|
| Junaci Prvog Srpskog ustanka | |
| |
Autor | Poruka |
---|
Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 9:47 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]VASA ČARAPIĆ (Beli Potok, 1770 — Beograd, 30.11.1806) Po junaštvu, pouzdanju i odlučnosti, čuvenom imenu i dobrom glasu — stajao je u početku ustanka V a s a Č a r a p i ć, vojvoda gročanski, uza samoga Vožda Karađorđa. Tako ga je i pesma narodna stavila, odredivši mu zavidno društvo u lepim stihovima: Beograde, što si potamneo? A kako ti potamniti neću, Kad me biju sa četiri strane: S jedne strane dare od Rusije, S druge strane od Beča ćesare, S treće strane Petroviću Đorđe, A s četvrte Čarapiću Vaso! Nalazeći se na vrhuncu takve slave, Čarapić je junački poginuo na bedemima tvrdoga Beograda u zoru 30. novembra — na Sv. Andriju — 1806. godine. Šta je Srbima značila smrt njegova svedoči narodno pevanje po osvojenju Beograda: Beograde velika radosti! Čarapiću velika žalosti! Beograd se od Turaka uze, Ali soko Čarapiću pade! Ali nam se čini, da to još bolje kazuje zabeleška. M. Đ. Milićevića, kome je Petar Jokić, stari buljubaša Voždov, u pero kazivao događaje iz toga doba. "Kazavši — veli Milićević — kako je Čarapić pao, Jokić se zagušio od plača, i dugo, posle toga, nije mogao nastaviti pričanja". Tako je stari borac žalio za nenaknadnim junakom punih četrdeset i šest godina docnije! Vasa Čarapić rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, a porodica mu je starinom iz Kuča. U Kočinoj Krajini i Vasa se borio protiv Turaka kao mlad dobrovoljac, a po svršenom ratu, kad Turci ponovo zemljom ovladaše, izabran je bio na skupštini nahijskoj za kneza nahije gročanske. Vršeći tu dužnost, Vasa je izišao veoma na glas kao razborit i odlučan starešina. Stoga je i sam bio u krvavu spisku beogradskih dahija zajedno sa bratom od strica, Markom. Saznavši to, Čarapići su se čuvali bliže Avali i gledali su da izbegnu potrebu slaziti u Beograd. Ali kad Marko Čarapić pade kao jedna od prvih žrtava dahiske seče knezova, Vasa vide da je došlo doba drukčijega rada. Skloni se, za vreme, na Avalu, razmišljajući šta će činiti u šumi od mraza ogoleloj, ako bi ga Turci stali tražiti. Zima je izmicala a topliji su dani osvajali i Vasa uskoro ugleda da je glog počeo listati. Junak planu i ožive, izvadi malenu srebrnu paru i udenu u glog, da ga time daruje, pa grunu iz pištolja i radosno kliknu: "Čik sad, Turo! Gora olista: Vasa steče krila!" U tom je počeo ustanak. Kad se posle srpske nedaće na Jagodini, u samom početku ratovanja, vraćao u Beograd opaki dahija Kučuk-Alija sa strašnim imenjakom svojim Gušancem i njegovim besnim krdžalijama — pričekao ih je Čarapić s malo društva u zasedi i od njih učinio pokor. Posle toga su se Turci pažljivije zatvarali u svojim kućama u Beogradu. Ostavljajući na stranu druge bojeve, u kojima se Čarapić tako odlikovao da je stekao prava i slobode ići u svako doba Voždu pod čador bez prijavljivanja — zastaćemo na najslavnijem događaju, na osvojenju Beograda, čemu je Čarapić svesno težio još od samoga početka ustanka. U tom slavnom i krvavom boju Vasa je vodio svoju vojsku i Voždovu gardu na najtvrđu Stambol-kapiju, osvojio je, ušao u varoš i pobednički pošao u pomoć braći koja su napadala na četvrtu — Vidin-kapiju. U najvećoj seči vojvoda Čarapić okrete se svojoj vojsci i viknu: "Za mnom te junaci!" U tom trenutku pogodi ga tane i on pade, smrtno ranjen, pri ulasku u Beograd za čiju je slobodu živeo i za čiju je slavu umro. Vojnici njegovi iznesoše vojvodu svoga na nosilima od pušaka u glavni stan srpske vojske, na Taš-Majdan, gde hrabri ratnik predade dušu Gospodu, ostavljajući amanet da ga sahrane kod manastira Rakovice u blizini Beograda, gde i danas počiva. Na mestu gde je Čarapić pao počinje danas živa "Čarapićeva ulica" slobodnoga Beograda. RS
Poslednji izmenio Enigma dana Ned 10 Feb - 14:23, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 9:49 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]STEVAN SINĐELIĆ (Vojska, 1770 — Čegar, 31. maj 1809) Besmrtni junak čegarski, Stevan Sinđelić, rodio se u Resavi, u selu Vojsci blizu Morave, od roditelja Radovana i Sinđelije. Kako mu otac umre rano, majka mu se, docnije, preuda u drugo selo, te Stevana ljudi znadoše obično samo po majci, pa je i prozvan prezimenom po imenu njenu — Sinđelićem. Jedina ratnička i upravnička škola bejaše tada ili u hajducima ili u službi kod narodnih starešina — knezova. I Stevan bejaše kao momak u takoj službi kod resavskoga kneza Petra, dok ovaj ne pogibe pogubljen, kao i toliki drugi, na prevari od Dahija. Šta je značilo biti momak kod kneza, vidi se i na ovom primeru: Stevan prihvati vlast kneževsku po smrti kneza Petra, i odmah nasta da se i Resava pridruži ustanku koji je već planuo na dve strane oko nje — u Šumadiji i okolo Požarevca. Posao mu pođe za rukom i on se od toga doba nalažaše uvek na čelu junačkih Resavaca. Sinđelić je bio, 1805, i u slavnom boju na Ivankovcu, a kad je 1806. zasnovan Deligrad on se gotovo redovno od toga doba nalazio u toj južnoj vojsci srpskoj. U toj je vojsci dočekao i dan smrti svoje — dan najveće slave srpskog junaštva i srpskog imena. To je dan tužne i slavne bitke na Kamenici kod Niša 19. maja 1809. godine. — Kad od mira — koji je zahvatao drugu polovinu 1807, celu 1808. i početak 1809. godine — ne mogaše biti ništa, srpska se vojska spremi da poglavito u tri pravca produži ratovanje. Jedna se vojska krenu u Bosnu preko Drine: ona imađaše sjajna uspeha. Druga se pod Voždom uputi preko Senice: ona posle krvavih bitaka iziđe kao pobedilac, hvatajući već tanku vezu sa Crnom Gorom. Treća vojska pođe od Deligrada kaNišu. U njoj ne bejaše sve na svom mestu: Vožd bejaše učinio pogrešku i mesto Petra Dobrnjca, koji je dotle slavno upravljao na Deligradu, postavi njegova protivnika, slavoljubivog a nesposobnog Miloja Petrovića. U vojsci nasta negodovanje, a Dobrnjac se sa svojom konjicom odvoji i ode put Knjaževca. Ipak se vojska pod glavnom upravom Milojevom krete Nišu i utvrdi se pred njim u jedanaest šančeva. Najbliži Nišu bejaše veliki šanac na kosi Čegru ispod sela Kamenice. Tu se namesti Sinđelić sa svojom vojskom, pa počne dočekivati turske ispade. Turci se krvavih glava vraćahu gradu, a Sinđelić već govoraše: — Niš je moj! Ja ću prvi ući u njega! Ali su se i Turci bili već u nekoliko koristili svojim pokušajima. Oni su, na ime, poznali da među pojedinim starešinama srpskim nema veze, da ne gospodari u svoj vojsci jedna ruka, ili da je ona — ako je ima — nevešta i nesposobna. Iz svega toga zaključe da im je dužnost po što po to razbiti najjače odeljenje, Sinđelićevo, posle čega će biti lakše svršiti s ostalima. Pripremivši se za odsudan napadaj, Turci iziđu iz grada niškog u sredu 19. maja i upute se prema Čegru. Napred su išli konjanici na belim konjima, za njima konjanici na zelencima, pa onda na alatima, doratima i, najzad, na vrancima. Pomolivši se Bogu, oni izbaciše dva topa pa počeše lagano i u redu prilaziti bliže šancu srpskom. Za tim grunuše plotunom pa odmah udariše na juriš. Ali ih u šancu očekivaše otpor kakvom se ne nadahu. Nasta krvava borba. Turci se ne htedoše vraćati, Srbi ne mišljahu odstupati. Jedinstvenom junaštvu Sinđelićevu sledovala je vojska njegova: već rovovi oko šanca bejahu ispunjeni leševima turskim, kad preko mrtvih svojih stadoše živi Turci uskakati u šanac. Sad se otpoče u samom šancu strašna borba: grudi u grudi, kundački, nožem, handžarem. Videći šta će biti, Sinđelić otvori kapiju na šancu i reče svojima: — Braćo! Spasavajte se ko hoće i ko može! Po tom priđe sredini šanca gde je stajala u lagumu sva džebana. Oko njega se sleže borba a on, prekrstivši se, potpraši pištolj i njime grunu u džebanu. Nebo se prolomi, gust mrak pokri zemlju koja se strahovito potrese, a kad malo posle vetrić raznese dim — ne bejaše više u šancu i blizu oko njega vojske ni srpske ni turske... Vojvode iz ostalih šančeva ne smedoše, prema zapovesti Milojevoj, poći u pomoć. Samo se krete, i preko zabrane, mlavski vojvoda Matejić, ali docne stiže. U najvećem neredu povuče se Deligradu vojska srpska, a pred njom tada iđaše daleko napred Miloje, koga docnije narodni sud zbog toga osudi najpre na izgnanstvo a po tom na smrt. Presuda je izvršena. — Od glava srpskih niški paša sazida čuvenu Ćele-Kulu, neobičan spomenik neobičnoga događaja. Evropski su putnici docnije prolazili tuda, te sa divljenjem govorahu o srpskom junaštvu i o turskom varvarstvu. Dekembra 28. godine 1877. Niš je osvojila srpska vojska. Naskoro po tom zabeleo se skromni mramorni spomenik na mestu samoga šanca i strašne pogibije. Taj spomenik priča budućim pokolenjima da je dignut u slavu Stevana Sinđelića i njegovih besmrtnih junaka; ali on kazuje i to da su oni osvećeni! I dotle čuven, viđen i znan — Sinđelić je u odsudnom trenutku pokazao kako je znao da valja umreti jednoga dana načinom koji će smrt pretvoriti u večni život. RS
Poslednji izmenio Enigma dana Ned 10 Feb - 14:24, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 9:50 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]PETAR JOKIĆ. (Topola, oko 1770 — Topola, 24.04.1852) Petar Jokić, jedan od znatnih učesnika u prvom ustanku, zaslužan je još i kao učesnik u zbiranju građe za istoriju onoga burnoga i lažnoga vremena. Dok je prvim radom svojim poznat tek istoricima dotle je zanimljivim podacima koje je pružio istoriografiji postao poznat i širim krugovima čitalačkim. Jokić je živeo u Topoli kad mu je zaslužni književnik srpski M. Đ. Milićević, i sam tu živeći, obratio pažnju na istoriografsku važnost njegova sećanja i kazivanja. "Poznavši se — piše g. Milićević — s Jokićem, ja sam mu odlazio i rado i često, jer sam opažao da i on mene rado dočekuje i, ako samo jedan dan ne dođem, šalje i traži me. Tako smo se nas dvojica, za kratko vreme, bili zbližili da smo jedan drugom nekako bili potrebni.... Među tim je on, kad god sam mu otišao, pričao vrlo interesne priče, o vremenu i o ljudima iz prvoga ustanka". Ali kad je bio ponuđen da se takva njegova kazivanja zapisuju, stari je ratnik odbio. Tek kad mu je g. Milićević došao kao izaslanik Srpskog Učenog Društva, Jokić je pristao na ponudu, te su njegova kazivanja beležena preko zime 1851—1852. godine. Tako je postalo važno i popularno "Pričanje Petra Jokića o događajima i ljudima iz prvog srpskog ustanka", što je štampala Srpska Kraljevska Akademija u XIV. knjizi svoga "Spomenika". U tim pričanjima sačuvan je dobar deo i za prostraniju biografiju Jokićevu. — Petar Jokić je rođen u Topoli oko 1779. godine, te ga je ustanak od 1804. zatekao u bujnoj snazi mladoga čoveka. I dotle dobro poznat Karađorđu, Jokić već prvih dana ustanka bejaše njegova desna ruka. Upravo Jokić je jedan od onih koji su bacili prvu varnicu u turske hanove i počeli bitku. Od toga doba pa kroza ceo niz događaja Jokić je bivao u neposrednoj blizini Voždovoj, postavši starešina — buljubaša — lične garde Voždove. Na taj je način Jokić imao prilike mnogo videti, čuti, saznati i — uraditi. Preživeo je šeset i pet smrtnih pogibija i preboleo mnogo rana. Junačan, pouzdan, mudar i razborit, Jokić je u najvećem društvu prvih vojvoda vodio s razlogom ozbiljnu reč. Godine 1813. bio je na Drini i, poslednjih dana, u Šapcu, odakle je s vojvodom Milošem Obrenovićem potekao da se zauzme Beograd što pre. Ali ih srete glas da su Beograd već uzeli Turci i da je Vožd prešao Savu. Jokić, najzad, i sam pređe u Srem i smesti se s porodicom u Zemunu, gde je živeo trgujući. Za karakteristiku toga doba, buljubaše Jokića i Vožda navodimo ovde odlomke iz neštampane stare pesme, postale pod utiskom događaja tih dana: Sprama Save kraj bedema Beograda izgubljena Karađorđe Petra pita, I suzama njeg' obliva: "Kazuj, Petre, šta se radi, "Po Serbiji našoj bednoj, "Je li Turčin porobio, "Milu braću zarobio?" "Gospodaru, glavo naša, "Propala je slava naša, "Turčin zemlju prekrilio, "I Serbiju porobio, "Gorko majke zapevaju, "Zlotvori se podsmevaju, "Da bi koji, ne b' žalio, "Već koje si ti ranio..." "Istom mi se srce smije, "Biće srpska ka'no prije, "Vrazi će se posramiti, "A Serbija proslaviti". Po oslobođenju Srbije Jokić se vratio u svoju otadžbinu i postao član okružnoga suda valjevskog, gde je zbog slabosti stavljen u penziju pa je onda otišao u mesto svoga rođenja u Topolu. Tu je živeo do smrti, do 24. aprila 1852. godine. Lik je po slici koja je u Narodnom Muzeju u Beogradu i za koju g. Milićević tvrdi da je "vrlo dobro pogođena." RS
Poslednji izmenio Enigma dana Ned 10 Feb - 14:25, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 9:52 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]HAJDUK-VELJKO PETROVIĆ (Lenovac, okrug timočki, oko 1780 — Negotin, 31.07.1813) Svaki od onih junaka srpskih, koji na osvitku devetnaestoga stoleća probudiše narod svoj, imađaše po koje vidno obeležje svoga duha i karaktera. U duši je jednoga carovala boginja pravde, u drugoga ljubav, u trećega je tačnost dostigla vrhunac — a pravo obeležje duha Hajduk-Veljka Petrovića bejaše i ostade junaštvo. Vazda i bez pogovora svetli ime njegovo na prvom mestu u sjajnom pregledu viteških mu savremenika. I ne samo to. Pesnik onih znamenitih događaja, Sima Milutinović, kliče: Kad se s danom isporedi tama, I kopriva s kedrom livanskijem — Tad' sa Veljkom pređašnji junaci! A pobratim Veljkov, takve slave junak na drukčijem megdanu, Vuk Karadžić piše o njemu: "Po srcu i po tjelesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno može reći i u cijeloj Jevropi svoga svuda ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti". Vuk je napisao poviše biografskih slika znatnih ljudi toga doba, ali se pred svima ističe biografija Veljkova, koja je sačuvala potomstvu lepih crta za obeležje veličine toga jedinstvenoga junaka. Po njoj poglavito povlačimo na ovom mestu nekolike poteze za dopunu onoga što lik Veljkov sam sobom tako lepo kazuje. Veljko se rodio u Lenovcu, selu Crne Reke u istočnoj Srbiji, oko 1780. godine. U mladosti je Veljko živeo u Vidinu i u Požarevcu, služeći u bogatijih ljudi, i na godinu dana pred ustanak ode u hajduke koje je vodio Stanoje Glavaš. One krvave zime, kad dahije sečom knezova požuriše ustanak, Veljko bejaše u Dubonji, selu smederevske nahije, gde se i oženi. Ali kad ustanak planu, on se, u bogatom odelu ratničkom, oprosti sa ženom i otpočne ratovati uza Stanoja Glavaša, vojvodu Đušu Vulićevića i brata mu Vujicu, te postane buljubaša. Ne hoteći se, jednom prilikom u 1806. godini, pokoriti sudu, Veljko opet uskoči u hajduke, ali posle kratkog vremena siđe s planine i preda se sa svojim momcima Voždu u trenutku kad se očekivao napad turski. S proleća 1807. otpočinje Veljko pravo svoje viteško vojevanje. On se ponudi Savetu da digne na oružje svoju Crnu Reku, i dobije, najzad, barjak i pismeno odobrenje. Veljko nije više ni tražio. Prvi okršaj bejaše u selu Podgorcu, i Veljko ga izvede kratkim srčanim načinom starinskoga ratovanja, zadobivši odmah i slave i odela i oružja i konja i novaca. Sve razdeli sa svojim junacima, koje uredi postavivši među njima različite starešine, pa jednu torbu novaca zapečati i pošalje po svom bimbaši Savetu za narodnu kasu. Savet se iznenadi brzom i tolikom uspehu i glasu da je Veljko — vojvoda, ali sve lepo primi i zahvali. Njegov način ratovanja najlepše pokazuje Vukovo pričanje: "Kad Turci po tom čuju šta se radi po Crnoj Rijeci i razberu da Veljko nema mnogo vojske, onda se podigne iz Vidina nekoliko stotina Turaka, i pođu na njega; a kad dođu na pošljednji konak, pa će kao sjutra udariti, onda on skupi sve svoje momke i reče: "Braćo! Mi Turke ovđe ne možemo čekati, jer je njih mnogo više nego nas: već hajdemo, u ime Boga, da mi udarimo noćas na njih, pa ako ih kako zabunimo i razbijemo, dobro; ako li im ne mognemo ništa učiniti, a mi ćemo noć na glavu, pa u planinu". Pa onda, podignuvši sve svoje momke, otide, te se polako privuku i uđu usred Turaka, pa u jedanput svi obore vatru iz pušaka i stanu vikati turski: "Bježite! Razbi nas Hajduk-Veljko!" Turci se od pucnjave i od vike onako iza sna smetu, a konji im se još izotkidaju, pa udare preko logora i preko njih, i tako Turci pobjegnu, koji pješice, koji bos koji gologlav, a sav logor ostave Srbima. I od tada Veljko ostane kod svojih momaka i bimbaša i buljubaša gospodar, kod Savjeta i Crnoga Đorđa h r a b r i v o j v o d a, a kod Turaka na svemu onome kraju s t r a š n i n e p r i j a t e lj". Od leta 1809. do leta 1811. Veljko je bio vojvoda banjski. Čitav je niz junačkih dela koja je Veljko tu činio, pa je izdržao slavno i tešku jednu opsadu od Turaka. Ali je najslavnije doba vojevanja njegova ono koje je doživeo kao negotinski vojvoda, kuda je otišao u leto 1811. To su poglavito ona dela koja je pesma opevala i s kojih je Veljkova uspomena za sva vremena ostala i mila i svetla u narodu njegovu. Veljko i življaše i ratovaše kao najpoetičniji vitez srednjega veka. . . Svirka se i pesma u slavu njegovu ori; Baba-Finka — kula na kojoj je najradije sedeo — ljulja se od veselja kojim Veljko započinjaše megdane; uzor Čučuk-Stana služi i uživa što je žena takoga junaka; okićen Kušlja hrže i čeka gospodara da ga pronese kroz tursku hordiju. Veselje teče — a Veljko po zvezdama hvata doba kad mu valja poći. Dođe i taj čas: vojvoda na konju napred za čitavom četom svirača a za njim konjica. Veljko dušom uživa ali se ne osvrće do međe koju on zna i koja se prema logoru turskom i sama menja. Došavši do granice, Veljko rukom daje znak: svirači se brzo uklanjaju, svaki zvuk prestaje, konjica se u trenutku sleže oko gospodara da čuje kratku ali tešku naredbu za onoga ko iziđe ispred Veljka i još težu za onoga ko ostane iza Veljka... Još malo, i dolazi trenutak juriša i Veljkove pobede. Iz bojnog se okršaja Veljko vraća pesmi koja tu novu slavu opeva. . . To je bio onaj vojvoda koji je srebrnim talirima punio topove kad su jednom Turci jurišali na njegov logor! Veljka ne treba procenjivati načinom kakvim se cene osobine drugih vođa i upravnika. Veljko nije političar, nije državnik; Veljko nije organizator, nije upravnik — Veljko je vitez. Bezbrojne pogibaone prilike, iz kojih Veljko uvek iziđe živ, ulivahu mnogo pouzdanja u njegove ratnike i mnogo očajanja u neprijatelje. Pa ipak i mladom Veljku dođe, nenadno, dan smrti. Kad je bio opkoljen u Negotinu, Veljko jedno jutro — priča Vuk — "iziđe u jedan mali šanac, i na tabljama stane naređivati i kazivati kako će se nešto zagraditi. .. a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari iz prijeka kroz sred pleća, i tako ga prekine i raznese, da ništa više nije mogao reći, do "drž —", i s tom polovinom riječi padne mrtav na zemlju... Po tom odmah sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna da Veljka nema". To je bilo 1813. u sred leta između Sv. Ilije i Velike Gospođe. Pade Veljko, posle nekoliko nedelja pade i Srbija — ali slava Veljkova ne samo ne pade već se izvi da na najsvetlijoj zvezdi srpskoga neba večitom svetlošću i zanosom viteškim opija sva buduća pokolenja, kao što mu se na spomeniku, koji mu je narod podigao u gradu Negotinu, čitaju reči Lj. P. Nenadovića: Tvoj nam spomen kao sunce sjaje: Držaćemo s' dok nas jednog traje! RS
