Ivo Andrić

'Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i
da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se
izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na
dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari
zlatari. Cesto mi se pricinjava.
Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga,
od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola .'

Ex Ponto

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Sta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad.

IVO ANDRIC - EX PONTO

Ivo Andrić: 120 godina od rođenja




Ivo Andrić, jedini Nobelovac za književnost sa prostora nekadašnje Jugoslavije,
rođen je pre tačno 120 godina, 9. oktobra 1892. u Travniku, BiH.

Rođen u Docu kod Travnika, po nekim hroničarima 9. a po drugima 10. oktobra, od oca Antuna,
školskog poslužitelja i majke Katarine, iako kršten po rimokatoličkom obredu, najveći deo svog
života izjašnjavao se kao Srbin.

Detinjstvo je proveo u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, a u Sarajevu Veliku gimnaziju.
Studirao je književnost i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu i doktorirao istoriju u Gracu,
1924. godine, temom "O razvoju duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine".
Dve godine kasnije postao je vanredni član Srpske kraljevske akademije u Beogradu,
a njen redovni član bio je od 1939.

Prvi književni rad, pesmu "U sumrak" objavio je 1911. u "Bosanskoj vili", srpskom listu za
književnost, koji je izlazio u Sarajevu. Odrastanje u sredini u kojoj su pečat utisnula dva carstva
ostavilo je snažan uticaj na Andrića i njegovo delo. Istorijski je promišljao i literarno oblikovao
taj svet, a istorija je i njega stavljala na iskušenja. Kao gimnazijalac bio je vatreni pobornik
integralnog jugoslovenstva, pripadnik pokreta "Mlada Bosna" i borac za oslobodjenje
južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.

Početak Prvog svetskog rata zatekao ga je u Krakovu, tada Austrija, danas Poljska.
Austrijska policija uhapsila ga je kada je rat počinjao u Splitu i odvela najpre u zatvor
u Šibeniku a potom u Maribor, Ovčarevo i Zenicu, da bi pred kraj rata bio smešten u
Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu.



Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić
intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku s robije, ondašnje vlasti odredjuju mu
kućni pritvor u Ovčarevu, u kojem ostaje sve do leta 1917. godine.

Posle Prvog svetskog rata Andrić se zaposlio u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu.
Službovao je u ranoj fazi pri našim poslanstvima u Vatikanu, Trstu, Bukureštu, Gracu.
U izvesnoj meri delovao je u grupi umetnika koji su se okupljali u beogradskom hotelu
"Moskva", tada znamenitom stecištu literata.

Radio je u diplomatskoj službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Kraljevine
Jugoslavije, i u Rimu, Marselju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu i Berlinu.To je period
plodnog literarnog stvaralaštva i tada objavljuje zbirku pesama u prozi "Nemiri" i
pripovetke "Chorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi", "Most na Žepi",
"Jelena, žena koje nema"...



Uoči Drugog svetskog rata - 1939. godine, zbog neslaganja sa politikom vlasti u Beogradu,
napustio je ambasadorsko mesto u Berlinu, vratio se u Beograd i posvetio pisanju.

Tokom Drugog svetskog rata, koji je dočekao kao poslanik odnosno ambasador Kraljevine
Jugoslavije u Berlinu, penzionisan je, što je on navodno odbio i povukao se iz javnog života.
Živeći na političkoj i kulturnoj margini napisao je, upravo u ratnim godinama, tri velika romana
"Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica".

Kritičari će reći da u krugu njegovih dela leži ceo naš svet, sve što je svesno i podsvesno
doživeo čovek Bosne i Balkana i da se svi putevi tih sudbina sreću, u "Eks Pontu",
"Putu Alije Djerzeleza", "Na Drini ćupriji", "Travničkoj hronici", "Prokletoj avliji", "Znakovima pored puta"...




Birajući izmedju njegovih dela i dela engleskih pisaca Lorensa Darela i Greema Grina, Italijana
Alberta Moravije i Amerikanca Džona Štajnbeka, 26. oktobra 1961. godine Komitet za
Nobelovu nagradu je odlučio da to veliko priznanje pripadne Andriću za delo "Na Drini ćuprija".

Na diplomi Nobelove nagrade za književnost uručene Andriću 10. decembra 1961, zabeleženo
je da se ona dodeljuje za "epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje".

