Vuk Stefanović Karadzić

Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi i narod: može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.


U našijem je narodnijem pjesmama za nas najdragocjenija čistota i sladost našega jezika: kad bi književnici to poznavali, onda oni ne bi kvarili i grdili najveću dragocjenost svoga naroda, svoj narodni jezik, nego bi se trudili naučiti ga iz narodnijeh pjesama.


Ja sam se u pisanju knjiga najviše o tome starao da bi narod srpski uz njih sebe poznao, i da bi kod drugijeh naroda poznat postao.


izvor:riznicasrpska

S hrišćanstvom se u Srba javi potreba pismenosti a za njom i sama pismenost. Ali se samo to učenje Hristove nauke ne razvijaše na narodnom već drugom, sličnom i razumljivom jeziku. Vreme donese sobom da se u taj jezik postupno unose osobine narodnoga jezika, da se, dakle, stvori smesa od slovenskoga i srpskoga, i da ta smesa ostane crkvenim jezikom u Srba toliko vekova. Za sve vreme državne snage srpske, i dugo posle nje, Srbi se moljahu Bogu u crkvi —crkvenim knjigama — na jeziku tek upola narodnom. Taj, crkvom osvećeni, jezik posta i književnim jezikom Srba minuloga vremena: na njemu se zasnova i razvi književna radnja srpska staroga perioda. Ostavljajući na stranu što se, pod sasvim drukčijim prilikama, na zapadu srpskom, u Dalmaciji sa Dubrovnikom na čelu, zasnova i razvi književnost, poglavito poetska, narodnim govorom —srpsko-slovenski kao književni jezik veće polovine narodne osta na puna tri stoleća po padu stare države srpske, pomagan crkvom i, obrnuto, pomažući crkvi.

Kad oko polovine osamnaestoga veka poče u crkvi srpskoj pretezati jezik rusko-slovenske smese, došavši među Srbe s knjigama crkvenim iz Rusije, onda se taj novi, od narodnog srpskog sve udaljeniji, jezik poče primati i za književni jezik srpski. Pogreška bejaše ogromna, zabluda bejaše očita — ali tim putem pođoše i vrhunci društvenog, kulturnog i političkog, življa srpskog u Austro-Ugarskoj, gde se na neki književni rad još jedino i moglo misliti. Prvi se energičan protest ču od strane umnoga Dositija, koji gledaše metu a sam joj ne mogaše stići. Iznese se pitanje o književnom jeziku srpskom i pitanje o pravopisu toga jezika. Borba započe. Godine 1809. pisaše čestiti Jovan Došenović: "Mnoge su raspre za to. Stotina hoće da se piše slovenski, a tisuća želi i voli srpski. Ovde je veća strana. Biće proces brzo svršen".

Dva odlična talenta, dva suvremenika ovoga mladog Srbina, Luka Đorđević Milovanov i Sava Mrkalj padoše, zajedno sa njim, kao žrtve koje sudbina traži u ime pobede novih ideja. U jeku borbe za oslobođenje srpske države u Šumadiji vojevaše se i za oslobođenje srpskoga duha i savesti srpske. Za prvim žrtvama vojničke borbe dođe narod s novim vođama i pobedi; za prvim žrtvama borbe umne dođe gigantska snaga jednoga neobičnoga čoveka, koji razvi borbu na sve strane, držeći se uporno pola veka i ne povukavši se sa bojišta dok ga smrt ne prenese u zasluženo večno blaženstvo. Ali i poluvekovna borba bejaše tada već svršena.

Ta borba i pobeda u njoj najodličnije je znamenje srpskoga devetnaestoga veka ne u jednoj pokrajini već u svemu narodu srpskom.

Đenije koji stvori od tame videlo bejaše proslavljeni Vuk Stef. Karadžić.

Život je besmrtnoga Vuka bolje poznat za ranijih dana, u prvoj polovini svojoj, no docnije, i ako ima još dosta živih njegovih znanaca i prijatelja.
Veličanstvenost rada Vukova i neočekivani uspeh borbe zasenjuju oči, i Vuk ličnošću svojom prelazi u dela koja je stvarao i izazivao, postaje mitska ličnost večitoga života duhovnog; slava imena njegova ima početka ali ne i svršetka.

Rođen u, sa njega znanom, selu Tršiću, u Jadru, 26. oktobra 1787. od roditelja Stefana i Jegde, Vuk je, i ako bejaše za prosvetu neobično teško doba, knjigu izučio tako rano da i ne pamti kad je nije znao. Drugi idu u manastir da se uče pismenosti — Vuk ode, detetom, u manastir Tronošu, pismen i knjizi vešt. On bejaše, sa pismenosti, u svome kraju čuveno momče, kad planu puška za oslobođenje. Tome prvom pokretu posluži on odmah perom — kao pisar harambaše-vojvode Ćurčije. Ali Vuk željaše daljih nauka i roditelji ga pošlju u Karlovce. Tu se spremaše dve godine, ali, zbog prešlih godina, ne mogaše biti primljen u gimnaziju, te se, posle nekih pokušaja, vrati s proleća 1807. u Srbiju, gde najpre bejaše pisar u vojvode Jakova Nenadovića a po tom u Savetu u Beogradu, pa tu stupi u znamenitu Veliku Školu beogradsku koju, s jeseni 1808, osnova Ivan Jugović. Ali se te godine razbole, i bolest se, i ako joj tražaše leka sve do Budima, završi time što Vuku leva noga osta savijena te je morao za svega daljega života hoditi pomoću "štule". Još je Vuk bio u Beogradu učitelj a za tim u Brzoj Palanci sudski činovnik, dok 1813. ne ostavi i on Srbiju i pođe, lagano, u Beč.

