|
| Autor | Poruka |
---|
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Jovan Skerlić Pet 31 Jul - 19:56 | |
| Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) je bio srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. avgusta po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1], u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2]
Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti.
Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor od 10. 2010.]
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Preminuo je 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914.
Sa suprugom Klarom imao je kći Ljiljanu.
I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod.
Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku).
Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam.
Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane.
Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome.
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Pet 31 Jul - 19:59 | |
| JOVAN SKERLIĆ (Beograd, 08.08.1887 — 15.05.1914)
"Ima trenutaka kada čovek ima da se bori sa istočnjačkom indolencijom, sa mlakom neotpornošću, pasivnim duhom našega sveta, sa ljudima zle volje koji mrze svaki rad za opšte dobro, sa duhovnom i moralnom fukarom koja nigde više nema maha no u Srbijn, i tada je sklon da poveruje da je zbilja donkihotski ispravljati krivu Drinu, isprsiti se pred prljavom bujicom koja nosi blato u sebi i šljam na sebi, da je najpametnije izmaći se iz toga vrzinog kola, kao Volter, "obdelavati svoj vrt" i čekati bolje i pametnije doba i pokolenja. Ali, te malodušne misli dolaze samo onda kada čovek nema osećanje da mu je dužnost ostati na svome mestu kao soldat istine, kada zaboravlja da nijedan, i najmanji napor nikad nije izgubljen, da zdrav razum mora najzad pobediti, i da bi takvo dezertiranje značilo punu pobedu truleži i rđavštine." Jovan Skerlić, Odjek, 12. novembar 1905 |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Pet 31 Jul - 20:00 | |
| Književni i kulturni život srpskog naroda na početku XX veka najtešnje je vezan za književnoistoričarski i kritičarski rad Jovana Skerlića. Skerlić je bio veoma živa i snažna priroda, omladinac koji se vaspitao na učenju Svetozara Markovića i koji je u nacionalno-političkom i kulturnom životu svoga naroda odigrao veoma uticajnu, reformatorsku ulogu.
Rodom Beograđanin i beogradski đak, on je nastavio visoko školovanje u Lozani i Parizu. Tom prilikom je izvorno upoznao savremenu francusku i evropsku književnost i zapojio se njenim progresivnim duhom i tekovinama. Položivši doktorat nauka Skerlić se vraća u domovinu, u Beograd, gde stupa na katedru književnosti na Filozofskom fakultetu i vremenom postaje centralna figura celokupnog književnog i nacionalno-političkog života građanske Srbije. Njegovi publicistički radovi brzo mu obezbeđuju opšte priznanje i najviši autoritet. Iako nije dugo živeo, Skerlić je za nepune dve decenije stvorio dela kojima je korenito izmenio našu književnu kritiku i istoriografiju. Napisao je čitav niz književnih studija, eseja i članaka, kojima je naučno dokumentovano, trezveno i ubedljivo osvetlio čitav XVIII i XIX vek srpske književnosti. Poznate su njegove književnoistorijske studije o srpskoj književnosti XVIII veka, o Vojislavu Iliću, Jakovu Ignjatoviću, Svetozaru Markoviću i književnom životu i stvaranju u doba takozvanog omladinskog Perioda u XIX veku (Omladina i njena književnost, 1906). Posebno mesto u Skerlićevom radu zauzima ciklus književnih eseja i studija Pisci i knjige. U tim radovima je veoma obavešteno i sugestivno naslikao život i rad najznačajnijih pisaca naših od XVIII pa sve do početka XX veka. Na osnovu svih tih radova i kao plod veoma savesnog i naučnoistraživačkog rada, Skerlić je napisao i veliku Istoriju nove srpske književnosti 1914. godine. To je, nesumnjivo, jedna od najboljih književnih istorija ne samo srpske već i jugoslovenske književnosti.
Skerlić je bio snažan, trezven i racionalan duh. U književni život Srbije svoga vremena, u koji su sve više prodirala raspoloženja klonulosti i pesimizma, on je uneo nov, optimistički duh. Njegov uticaj i delovanje u tom pogledu odigrali su neocenjivo veliku ulogu. Kao kritedar, Skerlić odstranjuje dogmatizam i književnoj problematici prilazi potpuno naučno i istorijski. On uvek podrobno analizira društvene, kulturne i političke uslove, pa kroz njih osvetljava rad i dela pojedinih pisaca. Potpuno moderan u svojim estetičkim nazorima, Skerlić u književnosti prvenstveno tumači njene sadržajne i idejne kvalitete. Ali on pri tom, kao francuski đak, postavlja visoke zahteve i kad su u pitanju oblik, izraz i jezik književnih i pesničkih dela. Sa takvim stavom i zahtevima on je izvršio čitavu prekvalifikaciju pisaca prošlosti, a isto tako snažno uticao i na svoje književne savremenike. Njegov stil je postao uzor za sve koji su tada radili na književnosti i njenoj kritičarskoj i istorijskoj problematici. Taj stil je, u prvom redu, jasan, koncizan i sadržajan. Skerlić nije voleo frazu ni prazne reči. Njegov jezik i izraz su uvek konkretni i precizni, a uz to i slikoviti i emocionalni. Takvim svojim radom Jovan Skerlić je odigrao reformatorsku ulogu u našoj književnoj istoriji i kritici, a isto tako i u celokupnom kulturnom i nacionalnom životu. Kao urednik Srpskog književnog glasnika, on je uspeo da okupi najpoznatije pisce iz svih naših krajeva, da na njih izvrši snažan uticaj i razvitku srpske književnosti da nov i progresivan smer.
Dragutin A. Stefanović ■ Vukašin Stanisavljević Pregled jugoslovenske književnosti | knjiga IV |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Pet 31 Jul - 20:00 | |
| JOVAN SKERLIĆ:
SVETLI DANI
Nade koje su u vekovima tame i stradanja održavale srpski narod, snovi tolikih naraštaja srpskih, danas se uveliko ostvaruju. Za tri nedelje dana Stara Srbija i Severna Maćedonija, drage zemlje naše slavne prošlosti, gde je svaki kamen za nas jedna istorijska uspomena, oslobođene su; ceo Balkan vraća se u ruke balkanskim narodima, i u rici topova i u rumeni požara odigrava se poslednji čin veličanstvene istorijske drame: borbe Evrope i Azije, civilizacije i varvarstva. Otpočeo je veliki rat za slobodu. Kao plahoviti gorski potoci u proleće, prejurili su srpski vitezovi preko uskih granica Srbije, i silinom, kojoj se ništa na svetu nije moglo odupreti, nadrli su u zemlju plača, u istinsku dolinu suza, koja se zove Stara Srbija. Munjevitom brzinom raskovani su lanci vekovnome roblju. Srpski vojnici borili su se kao lavovi. Celi pukovi, celi oružani okruzi, u strahovitim bojevima na Mrdarima, kod Kumanova, kod Novog Pazara, kod Velesa, kod Prilepa, kod Bitolja, srljali su slepo unapred, u kiši od kuršuma i šrapnela, pred razjapljenim čeljustima topova i mitraljeza, ne ustupajući nikada ni stopu, skačući preko leševa, hvatajući se za gušu i valjajući se po krvi i blatu sa varvarima. Onaj divni srbijanski seljak, koji je svojom krvlju i znojem poškropio i stvorio današnju Srbiju, potomak onih koji su prvi na Balkanu digli krvavu zastavu bune, oblagorođen školom i slobodom, zadivio je i one koji su znali njegovu neizmernu životnu snagu i silno pregnuće skamenjena Evropa je sa zaprepašćenjem videla čudo: kako pred šumadijskim seljakom u opanku i u surom suknenom odelu beži u divljem topotu i od straha izbezumljena turska vojska, od koje je nekada svet drhtao i koja uživa glas jedne od najhrabrijih i najopasnijih vojski koje danas postoje. I ginuo je ne samo seljak no i varošanin, miran građanin u kome je na bojnom polju provrela stara zaspala hajdučka ćud predaka, inteligencija, školska mladež, — svi su oni ginuli. Oficiri srpski, rodoljubivi, hrabri, čestiti oficiri, prednjačili su primeromu izlagali se prvi pred smrtonosnom vatrom, dajući snagu i primer hiljadama koji su iza njih jurili napred, padajući kao snoplje, tako da su celi pukovi ostajali bez komandanata i komandira. Vladalačka kuća, iznikla iz naroda, i koja je vezala svu svoju sudbu sa narodom, bila je među narodom. Stari Kralj, negdašnji ustaša u Bosni, doživeo je da se ostvari velik san njegovog velikog deda, i krunisaoje svoju poštenu, rodoljubivu i ustavnu vladavinu triumfalnim ulaskom u Dušanovo Skoplje. I oba njegova sina, i budući kralj Srbije, koji je bio na čelu pobedonosne slavne armije, i Kraljev brat, koji je vodio srpsku konjicu u strahovitom gonjenju Turaka, od Kumanovado Velesa i Kraljeva kći, koja je sa dalekog severa došla kao nova Kosovka devojka da vida rane kosovskim osvetnicima, sva narodna vladalačka kuća činila je svoju punu srpsku dužnost. Cela zemlja, svi, svi, svi su učinili svoju dužnost, i mlado i staro, i muško i žensko, i koliba i presto, i selo i varoš, i vojska i građanstvo, i crkva i škola, sve je bilo na svom mestu i dalo sve što je moglo dati. I svet je mogao da vidi šta sve znači i šta je sve u stanju da učini jedan narod odrastao u slobodi, koji hoće da živi i koji je u stanju za svoj život da mre. Veliko delo narodnog oslobođenja, herojski (junački) započeto pre sto godina, primiče se svom kraju. Kada je 1804 godine u Šumadiji metnut prvi ugarak u turske hanove i aginske konake, i kada su proplanci Venčaca, Bukulje i Rudnika počeli odjekivati od ustaničkih pušaka, to nije bila samo mala buna bedne raje jednog turskog pašaluka, no početak oslobođenja celog srpskog naroda. I onda, kada su šumadijski seljaci sa puškama škljocarama i trešnjevim topovima ustali protivu strašnog carstva turskog, koje je u svojim gvozdenim šakama držalo silne narode u Evropi, Aziji i Africi, narodni pevač je osetio svu istorijsku veličinu događaja, i u njegovoj pesmi gavranovi, koji sa mišarskog razbojišta vraćaju krvavih kljunova i krila, grakću udovici turskoj: Rani sina pak šalji na vojsku, Srbija se umirit' ne može! Srbija se, odista, nije umirila i sebično uživala plodove svoga oslobođenja. Njena sloboda bila je početak srpske slobode. I kao kada se kamen baci u mirnu vodu, pa iz prvoga malenog kruga na vodenoj površini šire sve veći krugovi, tako se sloboda srpska iz Šumadije širila na ostale i okolne krajeve srpske. Posle Šumadije došao je na red ostatak beogradskog pašaluka, zatim okruzi na Moravi i Timoku, 1878 jedan znatan deo Stare Srbije. Mlada Srbija, Nova Srbija, ta mala zemlja koja je u svima svojim nevoljama sačuvala svoju veliku dušu, nije prestajala brinuti brigu za celo Srpstvo, istrajno i predano kućila je opštu narodnu kuću, i evo sada cela Stara Srbija, znatan deo Maćedonije i jedan deo stare Zete ulaze u Srbiju, — idući uvek glavnom cilju: ka celoj Srbiji.