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika
Jugoslavije i te godine štampao roman "Prokleta avlija".

Andrić je umro na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, 13. marta 1975, a sahranjen je u
Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.
O sopstvenom životu je zapisao: "Čini mi se da kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio
živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio, i još bi im
ostalo malo osećanja da me požale".

( b92.net )

Google u znaku Andrića


Google je danas promenio svoj doodle na naslovnoj strani i u čast 120. rođendana
našeg književnika i nobelovca Ive Andrića postavio sliku mosta na Drini.

Šta je meni Ivo Andrić?

Pre šesnaest godina jedna mala izdavačka kuća iz Mississauge u Kanadi objavila je - u bilingualnom izdanju - moju dramu za čitanje "Pohovani mozak - ili o ludoriji rata". Teška su i smutna bila ta vremena. Nimalo naklonjena bezinteresnom studiranju filozofije. Kako razumeti Kantov kategorički imeperativ dok se na stotinak kilometara od univerziteta vodi krvavi bratoubilački rat? Naravno, podnaslov je sartrovski, preuzet iz njegovih "Beležaka o ludoriji rata" (ni ovo nije nebitno: knjigu sam kupio 1990. u Sarajevu). A moto koji sam iskoristio za uvod u ovu jednočinku glasi: "Postoje dva sveta, između kojih nema i ne može biti ni pravog dodira ni mogućnosti sporazuma, dva strašna sveta osuđena na večiti rat u hiljadu oblika. A između njih postoji jedan čovek koji je na svoj način, u ratu sa oba ta zaraćena sveta". Ovo je, razume se, citat iz "Proklete avlije" Ive Andrića. Nisam mogao pronaći bolji uvod u ono o čemu sam nameravao da pišem! Namera mi je bila da proniknem u koloplet zla i mržnje sa kojima sam se svakodnevno susretao.






Sumnjam u to da se iko tako temeljno, poput Andrića, u širokom rasponu od svojih kratkih priča do velikih hronika, bavio poreklom i posledicama zla na Balkanu. Otud se u mojoj prvoj knjizi Andrić pojavljuje kao lučonoša, kao neko ko treba da mi osvetli put na koji sam nesigurno kročio. Interesanto je da sam istovremeno bio prekoren od jedne naše veoma uvažene pesnikinje, urednice časopisa u kom će izaći prikaz moje "kolektivne" drame. Ona je smatrala da je Andrić tako passé, da u njegovom delu nema avangardnosti, da je on rob folklorne tradicije i tradicionalnog shvatanja književnog preduzeća. Da li je trebalo da branim Andrića od njenih napada? Da li bih ja to uopšte i umeo? Nekome ko je odrastao uz rifove "Pekinške patke", kadrove iz filmova Serđa Leonea, dijaloge iz stripova Bunkera i Magnusa i citate iz džepnih knjiga Milera i Bukovskog zaista je teško da lupi šakom o sto i odlučno kaže: "Ne dirajte mi Ivu!" Andrić, kao i drugi klasici, trpe usud pisaca koji završe u školskoj lektiri: sveprisutan je i nepročitan (ili, tačnije, loše pročitan). Iz tog rova preti za sve pisce strašna kletva: "Da bog da pa završio u lektiri!" Čini se da o Andriću sve znamo, toliko da ne moramo ni da ga čitamo. Čak se i naše predubeđenje da je Ivo Andrić, nobelovac, opšte mesto svetske istorije književnosti uzima zdravo za gotovo. Uzmimo, na primer, bogato opremljenu "Enciklopediju svetskih pisaca 19. i 20. veka" ("Encyclopedia of World Writers 19th and 20th Centuries", general editor Marie Josephine Diamond, Facst On File, Inc. New York, 2003), o Andriću je napisano 40 redova, isto koliko i o Danilu Kišu (pored njih dvojice, od naših pisaca, kao enciklopedijska jedinica, obrađen je još samo Vasko Popa u 26 redova). Čini se, sudeći po ovome da je Andrić, iako je njegovo delo prevedeno na više od trideset jezika, još uvek nepročitan u svetskim razmerama. Ali, ruku na srce, on je od svih aktuelnih pisaca sa ovih prostora ipak najvitalniji i najprisutniji pisac. I da je bilo sreće, i da se takvo šta dogodilo u Jugoslaviji, a ne u Latinskoj Americi: Andrić bi bio začetnik i predvodnik književnog buma.