Vukov dolazak u Beč bi za njega epohalan događaj. Srećan ga slučaj preporuči učenome Slovenisti i Slovencu Kopitaru. Tada sklopljeno, prijateljstvo se njihovo ne raskidaše nigda do smrti Kopitareve. "E, to je bio č o v j e k !" govoraše Vuk pri spomenu imena Kopitareva, karakterišući time najlepše i sebe i svoga slavnoga prijatelja. Kopitar krete Vuka na književni rad. Vuk se javi "Srpskom prostonarodnom pjesmaricom" (1814.) pa onda "Pismenicom" (1815.), novom zbirkom pesama (1816.), epohalnim "Srpskim Rječnikom" (1818.), mnogim člancima, raspravama i kritikama — razvijajući u svima poslovima zastavu narodnosti. Pojedini časni pokušaji do Vuka udarahu samo jednom stazom, obeležiše blistavom prugom trag svoj — ali ne uspeše. V u k z a u z e sve staze i bogaze, jer znađaše da tek svi putovi s raznih strana upotrebljeni mogu izvesti na vrhunac gde je srpsko nebo bliže i milije. Ova prva godišnja desetina Vukova rada stoji pod neposrednim uticajem Kopitarevim. — "To vrijeme, — iskreno se ispoveda Vuk —svakidašnje razgovore s Kopitarom, neću ja zaboraviti nikad ni do vijeka: tu je moje pređašnje, istina opširno ali nesavršeno znanje srpskoga jezika oživljelo pravilima; svaki dan imadoh prilike da mislim i o obliku riječi i o njegovim gramatičkim izmjenama, gdje se kako po narječijama izgovara, i kako se šta redom slaže po sintaksi".

Razvijajući književnu radnju svoju, Vuk u dvadesetim godinama pristupi novom i potpunom izdanju narodnih pesama, koje bejaše sada obilato skupio i razredio po strukama. To su danas svuda poznati Vukovi zbornici narodnih pesama. Osem mnogih drugih radova Vuk zasnova svoj zabavnik "Danicu" da i njome, jer almanasi bejahu moćno oružje, vojuje za napredne ideje svoje. Tridesetih godina Vuk umnoži svoja izdanja narodnih umotvorina zbornikom srpskih narodnih poslovica (1836.), a četrdesetih se opet lati novog izdanja narodnih pesama, sve više razvijajući osnovu za niz zbornika. Pedesete godine, pored ostaloga, doneše novo, prečišćeno i popunjeno izdanje "Srpskoga Rječnika" (1852.) i zbornik srpskih narodnih pripovedaka. Stupivši u šesete godine, Vuk se s novom ljubavlju vrati na rad o novijoj istoriji srpskoj i o etnografiji "eda bi se jošte što otelo od smrti, makar se i ne moglo sve uličiti kao što bi se htjelo".

Pogledavši na ukupan književni rad Vukov videćemo, pored razlike u predmetu, jedinstvo u ideji kojoj se ide, u načinu kako se postupa, u sredstvima kojima se služi. Meta je: narodni jezik i narodni duh u književnosti, svestrani književni razvitak na narodnom zemljištu.

Vukov rad na izdanju srpskih narodnih umotvorina bio je prvi cvet u vencu koji mu je blaga udes srpskoga naroda namenio. Osem toga i tim je radom stvorena mogućnost za razvoj narodnog kao književnog jezika; njime je pred učenim svetom evropskim izvojevano priznanje kojim se pesničkoj duši srpskoj pokloniše prvi umovi prosvećenoga sveta, te narod srpski zadobi pravo na simpatije i pomoć njihovu... Evropa će učiti srpski radi srpskih narodnih pesama! bejaše reč velikoga Grima.

Radom na rečniku položen je osnov za naučno izučavanje narodnog, književnog, jezika, udaren je temelj na kome se imala zgrada dalje podizati. Taj rad bejaše neodoljiv i on, ponajpre, razlomi bedem kojim bejaše u uske granice omeđen razvoj duhovnog napredovanja srpskog.

Gramatičkim radom, u posebnim izdanjima prvoga vremena i člancima docnije, Vuk je započeo naučno obrađivanje pojedinih pitanja, ali je sreća što nije samo pri tome ostao: ni najboljom se gramatikom ne bi moglo raspraviti krupno pitanje o oslobođenju duha srpskoga, kad bi se samo pri njoj ostalo; ona bi bila ipak četničko ratovanje; mesto njega — Vuk je digao narodni ustanak.

Pitanje o pravopisu valja odvojiti od pitanja o književnom jeziku. Kad je u ovom drugom pitanju protivnička strana bila pobeđena, ona se prikupila da poslednji otpor da pod zastavom — staroga pravopisa. Uzevši za književni jezik narodni govorni jezik, Vuk mu je dao i podesno ruho, zasnovano na načelu: za svaki glas po jedan pismeni znak. Prema tome — nepotrebni znaci staroga jezika u obliku jerova i drugih pismena otpadaju, a azbuka dobija nove znake za glasove koji od vajkada postoje. Na taj način, izbacivši ............... i različite kombinacije koje čine zabunu, Vuk uvodi u srpsku azbuku: j, lj, nj, đ, dž. Na taj je način srpski jezik dobio najsavršeniji pravopis na svetu.