(Pisano u vreme balkanskog rata 1912 godine)
|
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Pet 31 Jul - 20:20 | |
| Tako je govorio Jovan Skerlić Pametan uči iz istorije, a budala misli da svijet od nje počinje. Možda bi ovo mogla da bude izmijenjena i prilagođena verzija stare engleske poslovice, poslije čitanja govora poslanika Jovana Skerlića u Narodnoj skupštini Srbije od 1912. do 1914. Francuski đakJovan Skerlić, akademik, istoričar srpske književnosti i najuticajniji književni kritičar svog vremena, preminuo je prije 100 godina, u maju 1914. godine. Imao je samo 37 godina, a "odnio" ga je rak pankreasa. Na sahrani Jovana Skerlića, na Novom groblju u Beogradu, vijenac u ime "zahvalne bosanske omladine", nosili su gimnazijalac Gavrilo Princip i dvojica "mladobosanaca". Gavrilo će jedan mjesec kasnije ubiti Franca Ferdinanda u Sarajevu. Jovan Skerlić, neosporni autoritet u književnoj kritici do danas, bio je i urednik i novinar i političar i besjednik. Godine 1903. nalazio se među osnivačima Socijaldemokratske stranke Srbije iz koje je isključen već naredne godine zbog "disciplinskih prekršaja". Mada isključen iz partije, Skerlić do kraja života nije promijenio svoja socijalistička uvjerenja. Nekoliko godina kasnije ponovo se politički aktivira kao član Samostalne radikalne stranke čiji poslanik je bio sve do prerane smrti. Njegova opsesija bila je socijalna pravda, a zanimljivo je da je glavni politički događaj njegove mladosti bila Drajfusova afera koja je iznjedrila i svojevrsni testament Emila Zole "Optužujem" za sve kojima je na prvom mjestu istina, pravda i dobrobit društva. Bila je to lekcija iz patriotizma koju je slijedio i francuski đak Jovan Skerlić. Bezvremena su i svevremena velika umjetnička djela, romani, filmovi. Bezvremene su i pjesme poput i danas kao i onda popularne Disove "Naši dani" (Skerlić mu, u najmanju ruku, nije bio naklonjen). Ali to da politički govori mogu da budu i bezvremeni i savremeni, da se jednako mogu govoriti prije sto godina, isto kao i danas, dokaz su govori Jovana Skerlića u Skupštini Srbije. Svaka sličnost koju pronađete sa stvarnim događajima, procesima i ljudima je namjerna. GovoriKnjiga Skerlićevih govora u Skupštini počinje njegovim izlaganjem od 5. maja 1912. godine, odmah nakon izbora, a sve o čemu je govorio tada mogao bi izgovori danas i ovdje bilo koji poslanik, ali..... A evo šta je, između ostalog, rekao Jovan Skerlić: "Gospodo poslanici! Za dva dana kako ova debata traje mi smo može biti po stoti put u našem političkom životu imali ono što se može zvati eksplozija naše srpske politike. Trenutak je bio da se posle četirigodišnjeg rada povela reč o poslednjoj zamršenoj političkoj krizi, da se odredi priroda i psihologija ovih izbora, i da se iz svih poslednjih događaja izvede jedna opšta pouka. Mesto svega toga mi smo, sa malim izuzecima, prešli na partijska nadvikivanja i na lična razračunavanja. S jedne strane čulo se hvalisanje o izbornim uspesima, a s druge strane prebacivanje, tužbe i uvrede, i sve se najzad svelo na našu staru politiku reči, na politiku ličnih razračunavanja i sitnih lokalnih partijskih interesa. Meni, naprotiv, izgleda da je ovaj trenutak povoljan da se pri ovoj opštoj debati progovori o onome što mi svi, koliko god nas ima ovde, vrlo dobro osećamo, a što oprezno izbegavamo da kažemo, da progovorimo o svemu onome što smo poslednjih izbora videli i osetili, da izvedemo pouku, moralitet, "naravoučenije", kako su naši stari govorili. Potrebno je da nas individualni slučajevi, pojedina lokalna pitanja ne ometaju, i da bacimo opšti pogled na ono što je danas, i da povedemo računa o putu kojim cela naša zemlja ide. Potrebno je da zbog drveća ne izgubimo iz vida šumu, da zbog pojedinačnih slučajeva ne izgubimo iz vida opšte stanje stvari. Naročito od potrebe da zbog ličnih i lokalnih pitanja ne izgubimo iz vida opštu zemaljsku korist. Ja mislim, gospodo, da svi mi, bez razlike političkih stranaka, osećamo jednu istu nelagodnost, istu hladnoću oko srca, osećamo da je u našoj zemlji zavladala ozbiljna kriza, i to ne samo kriza Radikalne stranke, ili kriza radikalizma, ili demokratizma uopšte, ili kriza ustavnosti, nego opšta politička kriza. I ja bih išao tako daleko da je nazovem opštom moralnom krizom u zemlji. Problem je na taj način mnogo širi. Sve političke stranke koje su zastupljene u ovoj Skupštini imaju razloga da budu nezadovoljne poslednjim izborima. Svi se mi možemo hvaliti lokalnim uspesima i praviti vežbanja u aritmetici sabirajući brojeve, ali svi mi u duši osećamo da je našu zemlju zahvatila jedna velika kriza, i mi svi, kao dobri Srbi, imamo razloga da budemo vrlo zabrinuti. Sve političke stranke konstatovale su opadanje javne moralnosti i načelnosti, slabljenje partijske solidarnosti i discipline. Sve se više pokazuje da naš politički život zapada u beznačelnost, u grupisanje interesa, prohteva, ambicija, i da se na štetu opštega i načelnoga ističu lično i beznačelno". Skerlić dalje analizira sve političke partije, a kao posebne probleme detektuje korupciju i bezgraničnu vlast lokalnih knezova koji su postali svemoćni gospodari. - Ništa opasnije nije se moglo izmisliti za razaranje političkog života i za umrtvljavanje životne snage naše zemlje nego ta okružna tiranija, po kojoj je cela naša zemlja pala u ruke deset do 15 okružnih tirana, nastavlja Skerlić. Privodeći svoj skupštinski istup kraju govori o tome kako partije nemaju ekonomske programe i kako se bave isključivo golom politizacijom zbog čega su, između ostalog, ogadili politiku mladim ljudima. Posebno upozorava na veliki broj onih koji se politikom bave zarad vlastitog interesa i koje ne zanima sudbina ni naroda ni države. - U prošloj Narodnoj skupštini bilo je trideset i nekoliko poslanika koji su radili sa državom. Da li je moguće da takvi ljudi u isti mah vode računa o državnim i o svoji interesima..... I sve ovo što mi razgovaramo, dok ne donesemo zakon o inkopatibilitetu (sukobu interesa), sve će biti prazan razgovor...... Ovakva korupcija koja se praktikuje, pre 30 godina bila je nemoguća, zato što je narod bio materijalno nezavisniji, zato što je imao više vere u političke programe, i zato što je javni moral bio na većoj visini. Mi ne možemo drugačije raditi nego da osposobimo narod da odoli svim iskušenjima i svakom pritisku, vlasti i korupciji. Za to je jedan jedini način: podizanje materijalne i duhovne kulture naroda..... Ja sam se, gospodo, trudio da budem objektivan, ja nisam ni jednu ličnost spomenuo, ja nisam hteo da govorim o malim mizerijama i niskostima dnevne i lokalne politike. Ja sam mislio da je u ovome trenutku trebalo baciti opšti pogled na psihologiju poslednjih izbora i odatle izvući opštu pouku.... Ja ne znam kako će ostale političke stranke na to pitanje gledati. Verujem da i u drugim strankama ima osećanja javnog dobra i opštih interesa, završio je svoj svevremeni govor 5. maja 1912. Jovan Skerlić podržan opštim odobravanjem svih poslanika Skupštine Srbije i aplauzom sa svih strana. Ovo je samo jedan od govora Jovana Skerlića skupljenih i ovih dana objedinjenih u izdanju "Službenog glasnika". Sve o čemu je govorio u svojim skupštinskim istupima Jovan Skerlić, poput stanja u prosvjeti, diplomatiji, kreiranju i nesprovođenju zakona....... svaki narodni poslanik u ovom trenutku i na ovim prostorima mogao bi da kaže, a da niko i ne posumnja da su to isti problemi koji su mučili srpsko društvo prije jednog vijeka. Ali ne treba zaboraviti ni to da je Skerlić bio poslanik u skupštini moderne parlamentarne države čiji Ustav se smatrao jednim od najliberalnijih ustava Evrope toga vremena. Državi u kojoj je zakon o štampi imao jedan član: Štampa u Srbiji je slobodna! Ne treba smetnuti s uma ni da je poslanik u Skupštini te i takve države bio akademik u 35. godini, neosporni književni, intelektualni i moralni autoritet. Ogledalce, ogledalce....I da sumiramo gradivo. Sto godina kasnije, "zakoni se i dalje donose, ali i ne vrše, čime se ruše osnovi svake države". Sto godina kasnije, "toliko je mnogo demokratizma u reči, a toliko malo demokratizma u stvari". Sto godina kasnije, "ne može se reć, gospodo iz većine, da svaki onaj koji ne misli kao vi nije patriot". Sto godina kasnije, "sve se svelo na politiku ličnih razračunavanja i sitnih lokalnih partijskih interesa". Sto godina kasnije, "sudbina stranaka koje ne drže programi, a ni istinsko poverenje narodno, je da državu stave u svoju službu". Sto godina kasnije, na sceni su oni koji misle da se "u politici neprestano može živeti od podsećanja na prošlost, da se vazda može živeti od istorijskog kapitala". Sto godina kasnije, "svršivši krupna spoljna pitanja, mi imamo pitanje našeg unutrašnjeg preobražaja. Mi imamo da zastanemo i priberemo se, da se zapitamo: gde smo i kuda idemo". Sto godina kasnije, "dobacuje se nama kako je nekada bilo gore, jeste odista bilo gore, i to bilo znatno gore; sada je nesumnjivo bolje, ali samo relativno bolje". Sto godina kasnije, "sve te stvari, sve te reforme, sve te dužnosti moderne države i istinske demokratije, treba izvršavati". Iako sto godina kasnije, problemi o kojima je 1912. i 1913. i 1914. govorio Jovan Skerlić doživljavaju kulminaciju, govoriti o njima ne smatra se ni patriotizmom, ni patriotskom obavezom. Zato sto godina kasnije u poslaničkim klupama nema ni sličnog Jovanu Skerliću. Ni po biografiji, ni po intelektualnoj hrabrosti. Zato sto godina kasnije, govor ni sličan ovome nećemo čuti u parlamentu. Zato što sto godina kasnije, sve se svodi na politiku ličnih razračunavanja i zadovoljenje ličnih apetita, prvo svepartijskih kadrova. Zato ovo i nije priča o Jovanu Skerliću. Ovo je priča o nama. Kao što je priča o nama i govor Nikole Stanarevića na svečanoj akademiji održanoj 1924. godine povodom desetogodišnjice smrti Jovana Skerlića: "Javni i društveni moral je pao, i niko se na to ne obazire. Izgubila se pravna svest. Nema više Jovana Skerlića da svojim autoritetom, u štampi i u Skupštini ustane energično protiv korupcije, koja sve više uzima maha. Pre nešto više od deset godina, ove prilike ni izdaleka nisu bile tako strašne, pa je Skerlić već tada govorio o potrebi 'političke higijene', o lečenju zla. Šta bi se tek danas moglo reći?" "Slobodan od sviju predrasuda, pravednik sviju sloboda", Jovan Skerlić je zbog svog hrabrog i čvrstog moralnog stava bio svakodnevna meta napada, podmetanja, vrijeđanja. - Nije se plašio gomile napadača, od kojih su mnogi bili plaćeni agenti, a poneki i degenerisani tipovi. Junački je izdržavao čitave bujice kleveta, grdnji, vređanja, podmetanja, svega čime sitni i ubogi stvorovi misle da uplaše jednog moćnog javnog radnika. Jedno vreme Jovan Skerlić bio je najviše napadan politički čovek u Srbiji. I ogromna većina tih napada bila je anonimna - zapisao je Jaša Prodanović. Prosto nevjerovatno je kako je isti metod diskreditacije i zastrašivanja svakog "moćnog javnog radnika" do danas ostao oružje u rukama "ubogih i sitnih stvorova". I eto: sve je isto, samo Skerlića nema! Napredak u tehnološkoj revoluciji nije pratio napredak u društvenoj evoluciji. Nije ni mogao, jer iz svoje istorije mi nismo izvlačili pouke, nego je (zlo)upotrebljavali isključivo kao demonstrativno oruđe vlastitog PR identiteta. A sve zato da bi od budala svijet mogao da počne. Glas Srpske |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Sub 5 Maj - 12:05 | |