Poslednji izmenio Enigma dana Uto 3 Mar - 7:22, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 9:57 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]JANKO KATIĆ (Rogača, ? — leto, 1806) Janko Katić je rodom iz sela Rogače ispod Kosmaja. U mladosti je većim delom živeo u Beogradu kod svoje sestre koja je bila udata za Turčina. Za to vreme lepo je naučio turski, što mu je kasnije koristilo. Zbog nekih sukoba sa zetom, Turčinom, morao je da beži iz Beograda te se vratio u Rogaču. Tu ga je zatekao ustanak. Kao knez turiske nahije, Janko se sa celom svojom kneževinom odmah pridružio ustanku, a kako je bio poznat sa svoje pravičnosti, razboritosti i junaštva, ubrzo je postao glavni vojvoda beogradske nahije. Bio je lepe spoljašnosti, na skupštinama darovit govornik, u borbama vrlo snalažljiv, okretan i junačan starešina. U narodu je bio popularan a savremenici su ga zvali "mudri i junački Janko". On je bio jedna od najmarkantnijih figura Prvog ustanka. Od samog početka ustanka učestovao je u svim bojevima: pri zauzimanju Beograda, pri osvajanju Rudnika, u boju na Vrbici itd. Karđorđe ga je 1806 god., za vreme borbi u Mačvi, poslao kao pomoć. On se tamo odlično snašao i pokazao kao veliki junak. Posle paljenja sela Sovljaka pobio je šszdesetsedam Turaka i oteo im čitav plen koji su bili zaplenili. Poginuo je goneći Turke ka Šapcu, baš uoči same Mišarske bitke. To je bio veliki gubitak za ustanak. Katić je bio u velikom prijateljstvu sa Karađorđem, stalno je bio uz njega ali je pripadao onoj grupi vojvoda koji su tražili takvo državno uređenje koje bi ogrančilo Voždovu samovolju. Ne bejaše se još navršila ni prva godina srpskoga ratovanja sa vojskom Sultanovom, a Srbija prinese na oltar slobode možda najveću žrtvu smrću Janka Katića. Najdostojniji takmac Voždov pogibe u leto 1806. godine — ali i jedan od najsvetlijih karaktera u doba veličanstvenog pokreta narodnog ode smrću njegovom Bogu na istinu. "Šapcu se — priča istoričar tih događaja, M. Đ. Milićević — tada približavahu znameniti dani. Za Mišar još ne bejaše saznala ni srpska Vi-a ni srpska Klija. Prijatelji iz Klenka, na levom bregu Save, javno tugovahu, daće sve propasti, ako iz Šumadije ne stigne pomoć. Hasan-paša, zauzevši Šabac, pođe s vojskom niza Savu, i prve mu čete već dopreše do potoka Vukodraži; ali kad ču da mu od Tamnave dolazi u bok Janko Katić sa Šumadincima, ustavi se da sačeka i razbije tu srpsku vojsku. Katić napade Turke u selu Krniću, na Dugim Njivama, razbi ih i potera ka Šapcu. U tom gonjenju Jankovi vojnici stigoše nekog starog Turčina, i, videći da je već ostao od svoga društva, povikaše: — Predaj se, Turčine; ne gini ludo! — Da se predam, reče Turčin: — ali kom? Ko vam je starešina? — Vojvoda Janko Katić; njemu se predaj! U taj mah i sam Katić na konju dolete k vojnicima, hoteći očuvati život zarobljeniku, pa i on turski viknu: — Ne boj se Turčine; tvrda je vera! Predaj se slobodno! — Kom da se predam? upita on na novo, dobro razgledajući i vojvodu i konja njegovoga, kao da bi se hteo uveriti: da li je to odista Janko Katić: Janko, kao vojvoda, gleda na sve strane kako se dovršuje poraz turske vojske, pa ovom starcu, i ne gledajući u njega, ponovi: — Meni, Katiću Janku; ne boj se ništa! — Predajem se! progovori krvnik, i u taj mah opali jednu kratku puščicu, te vojvodu zgodi posred srca živa.... Tako je u oči samih velikih događaja poginuo vitez, koji je svim i svačim podsećao na pojavu srednjevekovnih ritera. U raskošno bogatu odelu, lika muške lepote, srca Obilićeva — jahao je Katić i za turske sile na neobičnom konju kome je, po orijentalskom običaju ženskoga kićenja, metana na grivu kana — "na đogatu grive oknivene" — onda kad su neprijatelji mislili da je u Srba izumro svaki duh muškoga pregnuća!... Ovaj neobični junak rođen je u drugoj polovini osamnaestoga veka u selu Rogači, pod Kosmajem, beogradske nahije. U mladosti je imao romantičnih doživljaja u ljubavi s jednom Turkinjom s kojom se poznao u Beogradu kod svoje sestre, zarobljenice bogatoga jednog Turčina. Tadašnju dušu njegovu najbolje karakteriše novelistički opis jednog dvoboja. .... Među delijama, koji se vežbahu u džilitu, bejaše i stari Jašar-aga, koji zažele da se s Jankom ogleda. Janko gledaše da otkloni sukob radi protivnikova častoljublja, koje mogaše lako biti povređeno, a kad ne uspe — prista. ... Delije se rastaviše u dva reda, da gledaju dve megdaidžije. Dobre konje razigraše obojica; vešto se drže i Jašar i Janko. Što prvom pomaže dugovremeno vežbanje, to drugom naknađa snaga i mladost. Sukobiše se prvi put. Sudariše se drugi put. U jedan mah izlete Jašaru džilit iz ruke i nekoliko hvata daleko pade na zemlju. Janko se vrati i u najbržem trku povi svoju desnu nogu, a levom se zakači konju za sedlo; saže se do zemlje, desnom rukom dohvati Jašarov džilit, uspravi se, vrati se u sedlo, pa onda pritrča, i starcu, protivniku, predade cilit i duboko se pokloni pred njim. — Što ga nadbi, što mu džilit izbi — mlađi je; ali što ga nadvisi ovim poštovanjem, to je u neku ruku rug za Muslomana! — šapću među sobom ozlojeđene delije... Malo posle toga Janko je morao ostaviti Beograd i ukloniti se u šumu Kosmaj. Toga, po gotovu pustinjičkoga, života oslobodi Katića narodni ustanak. On bejaše među prvima koji se odazvaše pokretu; za malo pa već stade na čelo svoga kraja a po tom iziđe i u prvi red, jednačeći se kad što i sa samim Voždom. U prvom okršaju, na Rudniku pri osvojenju grada, Katić bejaše uporedo sa Karađorđem, s kojim bejaše i na razbojištu u Vrbici, gde besni Kučuk-Alija nenadno napade malenu vojsku srpsku. Kad ustanak zahvati veće razmere, pokuša austriski dvor preko đenerala Ženeja u Zemunu da izmiri Srbe i Turke. Sastanak, na koji Turci dođoše rado a Srbi nerado, bejaše 28. aprila 1804. u Zemunu u đeneralovoj bašti. Tu bejaše i Katić. U sred mučnoga pregovaranja, ukaza se na levoj strani Save plamen od zapaljenih kuća topčiderskih. Katić skoči i, sevajući očima, reče đeneralu: — Nuto, gospodine! Vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju kao vuci ovce bez pastira! Vide i đeneral da od mira ne može biti ništa, ali opet uze utišavati Janka: — Polako, Janko! Polako, Janko! — Lako ću, gospodine, lako! — odgovori Janko — jer sam ovde za vodom i prevaren, al' čućeš me sutra na Vračaru! Za tim se okrete Turcima: — Čujte, i dahiski i carski Turci! Idite i kažite kurvi Kučuk-Aliji: u jutru rano neka iziđe na Dedino Brdo ili u Vračar, gde on voli, pa hat mu, hat mi! kubura mu, kubura mi! gardija mu, gardija mi! sabljamu, sabljami! čime on voli, da ja i on mejdan podelimo, a sirotinja neka mirna bude! Svi ustadoše da pođu, a Katić još jednom viknu Turcima: — Jošte jedan put vam kažem, kažite opet kurvi Kučuk-Aliji što mu poručuje Katić Janko iz Rogače; ako je muško, sutra rano na mejdan da mi iziđe!.. Kad se, odmah po tom, poče skupljati srpska vojska da stegne dahije u Beogradu, tu je bio i Katić, a odatle je otišao na predaju Požarevca. Još je Janko te godine s Jakovom Nenadovićem udario na Šabac, a kad se pojavio Bećir-paša sa svojom vojskom da kazni dahije i zavede red, Katić mu je izišao u susret i s ostalim knezovima izneo, docnije srpske, zahteve. Ovome junačnom i plemenitom predstavniku i vođu naroda srpskog već je iduća godina, 1806, donela smrt kao najveći gubitak u samom pravom početku velikoga dela. RS
Poslednji izmenio Enigma dana Ned 10 Feb - 14:26, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:11 | |
| JOVO GLIGORIJEVIĆ — ZEKA BULJUBAŠA (Nova Varoš, ? — Ravnje, 1815) Pod imenom Jovo Gligorijević, Zeka je rođen u Novoj Varoši, u Nahiji sjeničkoj, ali godina njegovog rođenja nije utvrđena. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđa i odmah se pridružio ustanicima, pre svega grupi koja je bila pod ravnanjem i komandom Stojana Čupića — Zmaja od Noćaja. Docnije mu je povereno da čuva granicu na Drini od Turaka i on se smestio u Parašnici, u ataru mačvanskog sela Crna Bara. Oko sebe je okupio "gole sinove" kojih je, prema potrebi, bilo od 50 do 200. Bili su to "sve sami bećari, ljudi bez kuće i porodice, ... u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem". Vični borbama i vešti sa oružjem, u mnogobrojnim okršajima sa Turcima zadobijali su bogat ratni plen i postajali imućni ljudi. Zahvaljujući podacima zabeleženim i otrgnutim od zaborava (Podrinske novine, 1906), povodom obeležavanja stogodišnjice Mišarske bitke, u mogućnosti smo da navedemo neka imena Zekinih "golaća": Ilija iz Đulbeša u Bosni, Ignjatije Bjelić, Marinko Sićić, Mića i Vasilj Šumanac iz Crne Bare, Ostoja Pušibrk i Živan Čonjaga iz Salaša Crnobarskog, Jovan Lacković i Jovan Ninković iz Klenja, Mijailo Kara iz Slepčevića, Mijailo Šiša iz Belotića, Mijailo Ković iz Bogatića, Stepan Gadžulić i Stevan Kačkić iz Noćaja, Luka iz Tabanovića i Nenad iz Dvorova u Bosni. Imena mnogih drugih izgubiše se u zaboravu. Zeka je imao naročitu sposobnost da dozna turske tajne i planove i zbog toga je često prelazio preko Drine, u Bosnu. Bio je to čovek neobične telesne snage i krupnog glasa, a naravi vesele. Odlikovao se razboritošću u prosuđivanju, domišljatošću u kritičnim situacijama i velikim ličnim junaštvom. Vojvoda Pop Luka Lazarević, tražeći njegovu pomoć u odbrani Loznice krajem jula 1809. godine, ovako mu se obraća: Goli sine, Buljubaša Zeko! Ded' ustani i golaće kreni! Da si brzo u Lešnici bjeloj, Loznica nam u nevolji cvili! A praveći raspored za napad na Turke kod Loznice, ovako mu zbori: Goli sine, Zeko Buljubašo! Dobro čuvaj brda i Gučevo, Uteći će u planinu Turci. Iz prepiske, protokolisane u Karađorđevom delovodniku, saznajemo da je, 28. juna 1813. godine, Stojanu Čupiću bilo izdato naređenje da podigne šarampov kod Rače, u koji će biti smešten Zeka sa svojim golaćima i jednim topom. Na iskraju leta 1813. godine, jaka turska vojska je svom silinom pritisla Srbiju i osvojila, jedan za drugim, utvrđene ustaničke šančeve. Pali su Lešnica i Loznica, a presudni boj se odigrao na Ravnju. Po Karađorđevom naređenju, na uskom zemljouzu koji se desnim krilom naslanjao na Savu, a levim na Zasavicu, podignut je šanac, koji je bio snabdeven dovoljnom količinom hrane i municije za dugotrajniju opsadu. Ustanici su smatrali da će tu uspeti da zaustave tursko nadiranje, dok im ostale jedinice ne priteknu u pomoć. U šarampovu se nalazilo preko 3.000 ustanika, među njima i golaći Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali umešnošću i veštinom stečenim u mnogobrojnim okršajima sa Turcima. Dodatno samopouzdanje ustanicima je ulivao jedan veliki top. Turci su uporno napadali šanac. Konjica je dopirala do samog grudobrana, ali je odatle odbijana odlučnim plotunima ustanika. Ni juriši konjice, ni snažna, paljba artiljerije, čak ni prokopavanje krivudavih rovova do samog ustaničkog šarampova — ništa nije moglo slomiti otpor ustanika. Tada su Turci, od klada i pruća, napravili primitivni pontonski most preko Zasavice, preko njega prebacili jedan top i počeli tući ustanike sa boka. Ustanici su na brzinu podigli nasip koji ih je štitio od bočne vatre i nastavili da pružaju otpor. Onda su nastupile kiše koje su nakvasile zemljište, napunile šanac vodom i ovlažile barut. Očekivana pomoć sa Cera nikako nije stizala. U šatoru Stojana Čupića starešine su se okupile na većanje i donele odluku da šanac napuste. Tome se energično suprostavio jedino Zeka Buljubaša, izjavljujući da Turci mogu dalje prodreti samo preko njega mrtvog. Posle očajničke borbe, turska vojska je konačno razbila ustanike i prisilila ih da se, u velikom neredu, povuku iz šanca. Po pričanju Živana Simića, savremenika boja na Ravnju, "ko nije utekao u Nemačku i u adu, i ko nije preplivao Zasavicu, svi su (do 3.000) pali od Turaka, ili podavili se..." Videći stradanje svoje braće, Zeka sa svojim golaćima načini poslednji lanac odbrane. Po cenu svojih života čuvali su odstupnicu ustanicima koji su uzmicali. Uveren da se gasi "sveća srpske slobode", Zeka i njegovi goli sinovi nisu mislili o sopstveno izbavljenju. Dok je bilo baruta, zaustavljali su Turke puškama "iza nekih fatova", a onda, "pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog"... [You must be registered and logged in to see this image.]ZEKA Buljbaša — Jovan Gligorijević je rođen 1785. godine u Sjenici u Starom Vlahu. Potiče iz siromašne porodice srpskog seljaka u kojoj su, pored njega, bili još dva brata i tri sestre. Imao je upadljivo zelene oči, zbog čega su ga roditelji i okolina prozvali Zeka. Kasnije, kad je u Prvom srpskom ustanku postao i ustanički buljubaša, postao je poznat u srpskom narodu i njegovoj istoriji kao Zeka Buljubaša. Kao dete siromašnih roditelja posluživao je u manastiru, gde je naučio da čita i piše. Zatim je služio kod turskih i srpskih trgovaca, gde je dobro naučio i jahanje konja, rukovanje oružjem i snalaženje u bespućima, kao i turski govor. SUKOBI SA TURCIMA Teško je podnosio turske zulume i zbog toga je dolazio u sukobe sa njima. Zbog toga je promenio mesto boravka i nastanio se u Višegradu. Službovao je kod jednog viđenijeg trgovca građom, koji je otkupljivao balvane, spuštao ih splavovima niz Drinu do Bosanske Rače i Sremske Mitrovice i tu prodavao. U splavarenju Zeka je našao sebe, dobro naučio da pliva, roni i savlađuje ćudi ove brze i plahovite reke. Često splavareći, dobro je upoznao i svaki delić reke posebno njene gazove, obale, ali i pribežne terene, što mu je bilo od velike koristi u toku njegovog četovanja na Drini u burnim godinama Prvog srpskog ustanka. Zeka je dobro upoznao težak i ropski život srpskog seljaka, tursko nasilje nad njima, slušao priče o srpskim hajducima i priželjkivao da se i on uključi u tu borbu. Zato se i posebno obradovao vestima o Karađorđevom ustanku u Šumadiji i širenju tog plamena po čitavoj Srbiji, od Drine do Timoka. Čuvši da su se na Drini u Mačvi pojavili ustanici Stojana Čupića koji je veoma uspešno suzbijao turske pljačke iz Bosne i čuvao oslobođenu teritoriju, Zeka se, umesto u Sremskoj Mitrovici, sa gazdom pozdravio u Bosanskoj Rači, najavivši odlazak među srpske ustanike... RS |
| | | Dinka
Poruka : 29514
Godina : 40
Učlanjen : 26.09.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:18 | |
| СТОЈАН ЧУПИЋ - ЗМАЈ ОД НОЋАЈА Стојан (Добриловић) Чупић (Пива, 1765 — Зворник, 1815) је био један од најзначајнијих војвода Првог српског устанка, познат и под именом Змај од Ноћаја. Веома рано је остао без родитеља, па иако млад, али и најстарији у породици, одлучио је да се пресели у Србију. Са три сестре запутио се у Мачву у Црнобарски салаш, где му је живео деда по оцу. Иако крајем 18. века у Србији није било никаквих школа у којима би се деца описмењавала, Стојану је то некако пошло за руком, вероватно, сматра се, у неком од мачванских манастрира. У Црнобарском салашу и околини почео је да се бави трговином стоке. Бистрог, окретног и одлучног момка запазио је Страхиња Чупић из суседног Ноћајског салаша. Младић му се свидео, па му је предложио да га посини. Стојан је то прихватио и свом имену додао поочимово презиме Чупић. Страхиња му је доделио нешто земље и упутио га како да је обрађује. Легенде у Србији кажу да је Чупић чак три пута на својим њивама наилазио на закопани новац. Почетком побуне протиув дахија, Стојан Чупић је био зрео, одговоран, али и предузимљив српски домаћин. Није волео Турке, био је велики родољуб и зналац руковања свакојаким оружјем. Одмах је окупио чету поузданих мачванских момака, одметнуо се у устанике и почео да препречује друмове и пролазе, онемогућавајући кретање локалним Турцима. Био један од најзначајнијих војвода Првог српског устанка, познат и под именом Змај од Ноћаја. Истакао се у бојевима на Мишару (где је изазвао и победио турског јунака Мусу Сарајлију) и на Салашу. У борби на Главици преко Дрине је спасао Цинцар Јанка. Остао је запамћен у народној епској пјесми „Змај од Ноћаја“. Његово право презиме је било Добриловић, али како је као дете остао сироче пресељен је у Шабац где га је посинио имућни трговац Страхиња Чупић. Био је познат и као добар говорник, а о томе говоре и Карађорђеве речи: Ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи. Извор: Википедија [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:19 | |
| Prvi Srpski ustanak
[You must be registered and logged in to see this image.]Na prelomu vekova, kada je Francuska revolucija ustalasala čitavu Evropu, u senci velikih svetskih zbivanja, na Balkanu je počeo da se rađa snažan nacionalni pokret koji je korenito preobrazio duhovnu i političku svest srpskog naroda i vaskrsnuo srpsku državu. Istorijski značaj Prvog srpskog ustanka prvenstveno se ogleda u tome što je on već 1806. godine prerastao u nacionalnu revoluciju čiji je osnovni cilj bio oslobođenje i ujedinjenje svih Srba. Strahovita udarna snaga ustanka, velike vojničke pobede i brzo oslobođenje teritorija odjeknuli su širom Balkana i uticali su na nacionalno buđenje ne samo srpskog nego i svih okolnih naroda. Karađorđe, kao neprikosnoveni vođa ustanka, oblikovao je 1806. godine ustanički program u pravcu stvaranja države. Time je udario pečat nacionalnoj misiji Srbije kao slobodarskog jezgrda rasejanog srpskog naroda i odredio joj ulogu koja će obeležiti njenu istoriju u 19. i 20. veku. Da bi se potpunije razumeo Prvi srpski ustanak 1804-1813, njegov početni uspeh, ne uvek predvidivi razvoj, i neumitni krah, zatim njegova istorijska veličina, odjek i brojne posledice, neophodno je da se u svetlu savremenih istorijskih okolnosti sagledaju i razjasne svi uzroci koji su do njega doveli. Austrijsko-turski rad 1788-91, kod nas poznatiji kao Kočina krajina, ako i nije srpskom narodu doneo očekivanu slobodu, omogućio je hiljadama ljudi da prođu kroz austrijsku vojnu školu i steknu neophodno ratno iskustvo u borbi sa Turcima. Veliki deo oružja je ostao u narodu, a prvim članom Svištovskog mira Turska se obavezala da se neće svetiti pobunjenicima. S druge strane, najveći deo Beogradskog pašaluka bio je potpuno očišćen od Turaka. Na selu gotovo da ih nikada i nije bilo; vojska, činovnici i spahije čvrsto su se držali gradova i utvrđenja izlazivši samo onda kada je trebalo skupljati poreze. U želji da reformiše već uveliko trulo Osmansko Carstvo i ojača centralnu vlast, sultan Selim III je nekolikim fermanima, od kojih je najvažniji onaj iz 1793, dao određenu autonomiju Beogradskom pašaluku. Utvrđen je stalni danak koji se davao odsekom, a skupljali su ga srpski knezovi, zajemčeni su bezbednost, sloboda vere i trgovine. Potvrđene su nahijske i kneževske samouprave. Ukinuti su čitlučki odnosi, a samovoljni janičari, kao osnovna prepreka novom poretku, proterani su iz Beogradskog pašaluka. Sklonili su se kod vidinskog odmetnika Osmana Pazvan-oglua, da bi odatle, iz neposredne blizine, stalno ugrožavali beogradskog pašu. U skladu sa centralnim reformama, novi beogradski paša Hadži Mustafa-paša, organizovao je narodnu vojsku, sastavljenu od Srba, koja je zajedno s redovnom turskom vojskom, 1797/98, s uspehom učestvovala u borbama protiv janičara. Tako stečeno samopouzdanje objašnjava ovu brzinu, efikasnost i zrelost s kojom su srpski ustanici pristupili kasnijim borbama. Međutim, Napoleonov upad u Egipat primorao je Selima III da ublaži unutrašnje sukobe i dozvoli janičarima povratak u Beogradski pašaluk 1799. godine. Hadži Mustafa-paša i njemu lojalni Turci nisu imali snage da ih primoraju na poslušnost. U zemlji je zavladalo bezakonje, nasilje i pljačka. Otimačine i ubistva osvajali su nekažnjeni. Toga nisu bili pošteđeni ni Turci koji su podržavali Selimov režim. Posle ubistva kneza Ranka Lazarevića u Šapcu, janičari su se oborili i na samog hadži Mustafa-pašu, prodrli u beogradsku tvrđavu i pugubili ga 1801. godine. Vlast nad pašalukom preuzeli su vođe janičara, četvorica dahija. Međutim, Srbi odavno više nisu bili ona nekada poslušna i plašljiva raja. Dobro naoružani i puni samopouzdanja, znali su da ni Tursko Carstvo nije bilo ona nekada nepobediva sila. Guste bukove i hiastove šume, van glavnih puteva gotovo neprohodne Šumadije, pružale su savršene mogućnosti za hajdučki otpor. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:20 | |