Etnografsko-geografski i istoriski spisi Vukovi otpočinju svoje struke u novoj književnosti srpskoj. Oni dođoše kao posledica Vukova "zauzimanja, za sve što je srpsko". Misao, Dositijem naglašenu, o prostranstvu srpskoga naroda Vuk razvi i izvede dosledno, polazeći od načela: ne podvojeni verom, oblastima i imenom već Srbi svi i svuda.

Kritičarskim, prevodilačkim ("Novi Zavjet") i izdavačkim radom tuđih spisa Vuk mudro popunjavaše opštu sliku svestranoga pokreta i cilja jednoj meti.

Takav rad Vukov trajaše punu polovinu stoleća. On bi i sam sobom zauzeo dosta vremena za samu razradu pitanja koja je Vuk izneo, a među tim otežavahu ga i usporavahu protivnici koji se istakoše kao zastupnici staroga poretka. Vuk sa njima vođaše neobično jaku borbu, koja je, poglavito s protivne strane, često napuštala polje načelne prepirke i udarala na ličnost. Vuk se borbe nije plašio: u nju je ušao svestan svojega učenja, iz nje je izišao s pobelničkim vencem. Borba je počela još u prvoj desetini godina Vukova rada i sve se više produžavala. Protivnici imađahu uza se državnu vlast u Srbiji i svešteno poglavarstvo u Austro-Ugarskoj. Ali se borba naročito razvi kad se na čelo protivnika stavi Jovan Hadžić — Miloš Svetić — neglašnji pristalica Vukov, koji je borbu otpočeo 1838. jednim člankom u Letopisu Matice Srpske, za kojim dođoše tri sveščice "Utuka". Vuk je odgovarao oštroumno i odlučno, ne odstupajući ni stope u korist kakvog "sporazuma", kome tu nije bilo mesta. Godine 1847. bi glavna bitka dobijena, kad Vuku pristiže čila omladina pod vodstvom Đura Daničića i Branka Radičevića. Protivnici, pored ostaloga, izneše da rada Vukova upravo i nema, jer je njega na rad nagovarao Kopitar. Na to je već Kopitar odgovorio: "Ja sam i druge učene Srbe u Beču na to nagovarao, kao: Frušića, Davidovića, pa i samog Svetića; ali oni moga saveta nisu nikako ni poslušali, a kamo li da su ga onako dobro izvršili, kao Vuk". A još bolje odgovori tok samih događaja: zaslužni Kopitar umre 1844, a Vuk produži borbu još punih dvadeset godina dalje i dožive pobedu.

Ukupan rad Vukov lepo je obeležio Branko između ostaloga i ovim stihovima:

Put raskrčen, gore njime ajte,
Ajte gore, al' se i sećajte,
Kono krasna puta vam ogradi,
Pa mu ruci prionite mladi,
Poljubite onu ruku svetu,
Što razagna nevolju vam kletu,
Noć vam dođe sa Vuka jednoga,
Danak beli braćo sa drugoga,
Onaj mišku u gvožđe vam skova,
Ovaj duši verige raskova,
A ko veli: on to nije bio,
Bog je toga davno već ubio. —

Vuk je više puta dolazio u Srbiju bilo s namerom da se u njoj stani za svagda —što mu redovno ometahu domaće prilike — bilo radi skupljanja naučnoga gradiva ili, najzad, na poziv radi naročite kakve misli. Interesno je zabeležiti da je 1820. Vuk bio pozvan u Kragujevac da Kneza nauči čitanju i pisanju. Vuk se toga rado primi i u jednom pismu izjavi Knezu svoje radovanje i uverenje da će po novoj metodi učenja a kraj Kneževe bistrine sav posao biti gotov za mesec dana. Ali dok on stiže, u Kragujevcu se bejahu predomislili: našlo se za korisnije da se Knezu i dalje ostavi mogućnost na diplomatske note i ultimatume odgovarati kratkom izjavom da su— pisari pogrešili. Poznato je kako je Vuk pri kraju dvaestih i u početku triestih godina radio u Beogradu kao član odbora za pisanje zakonskih osnova. Triestih i četrdesetih godina Vuk je tri puta putovao po zapadnim krajevima našega naroda, kao što je pre toga išao dva puta u Rusiju i jednom u Nemačku.

Poslednje veće putovanje njegovo bejaše opet na jugo-zapad, u Crnu Goru, kuda je išao po poruci Kneza Mihaila. Vuk je bio vazda pomagan od Obrenovića, a u posveti IV. Knjige narodnih pesama Knezu Mihailu kazao je: "Od početka godine 1844. kako sam imao sreću te si me Ti poznao, što sam god ja dobra učinio u književnosti našoj sve je Tvoja slava i dika; jer živeći ja s mukom i s nategom, kao što sam živio do onda, bez Tvoje milostive i rodoljubive pomoći teško bi se i što od onoga moglo učiniti".