| JOVAN SKERLIĆ KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR
Vrednost Jovana Skerlića kao književnog kritičara, kao čoveka od pravilnog suda u oceni književnih dela, kao čoveka od pouzdanog i zrelog ukusa je velika . . . Skerlić je bio prava, dobra glava, jasna i prava pamet, i izvanredno prijemljiv za utiske. Skerlić je doneo na svet, i od svoje osamnaeste do dvadeset treće godine, — u doba kad se, otprilike, ta osobina konačno obrazuje — razvio dar pravilnog zapažanja i osećanja. On je imao one tri osobine čoveka koji pravilno misli i oseća: osetljivost, sposobnost da svoje utiske pravilno anališe, i moć da utiske pravilno kategoriše u pravilna osećanja i pravilne pojmove. On je imao — ma koliko da je ona ponekad bila ometena raznim uzrocima, koji će niže biti pomenuti — kritičarsku "inguiciju". Još đakom, u svojoj dvadeset drugoj godini, radeći svetosavski temat: Uporedna ocena "Otela" i "Maksima Crnojevića", on je pokazao izvanredno osećanje i shvatanje Šekspirovih lepota, tačne psihologije u njegovim karakterima, mudrosti i sjaja u njegovoj dikciji. Ja se sećam prijatnog iznenađenja sa kojim sam taj njegov "đački" rad čitao; s nešto manje stilističke veštine, njegov rad je po tačnosti i zrelosti suda bio ravan ocenama zrelih i kompetentnih sudija. Skerlić je bio rođeni kritičar. Druge, posebne osobine njegove kritike pokazuju to isto. Njegova je kritika često bila opisna; to jest, kritika koja, kao što joj i ime kaže, opisuje više no što sudi ili sudi opisujući. Njegove su kritike te vrste bile kao smanjene kopije dela o kojima su pisane, kao slike dela u minijaturi. Niko nije umeo bolje od Skerlića dati sliku i utisak koje delo ostavlja u čitaocu. Kad ste takvu njegovu kritiku pročitali o Koštani ili Božjim ljudima Borisava Stankovića, vi ste delo znali kao da ste ga sami pročitali; cela živopisna sadržina dela, ljudi i događaji, i sredina, i osećanja, cela boja dela, ostajala je u vašem uobraženju, osećanju, i pamćenju. Njegove su kritike te vrste bezmalo nenadmašne, i ja ne znam boljih ni u jednoj književnosti. Takve su kritike, međutim, u rukama ljudi kakav je bio on, u isto vreme najfiniji sudovi, sa nečim više, s pozitivnim umetničkim tvoračkim darom koji piscu dopušta da probudi u čitaocu i utisak ocenjene stvari. Tu tačnu sliku i taj tačni utisak, samo se po sebi razume, može dati samo onaj koji je i sam primio tačan utisak i o stvari pravilno sudi. Skerlić je još imao sposobnost da za svoju ocenu ili mišljenje nađe zbijen i duhovit izraz koji osobinu jasno karakteriše, i stvar odmah klasira, i ureže se u pamet kao etiketa misli. To "etiketiranje" misli je jedan stilistički način koji neki pisci rado upotrebljavaju; retko je ko bio srećniji od Skerlića u nalaženju tih "etiketa". . . Što se tiče potpunosti ocene, Skerlić jeste ovda-onda, ali retko, ostavljao nepomenutu poneku dobru osobinu piščevu. Ali, ko stvari zna i hoće da bude pravedan, taj će imati na umu da nije mogućno biti uvek potpun. Skerlić ni kod svojih simpatija nije pominjao uvek sve dobre osobine; kao što ni kod onih koje nije voleo nije pominjao sve rđave osobine. Samo neuki misle da kritike treba uvek pisati po nekoj opštoj, potpunoj shemi, koja traži da se prikaže ceo čovek ili celo delo, da se uzmu u obzir sve okolnosti, da se pisac ili delo "objasne psihološki i savremenim prilikama", i traži. . . još mnoge druge stvari. Svaki pisac ne zaslužuje da se o njemu piše takva kritika. U najvećem broju slučajeva dovoljno je zaustaviti se samo na glavnoj osobini, na spornoj tačci, onoj koja u tom slučaju ima jedina važnosti. To naročito vredi za tekuću kritiku, koju je Skerlić poglavito negovao. . . Što se tiče izostavljanja nekih pisaca iz Istorije nove srpske književnosti, o tome je Skerlić, za veliki deo, dao adekvatno objašnjenje u jednom svom odgovoru; i ko je bona fide, taj mora njegov odgovor primiti. On je mnoge pisce isključio po samom planu po kome je svoju Istoriju radio; o mnogima je opet govorio, prema njihovom značaju i ulozi, u svojim drugim spisima, pa posle nije našao za vredno da ih unese u svoju Istoriju. To se niko nije potrudio da proveri pre no što sud izreče. U nas, kao ponekad i drugde, tvrdnje se ponavljaju bez proveravanja, i najčešće po čuvenju; od deset ljudi koji o nekoj knjizi govore, jedan je knjigu imao u rukama, i taj jedan je čitao najčešće nepažljivo, ili sa zlim namerama. — O drugim nekim izostavljenim piscima čija sam imena čuo pominjati, najbolje je ćutati; neka od tih imena "koja je trebalo pomenuti u Istoriji" navode čoveka na smeh. Stoga, kada se sve uzme u obzir, ne samo Skerlićeve zasebno objavljene ocene, no i njegova Istorija nove srpske književnosti, uočena kao niz književnih sudova, ostaje uprkos svemu spomenik i pravoga suda i kritičke pronicljivosti. Napor ka pravdi i tankoj i tačnoj oceni, o kome svedoče bezbrojne strane u toj Istoriji, mogao je učiniti samo čovek kalibra Skerlićeva. To se, posle Istorije, na tom neumornom čoveku i fizički opažalo; on je posle te knjige izgledao kao slomljen. Njegovoj Istorijom nove srpske književnosti, kao skoro svakoj knjizi, mogle bi se učiniti izvesne zamerke, ali se te zamerke ne bi ticale njegovih književnih ocena. Ove su u njegovim spisima tačne u tako velikom broju, na njih je utrošeno toliko tankog posmatranja, one su redigovane sa takvom stilističkom maestrijom i preciznošću, da će za čoveka od posla ostati uvek predmet najiskrenijeg i velikog uvaženja. Zašto je grešio i u onom malom broju slučajeva u kome se s nekim pravom može pomisliti da je pogrešio.
Na prvom mestu iz onog opšteg uzroka, zbog kojega nijedan kritičar nije nepogrešan. Ukus je znanje, ukus je iskustvo; a ni najšira znanja i iskustva ne mogu biti neograničena. Zatim ima "lična jednačina", koju svaki dobar kritičar koriguje, ali od koje se niko ne može potpuno oteti. Idiosinkrazije; ograničenja koja donosi nacionalnost; lično, porodično, i društveno vaspitanje; pripadanje ovoj ili onoj društvenoj klasi; doba starosti; sve to utiče na sud onoga koji svoju ličnu jednačinu nije utvrdio i neprekidno je ne utvrđuje — stalno, mirno, dokono, s cepidlačkom savesnošću. Skerlić je, kao i svaki drugi kritičar, neki više, neki manje, imao svojih ograničenja. Ja branim jednu dragu i skorašnju uspomenu od neopravdanih prigovora, ali je ne branim "po svaku cenu", ni preko granica onoga što mislim da je istina. Izvesne tanje, nežnije stvari, koje su kao cvet i pena na površini predmeta, ili su kao miris i boja žute ruže među ostalim cvećem, Skerlić možda nije uvek osetio. Kod izvesnih pesnika, izvesne suptilnije osobine koje, da tako kažem, nad i u njihovim delima trepere kao "pramen tajanstvene magle" i kao "svudaprisutni" etar, i koje se samo kao nekim tanjim ili dubljim čulima osećaju, on je prevideo, ili nije osetio da ih treba zadržati pred svešću, ili bar nije držao da su dovoljno važne da zaslužuju pomena. Da jedan konkretan primer navedem, on, čini mi se, nije nikad odao punu pravdu Dučiću, i nije cenio po njihovoj pravoj vrednosti izvesne naročito nežne i gospodske osobine Dučićeva pesništva — ono svetlucanje svile u Dučićevim stihovima, onu kristalnu čistotu ili kadivenu mekotu Dučićeva tona. Skerlić tako nije mario za izvesna pretanjena osećanja i ponašanja neradnih... Zdravih osećanja kao što je bio, on je, ja držim namerno, odbijao od sebe nevrastenično rafinirana osećanja... iz četvrte dimensije, ili "s one strane zavese", slična onima, primera radi, koja su opisana u Pandurovićevoj Svetkovini. On je ponekad suviše uprošćavao stvari. — Njemu su, najzad, nedostajala neka tehnička znanja; da navedem jedno koje je, uostalom, pravo je reći, u još većoj meri nedostajalo i drugim našim kritičarima — osećanje versifikacije (strane i naše), naročito njenih ređih i manje pravilnih oblika.
Ali, ma koliko čudno izgledalo ovo što ću sad reći, sve su to srazmerno sitne stvari. U ogromnoj oblasti vaskolike književnosti, one zauzimaju samo jedan malen deo negde na ivicama njenim, kao uske pruge na njenim krajnjim granicama, i možda preko njenih normalnih granica. Ono što ostaje — to je takvo veliko more, da te tanke pruge na obzorju ostaju samo ivica obzorja... Skerlić je razumevao celu osnovnu građu književnosti, pravo visoku i pravo duboku, u njenoj velikoj širini i raznolikosti, u obe njene osnovne manifestacije, za koje možemo zadržati nazive "apolinski" i "dioniski". On je osećao i visinu i dubinu, i strast i meru, i snagu i nežnost, i tragediju i humor, i optimizam i pesimizam, iako ovaj poslednji (kao što je imao i pravo) nije odobravao kao teoriju života. On je razumevao i vrline i mane. Kao što je osećao lepote Šekspirove, tako je osećao i nezrelost, izvitoperenost, pozajmljeni ili polutanski pesimizam današnjih "socijalnih" i nazovi-moralističkih pisaca nemačkih i skandinavskih. — On je, osim toga, sudio pouzdano. To je drugi i poslednji stepen kritičarskog znanja. Poznato je da čovek često zna neku stvar, ali je još ne zna dovoljno davno da bi sa sigurnošću dao svoj sud. On svoje znanje u dotičnoj stvari još nije dovoljno puta ogledao, proverio, i o njemu se sam uverio. Kad steče to pouzdanje, tek se onda može reći da je stvar pravo ispekao. Skerlić je imao taj pouzdani sud. Sve su to toliko važne i toliko krupne stvari da daju potpunu naknadu, s velikim suviškom, za nedostatke koje smo gore nabrojali. Ti nedostaci smanjuju vrlo malo opštu vrednost Skerlićeve kritike. Drugi uzrok koji je ponekad ometao strogu pravilnost njegovog književnog suda, bilo je to što je Skerlić, kao što mu je prigovoreno, bio ponekad ličan u svojim ocenama. "Biti ličan" u kritici znači najčešće, precizno i prosto rečeno, voditi računa o tome kako se pisac o kojem imate da sudite ponašao u životu prema vama. To je vrlo ljudski, i otprilike na milion ljudi imate jednog koji se tih obzira mrže osloboditi; ali u kritici to znači: ne moći odvojiti delo od pisca, i u kritiku dela unositi obzire koji s delom nemaju veze. Ali bi bilo vrlo pogrešno držati da je Skerlić i u tom pogledu znatnije grešio; uopšte, i prema ostalim znatnijim kritičarima. Pre svega, slučajevi u kojima su ga lični razlozi naveli da pogreši, mogu se na prste izbrojati. Zatim, oni pisci o koje se ogrešio nisu po pravilu bili krupni ljudi, te pogreška, književnoistorijski govoreći, nije mogla biti velika. Najzad, ponašanje onih kojima je on na taj način odgovarao, zaista nije bilo pristojno; i u svakom slučaju, ako je on grešio, njegove su pogreške bile nesrazmerno manje od njihovih; i bar oni — s gledišta moralne, ako ne književne pravde — nemaju prava činiti mu prekore za ličan karakter nekih njegovih ocena . . .