Upoređujući Andrićevu prvu objavljenu prozu, sa svojom, koja ne duguje toliko piščevom epskom delu, koliko njegovim kratkim pričama u kojima briljiraju čudaci, manijaci, usamljenici, prevaranti, hulje, marginalci, mitomani... pronalazim zanimljive sličnosti. Andrić piše priču "Popodne" u osvit Prvog svetskog rata. I već u prvoj rečenici, primećuju čitaoci obdareni naknadnom pameću, on izneverava prag očekivanja. Ni traga od naznaka ili upozorenja na dolazak Velikog rata. "Neće biti manje dosadno ako napišem da je dosadno i velika smisla ne vidim u ovom, ali oko mene je tako pusto i prazno da je nužno da načinim bezutješnu konstataciju, samo konstataciju: da sam bio i živio i da mi je bilo neizmjerno dosadno." Te 1914. godine ni u Krakovu, a naročito ne u Sarajevu, nije bilo dosadno. Štiviše, sve je vrilo i ključalo kao u (bosanskom) loncu. Otud, nekako cinično, čak i groteskno, zvuče piščeve reči: "Zijeva mi svaka pora od dosade." Te godine u julu, odmah po dolasku u Split, Andrić biva uhapšen i utamničen. "Nevjerovatno je koliko se prepati svako popodne kad se ništa ne dogodi." Piscu je toliko dosadno da sam sebe naziva "pustinjom u pustinji". (Digresija: Trideset godina kasnije, tokom Drugog svetskog rata, Andrić u podstanarskoj sobi piše "Travničku hroniku" i "Na Drini ćupriju".) Takođe, u svom studentskom sobičku ja pišem "Pohovani mozak", o sukobu nepomirljivih svetova i o univerzalnosti zla, smatrajući da bi imenovanje svakog pojedinačnog, konkretnog zla umanjilo osnovnu ontološku situaciju sukoba (borbe između Dobra i Zla) koji predstavlja pozadinu svih drugih mogućih sukoba. Angažovana književnost je nešto čime se ni do dana-današnjeg neću baviti, iako ću pisati o neuralgičnim tačkama društva i o onome što smatram da tišti moje čitaoce. Angažovano delo je za jednokratnu upotrebu. Andrićevo delo je, bez sumnje, vanvremeno i to se već u priči "Dosada" vidi. I nikakve optužbe za eskapizam, manjak avangardnosti ili sumnja u čitanost ne može naškoditi ni Andriću niti njegovom delu, bez obzira u kojem su vremenu i pod kakvim uslovima nastajala, jer, kako sam reče, "vrijeme je zagonetka", koju još niko nije odgonetnuo.


Srđan V. Tešin (Blic Knjiga)
plastelin.com

Ivo Andrić - 38 godina od smrti nobelovca

Na današnji dan, pre 38 godina, u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu,
preminuo je jedini srpski nobelovac, književnik Ivo Andrić.




Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj. U gimnazijskim danima bio je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalnom pokretu ''Mlada Bosna'' i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu ''U sumrak'' objavio je 1911. godine u ''Bosanskoj vili''.

Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga je zatekao Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vratio se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga je uhapsila i odvela u Ssibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.

Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine.

Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru - godine 1920 bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi ''Nemiri'', pripovetke "Ćorkan i Švabica'', ''Mustafa Madžar'', ''Ljubav u kasabi"...

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za roman ''Na Drini ćuprija''.

Neke od njegovih najpoznatijih dela su - ''Nemiri'', stihovi u prozi (1920), ''Put Alije Đerzeleza'', (1920), ''Most na Žepi'', (1925), ''Anikina vremena'' (1931), ''Na Drini ćuprija'' (1945), ''Gospođica'' (1945), ''Prokleta avlija'', novela 1954....

U Galeriji RTS-a sutra će biti otvorena izložba ''Andrićeva lica'' povodom 38 godina od Andrićeve smrti, a isto sutra u Javnoj biblioteci Manuel Alvar, u Madridu biće otvorena izložba ''Ivo Andrić - pisac i diplomata''.