Na Mitrov dan 1863. dođe Vuku na čestitanje pedesetogodišnjice književnoga rada srpska omladina u Beču. Vuk je sa suzama u očima slušao pozdrav omladine, koja mu govoraše: "Ne treba da ti mi opletemo vijenac — ti si ga davno već opleo. Vidjeli smo ga izbliza, pa smo se divno uvjerili da su mu listići od lavora. Mi smo samo dužni da ti njime ukrasimo ostarjelo čelo". To bejaše svečan dan u životu Vukovu, poslednji njegov rođen dan. Jer dan 26. meseca januara godine 1864. zabeležen je u pomeniku velikana, srpskih kao dan smrti besmrtnoga Vuka. A dan 30. septembra 1897. godine bejaše svesrpski praznik slave Vukove: toga je dana uz jedinstvenu svetkovinu posmrtni prah Vukov donet iz Beča u Beograd, gde je položen u grobnicu pred zapadnim vratima Velike Saborne Crkve.

Vuk je za sobom ostavio udovicu, Anu Krauzovu, s kojom se venčao u Beču 1818. i s kojom je imao trinaestoro dece od kojih su oca preživeli samo sin i kći. Ali Vukova rodbina bejaše i ostade vascelo Srpstvo za koje je on učinio koliko se god može u najsmelijoj pomisli zaželeti.








izvor:riznicasrpska

V U K O V K A L E
N D A R


1787.
Na Mitrovdan, u selu Tršiću kraj Loznice, od oca Stevana i majke Jegde, rodio
se Vuk Karadžić.

1804.
Prvi srpski ustanak.
U godinama Vukove mladosti veliki deo naše zemlje bio je pod Turcima. U leto
prve godine ustanka protiv Turaka hajdučki harambaša Đorđe Ćurčija poveo je
narod Vukovog rodnog kraja u borbu za slobodu. Uz Ćurčiju je bio i Vukov otac
Stevan. Kasnije, Stevana je zamenio Vuk koji je postao pisar ustaničke vojske
na obali reke Drine.

1807.
Rođak Jefta Savić postao je sovjetnik narodne uprave. Vuka je poveo u Beograd
da mu bude pisar.

1808.
U leto, Dositej Obradović narodni prosvetitelj, osniva Veliku školu u Beogradu.
Kratko vreme učenik ove škole bio, je i Vuk Karadžić.

1812.
Karađorđe šalje Vuka u Negotin da savetima pomogne hajduk-Veljku u borbi sa
Turcima.

1813.
Krajem oktobra, posle propasti prvog srpskog ustanka, Vuk sa ocem Stevanom beži
od turske osvete u Austriju. Pošto je zbrinuo oca u Sremskim Karlovcima, Vuk je
nastavio put za Beč.

1814.
S proleća Vuk je došao u Budim da bi uz pomoć Luke Milovanova sastavio prvu
gramatiku po narodnom govoru. U Budimu Vuk radi sa Savom Mrkaljem na novoj
azbuci.
U leto iste godine vratio se u Beč gde je štampao svoju prvu knjigu: "Mala
prostonarodna slavenoserbska pjesnjarica". U štampanju prve zbirke
narodnih pesama Vuku je mnogo pomogao Slovenac Jernej Kopitar.

1818.
Početkom godine Vuk se oženio u Beču Anom Kraus. Vuk i Ana su proživeli pola
veka zajedno. Oktobra iz štampe izlazi Vukov "Srpski rječnik". U
njemu je bilo 27.000 reči koje je Vuk, kako kaže, iz Srbije u Beč u glavi
doneo.

1819.
Oktobra Vuk je izabran za člana Društva ljubitelja ruske književnosti. To je
bilo prvo priznanje Vuku iz sveta.

1820.
Jula odlazi u Srbiju da bi sakupljao narodne umotvorine. Bez uspeha je pokušao
da opismeni kneza Miloša i njegove vojvode.

1822.
Maja je otputovao sa porodicom u rumunski Banat gde je zapisivao rumunske
narodne pesme.

1823.
U septembru univerzitet nemačkog grada Jena dodeljuje Vuku zvanje počasnog doktora
nauka.

1825.
Vuk objavljuje "Žitije hajduk-Veljka Petrovića" jedno od najlepših
dela njegova spisateljstva.

1826.
Juna ruski car dodeljuje Vuku sto dukata na godinu za doprinos slovenskoj
književnosti.

1828.
Upoznao je nemačkog istoričara Leopolda Rankea sa kojim je napisao knjigu
"Srpska revolucija". Ovim delom učena Evropa je upoznala Srbiju i
njenu borbu za oslobođenje od Turskog ropstva.

1830.
Boraveći toga leta u Studenici Vuk je zapisivao albanske narodne pesme.

1834.
Sredinom juna Vuk putuje u Peštu da bi naručio slova za štampariju u Cetinju.
Mesec dana kasnije, stigao je na Cetinje.

1836.
Februara dovršeno je na Cetinju štampanje knjige "Srpske narodne
poslovice" koju je Vuk posvetio crnogorskom vladaru Petru Petroviću
Njegošu.

1837.
Početkom maja u Rusiji je, kao đak rudarske vojne škole umro Vukov sin Sava.
Savina smrt je pogoršala ionako slabo Vukovo zdravlje.
Decembra u Nemačkoj je štampana Vukova knjiga - "Montenegro und
Montenegriner" - "Crna Gora i Crnogorci."