| Neprestano doseljavanje ugnjetavanog i osiromašenog naroda iz raznih krajeva Balkana uvećalo je nekoliko puta stanovništvo Srbije u poslednjim decenijama 18. veka. Ovo je sa sobom donosilo jaku patrijarhalnu svest, očuvanu u kućnim zadrugama i knežinskoj i plemenskoj samoupravi. Što je još važnije, donosilo je svest o zajedništvu, o pripadanju jednom narodu premda rasutom širom jugoistične Evrope. Narodni pevač je održavao sećanje na davno izgubljenu državu, širio kult svete državotvorne loze Nemanjića i veličao junaštvo i podvige srpskih hajduka. Kroz srpsku pesu se negovao jedan visoki moralni obrazac, na kome su se oblikovali i pripremali naraštaji. Kosovska etika j razvila kolektivno osećanje odgovornosti za poraz, a okajanje greha i Lazareva zavetna misao podrazumevali su zajedničku žrtvu čiji je cilj postalo rušenje Turskog Carstva i stvaranje slobodne države. Koliko je to nadhnuće bilo istinski pokretač otpora svedoči savremeni turski izveštaj iz 1806. godine. Pored epske pesme, jednako važne duhovno pretpostavke revolucije bile su štampanje istorije srpskog naroda, od kojih je, bez sumnje, najčitanija bila Rajićeva Istorija (1794-95.), utemeljena na modernim racionalističkim pogledima. Nju je s heraldičke strane uspešno dopunjavala uvek rado gledana glasovita Žeparovićeva Stematografija (1741.) Srbiji kao graničnoj oblasti veoma je odgovarao slobodan trgovinski promet između Austrije i Turske. Podstakao je razvoj poljoprivredne porizvodnje i doveo do stvaranja jakog i bogatog trgovinskog sloja, koji je pored knezova odigrao važnu ulogu u ustanku. I sam Karađorđe Petrović je spadao među njih. Zahvaljujući razvijenim poslovnim i prijateljskim vezama sa prečanskim Srbima oni su uhodanim kanalima vešto krijumčarili oružje, barut i olovo, neophodne za uspešan razvoj ustanka. Srbi u Sremu i drugim oblastima Južne Ugarske sa neskrivenim oduševljenjem pomagali su ustanak koliko su mogli. Veliki broj njih je prebegao u Srbiju da bi učestvovao u borbama, iako je Austrija iz svojih interesa zabrinjavala svako uplitanje. Mnogi prosvećeni Srbi, kao Dostije Obradović, Ivan Jugović, Boža Grujović i drugi, utkali su sve svoje enciklopedijsko znanje u oblikovanje jedne nove države, zasnovane na modernim evropskim načelima. Da se postojeće stanje više nije moglo trpeti, i da je još pre 1804. sazrela misao o velikom ustanku Srba u svim krajevima Turskog Carstva s ciljem da se konačno zbaci tuđinska vlast, svedoče akcije pivskog arhimandrita Arsenija Gagovića. On je 1803. godine bio primljen čak i kod ruskog cara, gde je izložio svoj plan o stvaranju "Carstva Slavjano-Serbskoga". Slično raspoloženje je izviralo i iz pisama crnogorskog mitropolita Petra I Petrovića i bačkog vladnike Jovana Jovanovića. U jesen 1803. godine, u dogovoru sa Turcima koji su podržavali zakonitu sultanovu vlast, Srbi su počeli da se pripremaju na ustanak protiv dahijskih zuluma. Karađorđe je obišao celu Šumadiju spremajući sve knezove i viđenije domaćine za otpor. Knez Aleksa Nenadović je razvio živu delatnost u valjevskom kraju. Dahije su osetile opasnost da bi predupredile pobunu, rešile su da pobiju istkanute Srbe i tim obezglave narod. Međutim, seča knezova je imala sasvim drugačije dejstvo: izazvala je ustanak koji je buknuo neočekivanom žestinom. Njegova silina i nadahnuće učesnika jasno su svedočili o prelomnom istorijskom trenutku u koji je ulazio srpski narod. Bili su sazreli svi uslovi neophodni za početak borbe za konačno oslobođenje. To se pokazalo upravo u ovom trenutku kada je ustanak od bune protiv janičarskog zuluma prerastao u borbu za vaskrs slobodne srpske države. Temelji državnosti udareni su ulogom Narodne skupštine, osnivanjem Praviteljstvujušćeg sovjeta i pisanjem Zakonika. Briljantne pobede kod Ivankovca, na Mišaru, Deligradu, bezbrojni primeri junaštva i požrtvovanja do samouništenja bili su previše živi u narodnoj svesti da bi mogli biti potisnuti gušenjem ustanka 1813. godine. Otvoren je istorijski proces koji se završio tek 1878. dobijanjem potpune nezavisnosti. Kada je fermanom iz 1793. godine proglašena neka vrsta autonomije Beogradskog pašaluka, mada veoma ograničene, Srbi su mogli da odahnu. Janičarski zulumćari, osnovni uzrok narodnog nezadovoljstva, bili su proterani iz pašuluka. Nekoliko sledećih mirnih godina omogućilo je brzi privredni napredak. Predstavnici redovne turske vlasti, kao spahije, nastanjeni u gradovima, nisu se mešali u seosku samoupravu. Vidinski paša Osman Pazvan-oglu, odmetnik i samozvanac, koji je pružio utočište beogrdskim janičarima, predstavao je stalnu opasnost po mir u Beogradskom pašaluku. Zato je hadži Mustafa-paša, u skladu sa reformama sultana Selima III, organizovao narodnu srpsku vojsku sa knezovima i buljubašama na čelu. Ova vojska, pod vrhovnom pašinom komandom, ponela je glavni teret u borbama sa vidinskim janičarima tokom 1797-98. godine. Međutim, rat sa Francuskom doneo je preokret: sultan je 1799. godine bio prinuđen da popusti i dozvoli janičarima povratak u Beogradski pašaluk. Dolazak janičara označio je početak svih srpskih nevolja. Počeli su da se svete Srbima, pljačkaju i ubijaju. Teroru i nasilju nije se videlo kraja. Najposle su se toliko osilili da su udarili ina samog beogradskog pašu i pogubili ga 15. decembra 1801. godine. Predvodili su ih četvorica dahija. Aganlija, Kučuk Alija, Fočić Mehmet-aga i Mula Jusuf. Dahijski zulum nije se više mogao trpeti. Šumadija je ubrzo bila preplavljena hajducima. na čelu najvećih hajdučkih četa bili su slavom ovenčani arambaše Stanoje Glavaš, Đorđe Ćurčija i braća Nedići. U jesen 1803. godine kod Srba je počela da sazreva misao o otvorenoj pobuni. Srbe su podržavali Turci odani sulatanovim reformama. Na prethodno poslatu žalbu kojom su molili uspostavljanje nekadašnjeg poretka, od Porte nije stizao odgovor. Saznavši za tužbu i osetivši da se nešto krupno sprema, dahije su odlučile da pobiju najviđenije Srbe. Smatrali su da im najveća opasnost dolazi od odbor-knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina. Izuzetak ugled koji su uživali u narodu, njihovo bogatstvo ali i veze s Austrijom, ozbiljno su ih preporučivale za buduće vođe pobune. Zajedno sa njima, januara 1804. godine dahije su prevarili i posekli veliki broj istaknutih knezova (između 70 i 150) i drugih srpskih odličnika, pa čak i sveštenih lica (hadži Đera, hadži Ruvim). Krenuli su bili Turci i na Đorđa Petrovića, međutim on je prihvatio borbu, pobio poteru te pobegao u šumu kod Stanoja Glavaša. Seča knezova bila je ona kap koja je prelila čašu. Narod se prihvatio oružja i počeo da pali turske hanove i palanke. "Svaki svoga ubijte subašu", kroz narodnog poveča pozivao je Karađorđe. Jer je krvca iz zemlje proverela, Zeman došÄ o , valja vojevati, Za krst časni krvcu proljevati, Svaki svoje da pokaje stare. (Početak bune protiv dahija) Na Sretenje, 2. februara 1804. godine u Orašcu su se sastali narodni prvaci najvećim delom iz Kragujevačke, Rudničke i Beogradske nahije da se dogovore šta im valja dalje činiti. Na zboru je pala odluka o dizanju ustanka. Za vođu je bio najpre predlagan čuveni hajdučki harambaša Stanoje Glavaš. Međutim, on je to odbio s obrazloženjem da narod neće poći sa hajdukom, pa je predložio Đorđa Petrovića koji se već tada nametao autoritetom, čvrstim stavom i iskustvom u borbama. Gorostasnog lika, visokog morala i ogromne hrabrosti, bio je kao stvoren za predvodnika srpskog naroda u njegovim prelomnim istorijskim trenutcima. Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši. Evo tajne besmrtnika! Dade Srbu stalne grudi, Od viteštva odvkinuta unjim lafska srca budi! (P.P. Njegoš, Gorski vijenac, odlomak.) Ustanak se ubrzo rasplamsao u svim krajevima Beogradskog pašaluka. Turci su se zatvorili po gradovima i trđavama. Jedan od dahija, Aganlija, pokušao je da umiri Srbe obećanjima. Međutim, Karađorđe nije na to pristao, te je došlo do prvog velikog boja, 12. februara na Drlupi. Srbi su tada ranili Aganliju i poterali njegovih četiri stotine Turaka, goneći ih i sekući ih sve do Beograda. Tako se ustanak proširio sve do beogradskih zidina. Knez Vasa Čarapić je ponubio Gročansku nahiju, knez Sima Marković posavsku knežinu, a ubrzo za njima i knez Đuša Vulićević je saterao turke u smederevsku tvrđavu. Zapadnu Srbiju pokrenuli su vojvode Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević. Prvo su 9. februara zauzeli Palež (Obrenovac), a potom izvojevali značajne pobede na Beljinu i Svileuvi. Ove dve pobede omogućile su brzo uzimanje Valjeva, 6. marta istog dana kada su Šumadinci oslobodili utvrđeni Rudnik. Nešto kasnije pao je i Čačak. S druge strane Morave, podigle su se Požarevačka i Ćuprijska nahija. Tokom marta ustanici su vodili tešku borbu sa krdžalijama Halila Gušanca. Izvojevali su tri krupne pobede: na Dubokom Potoku kod Ćuprije, kod brda Gilja i na Umovima kod Svilajnca. U bitkama su se proslavili Paulj Matejić, Milovan Resavac, Milenko Stojković, Stevan Sinđelić i Petar Dobrnjac, koji će i kasnije igrati istaknute uloge u ustanku. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:21 | |
| Krajem marta bitke su već počele da se vode i oko većih gradova i utvrđenja. Karađorđe je osvojio Kragujevac, potom Batočinu, i na kraju, uz velike žrtve i Jagodinu. Bežeći ka Beogradu, Kučuk Alija je na Leštanima naleteo na Vasu Čarapića, koji ga je do nogu potukao otevši mu veliki plen. Za dva i po meseca ustanici su oslobodili 10 od 12 nahija Beogradskog pašaluka. Bili su čvrsto orgnaizovani, puni samopouzdanja, sa odličnim vojvodama. Već u aprilu činili su vojsku od preko 25.000 ljudi. Ovako brz uspeh niko nije očekivao. Obim ustanka je polako počeo da prevazilazi okvire pobune protiv dahija. Trezvenim vojvodama bilo je sasvim jasno da bez municije i drugih ratnih potrebština neće moći još dugo da izdrže, a kamoli da opsedaju utvrđene gradove. Krenuli su da traže saveznike. Prvo su se obratili za pomoć susednoj Austriji, računajući na pomoć i podršku srpskih graničarskih oficira. Međutim, iako je Austrija rado gledala na raspad turske vlasti u neposrednoj blizini svoje granice, spoljne diplomatske prilike nisu joj dozvoljavale da otvoreno pomogne Srbima jer bi to bilo mešanje u unutrašnje stvari Osmanlija. Ipak, ponudila je pomoć u posredovanju na Poroti. Nije ih smela sasvim odbiti od sebe, računajući da se kasnije može proširiti na ove krajeve, što su joj srpske vođe u početku i predlagali. Nezadovoljni odgovorom ustanici su se odmah obratili ruskom caru, kao najvećem zaštitniku svih pravoslavnih u turskoj Carevini. U međuvremenu, početkom maja 1804. sastala se prva velika Narodna skupština u Ostružnici. Na njoj su Srbi formulisali svoje zahteve, od kojih su najvažniji bili povratak stare samouprave i proterivanje dahija. Naravno, janičarske vođe ove uslove nisu prihvatili. Sledećih dana pali su Požarevac i Smederevo; ostao je još Beograd, poslednje uporište dahija, oko koga se sabrala sva srpska vojska. [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:22 | |
| Sve do juna meseca Porta se nije ozbiljnije zabrinula za događaje u Srbiji. štaviše, njoj je sasvim odgovaralo da se uklone dahije kao uzurpatori redovne vlasti. Međutim, kada je u Carigrad stigla prva srpska delegacija, i kada su Austrija i Rusija preduzele prve diplomatske korake, sultan je shvatio da ne sme odugovlačiti rešavanje problema,internacionalizacija zapleta mogla je dovesti i do ozbiljnijih posledica. Zato je Porta poslala bosanskog vezira Bećir-pašu da stiša nemire, ukloni dahije i zavede redovnu upravu. Dolazak sulatanove vojske je uplašio dahije i naterao ih u beg Dunavom sve do Ada Kalea. Po pašinom naređenju, tamo ih je sustigao i posekao Milenko Stojković. Međutim, Bećir-paša se nesvršena posla vratio u Bosnu. Niti su Srbi položili oružje i pustili sultanove činovnike u Beogradski pašaluk, niti je paša mogao ući u Beograd, u koji ga nije puštao vođa krdžalija Halil Gušanac. Svesni nemoći turskih vlasti Srbi se nisu pouzdali u obećanja, nego su rešili da nastave sa opsadom Beograda i da sa oružjem u rukama sačekaju pvoljnije, po mogućstvu strane garancije. Ne čekajući skrštenih ruku ustanici su u septembru poslali prvu deputaciju u Petrovgrad. Srpski izaslanici Matija Nenadović, Jovan Protić i Petar Novaković Čardaklija obratili su se za pomoć ministru inostranih dela knezu Čartoriskom. Tada su po prvi put Srbi sasvim otvoreno zatražili autonomiju, poput one kakva su imala Jonska ostrva. Rusija je obećala podršku na Porti, a sa ustnicima je uspostavila stalni diplomatski kanal. Krajem aprila 1805. godine sastala se nova skupština u Pećanima. Iz odluka koje su donesene postalo je očigledno da buna protiv dahija počinje da prerasta u otvoreni ustanak protiv turske vlasti. Zvanično, još uvek se tražila samo autonomija, ali sada bez turske vojske u pašaluku. Pokrenute su šire akcije da se ustanku pridruže i Crnogorci. Brđani i Hercegovci su se već komešali, pokrenuo se Timok, Leskovački pašaluk i Stara Raška. Sve Srbe, široko rasejane u dva carstva, zahvatio je opšti nacionalni polet. Uz naglašenu ideju zajedništva postala su sve glasnija prisećanja na staru srpsku slavu i sopstvenu državu. Pored narodne tradicije, s drug strane, nacionalnu svest budili su obrazovani Srbi iz Austrije, pre svih karlovački mitropolit Stefan Stratimirović i bački vladika Jovan Jovanović. probuđeno srpstvo progovaralo je kroz Dositejevu pesmu: Vostani Serbije, mati naša mila! I postani opet što si prije bila! Serbska tebi vopiju iskrena čada, Koja hrabro vojuju za tebe sada. Vostani Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serbe vozbudi Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda! Hercegova zemlja i Černaja Gora. (Dostije Obradović, Vostani Serbije) U isto vreme kada su poslali punomoćnike u Carigrad, ustanici su krenuli da očiste ceo pašaluk. U julu su pali Karanovac, Trstenik i Užice. Videvši da srpski pokretnik kako ne može da kontroliše i da ga umiri. Porta je zapovedila niškom Hafiz-paši da krene sa svojom vojskom od 6.000 ljudi ka Beogradu. Srbi nisu hteli da ga propuste. Ušančili su se na Ivankovcu, nedaleko od Ćuprije. Turska sila je navalila 6. avgusta. Vojvode Milenko Stojković i Petar Dobrnjac su najpre dugo odbijali juriše, a potom, iznenada, navalili i naneli im istorijski poraz. Bitka na Ivankovcu je po mnogo čemu ključna bitka u celom ustanku. Srbi su se prvi put suprostavili regularnoj turskoj vojsci, potpuno je porazili i posramili. Ovom bitkom ustanici su zapravo objavili otvoreni rat Turskom Carstvu. Ustanak je dobio novo obeležje: prerastao je u nacionalnu revoluciju, u borbu za konačno oslobođenje. Zahvaljujući pobedi na Ivankovcu, ali i spletu međunarodnih okolnosti (Napoleonovo prisustvo u Dalmaciji), Srbi su postali važan međunarodni faktor. Dolazak zime ustanici su iskoristili da razviju diplomatsku delatnost, učvrste vlast na oslobođenoj teritoriji i udare temelje novoj državi. prema ruskom savetu u jesen 1805. godine osnovan je Praviteljstvujušči sovjet, kao vrhovna vlast, neka vrsta vlade. U početku je on imao i zakonodavnu ulogu. Za prvog predsednika Sovjeta bioje postavljen prota Matija Nenadović. Sve važne odluke Sovjet je mogao doneti jedino uz Karađorđevu saglasnost. Kod mnogih vojvoda javila se surevnjivost i žeđ za što većom i samostalnijom vlašću. U tome su se naročito isticali Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Pored međusobnih sukoba istaknutih vojvoda, postojala je i jaka težnja svih njih zajedno da ograniče i sputaju Karađorđevu vlast. Odlučan i prek kakav je bio Karađorđe je to umeo da spreči., znajući da razlaganje vlasti u vreme rata može samo oslabiti otpornu moć ustanika. [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:24 | |
| Krajem novembra 1805. godine održana je u Smederevu jedna od najvažnijih srpskih skupština. Zbog otvorenog rata uskraćen je harač Porti. Ustanici su rešili da se Beograd na svaki način zauzme i da se Srbi moraju napregnuti kao nikad ranije, i u ljudskom i u materijalnom smislu. Valjalo je obezbediti tekovine ustanka i maksimalno ojačati vojnu moć. Zato je rešeno da se u redove prime i Srbi dobrovoljci iz drugih krajeva Turske. Uedena je stroga disciplina među ustanike, a na narod je raspisan porez za nabavku ratnog materijala i popravku utvrđenja. Početkom 1806. godine, pored diplomatske inicijative, ustanici su rešili da krenu i u vojnu ofanzivu. Milenko Stojković je pošao na Krajinu i Ključ i osvojio Poreč. U isto vreme, Petar Dobrnjac zauzeo Paraćin i ražanj, a Mladen Milovanović Kruševac. Kod Sokobanje su Petar Dobrnjac i Paulj Matejić potpuno razbili vojsku čuvenog Pazvan-oglua. Najdalje je stigao kapetan Radič Petrović, čak do Novog Pazara, ali je brzo suzbijen. U tom pohodu Tursi cu poharali i popalili Studenicu. Na zapadu, Milan Obrenović je utvrdio srpsku vlast sve do Višegrada i Mokre Gore. Najveći prodor bosanske vojske zaustavljen je 3. aprila na Čučugama kod Uba. Ovom pobedom konačno su bili priključeni Jada i Rađevina. Političke prilike u Evropi 1806. godine išle su na ruku Srbima. Rusi su uvideli da se sa srpskim ustanicima može računati u mogućim sukobima s Napoleonom ili Turskom, pa su počeli da ih pomažu ne samo diplomatski nego i sve većim sumama novca. Ta 1806. godina bila je godina najvećih uspeha srpskog ustanka. Nacionalno načelo, na kome su Srbi postavili rešavanje svog pitanja, bilo je potpuno prožeto duhom vremena obeleženog slobodarskim idejama Francuske revolucije. Dve sjajne pobede, na Mišaru i na Deligradu, proslavile su srpsko ime među svim porobljenim balkanskim narodima. Katastrofalan udarac bosanskoj vojsci Karađorđe je naneo 1. avgusta i na Mišarskom polju kod Šapca. Samo njegovo prisustvo i komandovanje u ovoj bitki nadahnuli su ustanike i ulili im osećaj nadmoćnosti, uprkos dvostruko načoj neprijateljskoj vojsci. sa oko 10.000 boraca, briljantnom taktikom iznenađenja Crni Đorđe je izvojevao pobedu, koju je proslavio i ovekovečio slepi guslar Filip Višnjić. Bosanska vojska se posle ovog poraza dugo nije mogla oporaviti. Odjek Mišarske bitke višestruko je uvećan pogibijom cveta bosanskog plemstva: Mehmed-bega Vidajića, Sinan-paše iz Goražda, Kulin kapetana i mnogih drugih zapovednika. Narodni pevač je tada porukom Kulinovoj kadi jasno izrazio nepokolebljivu rešenost ustanika da istraju u borbi do potpunog oslobođenja: Rani sina, pak šalji na vojsku: Srbija se umiritÄ ne može! Na drugoj strani, na Moravi kod Deligrada, Srbi su već šest nedelja pružali junački otpor mnogoljudnoj vojsci rumelijskog kadije Ibrahim paše. Odolevali su ustanički šančevi pod komandom petra Dobrnjca i Stanoja Glavaša, sve do ovog trenutka kada je stigao glas o pobedi na Mišaru, a istom brzinom i Karađorđe sa pojačanjem. Ulivši novu snagu ratnicima, odlučio se na kontranapad i u borbama 22-23. avgusta krunisao pobedničku 1806. godinu. Pobede na Mišaru i Deligradu pokrenule su čitave talase pobuna širom Turske i ubrzale priliv dobrovoljaca. Velike srpske pobede na svim bojnim poljima, ali i pogoršanje rusko-turskih odnosa, naterali su Portu da popusti zahtevima ustanika i otpočne pregovore. Srpski opunomoćenik Petar Ičko doneo je turske predloge kojima se pružila mogućnost za uspostavljanje Srbije kao vazalne kneževine, doduše u prilično nejasnim okvirima. Srpske starešine su odbile ove uslove; pored toga što odavno više nisu verovali Turcima, čekali su da rusija objavi rat Turskoj, pa da u novim političkim okolnostima pokušaju da ostvare potpunu nezavisnost. Gotovo dve i po godine turski Beograd je odolevao ustaničkoj opsadi. Prilika se ukazala kada su prebeglica Konda barjaktar i Uzun Mirko Anostolović smelim prepadom zauzeli Varoš kapiju. Srpska vojska je prodrla kroz kapiju i 30. novembra zauzela grad. Turci su se povukli, u kalemegdansku tvrđavu, ali ni tu se nisu mogli odbraniti od učestalih juriša. Najzad, 27. decembra, bili su primorani da se predaju. Tako se završila najslavnija godina ustanka. Ubrzo potom, predali su se Šabac i Užice, i time je, izuzev tvrđave Soko i Ada Kalea, ceo Beogradski pašaluk bio oslobođen. Početak rusko-turskog rata još viš je uzburkao duhove u Srbiji. Kult svemoćne zaštitnice Rusije uhvatio je dubokog korena u srpskom narodu, još od vremena Petra Velikog. Verovalo se da više ništa ne može stai na put stvaranju nove srpske države. Kada su Turci zatražili da ih Srbi pomognu protiv Rusa, obećavši im mnoge povlastice, knez Sima Marković, tada predsednik Sovjeta, odlučno je odgovorio: "Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu, nikakva danka ne pristaje dati, niti će dizati oružja na svoju jednovernu braću i saveznike". Proglasom od 11. januara 1807. godine, Rusi su Srbima obećali nezavisnost, ako im se pridruže u ratnim operacijama. Prihvatajući poziv, Karađorđe je uputio glavninu ustaničke vojske ka Timoku i Vidinu. Stupajući u otvoreno savezništvo sa Rusijom. Srbija se potpuno vezala i za njenu sudbinu. Uspeh ustanka ada je zavisio od ishoda rusko-turskog rata. Početkom 1807. godine, srpska vojska je prodrla dubo na tursku teritoriju, do samog Vidina i Lompalanke, ali nije imala dovoljno snage da ove pozicije duže zadrži. Bitke na ovim prostorima dovele su veliku slavu hajduk Veljku Petroviću. Ključ i Krajina (osim Kladova) oslobođeni su tokom juna, posle teških i krvavih bitaka na Malajnici i Štubiku. Opsednuti Milenko Stojković je na Malajnici nekoliko dana pružao junački otpor, dok mu u kritičnom trenutku nije pritekao u pomoć Karađorđe sa 5.000 vojnika. Konačna pobeda je ipak izvojevana tek dolaskom ruskih odreda pod komandom generala Isajeva. Pobede na Štubiku i Malajnici bile su višestruko značajne jer se njima rešavala sudbina istočne granice, a time i sudbina cele Srbije. Pored toga, ove bitke su označile pravi početak srpsko-ruske vojne saradnje. [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:25 | |
| Aktivnost ustanika nije posustajala ni na drugim stranama. Potpomognuti snažnim pokretima lokalnog stanovništva, zauzeti su Prokuplje, Kuršumlija, i veliki delovi Ponišavlja. Na drugoj strani u Bosni, turske vlasti više nisu uspevale da kontrolišu pobunjenu Semberiju i Podrinje. U isto vreme, Rusija je učestvovala i u borbama protiv Napoleonovih snaga u Evropi. preveliki napor u angažovanju na dva fronta, naročito posle teškog poraza koji su im naneli Francuzi kod Fridlanda, primorao je ruski vojni vrh da potpie primirje sa Turskom 12. avgusta 1807. godine u Sloboziji. Ovaj ugovor nije pružao dovoljno zaštite Srbiji, pa je odlazak ruske vojske s Dunava izazvao veliko nezadovoljstvo među srpskim starešinama. Međutim, naknadnim diplomatskim intervencijama, Turci su ipak bili sprečeni da ušu u Srbiju. Takođe, zbacivanje sultana Selima III i duboka previranja u samom Osmanskom Carstvu, nisu im dozvoljavali da sakupe veću vojsku i da se bolje organizuju. Prividno zatišje trajalo je sve do proleća 1809. godine. Ustanici su ovo vreme iskoristili da učvrste položaj središnjih organa vlasti, organizuju sudstvo, poboljšaju finansije i unaprede privredu. Ovaj period je predstavljao početak ozbiljnog rada na stvaranju slobodne srpske države. Uspotavljanje ključnih državnih ustanova pomogli su prosvećeni Srbi iz Ugarske. Dositej Obradović, Ivan Jugović i Božidar Grujović, ali i Konstantin Konstantinovič Rodofinikin, ruski izaslanik i savetnik pri Sovjetu. Već 8. avgusta 1807. godine izdata je Osnova praviteljstva srpskog, koja je predstavljala neku vrstu prvog ustava nove srpske države. Naravno, on je bio zasnovan na ruskom državnom uređenju. Mnogo važnije bilo je Rodofinikinovo delovanje u pravcu pravljenja prjekta o budućem uređenju Srbije. Njime se predviđao knez domaćeg porekla, verovatno Karađorđe, s tim što bi morao da se ponaša u skladu sa zakonima preuzetim iz rusije, i da omogući ruskom poslaniku uvid u rad Sovjeta. Muslimanima bi se sasvim zabranio pristup u Srbiju, koja bi svoje obaveze prema Porti regulisala u obliku umerenog novčanog danka. Srbija bi se prostirala na teritoriji omeđenoj Drinom i Timokom, a na jugu bi dopirala do Skoplja i Sofije. Ovaj projekat je određivao Rusiju za protektora samoupravne kneževine Srbije i predstavljao je osnovu za buduće rusko-turske pregovore. I pored sveg pozitivnog delovanja, velika nevolja Rodofiniki-nova bila je u tome što se odmah nepotrebno zapleo u međusobne razmirice srpskih starešina, često radeći iza leđa Karađorđu. U tome su ga, hranjeni svojim vlastoljubljem, naročito podsticali Jakov Nenadović, Mileno Stojković i Petar Dobrnjac, posle Karađorđa najuticajnije vojvode. Da bi predupredili razdor, 14. decembra 1808. godine Karađorđe i njegove pristalice objavili su novi ustavni akt. Karađorđe je bio priznat za "pervog i verhovnog serbskog predvoditelja", zajedno sa svojim potomstvom. Ovim aktom, Karađorđeva vlast je bila proširena i ozakonjena, jer mu je dozvoljena mogućnost da sam izdaje zapovesti, doduše preko Narodnog Sovjeta i u dogovoru s njim. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:26 | |
