se pridružio Vidi u Parizu. Ipak, porodične peripetije pretile su u jednom trenutku da unište sve...
- Moja veridba, lako može biti, pokvariće se. U tom slučaju gledaću da odem u inostranstvo radi "tuge" zbog "rastanka" - pisao je Andriću iz Mostara 4. 9. 1921, dok je bio na vojnoj vežbi. - U Mostaru mi nije dobro. U vojsci zlo. Svejedno. Mostar je odvratan i smrdi po turski.


KUPUJTE ŽENE U jednom pismu Crnjanski poručuje Andriću da se ne zaljubljuje:

- Ohol ste čovek, a te lako varaju. Primate za gotovo i što nije poznato. Nego kupujte žene. To je najbolje za zdravlje, kao dobar ručak i kakva bezbrižnost! Ne ženite se pak, nikako - to vam je kao kad imate malo dete. Briga. (Ovo svakako molim da ne ispričate nikako Vidi)


Mostarske dane Crnjanski najviše provodi sa Aleksom Šantićem. Ti susreti na njega ostavili su jak utisak. Po povratku u Beograd, zapošljava se kao profesor gimnastike u pančevačkoj gimnaziji. O tome Andriću, koji je premešten u Rumuniju, piše:
- Možete misliti ko sve danas nije nastavnik. Dajem vam reč da ako ostanem samo godinu dve u gimnaziji, neću napisati više nikakve "Sumatre". Vi u Italiji niste bili skloni da lako verujete mojim jadikovanjima. Sada mislim da i vama u Bukureštu nije baš dobro. Sem ako vi niste, neki sumatraistički uzrok svim venčanjima na svetu? Pazite kad ostarite, to će vam teže ići od ruke.
O svom novom nameštenju Andrić piše prijatelju: "Ne verujem da će mi tamo biti dobro, ali valja ići. Bez žalosti ostavljam Rim i bez veselja idem na novo mesto."
O svom novom nameštenju Andrić piše prijatelju: "Ne verujem da će mi tamo biti dobro, ali valja ići. Bez žalosti ostavljam Rim i bez veselja idem na novo mesto."
Nešto novija pisma (1925-1931) pokazuju Crnjanskog kao zrelog pisca, koji hrabro ulazi u književne polemike. Tih godina kreće i u diplomatiju.
- Što se mene tiče, ja sam najposle rešio - ili ću za kratko vreme konačno preći u novinare, redakciju ili ću vam postati kolega. Videćemo. Od književnika Gustav Krklec ide za atašea za štampu u Varšavu. Tako bar on kaže. Tamo će se skloniti, jer mu je Beograd dodijao. Ovamo se vratio Dobrović, vrlo neinteresantan - piše Crnjanski.


O svom novom nameštenju Andrić piše prijatelju: "Ne verujem da će mi tamo biti dobro, ali valja ići. Bez žalosti ostavljam Rim i bez veselja idem na novo mesto."
Nešto novija pisma (1925-1931) pokazuju Crnjanskog kao zrelog pisca, koji hrabro ulazi u književne polemike. Tih godina kreće i u diplomatiju.
- Što se mene tiče, ja sam najposle rešio - ili ću za kratko vreme konačno preći u novinare, redakciju ili ću vam postati kolega. Videćemo. Od književnika Gustav Krklec ide za atašea za štampu u Varšavu. Tako bar on kaže. Tamo će se skloniti, jer mu je Beograd dodijao. Ovamo se vratio Dobrović, vrlo neinteresantan - piše Crnjanski.

SPOMEN PRINCIPU Crnjanski je Prvi svetski rat proveo u austrijskoj uniformi i njegova rana dela nose dubok trag tog iskustva. Govorio je da su i on, i Andrić, i Krleža bili u austrijskom koporanu, a srcem s druge strane i da je ta protivrečnost rodila dobru literaturu. Ista ta suprotnost uredila je da, kao austrijski vojnik, Crnjanski bude na pogrebu Franca Ferdinanda, ali i da, nešto kasnije, napiše pesmu posvećenu Gavrilu Principu. U Andrićevom ličnom fondu čuva se i rukopis te pesme ("Principovom Spomeniku"), koja je objavljena u "Lirici Itake" pod naslovom "Spomen Principu".



Tih godina Crnjanski blago kritikuje Andrića što mu retko piše. Kaže da je navikao sa Vidom da ga spominje kao "našeg Turčina, koji uživa sveta i kome je sve ravno".
- Izgleda da sentimentalne stvari ili putovanja utiču na vas toliko da ućutite. Zanemeli ste celom svetu, pa i meni - piše mu iz Berlina.
- Zar u Španiji, pa nemate vremena da mi bar koju reč napišete? Znate koliko bi me zanimalo da o tome bar, kad nećete o sebi, nešto čujem. Berlin samo zamara, strašan je. Ubogi Nemci, ni za šta nisu.
U fondu su sačuvane i razglednice koje govore o pažnji atašea za štampu i njegovoj potrebi da često vicekonzulu i pomoćniku inostranih poslova pokazuje svoju naklonost i da ga srdačno pozdravlja. Prepiska između dvojice pisaca je prekinuta 1939. godine i pauza je trajala sve do formalnog telegrama povodom smrti Andrićeve supruge Milice 1968. godine.


OBEŠEN ZA NOGE
NA poleđini jednog pisma Crnjanskog nalazi se Andrićeva beleška:
- Toliko je moj položaj u svetu neprirodan - ono na šta mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam s ljudima da posle svakog dodira s ljudima padam kao pokošen i drhtim u bolu i besanici dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se, kao slova reklama koje ne svetle, sve reči koje sam preko dana upio. Da ne bih više mučio tu muku koja postaje nepodnošljiva, ja zabranjujem sebi da se sećam. Tako još uvek živim, ali u neprirodnom i bolnom položaju, otprilike kao neko ko je obešen za noge.
(u noći 1-2. Februar 1930)  
Ovaj zapis, malo izmenjen unet je u "Znakove pored puta" (Sabrana djela, Sarajevo 1981, str. 210)


novosti.rs

Zbirka aforističkih zapisa "Znakovi pored puta" objavljena je tek posle smrti Ive Andrića i danas se smatra jednom od najvrednijih dela našeg Nobelovca.
U njoj je Andrić sabrao svoje misli, priče i zapažanja koja je godinama sakupljao, a koja na kraju nisu bila uklopljiva nisa jednim romanom koji je objavio.

Jedan od najlepših zapisa iz "Znakova" je i molitva Bogu:

“Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj – pošto od tvoje volje sve zavisi – da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna.
Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne iznevjrimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor.
Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja.
I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mestu, svakim delićem bića želimo"

"Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba.
Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte.
Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo.
S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno.
Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje.
Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost?
Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.
Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome.
Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno."

Ivo Andrić, Znakovi pored puta

"Vidite , umetnik to je "sumnjivo lice" maskiran covek u sumraku, putnik sa laznim pasosem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo visi nego sto u pasosu pise, ali sta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvolicnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik i mogao nekako da objavi svetu svoju pravu licnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja rec? I kad bi pokazao svoj pravi pasos, ko bi mu verovao da nema u dzepu sakriven neki treci? I kad bi skinuo masku u zelji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi i jos i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko lici na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u zivotu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrecnost za protivrecnost. I oni mirni i srecni kod kojih se to najmanje vidi i oseca, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju."



"Ja se uvek zaprepastim i sazalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad usao u zivot"

Andric

Andrićeva lična karta

Možda je istina. Možda ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo. Ali, možda je istina i da ne znamo šta nam nedostaje dok to ne nađemo.