Treći, poslednji, i najkrupniji uzrok njegovom grešenju bio je njegov "radikalizam", da ga tako nazovem. Pod "radikalizmom" razumem ne samo izvesne, takozvane napredne političke poglede, no i neke druge osobine koje, u raznim kombinacijama i dozama, idu zajedno s takvim političkim pogledima. O pogledima se može diksutovati, i o dobrim i o rđavim; kad su rđavi, oni, kao i u svakoj drugoj oblasti umovanja, mogu biti samo pogreške u suđenju, i čovek ih može redom, ispitujući i razmišljajući dalje, ispraviti. Politika je nauka, i veština osnovana na nauci, — na naučnom posmatranju istina vrlo teških i mnogobrojnih, ali dobrom posmatraču sasvim pristupačnih činjenica. Svaki pošten političar u toku svoga života, nateran činjenicama, ispraviće u danom slučaju pogreške u svom suđenju, ako su one bile samo posledice nedovoljnog iskustva. Ali radikalizam nije samo doktrina, no je još više mentalitet, osećanje, raspoloženje, težnje i želje i interesi jednog staleža ili grupe ili sloja društvenog; ponekad mladosti; ponekad, naravno (ali ređe) i opozicija reakciji, kao što i ova može pokoji put biti opozicija radikalizmu. . . Otuda radikalizam — kao ni reakcionarstvo — nije povoljno stanovište, ni zgodno raspoloženje, za čoveka koji traži istinu. Čovek koji hoće da ima izgleda da nađe istinu, treba često da savlađuje i najosnovnije svoje nagone, a ne da tolikim neposrednim i unutrašnjim uzrocima zabune i samoobmane, dodaje nove, dalje, i spoljašnje. Skerlić nije bio slobodan od toga radikalskog mentaliteta. Rođen u mladom, radikalski raspoloženom narodu, odrastao u doba naročito pogodno da razvije u čoveku radikalske poglede i osećanja, on je još otišao na stranu, bio došao pod uticaj jednog profesora socijalista, odličnoga književnika i naučnika Žorža Renara, pored kojega je poznao po dobru i zlu poznatoga francuskoga socijalista Žoresa. Toliki uzorci udruženi možda s izvesnim urođenim aktivnim temperamentom, usadili su i učvrstili u njemu raspoloženje i poglede kojih se nije mogao osloboditi ni u prilikama koje sa tim pogledima nemaju veze. Kad se vratio sa strane, on je bio "pečen" radikalac, progresist, meliorist, pobornik "zdravog i intensivnog života", i tako dalje, i čovek koji i o književnosti sudi po svojim političkim, moralnim, i društvenim pogledima . . . Taj "radikalizam" se kod njega docnije nešto ublažio, ali je do kraja dovoljno ostalo da pomuti Skerlićev književni sud kad je delo nekom svojom osobinom bilo u skladu ili u opreci s kritičarevim političkim ili moralnim Verujem. Tako su postale njegove kritike o Rakiću, kome je prebacivao njegov pesimizam, koji je jedno od najotmenijih pesničkih raspoloženja, od Teognida do Leopardija; o Miloradu Mitroviću, koji je ispao znatan pesnik zato što je sarađivao u Zvezdi za vreme reakcije; — o Abraševiću, čije su pesme bile lepe zato što im je pisac bio socijalist; — o Miloradu Petroviću, čije su pesme bile lepe poglavito zato što su "zdrave". Tako je Skerlić učinio i svoju najkrupniju kritičarsku pogrešku — u ogledu o L. Lazareviću i u oceni toga čistog pesnika i vrlo velikog umetnika u Istoriji nove srpske književnosti. Gorski vijenac i pripovetke L. Lazarevića, pesnički i umetnički govoreći, najbolja su i najsavršenija dela u našoj pesničkoj književnosti. Skerlić je to vrlo lepo video i rekao za Njegoša. Što Lazareviću nije dao njegov visoki red, tome nije kriva nedovoljna kritičarska osetljivoet (pesničku i dramatičnu jačinu Lazarevićevih priča osećali su i mnogo naivniji čitaoci); — nije krivo ni ono malo, tako malo, "moralisanja" Lazarevićevog, onaj "Zelembać" koga je pripovedač, radi "poetske pravde", osudio da "tuca kamen" na kraju priče Prvi put s ocem na jutrenje; nije kriv ni nedostatak pažnje ili cene koju treba dati umetničkoj razradi u pesničkom delu; — no je kriv "konservatizam", "patrijarhalnost" Lazarevićeva, i onaj radikalski učitelj u Školskoj ikoni, koga Skerlić Lazareviću nije mogao oprostiti, i ne znajući da mu njega ne oprašta. Ja sam nešto oštrije redigovao ovu poslednju zamerku, ali je izvesno da su Skerlićeve pogreške iz ovog poslednjeg uzroka najkrupnije. Najzad, potpunosti i pomena radi, dodaću da je Skerliću ponekad smetalo i to što je radio suviše brzo. Njemu je prebačeno da nema "akribije". Njemu su to prebacivali ljudi koji za akribiju znaju od svoga nastavnika i misle, uostalom, da se akribija sastoji samo u tačnom ispisivanju cifara i prepisivanju natpisa, a da inače dopušta i neznanje, i sitnu pamet, i lakoumnost, i najkrivlje posmatranje i tumačenje činjenica. Skerlić je, međutim, imao pameti i oka i savesnosti toliko da ih drugome prodaje; — ali je tačno da akribije, u filološkom smislu reči, nije imao dovoljno, — ili da bar nije imao dovoljno sitne akribije, koja je, naravno, takođe lepa i korisna. Za akribiju, za tačno posmatranje i održavanje sitnih razlika, treba između ostaloga i vremena; to jest laganog, staloženog rada; hitnja je ne samo neelegantna (po engleskoj poslovici), no je i neprijatelj tačnom i tankom radu. Skerlić, radeći brzo, nije pokojiput stizao da dobro vidi ni ono što su mnogo manji mogli videti; zahuktan, s punim naručjem poslova, on za akribiju nije imao potrebnog vremena, nije za nju stekao naviku, ili se čak može reći da je izgubio. To su uzroci grešenju Skerlićevom, gde ga je i u koliko ga je bilo.
Pa ipak, svi ti uzroci zajedno, ma kako da su moćni svaki po sebi, tako su malo omeli tačnost njegova suda! I ništa tako ne svedoči o pravilnoj pameti njegovoj i njegovom kritičarskom daru kao ta okolnost da je pored rečenih ograničenja i svih nepovoljnih uslova, sa svojim suviše aktivnim temperamentom, posredi borbe, s "naklonostima radikalskim", i brzo radeći, Skerlić ostao jedan od kritičara koji su najmanje grešili — računajući tu i naše i strane kritičare. . . Takav bi bio moj sud o Skerliću kao književnom kritičaru. Ja mislim da sam sve kazao što se u ovoj prilici imalo reći. Ja sam rekao njegove mane kao i njegove vrline, s opasnošću da ljudi krive pameti, ili radi zlu, pogrešno shvate ili namerno izvitopere neka od gornjih razmišljanja. Ali ja sam želeo da u ovom članku kažem samo istinu i celu istinu, i pisao sam za ljude bona fide. Za ove će jasno biti, kad sve saberu i uporede, da je Skerlić bio vrlo znatan kritičar. Ovde ne govorim o njegovim drugim dobrim kritičarskim osobinama, o visokom pojmu koji je imao o dužnostima književnog kritičara, o toj činjenici da je on jedini srpski kritičar koji je ustopce pratio svu tekuću književnost, o njegovoj neumornoj vrednoći, o njegovom jasnom i sjajnom stilu. Ja govorim baš o pravilnosti njegovog književnog suda. Sa neznatnim izuzecima, koji u opštem sudu o njemu ostaju "količina bez značaja", njegov krititčki rad je bio jedan od najpravilnijih i najzdravijih. On bi činio čast i ostalim većim književnostima no što je naša. Bogdan Popović (Odlomci iz eseja Jovan Skerlić kao književni kritičar) Ogled Bogdana Popovića napisan je neposredno posle smrti Jovana Skerlića
O B J A Š NJ E NJ A:
intuicija — neposredno opažanje, neposredno saznavanje; minijatura — slika u malom formatu; etiketa — cedulja sa natpisom, natpis; bona fide — dobronamerno, u dobroj nameri; maestrija — majstorstvo, savršenstvo u struci; preciznost — tačnost, određenost; idiosinkrazija — urođena odvratnost prema izvesnim stvarima; rafiniran — prečišćen, prefinjen; apolinski — prema Apolonu: ono što je snažno, odmereno, duhovno; dioniski — raskalašan, raspusan; doktrina — učenost, nauka; učenje svedeno u sistem; mentalitet — duhovno ustrojstvo, način mišljenja; Renar — Renar Žorž, profesor književnosti u Švajcarskoj, Skerlićev duhovni učitelj; Žores — Žores Žan (1859—1914), francuski političar, vođa socijalista i novinar. Osnovao progresivni politički list Čovečanstvo. Čuveno mu je delo Socijalistička istorija francuske revolucije; progresist — prijatelj napretka; meliorist — pristalica shvatanja da se svet razumom i pregalaštvom može unaprediti; Teognid (540—500. g. pre n. e.), grčki pesnik elegija; Leopardi — Leopardi Đakomo (1798—1837), italijanski lirski pesnik romantičar; svojim pesimističkim pesmama uticao i na razvitak nekih pesnika u svetskoj književnosti; Mitrović — Mitrović Milorad (1866—1907), lirski pesnik, razvijao se pod uticajem romantičarskih pesnika i Vojislava Ilića; pisao balade, romance, ljubavne pesme, satirične pesme; Zvezda — književni časopis koji je osnovao Janko Veselinovć; izlazio od 1898—1901. Okupio oko sebe sve srpske napredne pisce krajem prošlog veka; Abrašević — Abrašević Kosta (1879—1898), prvi naš socijalistički pesnik radnik; Petrović — Petrović Milorad "Seljančica" (1875—1921), pisao lirske pesme u duhu narodnih pesama; po zbirci pesama "Seljančica" i dobio književno ime; akribija — brižljivost, savesnost, tačnost. Dimitrije Vučenov i Radmilo Dimitrijević
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Sub 5 Maj - 12:06 | |
| OVAN SKERLIĆ KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR
U istoriji srpske književnosti i kritike, Jovan Skerlić sigurno spada u najveće pojave, one koje označavaju sintezu jedne epohe, njen vrhunac, i, suštinski, istorijski kraj. U našoj kulturnoj istoriji veoma su retki pojedinci koji, kao Skerlić; svojim ogromnim delom otkrivaju svu lepotu i značaj prošlosti i sav intenzitet i radost sadašnjosti. Jer, treba uvek imati na umu činjenicu da se Skerlićev rad, kraj sve svoje raznolikosti i obimnosti, u stvari granao u tri krupna glavna toka; jedan, koji bi se mogao nazvati kulturno-političkim, drugi, koji je predstavljao Skerlićevu kritičarsku delatnost i treći, u kojem se naš pisac pojavljuje kao istoričar književnosti i kulture. I sva ova tri toka predstavljaju, u stvari, izraze njegove složene i bogate ličnosti, koja je neprestano bila u žiži zbivanja i svu svoju aktivnost usredsređivala ne samo na odbranu svojih naučnih, političkih, estetičkih itd. stavova i ideala, već i na neprestano uticanje na tadašnju nacionalnu svest, na pokušaj da se konzervativni otpori slomiju i naša nauka i književnost krenu savremenijim i radosnijim putevima.