| Početkom 1809. godine rusko-turski rat je nastavljen, a sa njim i nove borbe ustanika sa Turcima. Odviše ambiciozni planovi ruskog zapovednika Prozorovskog ohrabrili su Karađorđa da pređe u ofanzivu na više frontova. Najviše uspeha je imala upravo vojska koju je on predvodio. posle dve sjajne pobede kod Sjenice i na suvodolu, krajem maja i početkom juna, šumadijska vojska se našla čak pred zidinama Novog Pazara. Međutim, ovaj pohod nije uspeo da pokrene Crnu goru na širu zajedničku akciju protiv Turaka. Pred osvojenje Novog Pazara, Karađorđu je stigao glas o strašnoj srpskoj pogibiji na Kamenici te je on požurio nazad da spasava samu Srbiju. Razlozi razbijanja srpske vojske na niškom frontu morali bi se potražiti pre svega u surevnjivosti novog komandanta ove vojske, Miloja Petrovića i vojvode Petra Dobrnjca, proslavljenog junaka iz ranijih bitaka, koji nije mogao da prihvati ulogu podređenog. Njihov otvoreni sukob i nesaglasje u komandi doveli su do katastrofalnog poraza ustanika na Kamenici 19. maja. Srpska vojska kao da je zaboravila vojvodu Stevana Sinđelića i njegovih 3.000 Resavaca opkoljenih u šancu na Čegru. Izabravši junačku smrt u odsudnom broju on je zapalio magacin s barutom i digao u vazduh ceo šanac. Herojska pogibija vojvode Sinđelića na Čegru bolno je odjeknula u celoj Srbiji. Posledica ovog poraza bio je veliki pad borbenog morala u srpskoj vojsci, koji je pored toga bio pothranjen koliko neslogom vojvoda toliko i novim razočarenjem u ruske saveznike. Spora, brojno slaba ruska vojska, sa pasivnim komandantom, pokrenula se tek krajem leta, kada su Turci zapretili da razbiju ceo front i preseku veze između srpskih i ruskih vojski. Ovaj ruski pritisak ustanici su iskoristili da delimično povrate izgubljene teritorije i tako završe nesrećno ratovanje u 1809. godini. Ustanak koji je od samog početka imao izuzetno ofanzivni korakter, od 1809. godine ograničava se na odbranu postojećih teritorija. Sudbina Srbije sve više je zavisila od diplomatske igre velikih sila čiji su se interesi prelamali u rešavanju problema opstanka Turskog Carstva na Balkanu Prvi crv sumnje u iskrenu rusku pomoć javio se posle zaključenog primirja u Sloboziji. Početak otvorenog ruskog mešanja u unutrašnje srpske međusobice i ponovno ostavljanje na cedilu tokom borbi u 1809. (kako su Srbi shvatili neaktivnost ruske vojske), uticali su na političko-otrežnjenje Karađorđevo. Shvativši da u politici ne postoje prijatelji, ne odbijajući od sebe Ruse, započeo je da razvija diplomatsku aktivnost sa Austrijom, ali i sa Napoleonom Francuskom. Međutim, one nisu želele da se otvoreno umešaju i podrže srpsku radnju. Ipak, Austrija je, uz pomoć svojih ljudi u Sovjetu, počela sve jače da ometa zbližavanje Srbije i Rusije, koje je ionako već bilo bremenito mnogim sumnjama. Nepoverenje je jednim delom bilo otklonjeno većim ruskim angažovanjem u 1810. godini. Ne samo što su uklonili nepoželjnog Rodofinikina, nego su poslali i oko 4.500 vojnika sa artiljerijom. Zajedničkim udarom u proleće zauzeli su Kladovo i Crnu Reku. Uspešna saradnja bila je krunisana velikom pobedom nad Huršid-pašinom rumelijskom vojskom sredinom septembra na varvarinskom polju. Bosansku vojsku, odmah potom, suzbio je Karađorđe odsudnom bitkom na polju Tičaru kod Loznice. Za ovu žestoku bitku sam Karađorđe je rekao da takve batalije nigde veće nije bilo", gd su se Srbi i Turci rvali osam sati neprekidno, a puna dva sata se sekli "golim sabljama". Pokušaji glavnih vojvoda da ograniče ličnu Karađorđevu vlast imali su oslonca u ruskoj politici koja je želela da delovanje Srbije više podredi svojim interesima. Da bi učvrstio svoj položaj i time ujedinio i ojačao Srbiju, Karađorđe je 11. januara 1811. godine obnarodovao novi ustav. Njime je reformisan Praviteljstvujušči sovjet tako što su osnovana Popečiteljstva (ministarstva) i Veliki zemaljski sud. Suština svih promena bila je u tome da se jakoj centralnoj vlasti potpuno povrede lokalni organi, čime su knežine izgubile svoju samostalnost. Na mesta popečitelja postavljeni su, među drugim, glavni protivnici Karađorđevi: Milenko Stojković, Petar Dobrcac i Jakov Nenadović, kako nisu prisustvovali ovoj skupštini. Shvativši da se odvajanjem od naroda i svojih oblasti, kao i ukidanjem vojvodskih titula njihova moć znatno umanjuje, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac nisu prihvatili nove dužnosti. Međutim, tada su optuženi i prognani iz zemlje. Karađorđeva vlast je ovim bila silno osnažena; učvršćeni su temelji monarhičkog načela, kao oličenja jedinstva buduće Srbije. Koliko god da su Karađorševi potezi bili potrebni, pa i izneđeni, očigledan razdor među srpskim starešinama unosio je modušnost među ustanike i umanjivao je njihovu otpornu moć u odsudnim trenucima po sudbinu Srbije. Tokom 1811. godine nije bilo većih ratnik operacija. Ovu godinu pre svega krakterišu neprestani upadi ustanika na neoslobođene teritorije u pravcima prema Novom Pazaru i Nišu. U očekivanju oslobođenja, hajdučija je uzela velikog zamaha u Bosni, a u Hercegovini su čak bili pravljeni i ozbiljni planovi, u kojima je učestvovalo desetak najjačih plemena. Međutim, granica ipak nije bila promenjena, niti su planovi bili ostvareni. Rusija je sklopila mir sa Turskom 16. maja 1812. godine u Bukureštu i time pokopala sve nade srpskih ustanika. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:26 | |
| Bukureški mir je bio direktna posledica Napoleonovog pohoda na Moskvu. Rusi su bili prinuđeni da povuku svoje snage iz Vlaške i Moldavije da bi ih suprostavili Francuzima. Osmu tačku ugovora, čak ni tako nepovoljnu kakva je bila, Turci nisu pristali da ratifikuju. Tražili su bezuslovnu predaju odbijajući svake pregovore sa ustanicima. Posle devet godina života u slobodi, Srbija nije mogla na to da pristane, koliko god da se naslućivao nesrećen kraj. Još jednom je mobilisala se svoje snage. Turci su navalili sa tri strane sa dotle neviđenom vojskom od preko 70.000 ljudi. Uprkos ovoj pretnji, donekle i zbog ličnih interesa, nije bio prihvaćen Karađorđev plan elastične odbrane. Po svaku cenu braneći gradove i nepovoljne položaje, Srbi su uludo ginuli pokazujući silno junaštvo. Zatvorenog u Negotinu, posle žestoke borbe sa nadmoćnim neprijateljem, smrt je 18. jula stigla i čuvenog Hajduk-Veljka. Slomivši tada otpor na istočnoj granici, Turci su uz Dunav krenuli pravo na Beograd. Kada su nedugo zatim lukavo zaobišla srpske položaje na Deligradu, bilo je jasno da se primakao kraj. Najžešći otpor Srbi su dali bosanskoj vojsci na Lešnici, Loznici i naročito na Zasavici, koja je proslavila Zeku buljubašu i njegove "golaće". Kada je video rasulu, Karađorđe je 21. septembra iz Beograda prešao u Zemun. Uskoro za njim pobegle su i mnoge vojvode. Turci su u pusti Beograd ušli bez borbe. Uspostavljanje turske vlasti označilo je i kraj ustanka, iako su borbe u unutrašnjosti trajale do kasno u jesen. Otpor je prestao kada se predao Miloš Obrenović, poslednji zapovednik iz ringa "gospodara". Nastali su teški dani za Srbiju. Turci su se setili za sve poraze i sramotu koju su trpeli gotovo jednu deceniju. Palili su i plenili sve što im je palo pod udar. Srpsko roblje i stoka, prodavani u bescenje, preplavili su pijace širom Turske. Zemlja je zapustela. Tvrdi se da je preko 100.000 ljudi prešlo preko Save tražeći spas. U pravi mah, činilo se da su svi napori srpskog naroda bili uzaludni i da su se posle toliko prolivene krvi opet vratili u tursko ropstvo kakvo ih je vekovima pritiskalo. Međutim, naredne godine su pokazale da Srbi više nisu bili onaj isti narod kao pre 1804. godine. Ključna tekovina ustanka bio je upravo duhovni preobražaj srpskog naroda, koji se ogledao u prihvatanju ideje o konačnom oslobođenju i uspostavljanju slobodne države. Preloman trenutak preobražaja bilo je ozvaničenje ove ideje u ratnom programu Srbije od 1806. godine. S druge strane, jedna važna tekovina ustanka nije se u prvi mah uočila, a samo neku godinu kasnije postala je oslonac Milošve diplomatske borbe. Osim članom Bukureškog ugovora, bez obzira što ga Turska nije ratifikovala, Srbiji je priznata određena unutrašnja autonomija, a ispunjenje ovog međunarodnog ugovora jemčila je Rusija. U sudbonosnim trenucima kada je srpski narod izašao na evropsku političku scenu 1804. godine, u prelomnim godinama otpočinjanja borbe za konačno oslobođenje i vaskrs srpske države, na čelu naroda pojavio se čovek koji je smeo, mogao i znao da predvodi narod. Niti je bio knez, niti hajduk, niti je imao posebnog obrazovanja. Vredan srpski seljak domaćin, ali ipak nimalo ibičan. Razumeo je svoje vreme i u potpunosti odgovarao njegovim zahtevima. Beskrajno hrabar i uporan, samopouzdan i odlučan. Vojnički izuzetno obdaren, više nego politički, ali u isto vreme harizmatični vizionar novog doba i utemeljitelj nove države. Kako e takav čovek našao na čelu naroda? Prema narodnom predanju, Karađorševa porodica je preklom iz Vasojevića, a u Šumadiju se doselila u pvroj polovini XVIII veka. Deda Jovan zaustavio se u Viševcima, selu na desnoj obali reke Rače. Otac Petar, po kome je dobio prezime, oženio se rođenom Šumadinkom, Maricom, kćerkom Petra Živkovića iz Masloševa u kragujevačkoj Jasenici. Njihov prvenac, Đorđe, rodio se na Đurđic, 3. novembra 1752. godine. Nemaština je terala porodicu da se često seli (Žabarac, Zagorica). Đorđe se brzo osamostalio i najmio kao čuvar stoke. Već u to doba najavljuje svoju pustu hajdučku ćud: ne trpeći nepravdu, ubija svog prvog Turčina jer se ovaj usudio da puca po njegovim svinjama. Odmetnički znat ispekao je kod arnautskog "kesedžije" Fazli-baše, kod koga se bio sklonio u Palanku. Sa njegovom družinom presretao je bogatije Turske i pljačkao ih. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:27 | |
| Negde pred rat austrijsko-turski, oženio se Jelenom iz Masloševa, kćerkom Nikole Jovanovića, obor-kneza jaseničkog. Agitacija austrijskih ljudi i sve veći i nesnosniji pritisak i nasilja Turaka nagonili su mnoge Srbe da pređu u Srem. Među njima se našao i Đorđe sa porodicom. Utočište je našao u manastiru Krušedolu gde se najmio kao šumar. Rat 1788-91, nije ostavio Đorđa ravnodušnim. Stupio je u Mihaljevićev frajkor i tu svoja hajdučka iskustva upotpunio strogim austrijskim egzercirom. Proslavio se ratujući pod kapetanom Radičem Petrovičem. Njegovo junaštvo se naročito razglasilo i kod Srba i kod Turaka kada je jednom prilikom, izbavljajući svog kapetana, sam posekao četiri Turčina. Pun dubokog poštovanja prema slavnoj prošlosti, vaspitavan u pravoslavnom hrišćanskom duhu, učestvovao je u oslobađanju manastira Studenice, a mošti Svetog Simeona (Nemanje) pratio je čak do Kovilja. Posle rata, kada su isterani janičari i kada se stanje u Srbiji u mnogome poboljšalo, Đorđe se vratio i sa porodicom zasnovao novi dom u Topoli. U ovom kratkom periodu mira i nekakve sigurnosti po srpski narod, poput mnogih drugih, trudoljubiv i skroman domaćin Đorđe Petrović ubrzo je znatno uvećao svoje imanje. Dobro mu je krenulo i u trgovini stokom preko otvorene austrijske granice. Izvozeći stoku, u Sremu je stakao mnoga poznanstva sa prečanskim Srbima, među kojima su bili i trgovci oružjem. Ove veze, kao i steknuto poverenje, uveliko su olakšali kasnije snabdevanje ustanika ratnim potrepštinama, naročito kada se to moralo činiti krišom, i pored austrijske zabrane. Kada su hadži-Mustafino vreme janičari opet zapretili povratkom, organizovana je pored turske i narodna vojska. Ona je iznela glavni teret borbe protiv Pazvan-ogluovih odmetnika. Karađorđe je posatvljen za buljukbašu nad četom od sedamdeset ljudi. I tu je potvrdio svoje junaštvo, istakavši se u borbama za Smederevo 1798. godine. Ipak, dahije su osvojile vlast u Beogradskom pašaluku. Ne mogavši trpeti dahijski zulum i nasilje, u Karađorđu je, kao i u većini Srba, počela da sazreva misao o otvorenoj pobuni. Smatra se da je 1803. godine, u zimu, lično sam Karađorđe obilazio celu Šumadiju, pripremajući i pridobijajući viđene domaćine za širi narodni pokret. Usledio je okrutni odgovor: seča knezova. I karađorđe se našao na tom spisku, ali je uspeo da razbije potoru. Odmetnuo se šumu, u hajdučku četu svoga prijatelja Stanoja glavaša. Ustanak se više nije smeo odgađati. Na zboru u Orašcu narodni glavari za vođu nisu izabrali ni najpoznatijeg hajduka ni najviđenijeg kneza; izvikali su Karađorđa, iako su dobro poznavali njegovu preku ćud. Od tog trenutka, pa sve do propasti ustanka 1813, Karađorđev životopis jeste istorija Srbije. Karađorđa je istorija u prvom redu zapamtila kao izuzetno talentovanog vojskovođu. Poznavanje terena i ljudi, briljantna strategijska rešenja, naročito na Mišaru, nepokolebiva odlučnost, osvedočeno junaštvo, i povrh svega, lično prisustvo u svim velikim bitkama, stvorili su oko njega i njegovih ustanika oreol nepobedivosti. Pitanje ustanka iznad svega jeste bilo pitanje vojne organizacije, jer su se glavni ciljevi ostvarivali na bojnom polju. Međutim, Karađorđe je vrlo dobro osetio, i to u pravom trenutku, da razvoj srpske revolucije treba upraviti u pravcu stvaranja države. U tim nastojanjima javilo se rivalstvo s najvećim vojvodama, koje nisu želele da njegova vojna vlast preraste u političku. Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, pre svih, nisu se smatrali njegovim nameštenicima: paraleleno su sa njim dizali ustanak, odnosili pobede i smatrali se ravnopravnim. Uspostavljanje čvrste centralne vlasti i kršenje vlasti velikih vojvoda utrle su put državnom jedinstvu oličenom u monarhijskom načelu. Ovom putu jeste pripadala budućnost, ali je strašna stvar bila što se međusobna politička borba odvijala u sred ustanka i time umnogome uticala na slabljenje fronta, naročito pred slom 1813. godine. Ipak, Srbija je u 19. vek zakoračila s konturama moderne države, i to u najvećoj meri zahvaljujući baš Karađorđu. Nesrećna bolest koja ga je lomila čitave 1813. godine, neprihvatanje njegovog plana elastične odbrane i sve crnji glasovi koji su stizali sa frontova odveli su Karađorđa u stanje takve depresije da se nije mogao prepoznati. I tada je učinio presudni korak, korak koji nimalo nije ličio na njega, korak suprotan njegovom karakteru, korak koji je mogao da učini samo izgubljen čovek. Napustio je Srbiju 21. septembra 1813. godine. Napravio je smrtnu grešku: ostavio je narod u času najveće nevolje. Od tada njegov život postaje prava mora. Sprovode ga pod vojničkom stražom, sele ga po Rusiji, ne dobija dovoljnu novčanu pomoć, špijuniraju ga i nadziru. Udaljen od Srbije, sa grižom savesti, potpuno nepripremljen na nove okolnosti, on prihvata plan grčkih heterista, koji su ga pozvali za vođu ustanka. Međutim, Miloš Obrenović nije želeo borbu, a još manje da izgubi ono što je tek počeo da stvara. Neumitna odluka je pala. Kada je Karađorđe prešao u Srbiju, u selu Radovanju, u jaseničkom srezu smederevskog okruga, u zoru 13. jula 1817. godine, ubijen je na spavanju, mučki, po Miloševoj naredbi. Tako je mučenički završio život čovek koji je iz praha, posle nekoliko vekova vaskrsnuo Srbiju i probudio naslućenu nacionalnu energiju, kojom će potonje generacije krunisati uspeh stvaranjem nezavisne države. HRONOLOŠKA TABLICA 1804 - (kraj januara) seča knezova 1804 - (2. februar) zbog u Orašcu, početak ustanka 1804 - (12. februar) boj na Drlupi: prvo vatreno krštenje 1805 - (6. avgust) bitka kod Ivankovca: prva velika pobeda 1805 - (kraj avgusta) osnivanje Praviteljstvujuščeg Sovjeta 1806 - (1. avgust) boj na Mišaru 1806 - (22-23. avgust) pobeda na Deligradu 1806 - (27. decembar) oslobođenje Beograda 1807 - (jun) bitke na Malajnici i Štubiku; početak rusko-srpske vojne saradnje 1808 - (3. avgust) otvaranje Velike škole u Beogradu 1808 - (14. decembar) Narodna skupština u Beogradu; proglašenje Karađorđa i njegovog potomsta za zakonite srpske predvoditelje 1809 - (19.maj) herojska pogibija vojvode Sinđelića na Čegru 1810 - (6. septembar) pobeda kod Varvarina 1810 - (6. oktobar) boj na Tičaru kod Loznice 1811 - (8-11. januar) Narodna skupština u Beogradu: postavljanje osnove državnom uređenju Srbije 1812 - (16. maj) Mir u Bukureštu 1813 - (jul) ofanziva Turaka: porazi Srba na svim frontovima 1813 - (septembar) beg Karađorđa i većine starešina u Austriju 1813 - (6. oktobar) kraj ustanka; ulazak Turaka u sve gradove Napomena: svi datumi su dati prema starom srpskom kalendaru
Srpska dijaspora |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:28 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC (V. Vranjska, 1776 — P. Metković, 1811) Rođen je 1776. godine u Velikoj Vranjskoj kod Šapca, od oca Filipa i majke Ilinke. Preci Miloševi su iz Hercegovine i vode poreklo "od srpskog vlastelina" Đikana, koji je živeo u 15. veku "u gradu Nikšiću i bio zapovednik onoga kraja". Kad su Turci osvojili Hercegovinu, Đikan je sa vojskom branio Mostar i u tim borbama poginuo. Ostavši bez imovine, a ne želeći da promene svoju veroispovest i prihvate muhamedanstvo, Đikanovi potomci su morali napustiti rodni kraj. Prvo su se obreli u Crnoj Gori, a potom u Dalmaciji. Iz Dalmacije su došli u Sremsku Mitrovicu, da bi se konačno nastanili u Srbiji, u selu Vranjskoj. U detinjstvu, Miloš je tri godine proveo u Manastiru Radovašnica, pod Cerom, učeći da čita i piše, pošto u to vreme redovnih škola nije bilo. Kad mu je otac umro, napustio je Manastir i došao kući, ali se tu nije dugo zadržao. Kao pismenog mladića, uze ga sebi za pisara bogati trgovac Ilija Marković iz Grušića. Posle nešto više od godinu dana, postao je pisar velikog pocerskog kneza Mihaila Ružičića, odnosno, njegove pocerske kancelarije u Pocerskom Metkoviću. Na ovoj dužnosti dočekao je Prvi srpski ustanak. Po izbijanju ustanka, obilazio je pocerska sela i dizao ljude na oružje. Prvih dana, krstario je Bećinim brdom i sprečavao izlazak Turaka iz Šapca. Kada je stigao poziv Jakova Nenadovića da se pođe na Šabac, Mihailo Ružičić i Miloš Stojićević okupili su 500 Poceraca, od čega su 200 bili konjanici. Za bimbašu je Jakov postavio Miloša. Kad su Srbi zauzeli Šabac, Miloš je, sa stotinak odabranih konjanika, otišao u Lešnicu i nadzirao granicu na Drini. Za pocerskog vojvodu Karađorđe ga je proglasio nekoliko dana uoči Mišarske bitke, u leto 1806. godine. Dogodilo se to u pocerskom selu Dvorištu, gde je Karađorđe došao iz svog logora u Beljinu. U budućim borbama i okršajima sa turskom vojskom, Miloš se istakao hrabrošću i srčanošću. Pred boj na Mišaru, nalazio se u krugu vojnih komandanata koji su razrađivali ratnu strategiju. U samoj bici predvodio je svoje Pocerce i, prema kazivanju, pogubio turskog Memed-kapetana od Zvornika. Prvo ga je pogodio hicem iz pištolja u grudi, srušio s konja na zemlju, dograbio Memedovu sablju i odrubio mu glavu. Posle Mišarske bitke, znajući da će razbijene turske trupe pokušati da se dokopaju Bosne, Karađorđe je postavio zasede u gustim šumama Kitoga. Tu se već nalazio prota Nikola Smiljanić sa svojim ljudima, a u pomoć mu je upućen i Miloš Stojićević sa svojim Pocercima. Tu je Miloš zarobio konja i kompletnu opremu Kulin-kapetana, zajedno sa čuvenom sabljom na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije. Stoga je rodbina Kulin-kapetana davala za sablju onoliko zlata koliko je teška, ali je Miloš to odbio, tražeći od Turaka srpsko roblje odvedeno iz Nahije šabačke. Bio je to zahtev koji Turci, i da su hteli, nisu mogli ispuniti jer je roblje bilo rasprodato i rasuto po celom turskom carstvu. Tako je Kulinova sablja ostala kod Miloša. Narednih godina, Miloš je učestvovao u mnogim borbama sa Turcima u zapadnoj Srbiji i Semberiji. Njegovo junaštvo opevao je Filip Višnjić u narodnim pemama Hvala Čupićeva, Boj na Loznici i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U ovoj potonjoj, opevan je Milošev megdan sa Mehom Orugdžićem, zapovednikom Bijeljine i jednog dela Bosne. U polju kod Bijeljine, držeći sablju u ustima da bi ohrabrio svoju vojsku, Meho je izašao ispred sopstvenih redova i među srpskim borcima tražio junaka koji bi mu izašao na megdan. U susret mu je pohitao Miloš Stojićević. U sudaru na otvorenom polju, Miloš