U času smrti imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju..."

Srbija je 2011. godine obeležila dva jubileja - 100 godina od objavljivanja Andrićevog prvog književnog rada (u časopisu "Bosanska vila") i 50 godina od kako je dobio Nobelovu nagradu, a u oktobru prošle godine i 120 godina od njegovog rođenja.

novosti.rs

Žaneta Đukić Perišić: Sve tajne Ive Andrića


Žaneta u knjizi „Pisac i priča“ iz novog ugla sagledala život i delo srpskog nobelovca.
„Rasklapanjem“ stvaralačkog opusa otkriveni i nepoznati detalji iz života književnog genija.




U retkim i škrtim razgovorima za javnost Ivo Andrić je govorio da je kod njega „sve obično, da običnije ne može da bude“, da „nije interesantan za biografiju“, jer ne ide „kao Hemingvej u lov na lavove“ i ne pravi „boemske skandale“. Ipak, mnogi doživljaji, utisci, prizori iz života našeg nobelovca, koji je stasavao u izuzetno burno vreme velikih istorijskih promena, našli su mesto u njegovim moćnim delima. Polazeći od te činjenice, Žaneta Đukić Perišić je ispisala nesvakidašnje zanimljivu knjigu „Pisac i priča“ (izdavač „Akademska knjiga“), koja se prema mišljenju prof. dr Petra Pijanovića, može svrstati u nov književni žanr - naučni roman.

Autorka ističe da je nastojala da „rasklopi“ Andrićev stvaralački opus: mnogobrojne šare njegovog mnogolikog dela originalnih oblika zavode našu maštu, a ako džemper, odnosno, gotovo delo izvrnemo i pogledamo ga s naličja, videćemo mnoštvo najrazličitijih životnih uticaja, umreženih i upletenih u jedinstveno tkanje Andrićeve umetnosti. I tako se pred čitaocima našla istovremeno ozbiljna naučna studija i životopis književnog genija, sa nizom delikatnih, manje znanih ili potpuno nepoznatih činjenica iz njegove biografije.

* Koji su utisci i doživljaji iz Andrićevog detinjstva i rane mladosti našli mesto u njegovim delima?

- Andrićevo detinjstvo u Bosni, u Višegradu i Sarajevu, kao suma utisaka, misli, prizora, događaja, glasova, u velikoj meri ugradilo se u njegovo stvaralaštvo. Da Andrića kao dvogodišnjaka nisu „na rukama“ doneli u Višegrad, njegovo bi delo izgledalo drukčije. Sama ćuprija na Drini pred kojom je, kako veli, „progledao“, priča o nastanku i burnoj istoriji mosta i ljudi čije su sudbine za njega bile vezane, oslonjena je na epsku prošlost, tragove legendi i predanja, svu onu raskošnu folklornu i povesnu građu koju je pisac, odrastao u epskom, deseteračkom miljeu, usvojio još u detinjstvu. Pa i sam naziv romana pisac je preuzeo iz narodne pesme „Zidanje ćuprije ne Drini“: „A ti idi gradu Višegradu/pa sagradi na Drini ćupriju“. Andrić je imao običaj da kaže da se Bosne i Sarajeva ne seća, jer ih nikada i nije zaboravio, nikada nije prestajao u njima i sa njima da živi.

* Višemesečno tamnovanje u Splitu i Mariboru 1914-1915. ostavilo je dubok trag u duši tada mladog pesnika. To gorko iskustvu provlači se kroz njegove brojne knjige.

- Sam pisac često je govorio da su mu hapšenje i tamnovanje bili najtraumatičniji događaji u životu. Jer, zatvor je tada za njega, kako je napisao, bio kraj života, kraj - svega. Škljocanje s onu stranu brave označilo je novi smer u Andrićevom životu i stvaranju, obeležen gorkim iskustvom sužnja. Prostor između zidova kaznionice biće mesto formiranja novog stvaralačkog glasa koji će se prepoznavati u njegovim potonjim delima: u „Edž Pontu“, vencu pesama u prozi sa eksplicitno tragičkim osećanjem, gde pesnik progovara o sopstvenim dilemama, stanjima i preispitivanjima izazvanim nepravednim padom iza rešetaka, zatim i u nedovršenom romanu o zatvorskoj golgoti Tome Galusa. „Prokleta avlija“, sa pričom odmaknutom u prošlost, jedan od misaonih temelja ima upravo u razmatranju ideje neslobode, pitanja prestupa i stradanja, krivice i (ne)dostižnosti pravde.