1838.
Tokom leta Vuk putuje po Hrvatskoj i, Dalmaciji sakuplja narodne umotvorine i
opisuje običaje iz tih krajeva naše zemlje.

1843.
U jesen Branko Radičević dolazi na studije u Beč i postaje jedan od najvećih
Vukovih saboraca za pravopis i uvođenje narodnog jezika u našu književnost.

1845.
Upoznao se sa Đurom Daničićem, svojim budućim učenikom i nezamenljivim
pomoćnikom u mnogim poslovima na unapređenju pismenosti.

1847.
Jula iz štampe izlazi Vukov prevod "Novog zavjeta".

Ove godine pojavile su se još tri značajne knjige na narodnom jeziku: "Rat
za srpski jezik i pravopis" Đure Daničića, "Pesme" Branka
Radičevića, "Gorski vijenac" Petra Petrovića Njegoša.

1848.
Krajem januara Vuk je izabran za člana Carske akademije nauka u Beču.

1849.
Vuk je postao član Afričkog instituta u Parizu koji se bori za ukidanje
ropstva.

1850.
Marta je u Beču potpisan Književni dogovor o jedinstvenom književnom jeziku
Srba i Hrvata.
Krajem aprila Vuk je izabran za člana Akademije nauka u Berlinu.
U junu austrijski car odlikuje Vuka Viteškim krstom Franje Josifa.
Početkom oktobra Društvo za povjesnicu i starine jugoslovenske u Zagrebu,
izabralo je Vuka za počasnog člana.

1851.
Vuk je dobio od austrijskog cara zlatnu medalju za nauku.

1852.
Pruski car je odlikovao Vuka Ordenom "Crvenog orla".

1860.
Izašla je iz štampe Vukova knjiga "Prijateljstvujušči Sovjet
Serbskij" za vreme Karađorđijeva, ili otimanje ondašnjih velikaša oko
vlasti.

1861.
Vuka je odlikovao crnogorski knjaz Nikola "Danilovim ordenom za
nezavisnost Crne Gore."

1863.
Vuk je putovao na Cetinje da bi preneo poruku kneza Mihajla, poziv na
zajedničku borbu Srba i Crnogoraca protiv Turaka.
Na ovom putu je Vuk ozebao i od tada je poboljevao do smrti.

1864.
Po starom kalendaru 26. januara, oko 4 po podne, Vuk je umro u Beču, u 77 godini
života.


Priredio: Jovan Aleksić
Iz Vukove čitanke
izvor:riznicasrpska

BIOGRAFIJA

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ (1787-1864) je rodjen u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom obicaju, dobio ime Vuk kako mu vestice ne bi naudile. Rodjen je u Trsiću. Pisanje i citanje je naučio od rodjaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u Loznici, a kasnije u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u Jadar i počinje da radi kao
pisar kod Jakova Nenadovića. Kad je otvorena Velika škola u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u Peštu. Kasnije se vraća u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Beč. U Beču upoznaje cenzora Jerneja Kopitara koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova. Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u Rusiji, gde dobija stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.

U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku otografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda.
Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje “Srpskog rječnika” (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prevod “Novoga zavjeta” (1847.), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara.

Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici, apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju “narodnog” pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizirao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata je
zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije.

Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića zaslužuje novu analizu savremene antropologije. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Vuk je umro u Beču. Njegove kosti prenešene su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjene u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.





izvor:vuk-karadzic-wauwil.ch

Etbo selo Tršić


‚‚Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da na svetu nema lepše zemlje od Srbije ni lepšeg mesta od Tršića.“

Ovo su riječi znamenitoga reformatora srpskoga jezika i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića rođenog upravo ovdje, u Tršiću. Zahvaljujući njemu, Tršić je postao muzej na otvorenom – etno selo kakvih je malo na ovim prostorima.

Tršić je udaljen 7 km od grada Loznice. To je selo dinarskog tipa iz 19. stoljeća. Smješteno u jugozapadnom dijelu Jadra na brežuljkastom terenu kroz koji protiče bistra voda Žeravija.



Selo je u potpunosti autentično sa zgradama i objektima iz 19. stoljeća. Neke su konzervirane, neke su nanovo izgrađene ali u potpuno autentičnom stilu da ne remete sklad, naprotiv, uopotpunjuju ambijent. Neke građevine su čak prenešene sa drugih lokacija i ponovo montirane u Tršiću. U pitanju su obiteljske kuće brvnare, ambari, vajati, magaze, mljekari, vodenice…

Najčuveniji među ovim objektima je Vukova rodna kuća koja je, također, rekonstruirana u autentičnom stilu na ostacima ranije srušene kuće. To je dvodijelna brvnara, jednim dijelom iznad podruma, krov je strm pokriven šindrom. Jedan dio objekta čine „kuća“ i soba, a drugi „vajat“ (nešto kao ostava za hranu), kačara i koš za kukuruz. „Kuća“ je odjel sa otvorenim ognjištem, pokućstvom i posuđem, karakterističnim za kuće iz 19. stoljeća. U sobi se nalazi skroman namještaj, slavska ikona i gusle…U kući je jedino ognjište iz perioda Vukovog djetinjstva.




U Tršiću je izgrađen i amfiteatar sa pozornicom gdje se održavaju manifestacije „Vukov sabor“ i „đački Vukov sabor“.