je bio brži, okretniji i spretniji i pogubio Mehu Orugcića, čija je smrt pokolebala turske redove. Istakao se i u boju na Loznici, početkom oktobra 1810. godine. U opsednutom gradu bio je nekoliko dana, sa Antom Bogićevićem i Bakal Milosavom. Mnogobrojnijoj turskoj vojsci srpski ustanici su pružali žestok otpor, sve dok im Karađorđe nije stigao u pomoć. Miloš je poginuo, pomalo naivno i nenadano, početkom avgusta 1811. godine. U to vreme, u Pocerini je harao hajduk Petar Prelić, zvani Prelo, koji je došao iz Rudničkog kraja. Dva puta je padao u ruke Milošu Stojićeviću. Prvi put ga je pustio Pop Luka Lazarević, pod obećanjem da će se povući u miran život, ali je Prelo nastavio sa nedelima. I po drugi put ga je Miloš uhvatio i pošao da ga poseče kod kuće Jeremije Antonića u Varni, ali je, po nagovoru svog prijatelja Josipa Novakovića, od toga odustao i ponovo ga predao Pop Luki Lazareviću. Međutim, Prelo je pobegao iz zatvora i ponovo nastavio da pljačka narod. Početkom avgusta 1811. godine, Miloš je, sa svojim ljudima, opkolio šumu Lipovicu u Pocerskom Metkoviću, u kojoj se krio Prelo. Kad je otkriven, Miloš je potrčao da ga uhvati živog, ali se Prelo nije hteo predati. Jednim hicem je oborio Miloša sa konja, ali je i on ubrzo ubijen od Miloševih pratilaca. Miloš je bio srednjeg rasta, širokih pleća, duguljastih obraza sa rumenim jagodicama, smeđe duge kose koju je pleo u pletenicu i savijenu nosio pod kalpakom, tankih dugih brkova, graorastih očiju i oštra pogleda. Po naravi je bio veseo i oran za šalu. RS |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:31 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]POP LUKA LAZAREVIĆ (Svileuva, 1774 — Šabac, 29.04.1852) Preci Luke Lazarevića došli su u Posavotamnavu iz Birča u Bosni, u prvoj polovini 18. veka. Luka je rođen 1774. godine u Svileuvi, od oca Todora i majke Jevrosime, koja je bila rodom iz Mišara. U zadruzi su živela braća Lazar i Todor Lazarević. Todor je, sem Luke, imao još četiri sina, a Lazar samo jednog — potonjeg kneza Ranka. Zbog toga je Lazar Luku posinio. Kneza Ranka Lazarevića Turci su, na prevaru, ubili u Šapcu početkrm 1800. godine. Luka je više od tri godine proveo na školovanju u Austriji, čime se svrstao u malobrojni krug pismenih ljudi ondašnje Srbije. Kad se vratio kući, oženio se kćerkom Maksima Pejića iz Zabrdice, a zatim se zapopio i dobio za parohiju Koceljevu i Ljutice. U ovom braku proveo je sedam godina, a onda je popadija umrla, izrodivši Luki prethodno dva sina — Mihaila i Kuzmana. Do 1807. godine, Luka je živeo u Svileuvi, a onda je prešao u Šabac. Pomno se starao o porodici kneza Ranka Lazarevića. Njegove sinove, Dimitrija i Marka, poslao je u Mitrovicu na školovanje, ali je Dimitrije u Mitrovici umro. Marko je napravio uspešnu karijeru. Luka ga je prvo postavio sebi za ađutanta, potom je bio kapetan tamnavski sa sedištem u Svileuvi, pa član Suda Okruga šabačkog, a zatim i predsednik Suda. Ubijen je za vreme Katanske bune u Šapcu 1844. godine. Već prvih dana ustanka, Pop Luka je bio među ustanicima. U februaru 1804. godine učestvovao je u boju na Svileuvi, gde su Turci upali i počeli pljačkati stanovništvo. Ustanici, potpomognuti sa 200 vojnika koje je poslao Prota Mateja Nenadović, žestoko su se suprotstavili Turcima i prisilili ih da prihvate borbu. Puškaranje je trajalo nekoliko dana, a onda su, pošto je Turcima ponestajalo hrane, usledili pregovori. Ustanici su dozvolili da šanac napuste bosanski Turci. Međutim, kako su sa njima pokušali da se izvuku i Turci iz Beogradskog pašaluka, ustanici su hrabro napali i potukli i jedne i druge, 28. februara 1804. godine. Iz Svileuve, ustanici su otišli na Šabac i blokirali grad na Savi, u kome je bila smeštena turska vojska. Posle više borbi i okršaja, Turci su, u aprilu 1804. godine, napustili utvrđenje i Savom otišli u Beograd. Već u ovim prvim borbama, Luka se iskazao kao veliki junak i vešt vojnik. Zahvaljujući tome, izbio je u prvi red starešina i postao vođa tamnavskih i posavskih ustanika. Po Karađorđevoj zapovesti, ustaničke jedinice su se potom skoncentrisale oko Beograda, radi oslobođenja ovog grada. Pop Luka je bio na položaju na Vračaru, gde je topovskom vatrom odbijen jedan napad Turaka, a zatim su im, u Savamali, naneti ozbiljni gubici. Pošto je Đorđe Ćurčija, sa svojim ljudima, likvidirao turska uporišta u Jadru i digao narod na ustanak, bosanski Turci su, 12. avgusta 1804, prešli Drinu između Janje i Zvornika, sa preko 2000 vojnika. Turci su spalili Loznicu, Kozjak, Dobrić i još neka mesta i preko Lipnice prodrli do Krupnja, a pohvatano stanovništvo pobili. Saznavši za upad Turaka u Jadar i Rađevinu, Karađorđe je u pomoć poslao Luku Lazarevića i Milovana Grbovića, sa nekoliko stotina ustanika. Međutim, do sukoba sa Turcima nije došlo. Pod komandom Mus-age i Bege Novljanina Turci su, preko Mačve, 17. avgusta 1804. godine, iznenada upali u Šabac. Pošto su pobili sedamdesetak lica, još istog dana su se, pre ponoći, vratili u Bosnu. Sredinom 1805. godine, Jakov Nenadović sa valjevskom i Luka Lazarević sa šabačkom vojskom, krenuli su na Sokolsku nahiju, oslobodili je, digli narod na ustanak i opkolili utvrđeni grad, oko koga su postavili straže. Potom su produžili u Užičku nahiju koju su, takođe, pobunili i oslobodili od Turaka. Tukući Užice topovima, zapalili su grad i prisilili Turke na predaju. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Pop Luka je od Bega Novljanina, po čijem nalogu je ubijen njegov brat od strica Ranko Lazarević, za kaznu dobio arapskog ata sa skupocenom opremom. Za vojvodu, Karađorđe je Luku imenovao u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom se Luka raspopio, a zatim se, po drugi put, oženio Danojlom iz Šapca, čiji su roditelji bili iz rađevskog sela Cvetulje. Krajem 1805. godine, Turci su pripremali veliku ofanzivu na Srbiju, napadajući sa tri strane. U Šapcu su Turci pobili srpske straže i ovladali celom varoši. U trećoj dekadi decembra, oko 3000 ustanika je napalo šabačku tvrđavu, tukući je puščanom i artiljerijskom vatrom. Posle dva dana, borba je počela da jenjava, jer je ustanicima ponestajalo topovske municije; isto tako, očekivao se dolazak Karađorđa i njegovih jedinica. Luka Lazarević je morao napustiti opsadu i pohitati u pomoć ustanicima na sektoru Drine, jer je 3000 turskih vojnika prešlo u Srbiju kod Zvornika i ulogorilo se kod Lešnice. Do boja je došlo 29. januara 1806. godine. Sa srpske strane, učestvovali su Luka Lazarević sa svojim elitnim korpusom, kao i Petar Jokić i Živko Dabić sa svojim jedinicama. Ustanici su uspeli da osujete nameru Turaka da prodru ka Šapcu. Tukući ih topom, izazvali su paniku u turskim redovima, razbili ih i primorali da se u neredu povuku. Turci su imali velike gubitke. Poginula su i trojica turskih starešina, čije su glave poslate Karađorđu u Šabac. Uskoro su na ove položaje stigli Karađorđe i Jakov Nenadović, sa nekoliko stotina boraca. Sa Turcima su vođene veoma oštre borbe, u kojima je Karađorđe bio ranjen u vrat. Pod pritiskom nadmoćnijeg neprijatelja, ustanici su se, preko Mačve i Pocerine, povukli u Jelenču, a Turci su ušli u Šabac i pridružili se svojoj posadi. Krajem februara 1806. godine, ustanički položaji su se nalazili u Varni, u selima pored Dobrave, i u Mačvi. Šabac je ponovo bio blokiran. Sredinom aprila, bosanski Turci su upali u Svileuvu, zapalili Lukinu i još neke kuće, a onda krenuli ka Valjevu. U Čučugama ih dočeka Luka i druge srpske vojvode. Turci su pretrpeli ogromne gubitke i bili su prinuđeni da se vrate u Bosnu. Ustaničke jedinice su ih gonile sve do Drine. Nakon toga, Lukine jedinice su se naizmenično nalazile na drinskom frontu i u opsadi Šapca. Zna se da je, u junu 1806. godine, učestvovao u borbi sa Turcima kod Salaša Crnobarskog; prema zvaničnim izveštajima, Turci su imali 16 mrtvih i 150 ranjenih, a ustanici su zaplenili dosta oružja i veliki broj konja. Kod Crne Bare, Luka je tri dana bio opkoljen u jednom šancu, sve dok ustanici nisu stigli u pomoć i razbili obruč. U drugoj polovini juna, iz logora u Crnoj Bari, sa 300 svojih vojnika, Luka je prešao Drinu i u Balatunu uhvatio jednog subašu i još jednog Turčina. Doveo ih je u logor u Crnu Baru gde su, iz osvete, jer su opljačkali veliki broj Srba u Bosni, bili nabijeni na kolac. Krajem jula i prvih dana avgusta 1806. godine, Luka je učestvovao u nekoliko borbi sa Turcima u istočnoj Posavotamnavi. Vojska bosanskog vezira, krećući se od Šapca ka Beogradu, stigne u Mesarce. Tu je presretnu jedinice Jakova Nenadovića, Luke Lazarevića i Janka Katića. U žestokoj borbi, Asan-paša je bio razbijen i potisnut nazad ka Šapcu. Progonivši Turke, ustanici su u Krniću naleteli na jednog starog Turčina, koji na prevaru ubije Janka Katića. Za to vreme, glavnina turske vojske je napredovala drumom ka Beogradu. Zato Jakov Nenadović i Luka Lazarević napuste gonjenje Asan-pašine vojske i vrate se u Beljin, gde su, kraj Vukodraže, celu noć tukli logor iz pušaka. Čuvši za propast Asan-pašine vojske, a pošto je bio pod stalnom puščanom kanonadom ustanika, bosanski vezir odustane od puta ka Beogradu i vrati se nazad, na početne položaje na Šabačkom polju. Bila je na pomolu najveća bitka u 1806. godini. Iz Beljina, pod Karađorđevom vrhovnom komandom, srpska vojska, u kojoj su bili Podrinci, Valjevci, Šumadinci, Moravci i Gružani, zaputila se ka Mišaru. Pod direktnim Karađorđevim nadzorom, pristupilo se izgradnji šanca. Ustanici su, 11. avgusta, pojačani sa 2000 Rudničana, pošto je na Mišar stigao i Milan Obrenović. Narednog dana, 12. avgusta, kod Karađorđaje održan sastanak komandanata ustaničkih jedinica, na komeje razrađen plan borbe. Odlučeno je da se Karađorđe, sa 6000 pešaka, zatvori u šanac, a Luka Lazarević i Mateja Nenadović, sa 2000 konjanika, da se sklone u šumu između Žabara i Jelenče, odakle će, na ugovoreni znak, izvršiti juriš na tursku vojsku. Boj na Mišaru trajao je celog dana, 13. avgusta 1806. godine. Turska vojska je nastupala u strateškom borbenom redu. Kad bi se prvi turski redovi približili srpskom šancu, usledio bi plotun koji je proređivao neprijateljske redove. Pošto je topovima dat ugovoreni znak, iz šume je krenula konjica, koja je bila podeljena u dve grupe. Prva, pod komandom Luke Lazarevića, jurišala je prema šarampovu, a druga, vođena Matejom Nenadovićem, krenula je ka Dumači, prema artiljeriji i štabu turske vojske. Mada su bili iznenađeni naletom srpske konjice, Turci su pružali žilav otpor. Izmešali su se vojnici jedne i druge vojske, kidisali jedni na druge, sekli se i ubijali. Celo Mišarsko polje pretvorilo se u krvavu klanicu. U odsutnom trenutku, nadvladala je srčanost ustanika. Turski pešaci su počeli napuštati bojište i u neredu odstupati niz padinu, gde su ih dočekivali Lukini konjanici. Razbijeni i preplašeni, Turci nagrnuše prema Savi, ne bi li se dočepali Šabačke tvrđave. Tu, u vrbaku pored rečice Dumače, Luka nalete na Kulin kapetana. Obodoše besne konje i jurnuše jedan na drugog, potežući kubure, ali ih one izneveriše. U besnom trku ati se sudariše i propeše na zadnje noge, a njihovi jahači potegoše sablje. Luka odbi jedan udarac, ali ga drugi dohvati po ruci, iz koje poteče krv. Planuvši od besa, Luka okrenu konja i svom silinom zamahnu sabljom, ali Kulin odbi ovaj udarac; od siline, Lukina sablja odlete u čestar. Turčin odmah zavitla đordom i spusti je na nezaštićenu Lukinu glavu. Obliven krvlju i poluslep, Luka se u magnovenju pribra, nagna konja na Kulina i udari ga šipkom preko lica. U tom času Luku obuze nesvestica, te i ne ču plotun kojim je Todor Dragićević sravnio Kulina sa zemljom. Ranjenog Luku nisu odmah pronašli. Mnogi su mislili da je poginuo i iskreno su žalili za njim. Izvesno vreme, on se lečio na adi kod Prova, a onda ponovo stao u prve borbene redove. Početkom 1807. godine, u Šapcu se nalazilo oko 1000 turskih vojnika, sa nekoliko paša i begova, koji nisu uspeli da se prebace u Bosnu. Oko grada su bile ustaničke snage. Posle pregovora sa Karađorđem, Turci su napustili Šabac i, preko Badovinaca, otišli u Bosnu, a Karađorđe je sa ustanicima, 7. februara, svečano ušao u grad. Za komandanta grada Karađorđe je postavio Luku Lazarevića, sa posadom od 1000 vojnika. Na ovoj dužnosti Luka će ostati sve do propasti Prvog srpskog ustanka. Morao je, u složenim i otežanim uslovima, rešavati brojne civilne i vojne probleme: snabdevanje i ishranu vojske i stanovništva, sprečavanje hajdučije i pljačke, rešavanje pojedinačnih i grupnih sporova, itd. Postavljao je knezove i oborknezove, a za policijskog starešinu postavio je Lazara Teodorovića. Istovremeno, Luka je otvarao škole i radio na razvijanju zanata i trgovine. I dalje je imao brojne sukobe i okršaje sa Turcima, pretežno na nemirnoj Drini, sa jedne ili druge strane. Krajem juna 1807, korpus turske vojske prešao je Drinu i ušančio se kod Loznice. Na molbu vojvode Ante Bogićevića, Luka je pritekao u pomoć, pa su zajednički, posle dužih borbi, proterali Turke natrag u Bosnu. U oktobu iste godine, preko 2000 Turaka je prešlo Drinu, između Lešnice i Loznice. Na njih su krenuli Luka Lazarević i Stojan Čupić, opkolili sa tri strane i prisilili ih da se vrate u Bosnu. Tih dana došlo je i do borbi između ustanika i Ali-paše Vidajića, koji je u Srbiju prešao na sektoru između Janje i Zvornika. Vraćajući se sa plenom u Bosnu, Turci su bili energično gonjeni i naneto im je dosta gubitaka, pre svega zahvaljujući brzoj i energičnoj akciji Luke Lazarevića. U sklopu ofanzivnih dejstava na Bosnu, sa jedinicama iz Šabačke nahije i Jadra, Luka Lazarević je, u aprilu 1809, prešao Drinu kod Lešnice i, posle nekoliko borbi, opkolio Janju i Bijeljinu. Ipak, početkom juna, pod velikim pritiskom Turaka, ustanici su se morali povući iz severoistočne Bosne. U januaru 1811. godine, izvršena je reorganizacija Praviteljstvujuščeg sovjeta; uvedena su popečiteljstva, formiran Veliki vilajetski sud, a Karađorđe je proglašen za poglavara države i glavnog komandanta ustaničke vojske. Osnovni cilj reorganizacije bio je da se ojača Karađorđeva vlast. U vezi s tim, u Srbiji su se oformile dve političke struje — prva je bila za centralizaciju uprave i vrhovno poglavarstvo Karađorđa, a druga za ograničenje voždove vlasti. Luka Lazarević je bio u drugoj grupi i predstavljao opoziciju Karađorđu, ali je i dalje savesno izvršavao sve svoje obaveze. Pošto je od samog Luke saznao za opozicioni blok, Karađorđe je, veštim političkim manevrom, onemogućio svoje protivnike. Početkom februara 1811. godine, na osnovu izdate diplome, Luka je potvrđen za vojvodu i komandanta Šapca. Pod upravu je dobio dve knežine — Tamnavu i Posavinu, sa 53 sela. Krajem juna iste godine, zajedno sa Matejom Nenadovićem, Luka je postavljen za komandanta sektora na Drini. Pod njihovu komandu stavljene su Valjevska, Šabačka, Sokolska i Zvornička nahija. Posle relativnog zatišja 1811. i 1812. godine, sledila je veoma burna 1813. Devetog marta, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice, a pod njegovu komandu su stavljene vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić. U junu 1813. počela je koncentracija turske vojske u Bosni. Konačni obračun se približavao. Ustanici su vršili poslednje pripreme za odbranu, jer se očekivao prodor turskih snaga od Loznice ka Šapcu. Luki Lazareviću i Mateji Nenadoviću u pomoć su išli Sima Marković, deo trupa Miloša Obrenovića i sam Karađorđe sa 14.000 vojnika i 12 topova. Ipak, ustanici se nisu mogli ozbiljnije suprotstaviti turskoj sili. Krajem juna, Turci su zauzeli Lešnicu, a Petar Moler nije mogao odbraniti Loznicu. Pošto je zaobišla odbrambenu liniju Cer-Kitog, posle desetodnevne borbe, turska vojska je zauzela srpske položaje na Ravnju i prodrla ka Šapcu. Pošto su ustanici trpeli ćoraze i na drugim frontovima, Karađorđe je, sa članovima Sovjeta, 3. oktobra 1813. prešao Zemun. Uskoro su pali Šabac i Beograd. Bio je to potpuni krah Prvog srpskog ustanka. Luka Lazarević je prešao u Srem gde je, zajedno sa drugim ustaničkim starešinama, izdržavao karantin u šumama kod Manastira Fenek. Odavde je, krajem oktobra, preseljen u Golubince, a posle mesec dana — u gornju tvrđavu na Petrovaradinu. S namerom da izbegne zahteve Turaka za izručenjem ustaničkih starešina, Ratni savet je, 23. novembra, doneo odluku da se srpske starešine odvedu u Štajersku. U Judenburg, Luka je stigao polovinom februara 1814. godine, gde je živeo veoma skromno i povučeno. Usledili su pregovori između ruske i austrijske vlade; dogovoreno je da se srpske starešine puste iz internacije zbog odlaska u savezničku Rusiju. U Štajerskoj, Luka je dobio pasoš 29. avgusta 1814. godine. Odmah se uputio u Irig po svoju porodicu, a onda produžio u Hotin u Besarabiji, gde je stigao 26. oktobra iste godine. Ovde će provesti skoro dve decenije. Od ruske vlade, Luka je primao 300 dukata godišnje, a istovremeno se bavio trgovinom i uzimao spahiluke u zakup. U Besarabijuje došao sa ženom Danojlom i sinovima iz prvog braka Mihailom i Kuzmanom. U izbeglištvu je dobio još tri sina: Vladimira, Aleksandra i Kostu. Stariji Lukini sinovi stupili su u rusku vojnu akademiju i postali ruski oficiri. Mihailo je iskazivao veliku hrabrost i junaštvo. Pošto je prethodno dva puta ranjen, poginuo je u Rusko-turskom ratu 1829. godine. Luka se nije zadovoljavao lagodnim životom u Rusiji. Stoga je, kao veliki patriota, odmah prihvatio poziv kneza Miloša Obrenovića i, 1833. godine, vratio se u Srbiju, gde će doživeti i najveća priznanja i najcrnje dane. Knez Miloš ga je ljubazno primio i ugostio, postavio za člana Šabačkog magistrata i poklonio mu kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Na Oridu i u Šapcu, Luka je dočekan sa velikim uvažavanjem i počastima. Razumljivo je da je Luka, u svom dugom životu, morao imati i neprijatelja. Spletkaroši i dostavljači lažnih paškvila učiniše da je, čak tri puta, na kratko, gubio državnu službu. Danas sa sigurnošću možemo tvrditi da uzajamni odnosi Luke Lazarevića i Kneza Miloša nisu bili protkani posebnom odanošću i prijateljstvom. Bili su to odnosi dvojice iskusnih i taktičnih ljudi koji se međusobno ne vole, ali se trpe jer su jedan drugome potrebni. Lukina druga žena Danojla, sa kojom je imao tri sina, umrla je 28. decembra 1843. godine, u 52. godini života. Uživala je ugled hrabre i odlučne žene. Pred kraj života, iz neutvrđenih razloga, Luka se našao u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Kad je u Šapcu, 1842. godine, uhapšen Đuka Marković, član Suda, Luka Lazarević i Stevan Magazinović, članovi Ustavne stranke, pokušaju da izbegnu hapšenje bekstvom u Beograd. Međutim, na Topčideru su uhapšeni, vezani i dovedeni pred Kneza Miloša. Ovaj ih je dva dana držao u zatvoru, a onda je naredio da se pod stražom vrate u Šabac i drže u kućnom pritvoru. Vučićeva buna je još jednom ustalasala krv ostarelog ratnika. U avgustu 1842. godine, Miloš Bogićević je dobio naređenje da uguši pobunu u Šabačkom, Podrinskom i Valjevskom okrugu. Luka se sklonio u Vranjsku, u kuću Đuke Stojićevića, ali je tu uhvaćen, okovan i bačen u šabačku tamnicu. Po svemu sudeći, u zatvoru je ostao do promene dinastije, do koje je došlo u jesen 1842. godine. Ponovnim dolaskom na vlast dinastije Karađorđevića, Luka je postao član Saveta, najvišeg organa zakonodavne i pravne vlasti. Bila je to najveća funkcija koju je u životu imao. Zatekao se u Šapcu za vreme Katanske bune, u septembru 1844. godine. Tom prilikom ubijen je Knez Rankov sin Marko. Zbog bolesti i starosti, Luka je penzionisan 23. januara 1847. godine. Bio je omanjeg rasta, crnomanjast, koštunjav, hitar, ćutljiv, žestoke naravi, živ, energičan, uredan, oštar i pravičan. Prema tvrđenju njegovih biografa, imao je 14 ili 17 rana, a jedan kuršum u telu odneo je u grob. Umro je 29. aprila 1852. godine i sahranjen je, uz dostojan ispraćaj velikog broja Šapčana, pored šabačke crkve. Za čoveka koji je toliko puta gledao smrti u oči i preturio mnogo štošta preko glave, živeo je dugo — nepunih 80 godina. Lukino junaštvo Filip Višnjić je opevao u nekoliko narodnih pesama. RS
Poslednji izmenio Enigma dana Uto 3 Mar - 7:25, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:38 | |
