Vuk Drašković

Objavio je romane „Sudija“ (1982), „Nož“ (1982, ekranizovan 1999), „Molitva“ (1985), „Ruski konzul“ (1988), „Noć đenerala“ (1994), „Doktor Aron“ (2009), „Via Romana“ (2012), „Tamo daleko“ (2013), „Isusovi memoari“ (2015); autobiografsku prozu „Meta“ (2007); knjige eseja „Ja, malograđanin“ (1981), „Odgovori“ (1987), „Koekude, Srbijo“ (1989), „Podsećanja“ (2001), te knjige govora, intervjua i članaka „Sve moje izdaje“ (1992) i „Kosovo“ (2006).

Njegove knjige prevođene su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i druge jezike, a svi romani su mu bili bestseleri i u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.

Povratkom generala vratićemo se na Zapad, tamo gde smo i bili... Iza Draže se zaklanjaju najveći protivnici našeg kretanja u Evropu i na Zapad, a Draža je ubijen isključivo zato što je bio za Zapad. Pogledajte samo te takozvane patriotske snage koje demonstriraju protiv konferencije NATO-a u Beogradu, a EU proglašavaju antisrpskom, jeretičkom. - („Pres“, 20. jun 2011.)

JA, MALOGRAĐANIN

Draškovićevu knjigu "Ja, malograđanin" objavile su Književne novine 1980. Savetovanje "Stara i nova izvorišta malograđanske svesti" održano je u dvema komisijama za kulturu CK SK Srbije početkom 1984. godine, a zatim su podneta saopštenja objavljena i u istoimenom zborniku. Činjenica da sam u Draškovićevoj knjizi bio jedan od sabesednika onemogućuje mi da o njoj dajem svoj sud, ali me zato činjenica da sam i u ovoj drugoj knjizi jedan od učesnika ne može sprečiti da ovom prilikom javno ne izrazim svoju, najblaže rečeno, začuđenost što je ta knjiga od 140 stranica, objavljena u 2.000 primeraka, ostala "pohranjena" iza nekih zatvorenih vrata, sasvim nepoznata i nedostupna čitaocima! Neće li, zato, i to biti još jedan "prilog" temi, tj. tim našim upravo malograđanskim naravima i njihovoj sve većoj prevlasti.
Dragisa Vitošević, u Beogradu, 19.11.1986. Vuk Drašković "Odgovori" (Umesto pogovora)

SUDIJA

Svaka, eventualna, podudarnost sa zbiljom slučajno je — namjerna.

1.
Zasto su Justiciji, Boginji pravde, zavezane oci? Otkuda joj i cemu sluzi ona neprozirna krpa koja je lisava vida?

Neispavan i sam, u treci poj pijetlova zatecen nad papirima i medju knjigama, Ratko Vidovic je, gotovo naglas, postavio ovo pitanje i sada je pokusavao da nadje odgovor.

Justiciju je, za poslednjih desetak godina, vidjao u mnogim prilikama i na raznim mjestima: susretao ju je po univerzitetskim udzbenicima i pravnim casopisima, po sudnicama i neurednim advokatskim kancelarijama, ali je tek odnedavno, otkako je u svoj stan uselio jednu njenu malu statuu, pocela da ga progoni i muci simbolika svakakvog detalja Boginjinog lika i odezde.

Da li mac Justicijin, koji drzi u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani jacega i da je duznost sudije jedino u tome da tumace volju gospodara koji im, iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bicevima? Ili je pameti mnogo bliza logika da i zakoni i presude izviru, jedino, iz duha istine i samo time ogranicene slobode sudija? Da li bi, u tom slucaju, makar samo u sudnici i makar samo pred sudijama, bila mogucna i ostvarljiva jednakost glava nejednakih: onihk koji vladaju, bogatih i siromasnih, oholih i unizenih, zrtava i njihovih dzelata?

Da li bi, konacno, tada bila skinuta i ova neprovidna koprena sa Justicijinog ocinjeg vida? Da li bi ona i dalje sudila oslilepljena, tako da ne vidi ni optuzenog, ni onog ko optuzuje? Ni svjedoke, ni sudije. Ni publiku, koja je, obicno, sve od vremena Sokratovog i Gajevog, sudnicu dozivljavala kao neku vrstu pozorista i besplatnog, javnog seirenja.
Ali, zasto su Justiciji zavezane oci?