* Između dva rata Andrić je kao diplomata boravio u raznim evropskim gradovima. U to vreme nastale su i neke od čuvenih pripovedaka.

- To su uglavnom priče sa bosanskom tematikom. Andrić je u svom prtljagu, stranstvujući po evropskim metropolama, nosio Bosnu kao nekakvu prasliku, kao kolektivno pamćenje ili istorijski nanos događaja i rasadnik ideja. I što je duže iz Bosne izbivao, on ju je bolje video i svojim joj se delom više okretao. Iz tog paradoksa fizičke odvojenosti od tla i duhovne pripadnosti i vezanosti za njega, izdiže se moćna građevina Andrićeve umetnosti kojoj pripadaju i njegove pripovetke od kojih neke predstavljaju prava remek-dela. Udaljen od Bosne, Andrić je imao oštriju perceptivnu svežinu, objektivnije je sagledavao njenu istoriju i temeljnije ju je i dublje razumeo.

* Kao već afirmisan pisac i diplomata 1925. godine primljen je u masonsku ložu „Preporod“ iz koje je izbačen samo nakon godinu dana. Razlog je, kažu, jedna ljubavna afera?

- Za Andrića je, verovatno, ulazak u masonsku ložu mogao biti put da svoju socijalnu poziciju u međuratnom Beogradu utvrdi i ojača sticanjem i razvijanjem veza sa uglednim i uticajnim ličnostima. On, međutim, nije bio na bilo kakvoj ozbiljnijoj funkciji u loži. U jednom dokumentu naveo je da je zbog odlaska na diplomatsku dužnost 1926. godine spontano prestao da dolazi na sastanke lože, dočim su po Beogradu kolale priče da je Andrić udaljen iz lože zbog veze sa ženom Gustava Krkleca.

................................

....................


Ratne godine Andrić je proveo u unutrašnjoj izolaciji i ćutanju, ali i gotovo grozničavom pisanju. Kako je izgledao njegov rad pod okupacijom?

- Kao jugoslovenski poslanik u Nemačkoj koja je objavila rat njegovoj zemlji, Andrić ne prihvata ponudu nemačkih vlasti da ostavi grupu jugoslovenskih diplomata i sam pređe u neutralnu Švajcarsku, pa u junu 1941. godine stiže u okupirani Beograd. Ne želeći da na bilo koji način učestvuje u javnom životu dok traje okupacija, Andrić odbija da prima penziju, rizikujući glavu ne potpisuje ni nedićevski Apel srpskom narodu, odbija saradnju sa Srpskom književnom zadrugom i sav se predaje pisanju, živeći u dve iznajmljene, skromne sobice. Pokriven ćebetom, često bez struje, vode i telefona, Andrić po vasceli dan piše i tokom rata nastaju njegovi najveći romani: „Travnička hronika“ završena je 1942, „Na Drini ćuprija“ 1943, a „Gospođica“ 1944. godine. Posebno je zanimljivo Andrićevo svedočanstvo o savezničkim bombardovanjima 1944. godine i borbama za oslobođenje Beograda oktobra 1944, koje je ostavio u svom „Ratnom dnevniku“.

* Sa novom komunističkom vlašću veliki pisac je vrlo brzo uspostavio dobar odnos. Punu deceniju pisao je publicističke propagandne tekstove i držao predavanja o potrebi angažovanja umetnika, ušao je u partiju, veličao Tita. Kako to objašnjavate?

- Pisac je razumeo da je došlo novo doba kojem se treba prilagoditi. Valjalo je trajati i pisati, jer on je imao još mnogo da kaže. Sa svojim velikim književnim ugledom, Andrić je, verujem, bio potrebniji Partiji nego ona njemu. Kao da je sklopio sa novom vlašću neku vrstu pakta o nenapadanju: da bi osvojio prostor i unutarnju autonomiju stvaranja, on se uključio u novi, ideološki kontrolisan sistem kulture, angažujući se spolja na javnim, društveno korisnim poslovima. Ali, čini mi se da njemu, zapravo, i nije bilo teško da prihvati ideju nove Jugoslavije. Koliko god da je bila isključiva i osvetnička, nova vlast je, u izvesnom smislu, artikulisala neke od ideala za koje se Andrić kao mladić borio: ujedinjenje južnih Slovena u jednu državu, nezavisna, slobodna i socijalno odgovorna zemlja, mogla mu se učiniti kao ostvarenje mladalačkih snova.