| STANOJE STAMATOVIĆ GLAVAŠ (Glibovac, 1763 — 25.02.1815) [You must be registered and logged in to see this image.]Rečima pesnikovim ovako junački Glavaš živo i verno iznosi dve slike onoga gorskoga života kojim je živeo i on i veliki broj njegove srpske braće: Triest sam druga onda imao, A pošao sam gorom hoditi, Po mračnoj gori četu voditi. Sjaju se toke, zveče noževi, Na njima gori čoja crvena, Živim se okom ne da gledati ... A gledajući sitnu knjigu, veli Glavaš: Proklet da Bog da! ... Što je ne učih!... Al' opet na njoj da sam banio, Ko bi se dugom puškom slavio, Ko bi na drumu Turke čekao? Ko l' ih po mračnom lugu sekao? U tim je slikama najtačnije obeležje života i sudbine onoga pokolenja koje je pre jednog veka bilo viteški predstavnik svoga naroda. A na polju takoga rada jedan od najboljih bejaše S t a n o j e G l a v a š . Glavaš je rođen u Glibovcu, selu blizu Palanke, okruga podunavskoga. Do opštega narodnog ustanka na tome se zemljištu i kretala radnja njegova, a kad su minuli dani narodnoga ratovanja u tom je opet kraju Glavaš i poginuo. Već dosta vremena pre ustanka Stanoje je bio na glasu kao hrabar vođ gorskih hajduka koji bejahu preteče narodnoga pokreta. Za karakteristiku njegovu dovoljno je pomenuti, da je u njegovoj junačkoj družini bio kao hajduk i Veljko Petrović — potonji vojvoda Hajduk-Veljko, kome je taj naziv i ostao iz doba četovanja pod vodstvom Stanojevim. Veljko se tada i oženio jednom rođakom njegovom. Na dogovoru narodnih prvaka u Orašcu, u početku 1804, bude Stanoje ponuđen da se primi za vrhovnog vođa narodnog. Ali on to odbi ovim razložitim rečima: "Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju i slušaće me; ali narod sav nije u hajducima, pa će ljudi sutra reći: "Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće ni kućišta: kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati da nas Turci robe". Nego vi postavite starešinu kakvoga čoveka koji je i do sada bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu kao i do sada." Posle toga razloga pao je izbor na Karađorđa. Glas i junaštvo Stanojevo i njegove hajdučke čete bejahu uvek dobro došli ustanicima a naročito u samom početku, kao najtežem trenutku, opštega pokreta. Stanojeva družina bejaše jezgro ratničko za prve dane i u prvim bojevima. Pri osvajanju Batočine bude Stanoje teško ranjen, ali osta u boju do kraja, a po svršenoj borbi sede na jedan panj, razgoliti krvavo rame u čijoj je dubini bio zastao turski kuršum i pozva jednoga hajduka da mu olovo izvadi. Hajduk oštrim brijačem raseče mišicu unakrst, izvadi kuršum i omota ranu, a Stanoje ustade i reče: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo će nas Turci još žešće dočekati. Neka ima mesta za drugo olovo!" Kad je skadarski Ibrahim-paša s ogromnom vojskom u avgustu 1806. godine udario na Deligrad, koji će sa toga boja i izići prvi put na glas — Glavaš uzme 2500 pešaka i 500 konjanika pa udari u desno preko Morave na Kruševac a odatle prodre preko planine Jastrepca u Toplicu i grune na Prokuplje, gde mu se niko nikad nije nadao. Turci se iznenade i zatvore u šanac odakle se stanu braniti. Borba je trajala celu noć, a od puščane vatre i plamena zapaljenih kuća blistala je cela Nemanjina Toplica. Iz novopronađenog opisa toga događaja vidimo da je Glavaš svu stvar izveo čistom taktikom hajdučkoga ratovanja. To je bilo "na dve nedelje po Gospođinudne". Tim upadom u Toplicu i dalje u lapsku dolinu Glavaš je ne samo pokazao veštine i odlučnosti već je podigao moral i pouzdanje u sve vojske srpske, kad se za njegova dela svuda saznalo. Ibrahim-paša, dočekan i inače junački na Deli-gradu, poplaši se da ne bude sa svim opkoljen te se povuče u Niš, koji je neprestano bio u velikom strahu. Na ovaj se kraj Stanoje navratio i docnije u toku daljeg ratovanja, prilazeći mu s ibarske strane. Posle mnogih bojeva, u kojima je hrabro sudelovao, Stanoje je dočekao, najzad, i katastrofu narodnu s jeseni 1813. I on je bio jedan iz onog manjeg broja čuvenih ljudi koji ostadoše u otadžbini. Nova turska uprava, težeći u početku miroljubivosti, postavi Glavaša za "krserdara" — da čuva carigradski drum. S jeseni 1814. planu Hadži-Prodanova buna, koja bi brzo ugušena. Stanoje je imao zadaću da uhvati Prodana, ali on toga ne htedne učiniti već mu pomogne da pređe preko Save. Zato beogradski Skopljak-paša naredi muselimu u Palanci, i pošalje mu dosta ljudi, da Stanoja uhvati živa ili mrtva. Stanoje dođe u Palanku, gde mu najpre zatraže oružje koje je bio ranije u boju oteo, ali ga on ne htedne dati već se vrati kući, upravo kolibi, gde ga, malo docnije, Turci opkole te se otpočne prava bitka, u kojoj Stanoje Glavaš, zamenivši glavu junački, pogine. To je bilo u početku 1815, pred ustanak na Takovu. Glava njegova bude odnesena u Beograd, odakle je rođaci njegovi dobave — ili veštinom ili otkupom — i sahrane kod već pogrebenoga tela. — Krv Glavaševa bejaše znak da je doba za nov ustanak. Rumenilo je njeno obasjalo zoru Takovskih Cveti! STANOJE GLAVAŠ PONOVO MEĐU SRBIMA Stanoje Stamatović Glavaš je jedan od najčuvenijih Srba, od čije su kubure i jatagana podjednako strepeli i turska i austrijska carevina. Zauvek će ostati upamćen po tome što se odrekao titule vožda Prvog srpskog ustanka u korist svog pobratima i kuma Karađorđa Petrovića. Na Skupštini u Orašcu, 1804. godine, Glavaš je rekao: "Nego, vi uzmite za vrhovnog vožda Karađorđa, kojeg ću ja prvi slušati, koji je bolji od mene i od sviju nas, a ja ću činiti što mogu, kao do sad." Slavni harambaša i vojvoda, rođen je u selu Glibovcu kod Smederevske Palanke, koja mu se i ovog avgusta odužila tradicionalnom manifestacijom "Dani Stanoja Glavaša". Učesnici su fijakerima krenuli ispred konaka koji nosi njegovo ime, da bi u toku dva dana pokazali najbolje što znaju i umeju. Nastupala su kulturno-umetnička društva, pozorišni umetnici, ljudi od pera... Održana su sportska takmičenja, a posebno je bilo zanimljivo nadmetanje za titulu harambaše. Mnogi Glibovčani i vernici iz okoline, prisustvovali su službi u hramu Rođenja Presvete Bogorodice. Iskazali su poštovanje prema Stanoju Glavašu koji nije bio samo poznat junak, već i pobožan čovek. Mnogo je polagao na veru i verske običaje. Nedeljom bi se najlepše obukao i dok je bio abadžija, toga dana nije radio. Čak ni u boj nije išao nedeljom, izuzimajući neki iznenadni turski napad. Uvek, kad bi nešto počinjao, prvo bi se prekrstio i rekao: "Bože, pomozi!" Narod se okupio i kod Glavaševe kolibe, u čijoj je blizini ove godine obnovljen izvor Buline vode. Ovaj kraj oduvek je smatran znamenitim, zbog spleta događaja koji su presudno uticali da Glavaš promeni svoj život. Mnogi smatraju da je tu došlo i do preokreta srpske istorije. Veliki vojvoda Stanoje Glavaš imao je u vrlo cenjenoj familiji Dabići, u Glibovcu, jednu veoma lepu devojku koja se zvala Mileva. Neki izvori tvrde da je sa njom bio veren, što znači da je najozbiljnije nameravao da se oženi devojkom. Leta 1783. godine, Mula aga iz Hasanpašine Palanke sa starim Asanom i grupom zaptija, sakupljao je harač i desetak, pa udari i na kuću Milevinog oca, u Dabiće. Kad je ugledao tako lepu devojku, a znajući da je Stanoje Glavaš bacio oko na nju, aga tu ostane da zanoći i Milevu pred očima roditelja na silu obeščasti. Njen brat Relja se iskrade iz kuće i ode kod Stanoja, te mu sve ispriča. Glavaš je bez velikog premišljanja odlučio da ubije sve Turke. Odmah je po noći poslao Relju da dovede njegove najbolje drugove Deli Marka, Bigu Panteliju i Miliju Stevanovića. Stanojeva majka Marica koja se tu zatekla, pošto je došla iz Selevca da bi obišla decu, dala mu je blagoslov i rekla da će to biti ne samo osveta za Milevu, nego i za oca Dimitrija. Stanoje je sa drugovima napravio zasedu i tako su ostali da čekaju Turke. Kad su ujutru naišli, on uzviknu: "Za mnom, sa nama je Bog!" i svi istrčaše. Na prepad su ubili Mula agu, starog Asana i šest zaptija. Samo je jedan Turčin ostao živ, ali teško ranjen. Glavaš ga je privezao za konja i poslao Hasan-paši u Palanku da javi šta je uradilo ono "Dimitrijevo pašče". Pošto je ovo čula Mula agina bula, dotrčala je odmah na mesto borbe da bi se uverila u istinu. Videvši svog agu kako krvav leži pored jednog izvora vode, ona je presvisla od bola i pala mrtva pored njega. Hasan paša je doneo odluku da organizuje hajku na Stanoja Glavaša i njegove drugove, pa je zbog toga Glavaš odlučio da odu u šumu. Odmetnuli su se u hajduke i dali reč da će se do kraja života svetiti Turcima. Stanoje je svoju kuću, radnju i imanje prepustio bratu Đoki i sestri Stani. Kasnije je učestvovao u Prvom srpskom ustanku i do kraja ostao veran voždu Karađorđu. Izvor pored kojeg se dogodilo ubistvo Turaka i bulina smrt, nazvan je Buline vode. Zanimljivo je da ovaj izvor nikada nije presušio. Veruje se da je to Božja volja, jer je Stanoje Glavaš zbog tih okolnosti započeo borbu za slobodu srpskog naroda. Mnogi veruju i da je voda začarana, da večno traje. Uvek je ima u izobilju, bistra je i pitka. Mnogi svrate da se napiju, umiju i odmore u velikoj hladovini. Tvrde da im je taj dan srećan u životu. ŽENE I POTOMSTVO Stanoje Glavaš se dva puta ženio. Jedna žena mu je bila Stana iz Bukovika, neka Karađorđeva rođaka, a druga je bila Mara iz Varvarina. Sa Marom je imao troje dece, a potomstvo je ostavio preko kćeri Milje i unuke Perke. Danas postoji daleko brojnije potomstvo iz braka sa Stanom, preko sina Vasilija i unuka Luke. OSVETIO OCA Ubistvom Turaka, Glavaš je osvetio svoju verenicu Milevu, ali i oca Dimitrija. Njegov otac je umro sa četrdeset godina, jer su ga Turci, 1777. godine, prilikom sakupljanja harača, naočigled cele porodice, na smrt pretukli. Turke su predvodili Mula aga i stari Asan iz Palanke. Događaj na Bulinim vodama u Glibovcu ima istorijski značaj. Bila je to prva puška u ovom delu Jasenice, ispaljena na Turke, koja je nagovestila žestok oružani otpor ugnjetene raje i ustanak za konačnu slobodu. RS |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 10:39 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]IVO SEMBERAC (Popovi, 1760 — Šabac, 12.07.1840) Ono pokolenje koje bejaše "za pesmu stvoreno" i koje u početku devetnaestoga veka pregnu, posle mnogih proba i iskušenja, na krvav posao za slobodu naroda srpskoga, bogato vitezima od megdana, bogato umom i pameću — imalo je i primere neobične veličine duše i srca, a međ' njima se na prvom mestu nalazi čin Ivana Kneževića, kneza od Semberije — dela zvorničke nahije u Bosni — čoveka koji je srcem svojim potresao srce celoga naroda i izazvao pesme najdarovitijega pesnika među narodima, celoga Srpstva, i pesme prvih prosvećenih sinova njegovih. Život u običnom smislu, ovoga čoveka nije prepun doživljaja romantičnih i čudnovatih. Život njegove duše — klasičan je. Ivan je rođen u Dvorovima, a docnije je živeo u Popovu, selu bijeljinske nahije. U proleću života svoga već čuven s uma i poštenja, Ivan je u dvadesetoj godini mladosti bio knez od Semberije, voljen od naroda, cenjen od gospodara Turaka pa i od ponositog, pesmom opevanog, Kulin-Kapetana. U jeku ratovanja za oslobođenje Srbije, oko 1807, Ivan pređe u Srbiju i postane vojvoda svojim dobeglim zemljacima, a kad se, docnije, stvari u Srbiji počeše sređivati Ivan je živeo u Šapcu kao član okružnoga suda i najposle se, u dubokoj starosti, odmaraše u dvoru šabačkoga vladike. Tu je umro u doba kad se u Srbiji razvijaše unutarnja borba, i sahranjen je u šabačkom groblju. Ali čin Ivanov za poslednjih dana njegova knezovanja u Semberiji, u oči prelaska u Srbiju, odvojio je veličinom koja se ogleda u pobudama i iskrenošću koja ne tražaše nagrade i priznanja. Godine 1806. Kulin Kapetan pređe Drinu i porobi Jadar i Podrinje pa se s robljem, koje se ceni različito: 111—303 duše, vrati u Bosnu. Plemenita se duša Ivanova prenu: na pisku bednoga roblja on se ne tešaše rečju: "robom ikad, grobom nikad". On roblje uteši — slobodom, koju mu darova a koju on plati skupo: osam hiljada rušpija tražaše za nj Kulin! "Od kud zlato raji!" Ivan ga nađe: dade sve — a pesnik kazuje da priloži i ikonu krsnoga imena svoga! Različiti podaci različito kazuju — da je Ivan skupio, sam ne imajući dovoljno, novac i od drugih; da nije mogao sve ni skupiti, te je radi toga i prebegao u Srbiju sa, tada već oslobođenim, robljem — ali niko ne poriče Ivanu najčistije motive u duši njegovoj. Pesnik Milutinović razdragano kliče: Blago Ivi i Ivinoj duši! Ivanu će Hristos Gospod platit' Kada Iva bude na istini! Još jednom — blago duši njegovoj! Čast spomenu njegovu! Lik je po slici Narodnoga Muzeja u Beogradu, rađenoj u Šapcu za života Ivova. RS |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 11:35 | |
| Први српски устанак [You must be registered and logged in to see this image.]Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од (14. фебруар 1804 - 7. октобар 1813). године. Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу Српске Револуције. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања модерне Србије. *Стање у Београдском пашалуку пред Први српски устанак Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од 1788. до 1791. Срби су као добровољци активно учествовали на страни Аустрије. Овај период српске историје се назива Кочина крајина, по Кочи Анђелковићу, једном од српских комаданата. Свиштовски мир није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само амнестију. Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793/1794. потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина; затим ферманом од априла 1796. године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама), али сукоби између јањичара, који су и даље хтели највишу власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више су заоштравани. Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-Ахмета. Њега је с леђа убио један од пашиних слуга, приликом његове посете Нишу. Одмах, након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. Јањичари су се претежно склонили у суседне покрајине. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине Хаџи Мустафе, наследника Абу Бекира. Чак су за време његове владавине неки Срби као Алекса Ненадовић дошли до положаја обор-кнезова, зато су новог пашу неки називали "српском мајком". *Владавина дахија Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало је уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на Турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III. У Црној Гори владало је слично расположење, Црногорци су били спремни да се прикључе заједничком устанку у Београдском пашалуку. Владика Петар I је почетком 1804. године писао дечанском игуману да ће Црногорци заједно са Србијанцима дићи организован устанак против Турака. Такође, он је 1803. године у Русију упутио архимандрита Арсенија Гаговића да тражи руску помоћ. Међутим, Русија је у то време била у савезу са Турском, па зато није хтела ни на који начин да учествује у устанцима балканских народа који би ослабили турску државу. Такође, устаници нису рачунали ни на сарадњу с Портом, тако да су морали самостално да отпочну оружану борбу против дахија, али им је било бар омогућена повољна набавка оружја у Аустрији, преко српских трговаца. Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском комаданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих. *Сеча кнезова Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини. По правцима којима су дахије кренуле у сечу кнезова, буљубаша, свештеника, кметова, хајдука, трговаца и других знатнијих људи, можемо обележити главна жаришта буне која ће одмах уследити. То су: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Биланс жртава је стравичан. Почев од првих жртава, кнеза Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљеву, кнеза Петра у Ћуприји и многих других, до задње, погубљење Хаџи Рувима, бројке се разликују. Михајло Пејић, протопрезвитер земунски,03. фебруара, пише митрополиту Стервану Стратимировићу и ово: "Тако о данас 72. мртве главе, које кнезовске, које свјашченическе, које од прочи, и све от поглавити људи, и једнако мертве главе у Београд доносу се..." У писму српских старешина А. Италинском, руском посланику у Цариграду, од 03. маја 1804. по СК, уз описе дахијских насиља, наводи се и цифра од 150 "кнезеј и прочих отмјених људеј жизни својеја невино лићисасја". Поред тога дахије су приморавале становништво да преда оружје. Због тога је народ бежао у шуме, а негде чак и пружао отпор и нападао јањичарске одреде. Од оних српских поглавара који су избегли сечу, неки су се склонили, док су оне "природне поглавице" одмах организовале људе у својим крајевима. У западној Србији то су били Јаков Ненадовић и синовац му Прота Матеја, као и Милан Обреновић, у Шумадији Карађорђе уз помоћ хајдучког харамбаше Станоја главаша и других, а у источној Србији то је био Миленко Стојковић из Кличевца, уз помоћ кнеза Момира Дугалића из Лучице, Перта Добрњца из Добрње и других. *Буна [You must be registered and logged in to see this image.]Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара, а то су били Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали Карађорђе, затим Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко. На ову вест дигло се становништво и с оне стране Колубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеник Лука Лазаревић. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цела земља била под оружјем. За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је предложен Станоје Главаш, али пошто је то овај одбио, предложен је кнез Теодосије Марићевић из Орашја у крагујевачком округу, али после његовог одбијања и на његов предлог за вођу устанка изабран је Карађорђе 14. фебруара 1804. године на једном збору у Орашцу. На овом збору било је око 300 људи, углавном из околине. У вези са датумом одржавања збора у Орашцу постоје недоумице. Најчешће се као вероватан узима 02. фебруар 1804. по старом или 14. по новом календару. На основу редоследа догађања, вероватнији је Вуков навод да је збор у Орашцу био после сукоба са Аганлијом у Дрлупи, а тај сукоб се догодио између 09. и 12. фебруара (по ст к. додај 12 дана). Иначе, збор у селу Орашцу није имао карактер или значење представничког тела, скупштине (народне или старешинске) као институције или као органа власти. Био је то импровизовани скуп једног броја старешина, углавном из Шумадије. Према расположивим модацима, учесници на скупу у Орашцу представљали су махом Крагујевачку нахију, а највише њену кнезину Јасеницу, и део Рудничке нахије. Присутни су били и хајдуци Станоја Главаша. Овде не може бити говора о избору свесрпског народног предводитеља. *Буна на дахије Дахије су биле изненађене и уплашене масовношћу устанка и зато су почеле разним подмићивањем, преговорима и преваром да зауставе устанак. Тако је Аганлија са око 400 јањичара пошао у Шумадију, 21. фебруара 1804. године, с циљем да преговара са устаницима, али у ствари главни повод је било извршење напада на побуњенике. Он је српском народу обећавао бољи положај и укидање ханова, а Карађорђу је нудио новац или да му у Аустрији купе имање боље од његовог у Тополи. Личне понуде он је одбио, а за обећање у вези са променом режима тражио је јамство и Аустријанаца, јер се није могао ослонити на турска обећања. Како Аганлија није на то пристао, заједно са својом војском претрпио је пораз у боју у Дрлупи 24. фебруара у којем је рањен у ногу и једва успео побећи у Београд. Ово је уједно био први сукоб устаника против дахија, али и њихова прва победа. Значај ове победе је био од велике важности, јер је подигао морал српском становништву. Након овог пораза, дахије су опет покушале преко својих делегата, које је Карађорђе примио у Хасан-пашиној паланци (Смедеревска Паланка), 4. марта, да преговарају о миру. Као услов за мир Карађорђе је тражио изручење дахија, што они наравно нису прихватили. Због тога, преговори су завршени без резултата. Убрзо су српски устаници, заједно са својим вођом, 18. марта заузели Рудник, а у априлу потукли јањичаре код Баточине и Јагодине, а остатке јањичара, који су се повлачили према Београду потукао је код села Лештана Васа Чарапић. Крајем априла цела Шумадија је била очишћена од Турака, а устаници, којих је почетком марта било око 10.000, заједно са својим вођом Карађорђем приближиле су се Београду. Кубуре из првог устанка Ваљевска Нахија Кад су устаници 20. марта били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из Босне и из Видина, с друге стране били су спремни на преговоре, али и на знатна попуштања. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници, чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија. С друге стране била им је ускраћена помоћ и од некадашњег пријатеља Пазвана Огле који је и даље тежио да потчини под своју власт и Београд, чак је то и тражио од Порте у јануару 1804. године. Сад кад је цело поље од Саве и Дунава било на ногама, под командом Јакова, на Сави, Чарапића на Дунаву, а између њих били су Карађорђе и Катић, Цариград се ипак заинтересовао за устанак. Хасан-бег, Ибрахим-ага Видајић и други незадовољни у самом Цариграду су покушавали да скрену пажњу великог везира на овај сукоб који све више прераста у прави рат. Они су сматрали да је пожељан отпор са било које стране против осионих дахија, и због тога је велики везир допустио Хасан-бегу да око себе прикупи спахије које су побегле од јањичара, затим је кнеза Јована Рашковића који се баш тад налазио у Цариграду поставио за надзорника царина у Београду, а босанском паши Бећиру наредио је да читаву ствар узме у своје руке, удаљи дахије и успостави ред у пашалуку. Са 3.000 људи босански паша стигао је у Србију, где су га људи дочекали са највишим почастима. Његов долазак је уплашио дахије, нарочито због тога што су схватили да је ипак могуће да један паша склопи савез са рајом, што су они до тада сматрали немогућим. Крајем априла, Карађорђе је преговарао са аустријским капетаном Сајтинским. На овом састанку он је изјавио жељу српског народа да их Аустрија прими под своју заштиту. Међутим, аустријски цар због тешкоћа са Наполеоном и зато што су хтели да одрже своју неутралност, да би остале исправне према Порти, није могао да прихвати његове понуде. Зато су аустријске власти званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције, али су ипак потајно са Србима вршили трговину муниције и оружја. Срби су били приморани да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела Аустрија и зато су 3. маја 1804. године српске вође упутиле једно писмо руском посланику у Цариград, у којем се говори о невољама и жељама српског народа, али су такође истицали да ће и даље остати верни султану. До Остружничке скупштине на којој су се састале старешине ослобођених крајева, борбе у Србији су биле у пуном јеку. У западном делу Београдског пашалука устанак су организовали Јаков и Матија Ненадовић; и тамо се, као и у Шумадији брзо ширио и заузео целу Колубару, Тамнаву и Посавину. Међутим, чим су Турци из Шапца чули за устанак у Шумадији затражили су помоћ Али-бега Видајића из Зворника који се заједно са неколико стотина својих војника упутио у Шабац, али под великим притиском српске војске непријатељ је уништен, 28. фебруара 1804. године на Свилеуви. Ова победа је била од великог значаја за ваљевску и шабачку нахију и њен устанички покрет. Убрзо затим, тачније 18. марта устаничке чете заузеле су и запалиле Ваљево, опселе Шабац, делом га спалиле и сатерале Турке у град. Опседнутим јањичарима у помоћ су пристигли јањичари из Босне. Али и њих је крајем априла, на утврђеном положају код манастира Чокешине сачекала група устаника под вођством Јакова Ненадовића. У тешкој једнодневној борби устаницима је нестало муниције због чега су у овом сукобу претрпели пораз, у којој су се нарочито истакли браћа Дамњан и Глигорије Недић. И поред успеха Турака у борби код Чокешине они су приморани да предају Шабац. Тада је већи део устаничких снага пребачен од Шапца према Београду. О конкретним борбама у Пожаревачкој нахији током фебруара месеца непосредних података нема, али их је, свакако, било. Говори се само о подизању устанка под Миленком Стојковићем и неким од његових подручних старешина, те да се Турци из околних села повлаче у Пожаревац ради одбране. Приближавањем устаничке војске Дунаву, већ има доста забележених података. У извештају аустријских власти од 08. марта, напомиње се да се цела Пожаревачка нахија, која обухвата Браничево, Звижд и Горњак, "налази у устанку" и да је већ 2.000 људи под оружјем. а стално придолазе и нови. Са великом војском Миленко стеже обруч око Пожаревца. Тада је у Пожаревцу било око 1.000 турских кућа и око 1500 добро наоружаних Турака. Али заједничким снагама Срби су успели очистити пожаревачку нахију од Турака и попалити све ханове. Ноћу, 7. марта Срби су кренули на Пожаревац, где су веома брзо опколили Турке који су се касније сами предали. За све то време Ђуша Вулићевић је држао у опсади Турке у Смедереву. Из смедеревског краја пребацује се у Ресаву Стојко Кривокућа из Аџибеговца и тамо се народ масовно диже на устанак. Може се рећи да су Срби половином марта 1804. године очистили готово сва села београдске нахије и Турке затворили по градовима и тврђавама као што су Београд, Шабац, Пожаревац, Смедерево, Јагодина, Карановац, Крагујевац, итд. Пошто је оставио један одред на улазу у Смедерево, Карађорђе се упутио према Београду. Један део снага упутио је да поставе заседе на главним путевима који воде према Београду, а једним делом је поседнута граница пашалука на Морави под командом Стевана Јаковљевића, према ужичкој нахији под Петром Кнежевићем, на Маљену под Милованом Грбовићем, код Овчара под Миланом Обреновићем, испод Медведника под протопопом Стефаном и на Церу под Димитријем Милићанцем. Турци су покушавали да пробију устаничку војску и на тај начин ослободе заузете територије, али у томе нису имали неког већег успеха. То је учинио и Кучук-Алија са 200 својих војника, желећи да допре до Мораве у два наврата нападао је српску војску, али безуспешно. Од 21. марта до 24. априла у Београду су се водиле жестоке борбе између српских устаника с једне стране и опседнутих Турака с друге стране. За време Карађорђевог одсуства, који је морао напустити Београд ради доласка Кучук-Алије који је се сукобљавао са устаницима у околини Јагодине и Крагујевца, београдски Турци су неколико пута дошли у сукоб са српском војском, али она је била довољно јака да издржи све турске нападе. Живот у Београду је био несношљив. Сви излази из града били су затворени, због тога је завладала велика оскудица и у храни и у стоци. Због глади, која је потресала Београд, православно, али и муслиманско становништво почело је да исељава и напуста град. Ситуација се знатно погоршала избијањем сукоба између јањичара и дахија, с једне стране и Турака грађана, с друге, али и сукоба између самих дахија. Јер, 14. априла, у преговорима са београдским везиром Хасан-ага пашом, двојица дахија Аганлија и Мехмед-ага Фочић били су спремни да предају власт, и то би се десило да се томе жестоко није противио Мула-Јусуф. То је произвело кризу у односима између самих дахија, што им није никако ишло у корист. Због неиздржљивог и веома критичног стања у Београду, дахије које се више нису надале никаквој помоћи са стране, пошто су им то у међувремену околне паше одбиле, пристале су на попуштање и преговоре. По наговору Хаса-аге, који је упутио молбу славонском команданту барону Џенејну, дахије су пристале на састанак са најизразитијим српским првацима у Земуну. *Устанак [You must be registered and logged in to see this image.]Бесна због заузимања Карановца, Трстеника, Пожеге и Ужица током јула 1805, Порта је наредила новом београдском везиру Хафиз-паши, дотадашњем заповеднику Ниша, да одмах крене у напад и угуши буну. Хафиз-паша је стигао до Велике Мораве, где су га чекали Карађорђе и Миленко Стојковић. Стојковић је у селу Иванковац изградио систем шанчева и утврђења. Битка на Иванковцу је почела 18. августа 1805. Кад је пао мрак, Турци су се повукли у Параћин. Сутрадан је Карађорђе прешао Мораву и придружио се Стојковићу на положајима око Параћина. Турци су 20. августа напали устанике, а у једном налету рањен је Хафиз-паша. Турци су током ноћи напустили Параћин. Битка на Иванковцу је једна од највећих битака Првог српског устанка. Ова победа над регуларном царском војском је још више ојачала веру устаника у сопствене снаге и од тренутка буна против дахија је прерасла у устанак против турске власти. Турска се 1806. спремала за коначни обрачун са устаницима. Предвиђен је напад на Србију из три правца: из Видина, из Ниша и из Босне. Срби су своју војску усмерили изван Београдског пашалука ка Кладову, Параћину, Крушевцу, Рашкој, Вишеграду, Новој Вароши, Шапцу и Београду. Стојковић је освојио Пореч, Кладово и Неготин, Добрњац Параћин, Ражањ и Алексинац, Главаш и Младен Миловановић Крушевац, Радич Петровић је продро долином Ибра и освојио Пазарску нахију, али га је код дежеви поразио Сулејман-паша Скопљак. На истоку су устаници поразили Пазван Оглуа на Џивџибарама. Војска из Босне је заузела Мачву и Подриње, а њој у сусрет кренуо је Карађорђе. Одлучујућа битка две војске одиграла се на Мишару 13. августа 1806. после чега се су се Турци повукли у Шабац. Румелијски везир Ибрахим-паша је водио другу војску долином Мораве. Устаници су их дочекали на утврђењу Делиград и одолевали пет недеља, а Карађорђе је након битке на Мишару кренуо ка Делиграду у помоћ. Одлучујућа битка се одиграла пре Карађорђевог доласка 3. септембра, када су Срби, којима су командовали Добрњац, Главаш и Миловановић однели победу. *Слом устанка До слома устанка је дошло 1812-1813. Руси, савезници устаника су морали назад у Русију јер је Наполеон нападао, па су због тога Руси морали да потпишу Букурешки мир, а по осмој тачки тог мира, Срби би добили аутономију, а Турци би се вратили у Београд, и опет управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би се све оно за шта су се трудили пало у воду, и Синђелићева жртва на Чегру, и победа на Иванковцу, Мишару, Варварину, Лозници... Тако да су Турци напали Србију са југа, истока и запада. Најжешћи отпор је показао Младен Миловановић, који је био у сукобу са Карађорђем како би требало организовати одбрану Србије, у Засавици(Подрињу), иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен 7. октобра 1813, Турци улазе у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала пре избијања устанка 1804. Први српски устанак је угушен, а Карађорђе и још неке вође устанка беже у Аустрију, а независност је Србија стекла тек у Другом српском устанку, који је водио Милош Обреновић. Османлијско царство је за гушење устанка искористила огроман број војника, своју комплетну ударну снагу, а наиме три војске које су заједни бројиле четврт милиона војника (130.000 из Босне, 60.000 из Ниша и 60.000 из Видина). *Последице Први српски устанак је подигнут против зулума јаничара, а већ 1806. прерастао у националну револуцију за ослобођење од вишевековне турске владавине и поновно успостављање државе Србије. Основе државности у устаничкој Србији су постављене радом Народне скупштине, Правитељствујушћег совјета и доношењем законика. Први српски устанак је утро пут Другом српском устанку 1815, који ће на крају довести до обезбеђивања аутономије Србије. Srpska majka |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 2 Dec - 11:39 | |
| Tanasko Rajić (1754 – 1815) [You must be registered and logged in to see this image.]Tanasko Rajić JEDAN od najistaknutijih ustaničkih junaka, Karađorđev barjaktar i ustanički starešina Tanasko Rajić je rođen 1756. godine u Stragarima. Tanaskovi roditelji su imali više dece, među kojima je po muškoj liniji on bio najstariji. Kada se oformio kao zreo čovek, Tanasko je bio visok i naočit. Živahan, plahovit, okretan, kose i očiju tamnomrke boje, velikih i tamnih brkova.Rano se oženio i imao dosta dece. Nakon propasti Kočine krajine i povlačenja Austrijanaca i srpskih dobrovoljaca preko Save i Dunava 1789. godine, Austrija prikupi novu vojsku i sa srpskim dobrovoljcima opet nagrnu preko Save i Dunava. Srpske dobrovoljce u Pomoravlju i Jasenici sada počeše da okupljaju Radič Petrović i Karađorđe Petrović, koji se pojavi i u Stragarima. Tu se Karađorđe raspita za Tanaskovog oca koji je bio jedan od dobrovoljaca u prethodnim ratovanjima, pa čuvši da je on umro, upita Tanaska da li bi on zamenio oca. Tanasko se dvoumio, bio je već oženjen, imao decu, a i letina je bila dobro ponela, ali čuvši da se i njegov dobar drug iz detinjstva Milovan Đurić opredelio za dobrovoljce, odluči se da i on pođe. Okupljeni dobrovoljci na čelu sa Karađorđem ubrzo su osvojili Rudnik i Čačak. Karađorđe ubrzo pored Stanoja Glavaša zavole i Tanaska Rajića koji se istače i u borbi za oslobođenje Čačka. Njih dvojica su ga stalno pratili i bili veliki oslonac u daljim borbama srpskih dobrovoljaca, za Karanovac, Požegu i Užice. Ubrzo dođe do zaključenja Svištevskog mira između Austrije i Turske, pa se po tom ugovoru austrijska vojska i srpski dobrovoljci povukoše preko Save i Dunava. STANOJE, Tanasko i Milovan Đurić iz Stragara ostadoše u Banatu do turske amnestije, a onda krišom sa oružjem pređoše Dunav u blizini Grocke, odakle idući kradimice stigoše svojim kućama. DOŠAVŠI u Stragare i prihvativši se ponovo kućevnih i drugih poslova, Tanasko nije prestao da razmišlja o borbi protiv Turaka. Vojne pripreme za ustanak su u toku 1803. godine otpočele širom Srbije. U ove pripreme se uključuje i Tanasko Rajić i njegovi Stragarci. Tako Tanasko odlazi u Kačer kod Arsenija Lome da mu prenese Karađorđeve poruke, a Janićije Đurić i drugi da obiđu knezove i druge viđenije ljude podno Rudnika. DOBIVŠI obaveštenje od Karađorđa o održavanju orašačkog zbora, Tanasko Rajić i njegovi Stragarci napadoše i likvidiraše stragarskog handžiju i njegove sejmene. U Marićevića jaruzi opkoljenoj sa svih strana gustom šumom, na Sretenje, 15. februara, na zaravni između dva bresta, okupilo se po raznim procenama, od 300 do 500 ljudi. Na ovom zboru Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka. KARAĐORĐE posle položenih zakletvi, naredi da mu prinesu jednu crkvenu zastavu, poljubi je i predade Tanasku Rajiću, koji od tada postade njegov barjaktar. Tanasko uze i poljubi zastavu, zakle se da će je čuvati do smrti i stade sa njom pored Karađorđa. Tanasko Rajić je u bici za oslobođenje Rudnika ranjen u ruku. Po oslobađanju Požarevca, Tanasko Rajić ostade u opsadi Beograda od leta, do početka proleća 1805. godine. Posle operacija na Južnoj Moravi, Tanaska Rajića i njegove Jaseničane vidimo na oslobođenju Beograda i u teškim borbama u istočnoj Srbiji gde sa Karađorđem hita u pomoć opkoljenom Milenku Stojkoviću kod Malajnice i Štubika. Tek po razbijanju velike turske grupacije u istočnoj Srbiji, Tanasko se sa svojim borcima vraća u Jasenicu. Tu će se Tanasko posebno angažovati u izradi barutane u Stragarima. ČLAN Praviteljstvujuščeg sovjeta za rudničku nahiju Stojan Pavlović, Nikola Milićević Lunjevica i Tanasko Rajić su pristupili radovima na izgradnji prve ustaničke barutane, u Stragarima. Uporedo sa podizanjem zgrade, radilo se i na kamenoj brani koja će skrenuti vode Srebrnice, kao i jaz kojim će se dovoditi voda do stupa za drobljenje barutne smeše. Nabavljene su sirovine za proizvodnju baruta i već u jesen te godine, sve pripreme su bile izvršene i otpočela je proizvodnja baruta za puške i kubure. U DOBA primirja sa Turcima 1808. godine, bila je prilika i za Tanaska Rajića da se malo odmori kod svoje kuće u krugu porodice, da izgradi novu kuću, obnovi zgrade oko nje, uredi svoje domaćinstvo i imovinu. U jesen te godine, u njegovoj kući u Stragarima obavljeno je i porodično slavlje, ženidba njegovog sina sa mlađom sestrom Janićija Đurića. Na svadbu su došli i Karađorđe, Stanoje Glavaš i mnogi njegovi saborci iz mnogih bojeva sa Turcima. POSLE boja na Taborištu, Tanasko Rajić sa svojim odredom kreće u napad na turske jedinice na Velikoj Moravi. Noćnim prepadom sa Karađorđem ide na turski logor kod manastira Manasije, učestvuje u progonu Turaka uz Moravu, boju na Varvarinskom polju, kod Loznice i Crne Bare. Krajem 1810. godine, međutim, došlo je do teških reči između Karađorđa i Tanaska Rajića. Iz neznanih razloga plahoviti Tanasko tada izjavi da više neće da zna za vojnu i vojevanje i povuče se u svoje Stragare. Ostala je tajna kako je do ovoga došlo, jer nijedan ni drugi nisu o tome hteli ni reči da progovore. Zbog ovog sukoba Tanasko nije učestvovao na skupštini ustaničkih starešina u januaru 1811. godine u Beogradu, kada su proizvedene za vojvode mnoge ustaničke starešine, daleko slabije od njega. Ovo je potrajalo sve do leta 1812. godine. Za to vreme Tanasko se posvetio porodici i imovini, a najviše vremena je provodio u svom vinogradu i voćnjaku, družeći se sa svojim unukom. Međutim, ovaj stari borac za slobodu srpskog naroda nije mogao dugo da miruje. Čim je od svoga prijatelja Janićija doznao da su Rusi pod Napoleonovim pritiskom potpisali za Srbiju veoma nepovoljan mir i da se nad Srbijom nadvila nova velika opasnost, kojoj sada Rusija nije mogla ukazati nikakvu pomoć, kod njega opet izbi uspavani patriotizam. Nešto se u njemu prelomi i on ubrzo pokaza spremnost da pređe preko svega što se zbilo sa Karađorđem i da se ponovo uključi u ustanički stroj. U pomirenju s voždom posredovao je njihov zajednički prijatelj Janićija Đurić. KOBNE 1813. godine, Tanasko Rajić se sa svojim Jaseničanima nađe na odbrani južnog moravskog pravca, štiteći bokove Deligrada, zajedno sa odredima Stanoja Glavaša i Vula Ilića. Ovde Tanasko povede gerilsku borbu s Turcima, napadajući na njihove kolone na Carigradskom drumu. Na kraju, kad bi obavešten da je pao Ravanj, a Karađorđe i većina ustaničkih starešina, boraca i njihovih porodica prešao u Austriju, i Turci upali u Beograd, on da bi spasao od uzaludne pogibije svoje preostale Jaseničane, raspusti ih kućama uz poruku da sa sobom ponesu svoje oružje, dobro se čuvaju od Turaka i budu u međusobnoj vezi kako bi se u slučaju povoljnih prilika mogli opet okupiti i nastaviti borbu. TANASKO je radosno dočekao pripreme i početak Drugog srpskog ustanka, pa je čak u svojoj kući priredio veliko veselje. Ovaj stari srpski dobrovoljac i ustanički vuk već u poodmaklim godinama, nije mogao da miruje. U kritičnim trenucima za ustanike u Ljubiću, pokupio je svoje stare borce iz Prvog srpskog ustanka i mladiće koji su u međuvremenu stasali za puške i sa njima grunuo na Ljubić. Kao dobrom poznavaocu artiljerije, Miloš mu je odmah poverio dva ustanička topa koje je doterao iz valjevskog kraja. KADA je video da se ustanička vojska sa ljubićkog brda primakla uz sam Čačak i još sa topovima, turski komandant u Čačku Čaja-paša odluči da je što pre razbije i lično povede Turke u napad. U toku naredne noći neopaženo prebaci preko Morave dosta svoje konjice. Sutradan, Turci krenu uz Moravu, razbiju nešto ustaničke konjice, koja je obezbeđivala bok ustanika i napadnu ustaničke šančeve. Istovremeno, Turci su prešli preko Morave i poviše Čačka. Spuštajući se niz Moravu, prema Ljubiću napadnu ustaničke šančeve i s druge strane, te ih tako opkoliše. U pokolju koji nastade u šancu izgibe dosta ustanika i Turaka, a preostali ustanici videvši da će ih Turci nadvladati, počeše bežeći da napuštaju šanac. Uzalud je hrabri i nepokolebljivi Tanasko hrabrio ustanike, pozivao ih da ostanu i sačuvaju topove koje su teško stekli, ali bez rezultata. Videvši da je strah preovladao i da će ostati sam, on opkorači jedan top, uze u jednu ruku sablju, a u drugu zapetu kuburu, pa doviknu preostalim ustaniciam u šancu: "Ovih topova ja neću ostaviti Turcima dok me svega na njima ne iseku". Turci nagrnu na njega; on nekoliko njih ubije, ali ga turske puške i kubure obore, a Turci ga na komade iseku i zarobe oba topa. Bila je to poslednja Tanaskova bitka, kobna ali hrabra pogibija. TANASKO Rajić se ubraja u red najistaknutijih starešina i junaka u Prvom i Drugom srpskom ustanku, poput Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka Petrovića, Radiča Petrovića, Vase Čarapića, Stojana Čupića, Janka Katića, Lazara Mutapa, Milića Drinčića, Jovana Kursule, Ante Bogićevića i drugih. Zbog njegove hrabrosti, odlučnosti i umešnosti, kao i nepoštedne borbe protiv Turaka, ostao je da živi u narodu, da se o njemu peva i priča. Narod Čačka, Ljubića i okoline podigao mu je velelepni spomenik na Ljubiću, a u znak sećanja na ovog legendarnog heroja to isto učiniše i meštani u njegovim rodnim Stragarima. Spomenik na Ljubiću slavi vojvodu Tanaska Rajića, Karađorđevog barjaktara iz Prvog, i Miloševog tobdžiju iz Drugog srpskog ustanka. U istoriju je otišao baš iz boja na Ljubiću, braneći topove, sve dok ga Turci, upadom u šanac, nisu posekli 6. juna 1815. godine. Spomenik podignut 1938. godine delo je Milovana Krstića, vajara iz Niša, i čine ga komadi grubo tesanog granita u obliku stuba, visine osam metara. Stragari.rs |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Ned 10 Feb - 14:22 | |