Zato i treba, čini mi se, pre nego što ispitamo u najopštijim potezima osnovne Skerlićeve kritičarske principe, baciti jedan pogled na čitavo njegovo delo i njegov značaj. U vreme kada se Skerlić pojavljuje, znači početkom našeg veka, Srbija se nalazi u protivrečnom i složenom istorijskom položaju. Ogroman birokratski aparat koji je nagomilan za vreme vladavine poslednjih Obrenovića, apsolutističke težnje monarha iz ove dinastije, sve oštrija diktatura koja je sputavala ne samo razvoj političke misli već i slobodan razvoj nauke, prigušene nacionalne energije — sve je to jasno ukazivalo da se ovaj čvor mora radikalno i odlučno razrešiti. Poslednje decenije XIX veka su protekle u znaku ne samo nesrećnih ratova s Turcima, već i u kršenju i ograničavanju već ionako malih ustavnih sloboda i obračunavanju sa socijalističkim pokretom i sa radikalnom strankom, koja je predstavljala glavnog nosioca progresivnih ideja i zahtevala energične reforme. U takvoj zagušljivoj, nervoznoj i napetoj atmosferi, sasvim je razumljivo da se nauka o književnosti vrlo teško i vrlo sporo razvijala i da je naša kritika uglavnom tapkala starim romantičarskim stazama. Kako, međutim, istorija u Srbiji vrtoglavo brzo teče, tako se i opšta situacija u zemlji i stanje nauke o književnosti, kritike istorije, naglo menja pojavom modernih mislilaca, koji su kidali sa starim prevaziđenim tradicijama i otkrivali nove horizonte i nove mogućnosti, kako i za samu literaturu tako i za naučno ispitivanje njene pojave i strukture. Još pre nego što je 1903. svrgnuta dinastija Obrenovića, pre nego što je počela sjajna epoha srpske književnosti, kritike i nauke, počeli su da se javljaju vrlo značajni pokušaji zasnivanja modernije, naučnije estetike i književne teorije. Ljubomir Nedić je zasnovao psihološku estetiku i prvi u Srbiji počeo da posmatra umetnost kao nezavisan fenomen koji ima svoju sopstvenu, posebnu unutrašnju vrednost. Pored njega, pojavljuje se i Bogdan Popović, koji ne samo svojim predavanjima na katedri uporedne književnosti, već i svojim prvim spisima, odlučno nagoveštava da se mora prekinuti sa romantičarskim impresionizmom i započeti ispitivanje književnosti estetičkim merilima. Tako se, pri kraju prošlog veka, u Srbiji zasnovala već, ako se tako može reći, izvesna škola koja je propovedala samostalnost literature s jedne strane, a s druge zahtevala i uticala na što brže i potpunije uključivanje srpske literature u veliku porodicu evropske književnosti. Razume se, ni Bogdan Popović ni Ljubomir Nedić, kraj sveg svog ogromnog značaja i uticaja, nisu u potpunosti ispunili ono što je zahtevala epoha: brzo oslobađanje srpske književnosti od romantičarskih rekvizita, njenu modernizaciju i evropejizaciju, i povezivanje sadašnjosti sa književnom prošlošću u jedan jedinstveni kulturni organizam. Tu dvostruku potrebu epohe — aktualizaciju prošlosti i modernizaciju sadašnjosti — najbolje je i najpotpunije izrazio Jovan Skerlić. Dva velika cilja stalno su lebdela pred očima Skerlićevim u trenutku kad se kao doktor nauke o književnosti vratio iz Ženeve i u svojoj 26. godini zajedno sa Bogdanom Popovićem, svojim profesorom, osnovao Srpski književni glasnik koji će predstavljati stožer srpske književnosti i kulture sve do prvog svetskog rata. Ta dva osnovna cilja mogla bi se ukratko okarakterisati: kao svest o zaostalosti i učmalosti kako naše umetnosti tako i kulture uopšte, i kao uverenje da se samo modernim, radikalnim, pozitivističkim metodom može izmeniti ne samo društvo u kojem se živi, već i njegova književnost koja treba da bude sjajan i vedar pomagač ljudima u njihovom kretanju ka lepšoj budućnosti. Skerlić je bio izuzetno progresivna ličnost, i njegovi politički i estetički pogledi predstavljali su u stvari krajnji građanski radikalizam preuzet, uglavnom, iz francuskih izvora — od pozitivista i vitalista, i kombinovan sa domaćim progresivnim shvatanjima koje je započeo Svetozar Marković. Tako odgajen i orijentisan u smislu racionalnog, reformatorskog pozitivizma, Skerlić je tačno označio i sažeo gotovo sva prethodna i suvremena progresivna kretanja u jednu veliku i moćnu sintezu koja je uobličila i konkretizovala epohu.
Za razliku od svog prvog učitelja Bogdana Popovića, koji je literaturu posmatrao strogo i isključivo estetički, Skerlić je znao da srpska književnost još nije doprla do faze koja će omogućiti njenu potpunu autonomiju. Drugim rečima, naime, Skerlić je bio ubeđen da literatura ima i te kako važnu i odgovornu funkciju u svakom društvu, a naročito u malim i nerazvijenim sredinama kao što je bila srpska njegovog vremena. Ta funkcija, po njemu, sastojala bi se pre svega u nužnosti da literatura bude realna i realistička, i da otvorenih očiju i pošteno gleda u život i njegove probleme. Naučen od francuskog vitaliste Gijoa da je umetnost pre svega izraz životnog zdravlja i snage, Skerlić je čitavog svog kratkog života, uprkos klonućima i sumnjama, čvrsto verovao da naša književnost mora da ide putevima zdravlja, lepote i životne radosti. Razume se, kod čoveka njegovog talenta i njegove osetljivosti, ovaj stav nije bio shematičan, ali je suštinom uvek zahtevao od literature manje ili više čiste zdrave odnose prema društvu. U ime tog istog principa, Skerlić je naglašavao svu opasnost koja preti od već preživelog romantizma i njegovih stalnih recidiva, pa je čak u toj bojazni i preterivao, smatrajući, uglavnom, da naš romantizam nema izuzetno veliki značaj, koji mu se inače pridavao. Vezujući se, tako, direktno za racionalizam i prosvetiteljstvo Dositeja Obradovića, — razume se umnogome oplemenjen i modernizovan suvremenom naučnom mišlju — Skerlić je stalno napadao "na jednu izveštačenu, bolešljivu poeziju pesnika bez talenta koji su pevali o zaljubljenim slavujima što pripevaju zarumenelim ružama, na promuknuta gukanja draganama crnih očiju i rujnih usana". Bio je to stav gotovo suprotan stavu Bogdana Popovića ali, rekli smo, stav koji je nikao i bio određen najdubljim interesima epohe. Jer, ne treba gubiti iz vida činjenicu da je prva decenija našeg veka predstavljala zlatan period srpske književnosti, srpske naročito, i da se u tom kratkom periodu rascvetalo gotovo sve. Poezija je oštro prekinula sa prevaziđenim i uskim romantičarskim okvirima i krenula ka dotada nepoznatim horizontima simbolizma; proza je, takođe, prestajala da bude sentimentalna jadikovka i sve se više pretvarala u realističku opservaciju, u psihološko produbljivanje, u satiru, u gradsku literaturu. Taj novi senzibilitet, koji je označavao čitavu revoluciju u stanju duhova ondašnje Srbije, dobio je u Skerliću svog vatrenog i strasnog ideologa, čime se dodiruje još jedna važna komponenta njegovog opšteg pogleda na književnost i njenu funkciju. Verujući, kao što smo videli, da književnost mora da odigra svoju ulogu u opštem progresu ljudskog društva, Skerlić je u isti mah vrlo dobro znao da se ta uloga ne može ispuniti i ostvariti ako literatura i kritika ostanu na manje-više folklornom planu i izvorima, i ne krenu ka savremenim, u svetu prihvaćenim mogućnostima i metodima. Iz ove dvostrukosti, iz ovog spoja između utilitarnog shvatanja i zahteva za modernizacijom, nikli su gotovo svi Skerlićevi veliki i manji radovi i oni predstavljaju srž i osnovu njegovog naučnog i književnog vjeruju. Jest, bilo je, kao što to uvek i biva, u toj strasnoj veri trenutaka sumnji i klonuća, bilo je neophodno da se pred kraj svog života i ovaj snažni čovek uzdrma i počne da sumnja u vrednost optimizma i radosti, koji su neprestano bivali opovrgavani surovom životnom praksom njegove zemlje. Ali uprkos tome, Skerlić je dobro osećao da se jedna mala literatura vrtoglavo približava svome zenitu i da u tom približavanju i u toj razuđenosti valja tražiti smisao njene egzistencije i suštinu njene poruke koju je više od jednog veka upućivala ovom narodu. Ta poruka, još nedovoljno naučno sistematizovana i organizovana, predstavljala je treći sloj dubokog Skerlićevog interesovanja. Zato je on preuzeo na sebe posao od koga bi se mnogi uplašili: da, u vreme kada još nije postojalo mnogo prave naučne i istorijske građe, pokuša da obuhvati osnovne tokove i kretanja srpske literature od XVIII veka do njegovih dana, i da time dokaže da i u narodu koji ima tako istrzanu i nepravilnu liniju istorijskog razvoja, postoji literatura kao stalni saputnik i stalno svedočanstvo nacionalnog uzdizanja, slutnji, padova i nadanja. Nije na nama ovde da ispitujemo pobliže svu ogromnu vrednost Skerlićevog rada na istoriji književnosti, važno je samo konstatovati da je njegov istoričarski rad, kraj sve kratkoće vremena, kraj svih nedostataka, ne samo nezaobilazan već i do sada najzamašniji poduhvat u Srbiji na ovome polju. Jer, njegove knjige iz istorije književnosti ređale su se jedna za drugom: Jakov Ignjatović, 1904; Omladina i njena književnost, 1906; Srpska književnost u XVIII veku, 1908; Svetozar Marković, 1909; Školsko izdanje istorije srpske književnosti, 1912; Istorija nove srpske književnosti, 1914. U svim tim radovima provejavala je neprestano jedna te ista misao i jedno naučno uverenje. Skerlić je, i ovde, strasno verovao da se istorijsko kretanje jedne literature ne može razlučiti od istorijske sudbine naroda koji je stvara, i da je, prema tome, literatura ne samo svedočanstvo, već i istorijska nužnost kojom se objašnjavaju mnoge skrivene težnje i ideali jednog istorijskog trajanja. Valja nagovestiti pri tom da je Skerlić u svojim istorijskim istraživanjima, kraj već pomenutih opštih principa, uglavnom primenjivao pozitivistički metod ispitivanja činjenica, uz uverenje da se književnost unutrašnje menja po ritmičkim zakonima neprestanog smenjivanja literarnih formi i nadahnuća. Ovaj princip Skerlić je u stvari izučio kod svog učitelja Renara i njemu ostao dosledan u gotovo svim svojim istorijskim radovima. "Tendencija koja je preovladavala u jednoj epohi — piše on prikazujući Renarova shvatanja — uvek je zamenjena u sledećoj, potpuno suprotnom tendencijom. . . Taj zakon, koji bi se mogao nazvati zakonom naizmeničnosti, mogao bi se nazvati opštim zakonom." Ostajući dosledan i veran svojim naučnim principima, Skerlić je krunisao svoj rad istorijom književnosti, koja i danas predstavlja jednu od najznačajnijih knjiga za proučavanje naše književne prošlosti. Bio je to posao dostojan svakog poštovanja i divljenja jer je Skerlić živeo suviše kratko da bi uspeo do kraja da zaokruži svoje delo. Pa i ovako, ono je do te mere sveobuhvatno, da će zahtevati duge i ozbiljne analize dok se njegova vrednost do kraja ne otkrije. *