Ucinili su to, vjerovatno, mocnici, bogovi ili tirani, a ni jednima ni drugima nije oskudijevala istorija. Lisili su je ociju da bi im, tako oslijepljena, sto odanije i sto pokornije ugadjala i da bi njihova vidjenja ljudi i svijeta prihvatili kao istinu. Da ne bi mogla da spoznaje istinu, vec da bi, kao istinu ponizno i poslusnicki, prihvatila samo ono sto joj, posredstvom sudija, sapcu i naredjuju bogovi. Oslijepljena je, znaci, da bi zlocin proglasavala — vrlinom, lance — slobodom, a muku i patnju — srecom covjecijom.

U svijetu nejednakih, opet jednako vide samo oni koji nista i ne vide. Mozda je, bas zbog toga, Boginja pravde namakla zastor preko ociju. Da, ne videci nista, u stvari, jednako vidi i krunisanje glave i gubave, i bijele i crne ljude, i vlastelu, i sluge, i tragace za slobodom, i njihove neizbjezne tamnicare. Sjeti se, odnekud, da su u svim starim pricama, slijepi ljudi. Ocinji vid kao da je, odvajkada, smetao pravicnosti, a i dubini ljudske pameti.

Ili nece, ne zeli, ili ne smije da progleda Justicija?...
Vuk Drašković "Sudija"

NOŽ

"Događaji počinju u jednom selu kod Gacka gde na pravoslavno Badnje veče 1942. godine u kuću srpske porodice Jugović dolazi grupa muslimana, njihovih komšija i kumova Osmanovića. Tu izvrše stravičan pokolj cele porodice koja se bila okupila da proslavi svoj praznik, ali poštede malog Iliju, tek rođenu bebu. Njega odnesu u svoje selo i predaju ga Rabiji, čiji je muž poginuo te noći u pohodu na Jugoviće. Namera im je da Rabija odgaja malog kao svoje dete i da naprave od njega pravog ustašu koji će da mrzi i ubija Srbe.

Međutim, istu noć u Osmanoviće upadaju četnici i pokolju Muslimane, a Rabija uspe da pobegne u šumu sa malim Ilijom, a četnici odnose njenog pravog sina, verujući da je to srpsko dete koje su Osmanovići oteli Jugovićima. Mali Ilija preživljava rat i odrasta kao Alija Osmanović uz Rabiju, vjerujući da mu je ona prava majka, a da su četnici odneli njegovog brata. Alija kasnije odlazi u Sarajevo na studije, ali ga sudbina njegovog brata (tj. Rabijinog otetog sina za kojeg on vjeruje da mu je brat) proganja i dalje i on odlučuje da ga pronađe. Prilikom jedne posjete Osmanovićima gotovo slučajno susreće seoskog hodžu, tajanstvenog čovjeka poznatog kao Sikter-efendija. Od njega Alija, tj. Ilija, saznaje strašnu istinu o svom poreklu..."

RUSKI KONZUL

Senima Ivana Stjepanovica Jastrebova, vicekonzula i konzula Rusije u Prizrenu i Skadru od 1870. do 1886.
Bio je to poliglota, geograf, etnolog, pisac, istoricar, ali i hajduk kad u odbrani Istine diplomatija i pero nisu mogli da pomognu. O njegovoj borbi sa turskim i arnautskim bezakonjem Srbi su ispleli mnoge legende.

* * *

... vidis, bacuska, ja cesto odlazim u dzamije. Nikakva sloboda, nikakva ljubav, pa cak se i nikakva vera tamo ne spominje. Hodza, jedino, naredjuje. Tesko od Alaha onom muslimanu Arnautinu koji barem desetoro dece ne bude imao! To im govore svakog dana. Tesko od Alaha Arnautinu koji ne cini sve da zemlje arnautske ociste od nevernika i, narocito, tesko onom koji se uplasi ili pokaje! Milijarda muslimana je danas u...