Uređenom pješačkom stazom, Tršić je povezan sa manastirom Tronoša. Baš ovim putem Vuk je svakog dana išao na školovanje u manastir Tronoša. Jednom je Vuk zapisao: ‚‚Kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije
bilo nijedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i da piše, išao je u manastir”.




izvor:viabalkans

Bog nikom dužan ne ostaje



Dva su bora naporedo rasla,
Među njima tankovrha jela;
To ne bila dva bora zelena,
Ni međ' njima tankovrha jela,
Već to bila dva brata rođena:
Jedno Pavle, a drugo Radule,
Među njima sestrica Jelica
Braća seju vrlo milovala,
Svaku su joj milost donosila,
Najposlije nože okovane,
Okovane srebrom, pozlaćene
Kad to vid'la mlada Pavlovica,
Zavidila svojoj zaovici,
Pa doziva ljubu Radulovu:
"Jetrvice, po Bogu sestrice!
"Ne znaš kaka bilja od omraze?
"Da omrazim brata i sestricu."
Al' govori ljuba Radulova.
"oj Boga mi, moja jetrvice!
"Ja ne znadem bilja od omraze,
"A i da znam, ne bih ti kazala:
"I mene su braća milovala,
"I milost mi svaku donosila."
Kad to začu mlada Pavlovica,
Ona ode konjma na livadu,
Te ubode vranca na livadi,
Pa govori svome gospodaru:
"Na zlo, Pavle, seju milovao,
"Na gore joj milost donosio!
"Ubola ti vranca na livadi."
Pavle pita sestricu Jelicu:
"Zašto, sejo? da od Boga nađeš!"
Sestrica se bratu kunijaše:
"Nisam, brate,života mi moga!
"Ž ivota mi i moga i tvoga!"
To je bratac seji vjerovao
Kad to viđe mlada Pavlovica,
Ona ode noć u u gradinu,
T zaklala sivoga sokola,
Pa govori svome gospodaru:
"Na zlo, Pavle, seju milovao,
"Na gore joj milost donosio!
"Zaklala ti sivoga sokola."
Pavle pita sestricu Jelicu:
"Zašto, sejo? da od Boga nađeš!"
Sestrica se bratu kunijaše:
"Nisam, brate,života mi moga!
"Ž ivota mi i moga i tvoga!"
I to bratac seji vjerovao.
Kad to viđe mlada Pavlovica,
Ona ode veče po večeri,
Te ukrade nože zaovine,
Njima zaklačedo u kolevci.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Ona trči svome gospodaru
Kukajući i lice grdeći:
"Na zlo, Pavle, seju milovao,
"Na gore joj milost donosio!
"Zaklala tičedo u kolevci;
"Ako li se mene ne vjeruješ,
"Izvadi joj nože od pojasa."
Skoči Pavle, kan' da se pomami,
Pa on trči na gornječardake,
Al' još sestra u dušeku spava,
Pod glavom joj zlaćeni noževi;
Pavle uze zlaćene noževe,
Pa ih vadi iz srebrnih kora,
Ali noži u krvi ogrezli;
Kad to viđe Pavle gospodaru,
Trže sestru za bijelu ruku:
"Sejo moja, da te Bog ubije!
"Bud mi zakla konja na livadi
"I sokola u zelenoj bašči,
"Zašt' mi zaklačedo u kolevci?"
Sestrica se bratu kunijaše:
"Nisam, brate,života mi moga!
"Ž ivota mi i moga i tvoga!
"Ako li mi ne vjeruješ kletvi,
"Izvedi me u polješiroko,
"Pa me sveži konjma za repove,
"Rastrgni me načetiri strane."
Al' to bratac seji ne vjerova,
Već je uze za bijelu ruku,
Izvede je u polješiroko,
Priveza je konjma za repove,
Pa ih odbi niz polješiroko.
Đe je od nje kaplja krvi pala,
Onđe raste smilje i bosilje;
Đe je ona sama sobom pala,
Onđe se je crkva sagradila.
Malo vreme za tim postajalo,
Razbolje se mlada Pavlovica,
Bolovala devet godin' dana,
Kroz kosti joj trava pronicala,
U travi se ljute zmije legu,
Oči piju, u travu se kriju.
Ljuto tuži mlada Pavlovica,
Pa govori svome gospodaru:
"Ojčuješ li, Pavle gospodaru!
"Vodi mene zaovinoj crkvi,
"Ne bi li me crkva oprostila."
Kad točuo Pavle gospodaru,
Povede je zaovinoj crkvi;
Kad su bili blizu b'jele crkve,
Al' iz crkve nešto progovara:
"Ne id' amo, mlada Pavlovice:
"Crkva tebe oprostiti neće."
Kad to začu mlada Pavlovica,
Ona moli svoga gospodara:
"Oj Boga ti, Pavle gospodaru!
"Ne vodi me dvoru bijelome,
"Već me sveži konjma za repove,
"Pa me odbi niz polješiroko,
"Nek meživu konji rastrgaju."
To je Pavle ljubu poslušao:
Priveza je konjma za repove,
Pa je odbi niz polješiroko.
Đe je od nje kaplja krvi pala,
Onđe raste trnje i koprive;
Đe je ona sama sobom pala,
Jezero se onđe provalilo,
Po jezeru vranac konjic pliva,
A za njime zlaćena kolevka,
Na kolevci soko tica siva,
U kolevci ono muškočedo,
Pod grlom mu ruka materina,
A u ruci tetkini noževi.