Pravi istoričar literature mora biti i književni kritičar. Skerlić je, kao i svi njegovi veliki uzori, srećno u sebi spajao i jedno i drugo. Otuda, ova serija njegovih kritika sabrana u već klasičnim Piscima i knjigama predstavlja, u stvari, srž Skerlićevog odnosa prema literaturi svoje epohe i osnovu za razumevanje čitave njegove raznostrane delatnosti. Iz dana u dan, strasno i neumorno, on je u Srpskom književnom glasniku i van njega, pratio razvoj srpske književnosti. Sva njegova ljubav i sva njegova strast jasno se ogledaju u tim člancima, koji su predstavljali ne samo konkretnu primenu estetičkih načela, već i pravi obrazac kako jedan kritičar, u određenim istorijskim okolnostima, može da postane bukvalno vodič i oslonac literature koja doživljava period svog sjajnog rascvetavanja. Brižljivom analitičaru lako će pasti u oči činjenica da Skerlić u svom dnevnom kritičarskom poslu, kraj sve odgovornosti, kraj sve delikatnosti, nije mnogo odstupao od svojih opštih načela. Bio je to stav u kojem se mešala naučna i istorijska vokacija sa ljubavlju i verom da su nastupili trenuci za prave, ozbiljne dijaloge s književnošću, koja je sve više i više rasla i postajala sve dublja i modernija. Istini za volju, treba naglasiti da je Skerlićeva osnovna strast bila usmerena ka proznoj književnosti, jer je on, u svom radikalizmu i pozitivizmu, duboko verovao da je roman najvažniji literarni rod, da se samo u njemu mogu realistički odraziti ljudi, njihove sudbine i društvena kretanja. Otuda je on u svojim kritikama proznih pisaca, počev od Jakova Ignjatovića pa sve tamo do Uskokovića i Bore Stankovića, bio gotovo nepogrešiv; njegove ocene izrečene u jednom dahu, brzo i sigurno, nose i dan-danas pečat istorijske istine. Zato se Pisci i knige danas, na razdaljini od pedeset godina, moraju posmatrati dvostruko: kao dragocena istorijska građa i kao dokaz da je u ovoj literaturi živeo i delovao kritičar koji je u svojim suočavanjima umeo da oseti prave vrednosti koje su tek počele da osvajaju svoje mesto pod suncem. I današnji čitalac osetiće duboko zadovoljstvo pri čitanju Skerlićevih kritika, jer su one dokaz izvanrednog talenta kojim je ovaj čovek raspolagao i koga je tako štedro i nesebično rasipao "na polzu svoga naroda". Sa mnogo strana se može prići proučavanju Skerlićeve kritičarske delatnosti. No ono što, čini mi se, za današnjeg čitaoca predstavlja najživlji interes, to je svakako Skerlićevo toliko diskutovano i mnogo osporavano shvatanje poezije. Jer, činjenica je da je srpska poezija u Skerlićevo doba doživela jedan od svojih najbujnijih rascvata, pa je sasvim prirodno da je jedan tako aktivan i tako odlučno usmeren kritičar kao što je bio on, morao da dolazi u sukob sa izvesnim tendencijama u razvoju poezije, koje su bile suprotne njegovim gledištima. Ako se ima na umu već nagovešteno Skerlićevo shvatanje o aktivnoj i životnoj ulozi literature, onda treba ispitati šta je taj princip značio u svojoj primeni na poetsko biće. Šta je u suštini taj Skerlićev toliko hvaljeni i toliko osporavani princip životnosti poezije? Pre svega, on je sastavni deo njegovog pogleda na svet, duboko progresivnog, demokratskog i humanističkog. Ako se Skerlić pogleda kao velika sinteza nacionalne misli i stremljenja koja je obuhvatala širok raspon od oslobodilačkih ideja, preko naučnog, racionalnog razbijanja sleđenih istorijskih mitova do jasno naglašene težnje da se sve pozitivne energije uklope u veliki proces modernog preporoda, onda i njegovo shvatanje poezije, krcato istorijskim smislom, znači tačni refleks, bogaćenje, evropejizaciju naše poezije. I baš zato što je Skerlić nalazi u samom srcu sjajne epohe naše poezije, što je ogromno doprineo da se razgrne čitava šuma kvazi romantičarskih predrasuda, što je u ime modernih naučnih metoda odlučno rušio zablude, a u ime umetničkog i kulturnog preporoda odbacivao periferno-sladunjavo pomodarstvo, on je pravi, suštinski nosilac ideja moderne poezije, bez obzira na manje važna i sitna neslaganja i nesporazume. Hteo bih da dodam i ovo: u našoj preteranoj bojazni da nam se ne prebaci primitivizam i nerazumevanje poezije i poetskog, mi smo olako spremni da prebacimo Skerliću njegovu — suprotnu — bojazan od dekadencije i utapanja u naglašenu privatnost i zatvorenost poetskog doživljaja. Jer, govoreći otvoreno, Dis je na primer, u tom trenutku, predstavljao zaista, u određenom smislu, dekadentnu pojavu — onako zbunjen, sanjarski rastužen, na ivici halucinantnog i vizionarskog, sav okrenut od života i zbivanja ka sebi i svom muklom, tihom rastapanju čvrstih obrisa. Jest — i razume se — mi danas u nekolikim njegovim pesmama izvanredne lepote, otkrivamo nove glasove i otkrivamo preteču izvesnih poznijih poetskih kretanja. Ali u ono vreme — 1911. godine — kad se nacija pripremala za velike istorijske obračune, kad se jedna kratka i bogata epoha približavala svom vrhuncu i počecima svog istorijskog kraja, Dis, sa svojom poezijom slutnje i negiranja, jeste bio dekadent i Skerlić bi izdao i samog sebe i svoje stavove, i svoju ulogu, ako ga ne bi napao i negirao. I ne samo njega, već i Simu Pandurovića i još neke, sve one koji su, po njegovom mišljenju sitnim, privatnim, tanušnim brigama i pesimizmom, ometali stvaranje prave poetske sinteze koja će zaključiti epohu. Zato sam i sklon da poverujem da ta tako često i rado pominjana greška Skerlićeva nije bila tako krupna, niti uopšte ima takav značaj u njegovom ogromnom suočavanju sa prošlošću i sadašnjošću poetskog razvoja. Jer, on je u odnosu na poeziju — i ne samo na nju, razume se — morao da stvori gotovo sve: da se odluči, konačno i definitivno, od romantičarskog narodnjaštva u shvatanju uloge i funkcije poezije; da prevaziđe jednostrani estetički psihologizam Ljubomira Nedića; da zanemari tananost Popovićevih ispitivanja u ime jedne opštije i moćnije estetičke istine itd. Može se zamisliti strahovita usamljenost u kojoj je morao živeti i biti ovaj čovek, čiji su stavovi bili sve drugo samo ne mirni i hladni aristokratizam. Zato je on i morao — i dobro je što je tako bilo — da suprotstavlja jednu širu svest o poeziji onoj koju je nudio tek probuđeni, uzdrhtali trenutak, začuđen i zaljubljen u mogućnosti koje je slutio i horizonte koje je otkrivao. Skerlić je znao, onako srastao sa epohom, i ispred nje u isti mah, znao je dobro kakve sve potencijalne opasnosti vrebaju mladu, radoznalu poetsku biljku na pustošnim vetrometinama evropske poezije koja je disala opojnom zrelošću svojih kontinuiteta, mudrosti i iskustva. Bio je njegov životni san, a i naučno uverenje u isti mah, da poeziji treba pomoći da se što više i brže uklopi u evropsku, ali nikako po cenu žrtvovanja svoje sopstvene nacionalne i kulturne osobenosti. On je vrlo dobro znao da taj neizbežni proces bogaćenja i rafiniranja ne može proći bez slabosti i zamora, da će se mlado tkivo našeg poetskog bića često rastrzati između proste imitacije velikih uzora i plašljivog držanja za oveštale, konvencionalne, tradicionalne norme i vrednosti. Pogubna protivrečnost koja nikako još nije iščezla iz poezije ove zemlje . . . I ako se tu vidi centralni filozofski i estetički problem Skerlićevog odnosa prema poeziji, a on je baš tu i ležao, onda mnoge stvari postaju jasnije. Skerlić je zaoštravao svoje stavove uvek tamo i uvek onda kad bi osetio da se jedan pol ove protivrečnosti oštro i preteći pojavljuje. U tim trenucima on bi postajao uznemiren i sva ogromna snaga njegova duha bi se usprotivila kočenju i ometanju istorijskog procesa. Tako je on postajao gorak i opor kad bi u našoj rodoljubivoj poeziji nazreo elemente prošle epohe, emocionalnosti i shvatanja koja su vukla u primitivni, konzervativni balkanski odnos prema istoriji, poeziji, oslobođenju. Pri tom ne treba zaboraviti da su elementi ovakvog shvatanja bili veoma prisutni i glasni, i da je naša rodoljubiva lirika hronično patila od romantičarske idolatrije prošlosti i nacionalnih mogućnosti, pa prema tome predstavljala vrlo istaknutu polugu pomenute protivrečnosti. Skerlić bi joj tada suprotstavljao savremeno i demokratsko shvatanje patriotizma, negirajući prevaziđene, opasne neoromantičarske okoštalosti: "Ako se danas ne kunemo više — pisao je on — Milošem i Markom, i ako više pobožno ne celivamo gusle . . . ako više ne vitlamo sabljom dimišćijom i . . . ne "škrgućemo zubi" kada vidimo Turčina, mi imamo puno i razvijeno narodno osećanje, dublje, razumnije i plodnije nego što je nekada bilo. Pored svega poštovanja za narodnu prošlost, mi ne dajemo ni prebijene pare "za istorijska prava" i mi smo duboko ubeđeni da pravo jednog naroda na život ne počiva na prašnjavim pergamentima i svadbenim ugovorima vladara..." Takvi su izgledali obračuni sa našim domaćim, regresivnim brigama i mitologijom. A kad bi se dotakao bolje strane naše moderne poezije, one koja je stupala u evropsku porodicu — kao što su to bili Dučić, Rakić, Pandurović itd. — i tada bi Skerlićeva bojazan od epigonstva i utapanja, koje bi lišilo poeziju ličnosti i svežine, dobijala oštre obrise i značila kritičarsku interpretaciju jednog sasvim određenog filozofsko-estetičkog uverenja. Čini mi se — u ovoj analizi Skerlićevbg odnosa prema poetskim suprotnostima — da se u toj bojazni mogu otkrivati svi najdublji razlozi koji su ga nagonili da neumorno govori i opominje na realnu situaciju naše kulture, na stvarne mogućnosti naše poezije koja je tražila svoje novo mesto pod suncem. Radostan što se pojavljuju stvaraoci koji negiraju sheme prošlosti, on je u isti mah, sasvim opravdano, strepeo od potčinjavanja i pomodarstva koje neće značiti autentični poetski izraz epohe. Karakteristične su reči izrečene povodom pojave prve Rakićeve zbirke, reči koje jasno pokazuju da je Skerlićeva estetika bila daleko od toga da bude čisto i nevino usmerena samo ka umetničkom fenomenu, već je stalno bila izraz napora da se poezija ostvari kao akt koji će intimno drugovati sa opštom atmosferom i stremljenjima epohe. Bili su obojica mladi, obojica veliki na svoj način kad su se sučelili, te 1904. godine — Rakić i Skerlić — obojica nosioci jednog novog stila i novih intelektualnih i estetskih odnosa, a u isti mah i duboko različiti: Rakić je bio pesnik, jedan od tvoraca novog izraza, a Skerlić