"Milijarda muslimana je danas u svijetu... Mora nas, do isteka ovog vijeka, biti jos toliko, najmanje jos toliko... Nevjernici ce sami sebe da iskotare. Kod njiha, braco moja, dvoje daje jedno ili nijedno, rijetko i sve rjedje vise od toga. U njiha se raspada porodica, u njiha zene puse, piju, kartaju, kurvaju se, vode drzavne brige, valjaju se sa pascadi, mackama, izmedju sebe, rade ono sa lutkama, gumom, stapovima, svijecama. Svaki beterluk, brte, i svaki kastig, sto ne dolazi od Alaha vec od sejtana, njiha je spopanuo. A i muski i zenski nevjernici navalili na bilje i na trave koje se puse kao duhan, usmrkuju kroz nos ili se dobijaju i kao injekcije, pa lude, pamet od njiha odskace, djecu ne mogu da radjaju ili hi radjaju upatne i bogalje. To bilje, koje hi tamani grdje od kuge, najvise raste u zemljama islama. Bice da je promisao Alahova odredila da mi gajimo otrov za nevjernike i da se jos i bogatimo. Prodaju, brte, i zene, i djecu, i kuce, i sve sto imaju, samo da dodju do opijuma, do heroina, do... to su vam, biva, imena tih otrova!... Nase zene moraju biti zene i u nas dvoje mora davati makar sestoro!...

Zena koja ne moze da radja ili se razboli kad dvoje ili troje rodi, mora da muzu potrazi drugu, m;adju i plodniju. Tako stice pravo na milost, da je muz iz kuce svoje ne otjera. Ucite, pravovjerni, od pejgambera naseg Muhameda, koji je cetiri zene imao. Imadnite i po pet, i po sest, ne plasite se sto vise visezenstvo zabranjuju nevjernicki zakoni. Sa svima radjajte djecu, a neka vam samo jedna bude vjencana. Sto vise djece, novih muslimana, vi ste Alahu miliji. Ne bojte se, pravovjerni, ni siromastva, ni tjeskobe u kuci, ni rata, ni bolesti. Alah zna kako ce svakog muslimana da najede, obuce, obuje i napoji. Tesko onom ko ne bude poslusao!... Muslimani su oni koji su odabrani, koji jedini ispovijedaju istinu. Alah ce muslimanima citav svijet da pokloni. Bijes Alahov srucice se na nevjernike, koji se nekom Isusu, kao Alahovom sinu, mole i zaklinju. Alah je samo jedan. Alah nema i nikada nije imao sina, pravovjerni!...

Nikada, nikada ne smecite s pameti sta nam je, umiruci, pejgamer Muhamed amanet ostavio. Mucite, pravovjerni, nevjernike gdje god da ste i cim vam se za to zgoda ukaze. Mucite i proganjajte vi njiha, da ne bi oni vas mucili i proganjali. Trazite hi u njiohovim crkvama i njihovim kucama, jer je to bolje nego da cekate njiha u vasim kucama i dzamijama!... Molite se i klanjajte po pet puta na dan za duse svih koji su ratovali s nevjernicima ili i danas sa njima ratuju. Svi cete biti ucesnici toga svetog obracuna! Dzihad je, dzihad je"...
Vuk Drašković "Ruski konzul"

ODGOVORI

Narodni heroj Vlado Segrt: "Ja roman nijesam imao priliku da čitam, ali ga kao nacionalisticku knjigu najenergičnije osuđujem!"1

Nebitno je o kojem romanau Vuka Draškovića je reč. Tih 80-tih, najglasniji su bili oni, koji nisu, kao ni narodni heroj Vlado Segrt, pročitali niti jednu Draškovicevu knjigu.

Drašković je bio godinama izložen redovnom teroru. Za "nedelo" svog sina ispaštao je i otac, Vadika Drašković. Vuk Drašković piše 15. juna 1983. godine Saveznom sekretaru za unutrašnje poslove drugu Stanetu Dolancu: "... Posokoljeni zvaničnom hajkom, oni, već šest meseci, javno, bez ustručavanja ili straha da će biti kažnjeni, jadnog starca od 70 godina gađaju grudvama snega ili kamenicama na ulici, pucaju mu ispred kuće, presreću ga i tuku kandžijom, najposle — telefoniraju i prete da će ga baciti u jamu, da će zaklati i njega i celu familiju

NOĆ ĐENERALA

U knjizi "Noć đenerala", Drašković opisuje sudbinu i poslednje dane generala Draže Mihailovića.