Kada se Vuk Karadzic rodio, krajem XVIII veka tj. 6. novembra 1787. godine u podrinjskom selu Trsicu,Srbijom su i dalje vladali Turci. U krajevima pod turskom vlascu, srpska kultura odrzavala se dvojako: u manastirima, koji su po skrivnicama cuvali verske i istorijske knjige, zapise i dokumente iz proteklih stoleca, i po selima, gde se vekovima negovala i s kolena na koleno prenosila usmena narodna knjizevnost - price, pesme i druge umotvorine. Vec u najranijem detinjstvu Vuk je naucio da koliko - toliko raspoznaje slova. Njegov rodjak Jefto zapazio je Vukovu sklonost ka knjizi i pruzio mu prva znanja. Imao je nepunih osam godina kada je neki Grgur otvorio privatnu skolu u obliznjoj Loznici. Vukov otac Stefan shvativsi sta njegovog sina najvise privlaci, platio je Grguru skolarinu tako da je mali Vuk mogao provoditi ceo dan sa knjigom sto pre nije bio slucaj jer je kao i svi decaci njegovih godina cuvao ovce. Kada je 1796 zavladala kuga i skola bila raspustena on se prebacio u manastir Tronosu njegovo sledece uciliste.

U prvom srpskom ustanku Vuk je bio pisar kod hajduckog harambase Djordja
Curcije ali posle njegove pogibije, u prolece 1805 obreo se u Sremskim Karlovcima gde je ucio od tada proslavljenog pesnika i kaludjera Lukijana Musickog. S jeseni 1807 vratio se u tada vec oslobodjenu Srbiju. Dosavsi u Srbiju upisao je Veliku skolu ( tj. gimnaziju ) koju je osnovao nas velikan Dositej Obradovic medjutim zbog bolesti koju je nosio od detinjstva ( jedna vrsta reume ), koja se naglo pogorsala morao je na lecenje u vise banja. Medjutim to je sve bilo bez uspeha i leva noga, u casici kolena, mu je ostala dozivotno zgrcena.

Boljeg i pouzdanijeg svedoka - hronicara srpske revolucije nije moglo biti od Vuka Karadzica. Kao pisar u Praviteljstvujuscem sovjetu, Vuk se nalazio u sredistu zbivanja. Vuk je preuzeo na sebe da bude glavni izvestac Evrope i sveta o tom vremenu. Cak je pisao i clanke na nemackom jeziku, ne potpisujuci ih. Zdravog rasudjivanja i sa dragocenom osobinom da shvati sustinu stvari, a resenja izrazi jednostavno i svakom razumljivo, Vuk je znao da pobede na bojnom polju predstavljaju samo deo uspeha narodne revolucije.

Jer, kao sto se ustanak ne dize bez oruzja, tako se ni kultura i civilizacija ne stvaraju niti se razvijaju bez uredjenog jezika. Pre Vukove jezicke obnove upotrebljavana su tri pisana jezika: crkveni ili ruskoslovenski, gradjanski ili slavenoserpski i narodni ili prostonarodni. Sa zamisli da srpski jezik uprosti (upotrebljavajuci pravilo " pisi kao sto govoris, citaj kao sto je napisano " ). Uspeo je da stari narodni jezik modernizuje tako sto je izbacio 13 nepotrebnih slova a ubacio 6 novih. Vuk je presao na delo izdavanjem u Becu 1814. godine zbirku narodnih pesama pod nazivom " Mala prostonarodnja slaveno-serpska pjesmarica ", u kojoj se naslo stotinak lirskih i nekoliko junackih pesama. Takodje te iste godine stampa " Pismenicu serbskog jezika po govoru prostoga naroda napisanu " - prvu gramatiku srpskog jezika. Godine 1818 objavljuje svoje najvece delo - Srpski rjecnik, uz koji prikljucuje Serbsku gramatiku, usavrseniju od Pismenice. Taj Vukov recnik presudan je za istoriju srpske kulture, zato sto je njime jednom za uvek utvrdjena narodna osnovica knjizevnog jezika, a pojednostavljenje azbuke i pravopisa izvuklo je iz uskih crkvenih i gradjanskih krugova na svetlost dana kulturu i obrazovanje.