borac i ideolog, kritičar i istoričar koji je morao da zapazi, u istom zamahu i dahu, i talenat i kulturu koju je voleo i vidan uticaj lektire koji je nagoveštavao prerani umor i gorčinu. Iz tih varničavih razlika i sudara, rađala se nova poezija i Skerlićeva mladalačka otvorenost rečito govori o mukama koje su obuzimale nosioce novih kulturnih i umetničkih izraza. Evo tog teksta, tog već klasičnog svedočanstva o dramatičnosti i tragici mučnog rađanja jedne poetske epohe: "Ja ostajem toliko i tako nepopravljivo naivan, da uporno držim da je taj književni diletantizam i čisto kontemplativni pesimizam samo jedna skučena, oskudna i neplodna vrsta poezije, da to nije ona poezija koja ostaje večito mlada u srcima ljudi i čitavih pokolenja, da mladi ljudi od vrednosti imaju nešto više i bolje da kažu u jednom tako zaostalom narodu kao što je naš, i da se od njih traži nešto šire i čovečnije od književnih simbola i večitih kletava života . . ." Kad jedan kritičar bude primoran da se ovako gorko obračunava sa poetskim talentima, iz razloga koji nisu samo i strogo estetički, onda počinje da biva jasnija ne samo pozitivna i nadmoćna uloga već i lična drama i tuga čoveka koji se nadkrilio, u prelomnim trenucima, nad epohom i istorijom. Tad su jasniji njegovi radovi o Dučiću, Simi Panduroviću, i ranije, o Lazi Kostiću, Jovanoviću-Zmaju i mnogim drugima, svim onim pesnicima koji su na ovaj ili onaj način značili nešto u istoriji naše poezije. Tek tako, čini mi se, može da se razume i već čuveni Skerlićev antipesimizam koji je, u stvari, samo bio svest da do pravog pesimizma još nismo dorasli i da još nije vreme da sebi dozvolimo mali poetski luksuz i igru sa tugovankama koje nisu nikle iz pravog očajanja i negacije, već iz potrebe za površnim, verbalnim afirmacijama. Zato i nije potpuno tačno tvrđenje da je Skerlić bio protiv pesimista — on koji je toliko voleo svu šarolikost i sve bogatstvo života — već će biti tačnije reći da je samo strasno želeo da se renesansa naše poezije odigra, po njegovom mišljenju, u pravim okvirima i u pravoj vezanosti sa svim ostalim duhovnim kretanjima u zemlji koja je koračala u budućnost. Svuda gde je osećao da se radi o pravom, izvornom i autentičnom pesimizmu, on ga je pozdravljao — dokaz više da je on kraj sve složenosti svog pogleda na svet — ipak mogao, i ne retko to i činio, da poeziju posmatra i sa čisto estetičkog stanovišta. Zar je i moglo biti drukčije? Zar bi Skerlić do te mere bio izuzetna i znamenita pojava da nije mogao i estetički da se određuje, da tanano prima i razume poeziju i onda kada se ona suprotstavljala njegovim neestetičkim idejama i vizijama. Čitalac će videti da je na tome putu bilo umora, klonuća i sumnje. Ali će isto tako videti, sakupljeno i verno sačuvano, kako u ovim Skerlićevim tekstovima kuca živo i toplo srce jedne književne epohe koja je postala sastavni i nerazlučni deo našeg trenutka i naše savremene književnosti.
Zoran Gavrilović |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Sub 5 Maj - 12:06 | |
| SVETLI DANI
Nade koje su u vekovima tame i stradanja održavale srpski narod, snovi tolikih naraštaja srpskih, danas se uveliko ostvaruju. Za tri nedelje dana Stara Srbija i Severna Maćedonija, drage zemlje naše slavne prošlosti, gde je svaki kamen za nas jedna istorijska uspomena, oslobođene su; ceo Balkan vraća se u ruke balkanskim narodima, i u rici topova i u rumeni požara odigrava se poslednji čin veličanstvene istorijske drame: borbe Evrope i Azije, civilizacije i varvarstva. Otpočeo je veliki rat za slobodu. Kao plahoviti gorski potoci u proleće, prejurili su srpski vitezovi preko uskih granica Srbije, i silinom, kojoj se ništa na svetu nije moglo odupreti, nadrli su u zemlju plača, u istinsku dolinu suza, koja se zove Stara Srbija. Munjevitom brzinom raskovani su lanci vekovnome roblju. Srpski vojnici borili su se kao lavovi. Celi pukovi, celi oružani okruzi, u strahovitim bojevima na Mrdarima, kod Kumanova, kod Novog Pazara, kod Velesa, kod Prilepa, kod Bitolja, srljali su slepo unapred, u kiši od kuršuma i šrapnela, pred razjapljenim čeljustima topova i mitraljeza, ne ustupajući nikada ni stopu, skačući preko leševa, hvatajući se za gušu i valjajući se po krvi i blatu sa varvarima. Onaj divni srbijanski seljak, koji je svojom krvlju i znojem poškropio i stvorio današnju Srbiju, potomak onih koji su prvi na Balkanu digli krvavu zastavu bune, oblagorođen školom i slobodom, zadivio je i one koji su znali njegovu neizmernu životnu snagu i silno pregnuće skamenjena Evropa je sa zaprepašćenjem videla čudo: kako pred šumadijskim seljakom u opanku i u surom suknenom odelu beži u divljem topotu i od straha izbezumljena turska vojska, od koje je nekada svet drhtao i koja uživa glas jedne od najhrabrijih i najopasnijih vojski koje danas postoje. I ginuo je ne samo seljak no i varošanin, miran građanin u kome je na bojnom polju provrela stara zaspala hajdučka ćud predaka, inteligencija, školska mladež, — svi su oni ginuli. Oficiri srpski, rodoljubivi, hrabri, čestiti oficiri, prednjačili su primeromu izlagali se prvi pred smrtonosnom vatrom, dajući snagu i primer hiljadama koji su iza njih jurili napred, padajući kao snoplje, tako da su celi pukovi ostajali bez komandanata i komandira. Vladalačka kuća, iznikla iz naroda, i koja je vezala svu svoju sudbu sa narodom, bila je među narodom. Stari Kralj, negdašnji ustaša u Bosni, doživeo je da se ostvari velik san njegovog velikog deda, i krunisaoje svoju poštenu, rodoljubivu i ustavnu vladavinu triumfalnim ulaskom u Dušanovo Skoplje. I oba njegova sina, i budući kralj Srbije, koji je bio na čelu pobedonosne slavne armije, i Kraljev brat, koji je vodio srpsku konjicu u strahovitom gonjenju Turaka, od Kumanovado Velesa i Kraljeva kći, koja je sa dalekog severa došla kao nova Kosovka devojka da vida rane kosovskim osvetnicima, sva narodna vladalačka kuća činila je svoju punu srpsku dužnost. Cela zemlja, svi, svi, svi su učinili svoju dužnost, i mlado i staro, i muško i žensko, i koliba i presto, i selo i varoš, i vojska i građanstvo, i crkva i škola, sve je bilo na svom mestu i dalo sve što je moglo dati. I svet je mogao da vidi šta sve znači i šta je sve u stanju da učini jedan narod odrastao u slobodi, koji hoće da živi i koji je u stanju za svoj život da mre. Veliko delo narodnog oslobođenja, herojski (junački) započeto pre sto godina, primiče se svom kraju. Kada je 1804 godine u Šumadiji metnut prvi ugarak u turske hanove i aginske konake, i kada su proplanci Venčaca, Bukulje i Rudnika počeli odjekivati od ustaničkih pušaka, to nije bila samo mala buna bedne raje jednog turskog pašaluka, no početak oslobođenja celog srpskog naroda. I onda, kada su šumadijski seljaci sa puškama škljocarama i trešnjevim topovima ustali protivu strašnog carstva turskog, koje je u svojim gvozdenim šakama držalo silne narode u Evropi, Aziji i Africi, narodni pevač je osetio svu istorijsku veličinu događaja, i u njegovoj pesmi gavranovi, koji sa mišarskog razbojišta vraćaju krvavih kljunova i krila, grakću udovici turskoj: Rani sina pak šalji na vojsku, Srbija se umirit' ne može! Srbija se, odista, nije umirila i sebično uživala plodove svoga oslobođenja. Njena sloboda bila je početak srpske slobode. I kao kada se kamen baci u mirnu vodu, pa iz prvoga malenog kruga na vodenoj površini šire sve veći krugovi, tako se sloboda srpska iz Šumadije širila na ostale i okolne krajeve srpske. Posle Šumadije došao je na red ostatak beogradskog pašaluka, zatim okruzi na Moravi i Timoku, 1878 jedan znatan deo Stare Srbije. Mlada Srbija, Nova Srbija, ta mala zemlja koja je u svima svojim nevoljama sačuvala svoju veliku dušu, nije prestajala brinuti brigu za celo Srpstvo, istrajno i predano kućila je opštu narodnu kuću, i evo sada cela Stara Srbija, znatan deo Maćedonije i jedan deo stare Zete ulaze u Srbiju, — idući uvek glavnom cilju: ka celoj Srbiji.
(Pisano u vreme balkanskog rata 1912 godine)
Digitalni arhiv Infobiro Sarajevo Datum publikacije: 1933-01-01
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Sub 5 Maj - 12:07 | |
| JOVAN SKERLIĆ U SVOME I U SVIMA VREMENIMA
(Reč na dodeli Nagrade "Jovan Skerlić" za knjigu Počeci i vrhovi, izdavač "Altera", Beograd 2010)
Ceo vek i trideset tri leta po svom rođenju, devedeset šest godina posle svoje smrti, Jovan Skerlić — najbolji kritičar i istoričar u sveukupnoj srpskoj književnosti — daruje, evo, svoje ime jednoj nacionalnoj književnoj nagradi. Da je bilo mudrosti, nagradu sa Skerlićevim imenom osnovala bi Srpska kraljevska akademija, čiji je bio član, odmah posle Prvog svetskog rata. Nije bilo mudrosti. Da je bilo pravde, nagradu "Jovan Skerlić" za najbolja dela iz srpske kritike i istorije književnosti dodeljivao bi fakultet, danas Filološki, na kojem je novu nacionalnu književnost predavao. Nije bilo pravde. Da je bilo časti, srpski Institut za književnost, osnovan posle Drugog svetskog rata, u čijim je izdanjima Skerlić najnavođeniji autor, poneo bi njegovo veliko ime ustanovio i nagradu. Nije bilo časti. Po izvesnome višem znamenu — što u našem narodu, zagleda li se u prošlost, nije retka pojava — mudrost, pravda i čast izabrali su za ovu odsudnu ulogu zavičaj Skerlićevih junačkih predaka — ustaničku Topolu. "Stvaran vekovima, nizom predaka borbene i ubojite prirode" — tako je ličnost Skerlićevu odredio Jovan Cvijić, imenujući ovim opisom koliko dubinu i značaj, toliko rasprostranjenost i zračenje njegovoga dela. Ko je, uistinu, bio Jovan Skerlić? Poslužiću se rečima najpozvanijih: Neumorni orač i sejač na velikoj neuzoranoj ledini naše književnosti i kulture, jedan od najuglednijih, u Srpstvu najpoznatiji profesor Beogradskog univerziteta, vodeći književni kritičar i istoričar, urednik prestižnoga Srpskog književnog glasnika — najboljeg književnog časopisa kod nas, moralist u izvornom smislu te reči, prosvetitelj i društveni reformator, plameni besednik uspravljenoga, muškog stava, nacionalni borac i ideolog sa širokim uticajem, jedan od najboljih srpskih novinara uopšte. I dalje: Sintetičar izuzetnoga dara i vizionar, bogomdani stilist, proučavalac kolosalne radne usredsređenosti i istrajnosti, učitelj energije koga groznica za radom do kraja života neće napustiti, polemičar i pisac sa svim vrlinama duhovnoga heroja, "najintenzivnije i najdinamičnije Ja — reći će Branko Lazarević — koje je ikad prošlo kroz našu književnost".