***

Umesto da život prihvatamo i negujemo kao harmoniju suprotnosti, kao duhovni sudar različitosti istog sopstva koji daje blagorodnu i blagotvornu spasonosnu sintezu mi, kao narod, kao ukleti brod bez kormilara i jedara, plutamo pučinom isključivosti, mržnje, laži, samobmane i raspolućenosti na pobednike i poražene, na nas i na njih, one i ove, na izdajnike i patriote, partizane i četnike, na Srbe i... građane svetske zajednice, raspolućenosti koja ide kroz srce naroda i svakog pojedinca, izvršene skalpelom samouništenja.

"Može li i sme li poraz oca značiti pobedu sina? I obrnuto?"

Ali ne!! Ne nedostaje nam volje i snage, strasti, mržnje i osvetoljubivosti da istrajemo na putu bez povratka, na putu bez istine, časti i dostojanstva. I šta nas čeka? Čemu se nadamo?

Njih ne zanima dobrobit drugih. Zanima ih samo moć! Čak ni bogatstvo, ni raskoš, ni dug život, ni sreća; samo moć, čista moć.
Moć nije sredstvo, moć je cilj! Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija, nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć! A moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja, Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade, a potom sastavi u željeni oblik.

Da li vam je jasno kakav svet oni stvaraju. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgažen, svet koji će sa procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u tom svetu značiće napredak ka povećanju bola. U tom svetu neće biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samoponiženja. Sve ostalo će se uništiti. Sve! I, zapamtite, da je to zauvek!!

Uvek će biti nekoga po kome treba gaziti. "Jeretik", neprijatelj društva, postojaće uvek da bi ga mogli PONOVO ubeđivati i ponižavati, prepuštenog njima na milost i nemilost, koji vrišti od bola, slomljen, dostojan i sopstvenog prezira - i koji će se na kraju potpuno pokajati. To je svet koji nam stvaraju. I ne samo da ćemo morati da shvatimo kako bi taj svet izgledao, na kraju će se prevazići golo shvatanje. Prihvatićemo ga i postati deo njega. I zato i danas kraja nema, kao ni Đeneralovog groba!
ISTINE IMA!

"Petre. Nesrećo naša Petre... Ali ne. Ne. Ovo je meni u duši, ali ujutru na streljanju ja ću... Hoću, hoću! Đeneral Draža neće izdati svog Kralja! I uzviknuću: Živeo Kralj!

Ja ne gazim oficirsku čast i zakletvu Vaše Kraljevsko Veličanstvo!"

"Kad bi moglo da svih nas, koji smo ukročili u ovo živo blato, ujutru nestane. I mene i Tita i Krcuna, i tebe, pa i tebe moja Jelice. Da se ove noći dese buduća rođenja i venčanja, da noćas izrastu unučad u zrele ljude i da nama svima današnjim oni budu sudije!"

"Nisi ti Krcune, ono što jesi, nije zločin u tebi, nego si ti u zločinu!"

"Branioca nemam jer ga ne želim. Jedino želim da ostane trag. I verujem da će se jednog dana ukazati još mnogi tragovi, jasni i čisti kao otisci naših krvavih stopala u snegu našeg i mojeg zla. Kako ti zavidim Đenerale! Ti ujutru odlaziš. Ti si ujutru slobodan

META


A on reče: idi i reci mom narodu:
slušajte ali nećete razumjeti,
gledajte ali nećete poznati.

(Knjiga proroka Isaije 9,6)


"Iz istorije sam znao, a svojim proživljenim iskustvom u to se i uverio, da se među stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da žigoše i grehe i gluposti većine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je on bio, imao je glavu, a većina je, uvek, kidisala da mu je skine."

"Bilo mi je veoma teško i bolno dok sam pisao knjigu "Meta". Da ponovo preživim užase koje sam prošao, odlučio sam se zbog stotine hiljada ljudi koji su išli za mnom, zbog mnogih koji su šikanirani i zatvarani, zbog hiljada koji su otišli iz zemlje. Njima sam dugovao ovu svoju ispovest. Moju misao i moju ruku vodilo je golo osećanje istine."

"Čitavi pukovi mrzilaca, zlovoljnika, plaćenih lažača i komediografa vežbali su se na meni. Svemoćnoj i za sva zla uvežbanoj tajnoj policiji, bio sam službena obaveza prvog reda. Njihova bojna šifra "unutrašnji neprijatelj" odnosila se gotovo isključivo na mene...