* Jedno poglavlje posvetili ste Andrićevom braku sa Milicom Babić. Tih deset godina od 1958. do 1968. bili su, kako je sam rekao, najlepše doba njegovog života.

- Andrić je do svoje šezdeset šeste godine bio neženja, živeo sam po iznajmljenim stanovima, hotelskim sobama. Bio je to njegov izbor: kao da se bojao da će ga žena, brak i porodica do te mere zaokupiti, da će u tome odnosu izgubiti sebe kao umetnika koji se daje samo svojoj umetnosti. Možda je, oženivši se ženom koju je godinama čekao, konačno razumeo da brak može biti i područje nežne privrženosti, ljubavi i odanosti. Ali, to je došlo kada su za piscem već velika dela, najznačajniji deo njegovog opusa, pa vreme koje ulaže u bračne odnose ne doživljava kao ustupak ili udaljavanje od kreativnog delovanja.


novosti.rs
5.01.2013.

Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa ma ga i cela spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.

Ivo ANDRIĆ

"Gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze, i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog teško nam je, ali kada jednom izgubimo sve onda osjetimo lakoću za koju nemamo imena, jer to je lakoća prevelikog bola. Lagan sam, lagan da poletim! Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano, u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao."

Ivo Andrić - "Ex Ponto"

Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje
neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još
manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne
može. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do
apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne
ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na površinu,
osloboditi se.
To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih
se stidite, a kojima robujete, za život čula, za muku duha


"Znakovi pored puta"

Iz knjige " Andriceva prijateljstva " ,  Radovana Popovica:



"Opet pocinje stanstvovanje - 24. oktobra 1926. postavljen je za vicekonzula
Generalnog konzulata Jugoslavije u Marselju.Istog dana je stigao na jug Francuske
i u pismu Alaupovic iznosi prve utiske:


...Varos u koju mi je sudjeno da zivim velika je, racundzijska i prostacka.Ima more,

a to mnogo znaci.Jer more je najvece sto covek moze da vidi i osjeti; ono, kao smrt
i zaborav, sve lijeci i dokoncava; ono je jedino u stanju da "ispravi krivu Drinu" koja

se zove nas zivot.Mozda bi to isto moglo da bude zvjezdano nebo , ali ono je visoko,

i da bi se u njemu moglo citatai trba biti ucevan i imati dobar durbin"

Iz knjige " Andriceva prijateljstva " ,  Radovana Popovica:


" U listu Milosa Crnjansjog "Ideje" objavljuje fragment rukopisa
" Razgovor sa Gojom " .Za njega je Goja cudovisan umetnik, a i
covek.Zena Josefa rodila mu je tacno dvanaestoro dece.
Andric pise:

Bio je pravo dete svoje zemlje i svoga veka, gizdav, gurman, kavaljer,
bio je , kako kaze jedan cedan biograf, ' ljubitelj zenskog pola ', i
preterivao u tome.Neposredan i plahovit, sa nesumljivim znacima genija
u svemu sto misli, pise i radi.Spanac, kako ga je bog dao...

Iz iste knjige:

" U svoju beleznicu zapisuje:

 Ja sam strastven i pazljiv citalac dnevnika, licnih zapisa i uspomena

iz raznih vremena i naroda.Procitao sam ih mozda na stotine.Njihovi

pisci redovno smatraju, da su , i da su uvek bili bolji, plemenitiji ili
pametniji od svoje okoline.Ne secam se izuzetaka u tom pogledu.
Samo je kod jednih to misljenje izrazeno otvoreno, a kod drugih precutno,

ili je maskirano nacelnim razlozima.To je razumljivo.Oni koji ne misle tako,

ti ne pisu dnevnike i ne objavljuju memoare.Pitam se samo, dok ovo pisem,
da li moje zabeleske u ovoj ' zelenoj ' knjizi , i u drugim nisu nesvesno

pisane u istom duhu i sa istim ciljem."