| Јован Петровић, касније назван Курсула, рођен је у Доњој Горијевници (данас се то село зове Доња Горевница) године 1768, aли је од раног детињства живео у Цветкама, где се удала његова мајка Магдaлeна после смрти свог мужа Петра. У Цветкама и данас живе Курсулини потомци ― Курсулићи. Учествовао је у Првом српском устанку од самог почетка. Умро је 1813. у Цветкама, камо је донесен пошто је избоден турским копљима у Делиградском боју. Гроб му се налази поред цркве, у најгорњем крају Цветака, на падини планине Котленик. По свему судећи, Курсула није ни употребљавао ватрено оружје већ је на мегдан излазио само са гвозденом палом затуреном за раме. Најчувенији је његов мегдан на Варваринском пољу 1810. године. [You must be registered and logged in to see this image.] Јован Курсула, 1768―1813. [You must be registered and logged in to see this image.]Двобој Курсуле и Арапина на Варваринском пољу опеван је у песми Курсула и Арапин У скоро сваком граду у Србији постоји Курсулина улица. У Београду се Курсулина налази уз Каленића пијацу. Близу Курсулине је Катанићева, која је добила име по мајору Катанићу, јунаку из српско-бугарског рата. Мајор је један од припадника чувене фамилије Катанић, која је дала већи број официра. Катанићи су из Бечња, села у близини Мрчајеваца. ЈОВАН КУРСУЛА - МЕГДАНЏИЈА [You must be registered and logged in to see this image.]ЈОВАН КУРСУЛА - МЕГДАНЏИЈА Јован Курсула, раније Петровић, рођен је 1768.године у селу Доњој Горевници, ондашњој кнежини подгорској. Иначе су му родитељи отац Велимир и мајка Магдалена старином били из Црне Горе од Дробњака. Али га је мајка после смрти оца му, преудавши се, превела у село Цветке. Када је Карађорђе 1804. године дигао устанак на Турке, Курсула је са неколико својих другова из ове околине прите као му у помоћ и припадао је Мутаповој војсци (кнежине под горске нахије рудничке). учествовао је у свим бојевима заједно са Мутапом, као на Чачку у марту и на Карановцу (Краљеву) у јуну 1805. године. A кад није било боја, он је са својим момцима крстарио пo овој околини и штитио народ од турских пљачкашких скитница, које је прогонио и на лицу места убијао (као што је напред поменутог Згура Мемед-агу у овој околини у пљачки ухватио и убио). Али је истина Курсула ипак од свих старешина био независан, јер ни под чију команду није пристајао, a ни сам ником није волео да командује. Но, иака никакво старешинство није имао, нити је хтео да га има, ипак због његовог великог јунаштва и што је на мегдане радо изодио и на њима велике успехе показивао, Карађорђе га је у рангу војвода рачунао, a било је и таквих који су га звали „мегданџијом". Курсула није ни био за вођу војске, зато што је био од¬више тврд на ушима, али је располагао великом снагом, хитрином и неустрашивом храброшћу, из чега је јунак над јунацима био, да ни хајдук-Вељку није уступао. Oн ce није плашио пушке ни сабље. Увек је добре коње јахао и никуд у бој пешке ниjе излазио. Он је највише волео са голом сабљом затуреном на раме у бој и на мегдан ићи. Између многих коња које је Курсула променио најбоља му је била бедевија кобила коју је звао „Стрина"-а, која је била зелена као трава. Она га је најбоље послужила, са њом је 1810. године у Пољу варваринском црном Арапину на мегдан изашао, где је одсудна и крвава битка од 6. до 10. септембра била, где је српски вожд Карађорђе са 18 својих војвода (Срба) и руским командантом грофом Орургом и са 700 Руса био. Курсула је ту са својом бедевијом велико јунаштво показао, погубивши црног Арапина. Тиме је Србима подигао храброст, a код Руса велики углед, да је од тада много више цењен српски војник. Курсула је обично на мегдан полазио пушећи његову лулу са дуваном, коју је пред самим циљем, односно противником лагано истресао и стављао у своју чибучницу. Исти се још пре варваринске битке нарочито прославио на Црном врху 1809. године, борећи се са Гушанцем, где је многе Турке посекао. Ho y време варваринске битке на средину бојишта изашао је један турски страшан јунак на враноме хату, крупна људина, са великим црним брковима, држећи голу сабљу у десници руци, засукао беле рукаве, преко лакта до рамена и са сабљом Србе на мегдан позива. У народној песми ce то овако казиваше: Какав беше црни Арапине, зазор беше у њег' погледати, a камоли мегдан дијелити, Црна лица, очију крвавих, на сред поља изаш'о и стао, мегдан xoћe, пa је уздрхтао... Кад је Карађорђе у пољу видео црног Арапина, врло мy је тешко било, замишљајући шта може на мегдану бити. И тако љутит зађе пo лoropy српске војске тражити Јована Петровића, кога једва нађе позади ван логора близу једне шуме, где је сам самцит седео на једном ораховом пању и пушио чибук a сабљу голу преко крила држао. Карађорђе га с' леђа позове, рекавши мy: „Брат Јово! Брат Јово!" и руком га до рамена дохвати, A Јован се окрене и кад поред себе,виде Карађорђа, одмах на ноге скочи и рече: „Заповедајте, Господару!” Карађорђе ће рећи: „Зар ти не видиш да нас Турчин на мегдан позива, па од толиких наших јунака, неће нико да мy изађе — да га смакне, него се сваки невешт чини! Mораћу јa сам којекуде, да идем и да пса ућуткам да више не лаје". Јован запита: „А где је, Господару?" — Карађорђе му рече: „Ено га видиш у пољу на хату" Јован ге попне на шанац и чучи, метне руке повише очију да боље види. Кад погледа, насмеја се, па рече: „Та Господару! Зар оној „трти" неће нико на мегдан да изађе? Опрости, Господару, ја га прије нисам ни видео ни чуо". Затим је Јован још рекао: „ Е, па баш добро, Господару, ја ћу ићи, jep и 'нако је мене Бог одредио да се кусурам с Тур¬цима". И пo тој речи како Јован рече да се кусура, сва војска и све српске старешине прозову га „Кусурлија — Курсула". Потом, кад Курсула прими к знању да он треба да иде на мегдан црном Арапину у Варваринско поље, одмах је зовнуо своје момке и казао им: „Доведите ми Стрину". Кад му је доведу, Курсула је узјахао и одмах, пo својој навици, запалио чибук, затим пушећи, пусти своју бедевију еве 'одом полако, мирно и немарно је отишао право турском мегданџији. Када је дошао мало ближе Турчину, полако је истресао чибук и ставио у чибучницу. Затим наодмах с рамена сукне своју оштру пало¬шину и викне: „Држ' се, Туре, ето ти Kypcyлe!" Ha потрчи право Турчину. Кад га је Арапин видео, уплашио се и узео сабљу у зубе, па из кубуре пиштољ вади и на Курсулу пали, да га с бедевије свали, па за њим наодмах и други пут, a када виде да га не потреви, одмах је свога мрког хата окренуо и у турски логор бегати стао. Али га Курсула ca својом бедевијом пред самим турским логором и на очи свих Турака стиже — сабљом махну, одсече му главу. Затим главу Арапову и хата узме и у српски логор пред Карађорђа Курсула се здрав и читав врати. Курсула се 1813. године највише налазио нa Делиграду, где је у зору на дан Преображења 6 (19) августа исте године на својој бедевији, a ca својим сеизом сестрићем Љубисавом Радосављевићем званим „Туља" из ceлa Цветака, из једног шанца отишао у други код војводе Парезана и Новичића на неки договор. Кад је пред шанац дошао, сјашио је и своју Стрину предао сеизу Љубисаву да му је вада док се он у шанцу са поменутим војводама договори. Ho како је Парезанов шанац био напред истурен и служио за предстражу, Турци реченог дана у зору ударе на Парезанов и Новичићев шанац. Утом Курсула потрчи вратима шанца да се дочепа своје бедевије, али му се сеиз од Турака уплаши и побегне некуд без трага, — a свог ујака Курсулу остави на делиградеком шанцу, где га Турци на 17 места смртно ране. Најтежа мy је рана била онa на плећки (коју је задобио од ударца копља), jep мy ce копље било и заломило у косци од плећке, па како је турско копље било на врху отровно, то је затровало рану и крв. Када је Курсула био онеспособљен за даљу борбу са Турцима, његови момци су га узели носити. Али пошто је био у тешким ранама да се уопште није могао нимало кретати, то су мy били исплели лесу од прућа, па ставили између два коња и рањеног Курсулу одозго на ону лесу метнули и тако га из Делиграда до његове куће у Цветке донели. Од тих рана Курсула је после десет дана, тј. 16 (29) августа исте 1813. године умро код своје куће у селу Цветкама. Потом је сахрањен у гроб своје мајке, код старе цветачке цркве брвнаре, са њене западне стране (и данас његов надгробни споменик се налази код поменуте цркве). Курсула је увек носио дугу и смеђу косу, лице мy је било бело, образа пуних, a доста прићосав, раста крупног, у плећкама широк и мало погнут, на ушима тврд. Од одела је увек носио гуњ и чакшире од сељачког грубог сукна, на ногама опанке, a поврх њих беле чарапалуке, на главн шубару од јагњеће коже (на слици му недостаје та шубара, иако никад није био без ње, овде је, напротив, сликан без ње). |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Sub 11 Jul - 20:18 | |
| MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC (V. Vranjska, 1776 — P. Metković, 1811)Rođen je 1776. godine u Velikoj Vranjskoj kod Šapca, od oca Filipa i majke Ilinke. Preci Miloševi su iz Hercegovine i vode poreklo "od srpskog vlastelina" Đikana, koji je živeo u 15. veku "u gradu Nikšiću i bio zapovednik onoga kraja". Kad su Turci osvojili Hercegovinu, Đikan je sa vojskom branio Mostar i u tim borbama poginuo. Ostavši bez imovine, a ne želeći da promene svoju veroispovest i prihvate muhamedanstvo, Đikanovi potomci su morali napustiti rodni kraj. Prvo su se obreli u Crnoj Gori, a potom u Dalmaciji. Iz Dalmacije su došli u Sremsku Mitrovicu, da bi se konačno nastanili u Srbiji, u selu Vranjskoj. U detinjstvu, Miloš je tri godine proveo u Manastiru Radovašnica, pod Cerom, učeći da čita i piše, pošto u to vreme redovnih škola nije bilo. Kad mu je otac umro, napustio je Manastir i došao kući, ali se tu nije dugo zadržao. Kao pismenog mladića, uze ga sebi za pisara bogati trgovac Ilija Marković iz Grušića. Posle nešto više od godinu dana, postao je pisar velikog pocerskog kneza Mihaila Ružičića, odnosno, njegove pocerske kancelarije u Pocerskom Metkoviću. Na ovoj dužnosti dočekao je Prvi srpski ustanak. Po izbijanju ustanka, obilazio je pocerska sela i dizao ljude na oružje. Prvih dana, krstario je Bećinim brdom i sprečavao izlazak Turaka iz Šapca. Kada je stigao poziv Jakova Nenadovića da se pođe na Šabac, Mihailo Ružičić i Miloš Stojićević okupili su 500 Poceraca, od čega su 200 bili konjanici. Za bimbašu je Jakov postavio Miloša. Kad su Srbi zauzeli Šabac, Miloš je, sa stotinak odabranih konjanika, otišao u Lešnicu i nadzirao granicu na Drini. Za pocerskog vojvodu Karađorđe ga je proglasio nekoliko dana uoči Mišarske bitke, u leto 1806. godine. Dogodilo se to u pocerskom selu Dvorištu, gde je Karađorđe došao iz svog logora u Beljinu. U budućim borbama i okršajima sa turskom vojskom, Miloš se istakao hrabrošću i srčanošću. Pred boj na Mišaru, nalazio se u krugu vojnih komandanata koji su razrađivali ratnu strategiju. U samoj bici predvodio je svoje Pocerce i, prema kazivanju, pogubio turskog Memed-kapetana od Zvornika. Prvo ga je pogodio hicem iz pištolja u grudi, srušio s konja na zemlju, dograbio Memedovu sablju i odrubio mu glavu. [You must be registered and logged in to see this image.]Milić Stanković: Ratni savet Vožda uoči Mišarske bitke, ulje na platnu, 1972. Posle Mišarske bitke, znajući da će razbijene turske trupe pokušati da se dokopaju Bosne, Karađorđe je postavio zasede u gustim šumama Kitoga. Tu se već nalazio prota Nikola Smiljanić sa svojim ljudima, a u pomoć mu je upućen i Miloš Stojićević sa svojim Pocercima. Tu je Miloš zarobio konja i kompletnu opremu Kulin-kapetana, zajedno sa čuvenom sabljom na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije. Stoga je rodbina Kulin-kapetana davala za sablju onoliko zlata koliko je teška, ali je Miloš to odbio, tražeći od Turaka srpsko roblje odvedeno iz Nahije šabačke. Bio je to zahtev koji Turci, i da su hteli, nisu mogli ispuniti jer je roblje bilo rasprodato i rasuto po celom turskom carstvu. Tako je Kulinova sablja ostala kod Miloša. Narednih godina, Miloš je učestvovao u mnogim borbama sa Turcima u zapadnoj Srbiji i Semberiji. Njegovo junaštvo opevao je Filip Višnjić u narodnim pemama Hvala Čupićeva, Boj na Loznici i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U ovoj potonjoj, opevan je Milošev megdan sa Mehom Orugdžićem, zapovednikom Bijeljine i jednog dela Bosne. U polju kod Bijeljine, držeći sablju u ustima da bi ohrabrio svoju vojsku, Meho je izašao ispred sopstvenih redova i među srpskim borcima tražio junaka koji bi mu izašao na megdan. U susret mu je pohitao Miloš Stojićević. U sudaru na otvorenom polju, Miloš je bio brži, okretniji i spretniji i pogubio Mehu Orugcića, čija je smrt pokolebala turske redove. Istakao se i u boju na Loznici, početkom oktobra 1810. godine. U opsednutom gradu bio je nekoliko dana, sa Antom Bogićevićem i Bakal Milosavom. Mnogobrojnijoj turskoj vojsci srpski ustanici su pružali žestok otpor, sve dok im Karađorđe nije stigao u pomoć. Miloš je poginuo, pomalo naivno i nenadano, početkom avgusta 1811. godine. U to vreme, u Pocerini je harao hajduk Petar Prelić, zvani Prelo, koji je došao iz Rudničkog kraja. Dva puta je padao u ruke Milošu Stojićeviću. Prvi put ga je pustio Pop Luka Lazarević, pod obećanjem da će se povući u miran život, ali je Prelo nastavio sa nedelima. I po drugi put ga je Miloš uhvatio i pošao da ga poseče kod kuće Jeremije Antonića u Varni, ali je, po nagovoru svog prijatelja Josipa Novakovića, od toga odustao i ponovo ga predao Pop Luki Lazareviću. Međutim, Prelo je pobegao iz zatvora i ponovo nastavio da pljačka narod. Početkom avgusta 1811. godine, Miloš je, sa svojim ljudima, opkolio šumu Lipovicu u Pocerskom Metkoviću, u kojoj se krio Prelo. Kad je otkriven, Miloš je potrčao da ga uhvati živog, ali se Prelo nije hteo predati. Jednim hicem je oborio Miloša sa konja, ali je i on ubrzo ubijen od Miloševih pratilaca. Miloš je bio srednjeg rasta, širokih pleća, duguljastih obraza sa rumenim jagodicama, smeđe duge kose koju je pleo u pletenicu i savijenu nosio pod kalpakom, tankih dugih brkova, graorastih očiju i oštra pogleda. Po naravi je bio veseo i oran za šalu. Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka Sub 11 Jul - 20:20 | |
| ĐORĐE ČURČIJA (Bosut, ? — Novo Selo, avgust?, 1804)
Đorđe Ćurčija je rođen u sremskom selu Bosutu, neutvrđene godine, gde su se njegovi prezivali Obradovići. U Srbiju je prešao još kao dete i živeo u Krupnju, gde je izučio ćurčijski zanat, po čemu mu je i novo prezime ostalo. Docnije se odmetnuo u hajduke i postao najslavniji harambaša ovoga kraja.
Kad je čuo da je u Šumadiji buknuo ustanak, pridružio se Karađorđu i, u leto 1804. godine, digao na noge Jadar i Rađevinu. U to vreme, kod njega kao pisar radi sedamnaestogodišnji Vuk Karadžić, kome imponuje Ćurčijina samosvojnost i buntovna priroda i za koga se, kao junaka, bio jako vezao.
Za vreme ustaničke opsade Šapca u martu i aprilu 1804. godine, upravo onoga dana kad su Turci trebali da potpišu ugovor o predaji grada, Jakovu Nenadoviću stiže Ćurčijin glasnik sa vešću da su Mula Nožina i Ali-beg Vidajić, sa bosanskim Turcima, prešli Drinu i ulogorili se u Lešnici. Jakov ovlasti Protu Mateju Nenadovića da potpiše ugovor sa Turcima, a sam uzme oko 400 ustanika i pohita ka Čokešini, u susret Bošnjacima, ne bi li sprečio njihovo dalje nadiranje ka Šapcu. Tu su bili i čuveni podgorski hajduci, braća Nedić iz Osečine, Dimitrije i Gligorije, sa oko 300 svojih momaka, a sa Cera se spustio i Ćurčija, koji je takođe doveo oko 300 ljudi. Sve u svemu, bilo je tu oko 1000 ustanika, nasuprot turskoj vojsci koja je brojala oko 5000 ljudi.
Nažalost, vrlo brzo je došlo do nesloge među ustaničkim vođama, naročito između Jakova i Ćurčije. Ćurčija je prigovarao Jakovu što nije doveo više vojske, jer se ovako slabi i malobrojni ne mogu uspešno suprotstaviti turskim Bošnjacima. Jakov, koji nije trpeo hajduke, netaktično je, pred svima, izgrdio Ćurčiju zbog njegove malodušnosti, zbog čega se ovaj naljuti i sa svojom družinom ode na Cer.
Neslozi našoj ni ovde nije bio kraj. Jakov je predlagao da se ustanici utvrde u manastirskoj porti i tu dočekaju Turke, uzdajući se u pomoć iz Šapca, ali braća Nedić, mladi i ponosni, to nisu prihvatili smatrajući da crkvu ne treba krvlju poganiti. Oni dignu svoju družinu i izvedu je na brdo iznad potoka Vranjevca, gde su se utvrdili i tu sačekali Turke, dok je Jakov poizdalje gledao kako će boj teći. Ishod je poznat — u boju na Čokešini, 18. aprila 1804. godine, na Lazarevu subotu, poginula su oba brata Nedić i gotovo svi njihovi ljudi. Ipak, ova šičica ustanika zaustavila je tursko nadiranje i omogućila plansko rarvijanje ustanika.
Istoga dana kad su braća Nedić izginuli na Čokešini, Prota Matija Nenadović je potpisao ugovor sa Turcima o predaji Šapca ustanicima. Sutradan je Mus-aga, sa 300 janičara, prešao u Klenak, a odatle otišao u Beograd, a Jakov je sa ustanicima ušao u šabački grad. Nešto docnije, i cela Nahija je bila u rukama ustanika, pa Jakov postavi svoje ljude na skelama i po selima za upravnike.
Posle zauzeća Šapca, Ćurčija se pomirio sa Jakovom te, na Karađorđev poziv, zajedno odu prvo na Vračar, a onda na Požarevac. Međutim, njihova sloga je i ovoga puta bila kratkog veka. Od dobijenog plena u osvojenom Požarevcu, Karađorđe dodeli Jakovu tri noža, da ovaj njima nagradi najzaslužnije četovođe. Smatrajući sebe najzaslužnijim, Ćurčija se na Jakova opet jako naljuti kada nož, kome se on nadao, Jakov dodeli svome zetu knezu Peji. Zato opet napusti Jakova i sa svojom družinom se uputi na Vračar, gde se stane tući sa Turcima za svoj račun. Zbog toga dođe u sukob sa Karađorđem, pa napusti i Vračar i uz Savu ode ka Šapcu.
Baš kad je stigao u Šabac i na srpskom vašarištu pobio svoj svileni barjak, udari iz Bosne Bećir-paša sa svojom vojskom da, po dogovoru sa Srbima, dahijsku silu suzbije. Kad Turci videše kako se vije Ćurčijin barjak, jeden starac, uhvativši se za bradu, povika:
— Vala i bila! Evo bijela brada a barjaka hajdučkoga ne viđeh do danaske.
Pošto se nekoliko dana bavio u Šapcu, Ćurčija krenu po Mačvi, rastera sve Jakovljeve ljude i na njihova mesta postavi svoje pristalice. Za starešinu mitrovačke skele postavio je svoga brata Jovana. Polovinom jula 1804. pređe sa družinom u Jadar, zapali Ali-begove čardake u Šuricama i pobi sve tu zatečene Turke. Svoga harambašu Simu Sarića, rodom iz Cikota, sutradan posla da ide levom obalom Jadra na Loznicu, a Todora Bojinovića, iz Gornjeg Dobrića, da ide desnom stranom reke na Lešnicu. Sam Ćurčija, sa preostalom družinom, ode u Rađevinu, u Krupanj.
Harambaša Sima Sarić uđe u Loznicu bez boja, pošto su je Turci prethodno napustili. Izmače se potom ka Drini, gde iskopa šarampov, kako bi sprečio prelazak bosanskih Turaka u Jadar.
Drugi harambaša Todor Bojinović udari na Lešnicu, istera Turke i protera ih preko Drine, pa se ulogori i utvrdi u šumi Ranitovači, na ušću Jadra.
Čim su čuli da Ćurčija dolazi sa svojom družinom, Turci napustiše Krupanj. Ćurčija pobuni celu Rađevinu, postavi starešine po selima i četovođe ustanicima, pa se vrati u Loznicu. Tu sastavi dželep turskih goveda, otera ih u Sremsku Mitrovicu i prodade Austrijancima, a za dobijeni novac kupi barut i olovo i podeli vojsci. Kad je čuo da Bego Novljanin i Mus-aga Fočić prikupljaju vojsku u Bosni, utvrdi se na brdu iznad Koviljače, odakle se Drina mogla lepo osmatrati.
No, bosanski Turci zaobiđoše Koviljaču i udariše na Todora Bojinovića na Ranitovači. Posle dužeg boja, oni osvojiše ustaničko uporište, a Bojinović se povuče na Vidojevicu, odakle izvesti Ćurčiju o novonastalim događajima.
Čuvši za pad Lešnice, ustanici u logoru iznad Koviljače se raziđošz kućama da žene i decu sklanjaju od Turaka, što Ćurčija nije mogao sprečiti, jer se tada ponovo nalazio u Rađevini. Kad je sve ovo čuo, dođe iz Rađevine u Jadar i na Siminom Brdu ponovo počne okupljati ustanike. Karađorđe mu u pomoć posla Pop Luku Lazarevića i Milovana Grbovića, sa nekoliko stotina momaka. Dok se vojska još okupljala na Siminom Brdu, stiže glas da su Turci, preko Mačve, otišli na Šabac. Pop Luka i Grbović odmah krenu sa vojskom preko Pocerine, ne bi li presreli Turke u povratku, ali u Metliću saznaju da su Turci u Šapcu samo odmorili konje i odmah se, preko Drine, vratili u Bosnu. Pričalo se da je Mus-aga samo došao da iskopa i pokupi svojih 100 oka dukata, koje je ranije zakopao u šabačkom gradu.
Mus-aga je ušao u Šabac 17. avgusta 1804. godine, u 4 sata popodne. Turci su se raširili po celom gradu i počeli ubijati sve što je hrišćansko. Na Bairu su posekli 70 (ili 74) srpskih glava, a sve srpske kuće bile su opljačkane.
Rasrđen ovim događajima, Ćurčija je, za odmazdu, spalio tursku Lipnicu.
Ćurčija se isticao hrabrošću i junaštvom, ali mu diplomatski odnosi nisu bili jača strana. Imao je dosta ugleda i uticaja među seljacima Jadra i Rađevine, što svakako nije odgovaralo Jakovu Nsnadoviću, koji je na Ćurčiju bio ljut što je po Mačvi rasterao i smenio njegove ljude. Zato Jakov poče Ćurčiji raditi o glavi razglasivši prvo da je ovaj izdao Jadar i Mačvu Turcima za novac. Na Vračaru je Ćurčiju optužio kod Karađorđa i drugih vojvoda kao izdajnika, hajduka i zulumćara. Konačno je od Karađorđa dobio dopuštenje da krene s vojskom i ubije Ćurčiju i u ovim krajevima zavede red. Kako bi izbegao priče da sve ovo čini iz lične netrpeljivosti, Jakov je sobom poveo i nekoliko Karađorđevih ljudi i nešto vojske iz Beogradske nahije.
Stigavši u Novo Selo, nadomak Lešnice, Jakov pismom pozove Ćurčiju na sastanak, da se tobože dogovore kako će ubuduće čuvati Mačvu i Jadar od Turaka. Ovo pismo Ćurčiji je pročitao njegov mladi pisar Vuk Karadžić. Ništa ne sumnjajući, Ćurčija se, sa trojicom momaka - Simom iz Cerovca i braćom Petrom i Nikolom iz Badanje, uputi u Novo Selo.
Mada mu je cilj bio jasan, Jakov se nije usuđivao da otvoreno napadne Ćurčiju i njegove momke, od kojih je posebno zazirao od Sime Cerovca. Zato ih lepo primi, a svojim ljudima naloži da ih nekako na prevaru pobiju. Kad je Ćurčija, posle ručka, prilegao pod šator da se malo odmori, Jakovljevi ljudi, sedeći na nekoj kladi, navale na Simu da ga opiju, pretvarajući se kao da hoće da kupe njegove pištolje. Kad Sima izvadi pištolje i pruži im da ih razgledaju, dohvatiše ga s leđa, prevališe preko klade i zaklaše kao jagnje. Opazi to jedan od braće Badanjaca, pa otrča Ćurčiji pod šator vičući da su Valjevci ubili Simu. Ćurčija skoči na noge i zatraži konja, a kad vide da ga nema, dohvati pušku po sredini i potrča preko logora, ne bi li se dokopao šume, ali u tom pade smrtno pogođen paljbom iz velikog broja pušaka. Pogiboše i braća Petar i Nikola iz Badanje.
Nakon ovoga, Jakov odmah pošalje svoje ljude na mitrovačku skelu, gde ovi ubiše i Ćurčijnog brata Jovana. Ostale je poslao po celoj Nahiji šabačkoj, te oni pobiju više od 30 Ćurčijnih ljudi, a ostali se razbeže i posakrivaju. Jakov svuda ponovo namesti svoje ljude, pa se s vojskom vrati u Beograd. Tako pade još jedna žrtva srpske nesloge.
Branko Šašić
Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Junaci Prvog Srpskog ustanka | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 127 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 127 Gosta :: 3 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|