Mnogo je ljudi u Srbiji koji bi, verujem, danas bili živi, samo da nisu bili sa mnom i u mojoj blizini. Smrt namenjena meni kosila je i pored mete...

Ne zavidim onima koji su do svoje pobede i sreće u današnjoj Srbiji stigli bez patnje, bez ikakvog trnovog venca i riskantne tuče za vlastita uvrenja, ako su ih, uopšte, ikada imali. Dobro sam upoznao taj hor, suviše uplasen da rizikuje u borbi, suviše nepošten da ne bi varao i podvaljivao, suviše gramziv da medalje za zasluge ne bi krao od drugih..."

KOD MILOŠEVIĆA

"Pa, vi divno izgledate!", kaže mi, i dugo drži moju ruku u njegovoj, gledajući me, netremice, u oči. "Ima ljudi koje neće kamera, pa na televiziji, kao vi, a i kao ja, izgledaju grozno. A ima i onih koji kao Jagoš Purić... sigurno znate Jagoša Purića", tek mi tada pusti ruku i pokaza da sednem. "Jagoš je ružan, baš ružan i pegav, da mu orah čovek ne uzme iz ruke, a na televiziji deluje kao engleski lord", povuče pantalone uz noge i nekako se raskreči. "Šta ćete da popijete?"

"Kafu i vodu."

"Da znate da mi je drago. I da znate nešto što naročito želim da vam kažem. Ono što je bilo letos sa vama i vašom suprugom... onaj zatvor i batine", nagnu se prema meni sa grimasom ogromnog žaljenja. "Kunem vam se u moju Mirjanu, Mariju i Marka da ništa o tome nisam znao i da sam, čim sam saznao, pomilovao vas oboje!", zabečio se u moje lice i čeka šta ću da kažem.

Čekam i ja. Ne mogu da verujem. Nije to neka sitna laž, nego uvreda samog razuma. Pomišljam da ustanem i da mu skrešem da je čudovište koje više nikada ne želim da sretnem. Lomim se, lomim, i prelomim. Naopako i po mene sramno, reći će mi kod kuće Danica i mnogi prijatelji. Cinično otmeno, ocenjivaće neki drugi.

"Gospodine predsedniče, ne znam o čemu govorite. Moja supruga i ja nikada nismo bili u zatvoru i nikada nismo mučeni. Vi ste očigledno pomilovali nekog drugog!"

Oči mu promeniše sjaj, povuče se ona maska žaljenja, a uši, najpre uši, napade crvenilo. Potom, i čitavo lice.

"Važno je da vi dobro izgledate. Baš dobro. Izbegavajte televiziju. Verujte da vas televizija nagrdi."

"Nagrdi, ali i nagradi vilom na Ženevskom jezeru."

"Kakvom vilom?"

"Onom koju sam kao, kao agent CIA, dobio od Amerikanaca. Vilom vaše Štule na vašoj televiziji."

"Verujte, prvi put za to čujem. Nikad ne gledam televiziju", opet pocrvene.

Vuk Drašković o novom romanu čija se radnja događa u vremenu pre Titove smrti i posle nje: Doktor Aron mi je govorio: „Kloni se, sine, gomile i huka hiljada, kloni se svakog sem sebe, iako ćeš tada biti u najopasnijem društvu“
Još verujem u nemoguće
Dragan Bogutović