Ivo Andrić – Ex Ponto (završni epilog)



„Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usneš, sine moj?

Ne, oče, idem da živim.“

U svoju beleznicu zapisuje:

" Sve sto nisam mogao ni u snu naslutiti ni na javi videti, kazala mi je nesanica
svojim nemin i mracnim govorom.Ni  meni koji ne mirujem danju i ne spavam nocu
nije skrivena potpuno ljudska sreca.Nemam je i ne vidim , ali naslucujem jasno i

znam pouzdano da postoji.Nikada nisam uspeo da stignem i dohvatim radost, ali
sam celog veka za njom posrtao.I po tome sam vise nego sto jesam, nesto bolje,
lepse i vrednije od one zgrcene gomile misica u nemirnoj kozi sto ne moze da spava.
Po tome cu, cini mi se, ziveti duze i dostojnije nego ovo telo koje sa svakim dahom, 
pogledom i pokretom nestaje, i u isto vreme biva gore, slabije i ruznije.Bicu svuda
gde bude pesme, zivecu u svakoj melodiji na putevima, pri radu, i u snovima ljudskim"

Berlin, rana koju Andrić nije preboleo

Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović napisali roman o Andrićevim ambasadorskim
 danima u Hitlerovoj Nemačkoj. Kompromisi sa sopstvenom savešću činili da misli
budu mračne, a svaka odluka postaje pogrešna, pišu Novosti.






U četiri ruke, Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović napisali su roman "Kainov ožiljak", o vremenu
 koje je Ivo Andrić proveo kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj. Rukopis
 romana pre nekoliko dana predali su izdavaču "Laguni".

Priča počinje u aprilu 1939. kada Andrić dolazi na čelo poslanstva u Berlinu, a završava se u aprilu
 1941. godine napadom nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, a autori su naizmenično,
 kako su i pisali, za "Novosti" otkrili pojedinosti ovog provokativnog dela koje bi trebalo da izađe
 iz štampe do Sajma knjiga.

"To je, po Andrićevoj tvrdnji, možda najteži period u njegovom životu. U jednom zapisu on o tim
 godinama govori kao o rani koju nikad neće da preboli. I bilo je, zaista, teško, jedan dalekovid i
 visokomoralan čovek morao je, s jedne strane, da se preganja sa nacistima, između ostalog i oko
 kupovine oružja, a sa druge, da se bori sa tragičnom i kratkovidom politikom sopstvene države",
 kaže Stojiljković.

Roman je, po Kecmanovićevim rečima, pisan u trećem licu, ali to treće lice je, u ovom slučaju,
unapređena verzija prvog.

"Na jednom mestu u romanu, Andrić oseća kako deo njega samog sebe posmatra tuđim očima.
 Pokušali smo da ga, obilato se služeći onim što je napisao, predstavimo upravo iz tog ugla. Iliti -
 iz perspektive koju nudi njegova poetika. Šta je još nepoznato, zagonetno u vezi sa velikim piscem?
 Kao i u slučaju drugih velikih pisaca - sve", kaže Kecmanović.

Već na samom početku opisana je predaja akreditiva Adolfu Hitleru, a tu su i ostali pripadnici nacističke
 vrhuške: feldmaršal Herman Gering, zloglasni SS-ovac Rajnhard Hajdrih, Ribentrop, Gebels, Fon
 Dernberg, Vajsceker... Kao i neki drugi likovi, poput čuvenog dirigenta Herberta fon Karajana i Juniti
Valkire Mitford, opskurne Britanke zaljubljene u firera.

"Pošto se roman bavi i pristupanjem Trojnom paktu, tu su i knez Pavle, kneginja Olga, poznati
jugoslovenski političari tog vremena, diplomatski kor u berlinskom poslanstvu gde je svakako
najzanimljivija ličnost naš vojni ataše Vladimir Vauhnik, Slovenac, istovremeno naš i britanski
obaveštajac, ali, pre i iznad svega jugoslovenski patriota... U Berlinu je i Milica Babić Jovanović,
potonja Andrićeva surpuga, pa smo tu činjenicu iskoristili da opišemo njihovu nesvakidašnju ljubav",
kaže Stojiljković.

