Josif Brodski

**Učlanjen** : 11.05.2018

Josif Brodski

Josif Brodski Z

Josif Brodski je rođen 24. maja 1940. godine, u Lenjingradu. Njagovo rano
detinjstvo obeležile su godine rata, stradanja pod opsadom, razaranja
voljenog grada, kao i posleratna nemaština i skučenost. Soba i po i jedino
odelo bila je sva raskoš njegove mladosti. U takvim je uslovima formirao svoje
estetske poglede. Beskrajni prostor, voda i mnoštvo odraza neoklasične
arhitekture našlo je odraza i u njegovom stvaralaštvu.

Godine 1955, u svojoj petnaestoj, završivši sedmi razred i započevši osmi,
Brodski je napustio školu i počeo da radi u fabrici kao pomoćnik glodača. Bio je
to potez iznuđen kako problemima u školi tako i željom da finansijski pomogne
porodici. Više je puta pokušao da se upiše u školu za ronioce i oprobao se u
mnogo drugih zanimanja. Tako je radio kao asistent u mrtvačnici oblasne bolnice
u nadi da će se upisati na medicinu, kao ložaču kotlarnici, kao mornar na svetioniku.
Bio je učesnik geoloških ekspedicija u ulozi tehničara geofizike, pa sanitarac,
ložač, fotograf… i sve vreme mnogo je i haotično čitao, najviše poeziju i filozofsko
-religioznu literaturu.
Učio je samostalno engleski i poljski, pisao je pesme i bavio se prevođenjem
poezije. Кao mladić koji će kasnije postati jedan od najplodnijih i najslobodnijih
umova svog veka, na vreme je shvatio da mladalačku energiju ne treba uludo
traćiti, već je pametno uložiti u duhovno uzdizanje. Кakvu je ulogu odigrala knjiga
u njegovom životu, svedoči sâm: „Bilo mi je oko šesnaest kad sam počeo da se
obrazujem samostalno. Često sam posećivao biblioteke. Počelo je iz proste potrage
za znanjem, da bi preraslo u posao zbog kog vredi sve žrtvovati.”

Biografski podaci preuzeti iz: Poluhina Valentina: Эвтерпа

и Клио Иосиф Бродского. Хронология жизни и творчества,,

Moskva 2012. i L. V. Losev, Хронология Жизни и Творчества

И. А. Бродского, Moskva 2006.

akademskaknjiga

wikipedija

ПЕСМА О СЛЕПИМ МУЗИЧАРИМА

Слепи лутају
ноћу.
Ноћу простије дође
преко трга да се прође.
Слепи живе
на додир,
на све руке стављају своје,
не знајућ ни мрака ни месечине
и, осетив камен на ком стоје,
од камења зидове
чине.
А иза, у маси, мушкарци живе.
Жене.
Деца.
Новац им све.
Зато је
непорушиве
боље обићи
зидове те.
У музици су – њине
моћи.
Музику прогута камење.
И тако мре
кад их походи,
хватана рукама.
Лоше је умирати током ноћи.
Лоше је умирати
на додир.
Слепим је значи – простије далеко…
Сви слепи трг
прелазе попреко.

СОНЕТ

Надживи све.
Преживи опет,
кô да је – снег,
снег снова отопљен.

Преживи углове.
У углу жића свог,
превежи чворове
доброг и злог.

Преживи прилике.
И век переживи.
Преживи крике.
Смех неиздрживи.

Преживи и стих.

У инат свих.

**Učlanjen** : 11.05.2018

Zbogom

Збогом,
заборави,
љутњу остави.
А писма спали,
као мост.
Нек се прекали
твој пут,
да буде прав
и прост.
Кроз магле да се
за тебе красе
звездане шатре,
и наде пуке
згрејати руке
крај твоје ватре.
Нек бију маћаве,
снегови, кише
нек бесни огањ што прене,
да ти је у будућем среће више
него код мене.
Нек буде ти јак и диван
бој
груди што грме и слуте.

Срећан сам због оних
што се на пут твој,
можда,
упуте.

**Učlanjen** : 11.05.2018

**Učlanjen** : 11.05.2018

Za kim zvoni okrunjeni zvonik

**Učlanjen** : 11.05.2018

Umetnik

Verovao je u svoj kip-lobanju.

Verovao.

Vikali su mu:

“Lepa nije!”

No, zidovi behu skloni padanju.

A lobanja,

ispostavi se, krepkost krije.

Mislio je:

Iza zida stvar je čista.

Mislio je,

dalje je – prosto.

…Spasao se od samoubistva,

uz loš duvan živ je ostô.

I, po selima, lutat pođe,

putevima dugim krenu

kud prašina žuta pleše;

Pod crkaveno da crta svođe

Judu i Magdalenu.

I to umetnost beše.

A posle, u istu tu prašinu,

njega

krčmari, brkova sivih,

kako dolikuje, sahraniše.

I ne opojaše,

onako, zatrpaše

sred gline zelene…

No, na zemlji ostaše

Jude i Magdalene!

**Učlanjen** : 11.05.2018

Ljubav

Trgnuo sam se danas dvaput iz sna

i prišao prozoru, gde su ulične lampe

polovinu rečenice, koja je pala u snu,

sa tačkicom, tačkicom, tačkicom produžavale,

kako ne bi ostavile ni jednu iskru utehe.

Sanjao sam o tebi, bila si trudna. Čudno,

iako već odavno ne živimo zajedno,

stajao sam ipak svestan krivice, a moje ruke,

koje su se radosno ka okruglom stomaku protezale,

pecale su u stvarnosti za košuljom

tražeći svetlo. Kad sam prišao prozoru,

znao sam tačno: ostavljam te tamo

samu, u snu, u tom mraku,

gde strpljivo boraviš, dok ne dođem,

mene ne okrivljuješ zbog namernog

prekida. Jer što se svetlošću razbija,

sve to odlazi dalje u mrak.

Tamo smo čovek i žena, ona životinja

sa dve kičme, blažena, tako da deca

samo kao izgovor za našu golotinju služe.

U nekakvoj budućoj noći,

dolaziš opet meni: mršava, jadna.

Tu ću sina, kćerku videti,

koji su bez imena, i ne sklanjam

ruke i ne hvatam svetlost,

ko bi mi ovaj put dao pravo, vas dvoje

same da ostavim tamo u carstvu

hladovine, bez reći ispred nasipa dana,

koji se ipak presuđuju po stvarnosti

koja me nalazi budnog, nedostižnog.