Tek izašli roman Vuka Draškovića „Doktor Aron“ (izdavač „Srpska reč“) biće veliko iznenađenje za čitaoce poklonike njegovog pera i ne manji izazov za kritičare. Knjiga se potpuno razlikuje od svega što je ovaj autor do sada iznedrio. Da li je to i njegovo najbolje delo, kako tvrdi njegov prvi čitalac i urednik Aleksandar Čotrić, pokazaće vreme, ali je izvesno da je najkompleksnije i urađeno sa najvećom ambicijom.
Roman se račva u nekoliko rukavaca otvarajući niz istorijskih, filozofskih, nacionalnih i religijskih tema, a u centru zbivanja je čudesni beogradski neuropsihijatar Aron Todorić. U njegov dom dolaze pacijenti i poznanici raznih fela, akademici, pisci, profesori, istoričari, advokati, novinari, disidenti, ali i čudaci od kojih je jedan umislio da je Napoleon lično, a drugi da mu je u izraslinu na vratu policija ubacila prislušni uređaj. Oni žučno raspravljaju o aktuelnim društvenim problemima i svaki od njih nosi neku svoju intimnu muku. I njihov domaćin čuva tajnu koju pisac postepeno i znalački otkriva. Radnja se događa pre Titove smrti i posle nje.
* U liku Arona Todorića, poznavaoci beogradskih intelektualnih krugova mogu lako prepoznati neuropsihijatra Veselina Savića i njegovo okruženje. Čime vas je taj čovek inspirisao?
- Sa doktorom Veselinom Savićem, neponovljivim čudakom i čarobnjakom, družio sam se skoro dve decenije. Okupljao je oko sebe duhovnu elitu, i disidentsku i režimsku, ondašnje Jugoslavije. Bio je genije i zato smo govorili da je lud. On me je inspirisao da oblikujem lik mog doktora Arona, a to je trajalo dugo. Pre nego što se rodio u ovom romanu, Aron se oglašavao na stranicama „Noža“, „Molitve“, „Ruskog konzula“ i „Mete“, ali bez imena ili pod drugim imenima.
* I neki drugi vaši junaci mogu se prepoznati, kao što su Jovo Kapičić, Dobrica Ćosić, Vladimir Šeks, Jara Ribnikar; slučaj pisca Gavrila podseća na slučaj pisca Gojka Đoga, a ima i aluzija na paškvilu Vojko i Savle...
- Neki čitaoci prepoznali su neke druge ljude. To me raduje, jer su književni likovi uspešniji što su univerzalniji. Vojko i Savle ili Aron i Baron? Na čitaocima je da odgonetaju, a pisac saopštava laž koja je istina.
* Odlaskom Arona u Izrael, otvarate pravi mali traktat o veri, hrišćanstvu, Bogu. Sudeći po nekim drugim knjigama, ove večne teme veoma su intrigantne i za modernog čoveka koji se smatra oslobođenim svih predrasuda...
- U Izraelu, gde boravi prvi put u svom životu, da bi u Kapernaumu sahranio svoju promašenu sreću, svoju Saru, doktor Aron se upušta u avanturu upoređivanja Mojsija, Mohameda i Hrista. I zaključuje da je Mojsije želeo savršenog vernika, Mohamed - savršenog ratnika za veru, a Hristos - savršenog čoveka.
* Kao crvena nit kroz roman se provlači dilema da li sa čovekom umire sve ili ostaju duh i misao kao nešto neuništivo. To pitanje mučilo je mnoge pisce, kakav bi bio vaš odgovor?
- Materija je neuništiva. Ovo je nauka dokazala i ovo je nesporno. A šta biva sa čovekovom dušom, mišlju, osećanjima? Da li su i oni neuništivi? Za tim odgovorom traga doktor Aron i to traganje će i da ga ubije. Njega, kao i Ivana Karamazova, muči Bog, a Bog je za svakog čoveka vrhovna a možda i jedina suštinska muka.
Ja sam u bolnim dilemama mog doktora Arona. Nadam se da će moj duh, (misao, duša?) posmatrati moju sahranu, a strah me je, opet, od jeze da neće i da je smrt večiti kraj. Između nade i straha, biram nadu.
* U romanu se, u negativnom kontekstu, govori o Titovom vremenu i vladavini. Kako objašnjavate da se u poslednje vreme vraća interesovanje za Josipa Broza?
- Doktor Aron je upoznao Tita još 1937. u Moskvi, a lečio ga je, izgleda, od manije gonjenja, i u Beogradu, pred njegovu smrt. On je izbliza upoznao poredak Laži i Sile kao Vrhovnog dobra. Zato doktor Aron zna da Jugoslaviji, čim umre Tito, nema spasa. Laž i Sila prirediće „veliki cirkus slonova“ sa šahom, srpom, belim pečurkama i najvećim slonom bez glave. Srbija se danas vraća Titu, jer je Srbija, i danas, posle svega, onaj slon bez glave.