Taj i takav Jovan Skerlić ostaje, van svake sumnje, u srpskoj kulturi, u opštem narodnom životu Srba, pojava koja, došav iz nerastumačivih dubina vremena i istorije, odavno i daleko premaša granice svoje epohe, ostaje — po vidovitim rečima Isidore Sekulić — "ono što se najbolje moglo i smelo biti: temelj, ono što stoji i drži i čvrsne, i što najzad tamo leže gde će se i dalje stojati i držati". Srpskoj kulturi Skerlić je ostavio šest tomova književnih studija, ogleda, članaka, prikaza, zapisa; četiri monografije, tri istorije; knjigu literarnih feljtona, knjigu parlamentarnih beseda; tom, a možda i dva, tri, novinarskih tekstova, komentara, beležaka (najčešće nepotpisanih). Ostavio je monumentalnu Istoriju nove srpske književnosti, najtrajnije i najbolje delo srpske književne istoriografije do danas. U kritiku i istoriju, u nauku o književnosti Jovan Skerlić ušao je 1900. godine. Umro je 15. maja 1915. Kako je, onda, sve to postigao? Najteža pitanja ostvaruju punoću, dostižu apsolutum iscrpnosti i tačnosti u najjednostavnijim odzivima. Upravo je takav moj odgovor: Ogromnome daru koji je posedovao, pridružio je neumoran, ispolinski rad. Već đačke beležnice Skerlićeve, gotovo sve imale su na prvoj stranici, kao moto i kao program, zavetnu misao klasičnih Rimljana: Spes in labore.
Isidora Sekulić navodi pismo što ga je svojevremeno dobila iz Srpskog književnog glasnika: "Dođite da radimo... Vaš Jovan Skerlić." Ni nedelju pre smrti, 10. maja 1914, u dan kada je prvi put osetio fatalne bolove od kojih će umreti, zaklinje Branka Lazarevića, u poslednjem pismu njemu upućenom: "Pišite!" Skerlićevu radinost i temperament Pero Slijepčević objašnjava ovom mišlju: "L’élan vital, kod mnogih pitanje svih pitanja, kod njega je odgovor na sva pitanja.“ Ja, dakle, ne sumnjam u svedočanstvo Branka Lazarevića, možda najprisnijeg njegovog saradnika, koji o Skerliću kaže: "Za njega se može reći da je prosto sagoreo na radu od rada." Rad iznad svega — to je Skerlićeva deviza nad devizama. "Gusta intelektualna noć koja nas omotava", sve nas, sve ljude u svim vremenima, može se, po njemu, jedino radom savladati. Napisao je: "Raditi, to je živeti. Ići uvek, tražiti uvek, nadati se uvek, trošiti žive sile koje hoće da izbiju." O Vuku Karadžiću Skerlić ovako svedoči: "Radnik bez premca u našoj književnosti." Iz ugla koji otvaraju dužina veka i obim dela, biće da taj sud važi za Skerlića još i više. Simbolički, sudbina Skerlićeva može se predstaviti rečima kojima je on opisao sudbinu Žan-Mari Gijoa, mislioca i pisca koga je doživljavao kao učitelja u biblijskom značenju reči: "Rad ga je ubio." O stogodišnjici Skerlićevoga rođenja, godine 1977, Dragiša Vitošević zabeležiće, asocirajući baš na te reči, da je Jovan Skerlić, "na žalost, sve dosad, jedini Srbin koji je umro od rada". I Vitošević odmah zatim dodaje: "Veći podvig i veće zaveštanje on nam zaista nije mogao ostaviti." Prvi rad Jovan Skerlić objavio je sa petnaest godina, kao gimnazijalac-pesnik. Zreli Skerlić darovao je svome rodu, svima nama, zavetne stihove: "Pa vremena kad nas neumorne zgaze, / Nek za nama budu utrvene staze!" Moja knjiga Počeci i vrhovi, ovenčana danas nagradom "Jovan Skerlić", vaspostavlja upravo toga, upravo takvog Jovana Skerlića.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Sre 6 Feb - 10:48 | |
| Ljubav sa "neuglednom i nimalo lijepom Švajcarkinjom"
Jovan Skerlić (18771914) bio je književnik i književni kritičar. Iako nije dugo živio, Skerlić je za nepune dvije decenije stvorio djela kojima je korjenito izmijenio našu književnu kritiku i istoriografiju.
Rođen je u Beogradu, na Dorćolu, 1877. godine, u građanskoj porodici oca Miloša i majke Perside. Njegov otac bio je vlasnik firme i prodavnice šešira, koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić imao je dvije sestre Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića. Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Diplomirao je francuski jezik, potom otišao u Lozanu, gdje je položio doktorat iz francuske književnosti. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. Zanimljivo je da je Jovan svoju kolegicu sa studija Klaru Šmidlin buduću suprugu, upoznao u domu svog švajcarskog profesora Renara. U svjedočenju Slobodana Jovanovića, Skerlić nije bio vjernik, već je "i samo prisustvovanje crkvenim obredima smatrao za povlađivanje crkvi u borbi protiv naučne misli i političke slobode". Ipak, brak sa Klarom Šmidlin sklopio je vjenčanjem u crkvi sv. Save u Beču, decembra 1902. "Neugledna i nimalo lijepa" i zadugo neprihvaćena u beogradskoj sredini, Klara je imala veliki uticaj na Skerlića, koliko zbog njegovog političkog preobražaja toliko možda i zato što je Klara "smatrala da u maloj, industrijski nerazvijenoj Srbiji socijalizam nema opravdanja ni budućnosti i da bi se njegove velike političke sposobnosti izgubile u neplodnom radu".
Kako god, Klarinu ulogu u Skerlićevom preobražaju ovako tumače:
"Mlada i ambiciozna Švajcarkinja, iskreno ubijeđena u velike književne i političke sposobnosti svoga muža, vjerovala je, zajedno s njim, u njegovu sjajnu karijeru i očekivala da se u novoj domovini uzdigne do one društvene visine do koje nije mogla u svojoj zemlji."
Cijeli kontekst pokazuje ili bar upućuje na mogućnost da bi Skerlićev prelazak sa socijalističke na građansku ljevicu mogao imati i razloge koji nisu samo ideološke prirode.
Skerlić je imao dvije kćerke. Ljiljana je učila slikarstvo kod Bete Vukanović, a njena mlađa sestra umrla je rano. Neposredno poslije Jovanove rane smrti, Klara i Ljiljana su na početku Prvog svjetskog rata prebjegle u Francusku. Ljiljana je imala je dvoje djece ŽanRobera, koji je nedavno umro, i Lenu. Lena se nikada nije udavala, a ŽanRober ima dva sina.
Prepiska sa prijateljima pokazuje da je Skerlić bio duševan čovjek, uvijek spreman da pomogne u nevolji. Dopisivao se pismima sa Aleksom Šantićem, Veljkom Petrovićem, Jovanom Dučićem, Milanom Savićem, Simom Pandurovićem, Vasom Pelagićem i još mnogim istaknutim misliocima tog vremena u kojem je cvjetala ideja jugoslovenstva.
Skerlić je umro vrlo mlad 1914. godine, u 27. godini. "Rad iznad svega" bila je Skerlićeva deviza nad devizama. Simbolički, njegova sudbina može se predstaviti riječima kojima je on opisao sudbinu ŽanMarija Gijoa, mislioca i pisca kojeg je doživljavao kao učitelja u biblijskom značenju riječi: "Rad ga je ubio."
Na sahrani se od Skerlića oprostila i delegacija "bosanske revolucionarne omladine" u sastavu Gavrilo Princip, Vladeta Bilbija i Đulaga Bukovac. Njih trojica nosili su vijenac u počast čovjeku koji im je bio inspiracija kao jedan od ključnih tvoraca i protagonista jugoslovenske ideje
Jedan zapis J. Skerlića s početka XX vijeka, koji podsjeća na današnje vrijeme, glasi:
"U nekim trenucima: kakvo iskušenje da se okrenemo od ovoga sumornog i suhoparnog svijeta! Ali ovo je naše vrijeme, i mi ne možemo živeti tako da mrzimo sami sebe." A ovako Skerlić razmišlja: "Ima trenutaka kada čovek ima da se bori sa istočnjačkom indolencijom, sa mlakom neotpornošću, pasivnim duhom našega sveta, sa ljudima zle volje koji mrze svaki rad za opšte dobro, sa duhovnom i moralnom fukarom koja nigde više nema maha no u Srbiji, i tada je sklon da poveruje da je zbilja donkihotski ispravljati krivu Drinu, isprsiti se pred prljavom bujicom koja nosi blato u sebi i šljam na sebi, da je najpametnije izmaći se iz toga vrzinog kola, kao Volter, 'obdelavati svoj vrt' i čekati bolje i pametnije doba i pokolenja. Ali, te malodušne misli dolaze samo onda kada čovek nema osećanje da mu je dužnost ostati na svome mestu kao soldat istine, kada zaboravlja da nijedan, i najmanji napor nikad nije izgubljen, da zdrav razum mora najzad pobediti, i da bi takvo dezertiranje značilo punu pobedu truleži i rđavštine |
| | | Salome Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
| Naslov: Re: Jovan Skerlić Čet 14 Mar - 4:55 | |
| „Izuzetno velikih vrlina, i istih takvih mana, u svemu suprotnost osrednjosti, Jovan Skerlić je jedinstven primer kako u književnosti treba da se radi i kako se ne radi. Sve mu se može poreći sem talenta i, na dnu toga talenta, nevidjen izvor ideja i reči. U našoj književnosti nema mnogo ljudi koji su umeli tako matematički jasno misliti i tako majstorski pisati kao on... U jednom pismu on poručuje sestri: Čovek je na zemlji da radi, da stvara, a ne da bude srećan. Sreće nema. Šta je taj čovek stvorio za petnaest godina!... Ni po prirodi, ni po vaspitanju, on nije bio izrazito učen čovek... Kao što u njegovoj velikoj bistrini ima zrno površnosti, tako u njegovoj aktivnosti ima senka nasrtljivosti i u samouverenju odsev osionosti. Suprotno od meditativnog tipa, koji živi van vremena, on je čovek dana... Želja mladog Skerlića je, dok je sedeo u skamiji, ne da bude strog naučnik, nego pisac koji impresionira čitaoca i govornik koji fascinira slušaoce. Neprodubljivanje materije i ponesenost rečitošću bile su Skerlićeve osobine od ranih godina.... Obdareni dijalektičar Jovan Skerlić nije bio filozofska glava".
Milan Kasanin
|
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Jovan Skerlić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 497 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 497 Gosta :: 3 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|