Šta su bile dileme velikog pisca u tim berlinskim danima, sa kojim mislima i odlukama se borio,
 pokušaće da odgovori ovaj roman?

"Jedna od ključnih dilema sa kojima se susreće svaki umetnik tiče se kolizije između rada na
stvaranju izmaštanih svetova i opstanka u svetu koji postoji nezavisno od naše mašte. A kada
 opstanak u tom, prozaičnom svetu, zahteva takve kompromise sa sopstvenom savešću kakve
 je mesto poslanika u Hitlerovoj Nemačkoj neizostavno zahtevalo, onda ta dilema postaje
 nepodnošljiva. Misli - mračne. A svaka odluka - pogrešna. Činjenica da je odmeren čovek,
kakav je bio Andrić, više puta tražio da bude opozvan, najslikovitije ilustruje težinu situacije
 u kojoj se nalazio",- kaže Kecmanović.

Roman je, objašnjavaju autori, utemeljen na faktima, čak i kada su u pitanju neki sitni detalji.

"Potrudili smo se da istorijski dekor ispred kog se događa priča bude što autentičniji. Naravno,
 pošto nismo pisali istorijsku studiju, već roman, jedan deo radnje je rekonstrukcija dok je drugi
 plod imaginacije pisaca. Srećom, pa je Andrić ostavio neke zapise iz tog vremena, od njegovog
opisa Hitlera i Nemačke tog doba, do dnevničkih zapisa "Između sirena" koji govori o britanskim
 bombardovanjima Berlina. A tu su i diplomatske depeše i izveštaji koje je redovno, gotovo
svakodnevno, slao u Beograd", dodaje Stojiljković.

Nova knjiga dvojice nagrađivanih i čitanih pisaca doneće i novo viđenje nastanka Andrićeve
 "Proklete avlije".

"Ta hipoteza proizlazi iz naše literarne igre, što nužno ne znači da se naša mašta ne podudara
sa onim što naivni nazivaju realnošću... Ali ta eventualna podudaranja su od sekundarnog značaja,
 mi pišemo o onome što je moglo da se desi, a što je, po Aristotelu, istinitije od onoga što se jeste
 desilo", kaže Kecmanović i dodaje:

"Mislim da će čitaoce zanimati ova knjiga. Ne isključujem ni pojavu mudraca koji će da nas optužuju
 za "reviziju istorijskih činjenica", ali, pre svega, mislim na reakcije na našu metapoetičku igru. Već su
 mi neki prijatelji skrenuli pažnju da jedan ovdašnji "književni arbitar" iznosi tvrdnju kako je "Prokleta
 avlija" nastala kao reakcija na jugoslovensku titoističku stvarnost, pa bismo s njim mogli doći u koliziju.
 Istina je da "Prokleta avlija" referiše na totalitarno društvo. I sigurno je da je, završavajući rad na tom
tekstu u Titovoj Jugoslaviji, Andrić imao u vidu i to iskustvo. Ali je činjenica da je, prema sopstvenim
 tvrdnjama, širu verziju "Avlije" napisao još polovinom tridesetih godina 20. veka, kada su Evropom
 harali totalitarizmi - fašistički, staljinistički, nacistički. A titoizam iz pedesetih godina je još uvek puka
 refleksija staljinizma".

Džeger i Ričards

O nesvakidašnjoj odluci da roman napišu zajedno, Stojiljković kaže:

"Bila je to moja odluka jer sam shvatio da neću moći da napišem roman sam. Ponudio sam Vladi da ga
 uradimo zajedno, ukratko mu obrazložio ideju, on se složio, ideju nadogradio, i to je bilo to. Vrlo brzo
 smo pronašli način na koji bi trebalo da pišemo. Napravili smo skicu romana, a onda podelili između
sebe pripovedne linije i scene koje ćemo pisati. Naravno, gledali smo da tako usaglasimo stilove pisanja
 da čitalac ne može da primeti ko je šta pisao. Oduvek sam voleo romane koje su zajednički pisali Stiven
 King i Piter Štraub, "Talisman", na primer. Uostalom, stvaralaštvo u četiri ruke i u drugim umetnostima
 ima veoma znamenitih primera: Džeger i Ričards, Makartni i Lenon, Montanjari i Grasani..."

b92.net