* Jedna od okosnica romana je čudesna, fantazmagorična priča o mladom Amerikancu Niku Visperu za koga se najpre misli da je reinkarnacija jednog srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata?
- Meni je doktor Aron pričao, a prisustvovao sam i njegovim naučnim eksperimentima, da su magnetni talasi čovečje žlezde epifize isti kao i magnetni talasi Zemlje i naše galaksije. Specijalnim smesama, koje je on spravljao, podsticao je južni pol epifize da ga odvede u prošlost, a severni pol da zaviri u budućnost. Pričao mi je, a ja mu verujem, da je na taj način video Golgotu Srbije u Prvom svetskom ratu i video, baš video, i jednu srpsku bolničarku, koja će da pogine 1916, i jednog srpskog vojnika, koji je ispustio dušu na ostrvu Vido, ali će da se ponovo rodi 1953. u Libertvilu, kod Čikaga. Nema nemogućeg, ako verujete u moguće. Tako su se ta srpska bolničarka, koja je poginula 1916, i američki poručnik koji je rođen 1953, venčali u jednom selu blizu Kragujevca 1981. godine. Prisustvovao sam njihovom venčanju.
* Da li je bilo teško, posle veće pauze, ponovo uplivati u romansijerske vode?
- Nije bilo teško nego lekovito.
* Poslednjih decenija menjale su se književne poetike i razni „izmi“. Ipak, kao da se ispostavlja da nema dobre knjige bez dobre priče, što pokazuje i vaš roman?
- Pisac je srećan ne samo kad ga čitaoci hvale, nego i kada ga psuju ili mrze. Pisac mora biti nesrećan samo ako čitaoci zaspu dok čitaju njegovu knjigu i ako se ona završi posle čitanja.
* Kroz reči vašeg junaka provlači se misao da ništa značajnije nije urađeno bez vere u nadu, u snove, u nemoguće. Da li je to i vaše ubeđenje?
- Hristos, Kolumbo, Galilej, Đordano Bruno, Kopernik, Njutn, Njegoš, Ajnštajn, Doktor Aron. Sve usamljenici. I sve jeretik do jeretika. Samo pojedinci imaju snove. Ne verujem ni da su Iljf i Petrov mogli da napišu bilo šta zajedno. Autor je samo jedan od njih. Doktor Aron mi je govorio: „Kloni se, sine, gomile i huka hiljada, kloni se svakog, sem sebe, iako ćeš tada biti u najopasnijem društvu“. Nisam ga poslušao, a citirao sam njegov zavet iznad njegovog groba, kad sam se oprostio sa njim.
Da li je to, pitam se, moj greh? On je zavirivao među zvezde, a ja sam zvezde Vrhovne tajne i Savršenog uma tražio u Srbiji i među Srbima. Nadam se, ipak, da se doktor Aron ne ljuti, jer sam, i kao političar, želeo nemoguće, u nadi da dosegnemo ono moguće. Kao pisac, u ovom romanu ja sanjam i nastavljam da verujem u nemoguće, jer sam realan. Neka mi fanatični zaljubljenici u Čarlsa Darvina i njegovu Gospođu Evoluciju, kao Vrhovni um, kao svog Boga, odgovare samo na jedno pitanje: kako to da je njihova Gospođa Evolucija mogla da stvori sve, osim Boga? Da li, poricanjem Vrhovnog uma, uobražavaju da su oni taj Vrhovni um? Teško nama, ako jesu.

KOLEKTIVNI BOLESNIK
* Šta vam je, kao piscu, politika kojom se bavite celog života dala a koliko oduzela?
- Meni je politika donosila i donosi samo nesreću. Toliki ljudi su ubijeni ili su stradali samo zbog toga što su bili sa mnom, a strela je, nekoliko puta, odapinjana i na moju glavu. Moja politika govorenja istine mržnjom je ispunila mnoge. Zašto? Zato što su Srbija i Srbi kolektivni bolesnik. Gde god da pipneš, vidiš tešku bolest. Hteo sam da budem lekar, da budem doktor Aron, i propisujem lekove. Neoprostiva greška, jer teški bolesnici mrze doktore, a obožavaju nadrilekare i vračare.

Povratkom generala vratićemo se na Zapad, tamo gde smo i bili... Iza Draže se zaklanjaju najveći protivnici našeg kretanja u Evropu i na Zapad, a Draža je ubijen isključivo zato što je bio za Zapad. Pogledajte samo te takozvane patriotske snage koje demonstriraju protiv konferencije NATO-a u Beogradu, a EU proglašavaju antisrpskom, jeretičkom. - („Pres“, 20. jun 2011.)