Susret sa cenzorom za slovenske jezike u Becu, Jernejom Kopitarom bio je od presudnog znacaja za dalji Vukov rad. Zahvaljuci njemu on se upoznao sa mnogim lingvistima i knjizevnicima, medju njima i sa Johanom Volfganom Geteom, najvecim nemackim pesnikom toga vremena, i sa Jakobom Grimom, uglednim knjizevnikom, filozofom i jezickim strucnjakom ( koji je sa bratom Vilhemom objavio poznate bajke ) . Za uspesan rad Vuk 1820 dobija srebrnu medalju Carske ruske akademije. U Evropi je Vuk postizao priznanja srazmerno lako, ali kod kuce, medju bracom Srbima jedva nekako, s pocetka gotovo nikako. Glavni otpor jezickoj obnovi pruzalo je visoko pravoslavno svestenstvo, na cijem se celu tada nalazio mitropolit Stefan Stratimirovic u Sremskim Karlovcima. Iako je on bio veoma obrazovan covek, koji je pomagao ustanike i stitio od nasrtaja tudje kulture i katolicanstva, nije imao napredna shvatanja u pogledu jezika. Njegov naslednik Josif Rajicic je cak ( iako je bio veoma dobar prijatelj sa Vukom ) uspeo da zabrani stampanje Vukovog prevoda Novog zavjeta na narodni jezik. Medjutim Vuk dobija bitku i uskoro su se pocele objavljivati i druge knjige poznatih pisaca toga vremena kao sto su : " Gorski vijenac " - Njegosa Petrovica, Kir Janja - Sterije Popovica i druga plejada pisaca. 1868 Vukov jezik ulazi u zvanicnu upotrebu u skolama samo cetiri godine posle njegove smrti. Ovaj velikan Srpskog naroda umro je 7 februara 1864 sa knjigom narodnih pesama u rukama, umro je sa njima, sa narodnim pesmama kojima se celog zivota, kako je cesto isticao bavio kao " najmilijim poslom ". Sahranjen je na Beckom groblju a 1897. godine njegovi posmrtni ostaci preneti su u domovinu i polozeni u portu beogradske Saborne crkve, gde i dan danas pocivaju.

izvor:goranavramovic.page.tl

Vek i po od smrti Vuka Karadžića


Reformator srpskog jezika i pisma Vuk Stefanović Karadžić umro je pre tačno
vek i po, 7. februara 1864. godine u Beču.






Februar je i mesec u kojem je Vuk, pre dva veka, 1814. godine objavio prvu zbirku sakupljenih pesama, pod nazivom "Mala prostonarodnja slaveno-serpska pesmarica".

"Mala prostonarodnja slaveno-serpska pesmarica" je zbirka oko 100 lirskih i nekoliko junačkih pesama. Verovatno, ona je oblikovana po uzoru na ""Pesmaricu"" koju je sastavio Avram Miletić negde na izmaku 18. veka. Miletić je bio trgovac i literata, rođen u Bačkoj, koji je, pored svega, sakupljao i narodne pesme.

I prva verzija Vukove gramatike "Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda pisana"" štampana je pre dva veka, 1814. godine. Objavljena je, uglavnom, reformisanom ćirilicom Save Mrkalja, a ustrojena po ugleda na dela Avrama Mrazovića, srpskog prosvetitelja, publikovna krajem 18. veka. Mrazović je bio carski školski nadzornik, literata, pedagog, prevodilac, čak i senator, rodom takođe Bačvanin. Autor je prve retorike na srpskom jeziku.

Vuk Stefanović Karadžić rođen je 1787. godine u Tršiću kod Loznice. Bio je samouk, kao 17-godišnjak istorijske 1804. kada je izbio ustanak vožda đorđa Petrovića Karađorđa, odnosno započela Srpska revolucija, postao je pisar jadarskog ustaničkog prvaka đorđa Churčije.

Pošto je Ćurčija stradao, Vuk je prešao u Sremske Karlovce, ali u tamošnjoj gimnaziji zahtevali su da nastavu pohađa od prvog razreda, koji je uveliko prerastao. Već u proleće 1807. godine vratio se u Karađorđevu Srbiju, gde je ponovo pisar Jakova Nenadovića i potom Praviteljstvujušćeg sovjeta, odnosno vlade, u Beogradu.
U beogradskoj Velikoj školi, koju je Dositej Obradović osnovao 1808. godine, bio je jedan od prvih ali i najstariji đak. Nekako u to vreme pojavljuju se i prvi znaci kostobolje koja će ga odrediti zanavek.

Početkom 1810. na lečenju u Pešti, upoznaje se sa Savom Mrkaljem i Lukom Milovanovim, koji su prethodo nastojali da reformišu, odnosno pojednostave srpski pravopis.
[center]
Izvesno vreme bio je upravnik carinarnice u Kladovu i neka vrsta lokalnog

predstavnika centralnih vlasti. Tu je, u Krajini, dočekao i slom Prvog srpskog ustanka 1813. godine.

Nakon obaveznog boravka, s mnoštvom naroda u zbegu, u karantinu nedaleko od Pančeva, negde u jesen 1813. odlazi u Beč.

Vuk je, posle pesmarice i prve gramatike, 1818. godine u Beču objavio "Srbski rječnik", sa "serbskom gramatikom". Rečnik je nastao kao plod nastojanja, i pomoći, Jerneja Kopitara, dvorskog cenzora. Reč je o trojezičnom srpsko-nemačko-latinskom rečniku, pri čemu je latinsku treminologiju oblikovao isključivo Kopitar.

U Vukovom rečniku našlo se oko 26.000 reči. Štampan je Vukovim pravopisom, uz obilje etnografskih i istoriografskih podataka.

U Lajpcigu je 1823. i 1824. godine štampao nova izdanje narodnih pesama, a septembra 1823. godine, zaslugom njegovih nemačkih poštovalaca, Univezitet u Jeni promovisao ga je u počasnog doktora nauka. Ali materijalno je odahnuo tek pošto mu je ruski dvor dodelio redovnu penziju 1826. godine.

Od 1834. do 1838. godine putovao je po zemljama koje je su nastanjivali Srbi, vredno beležeći jezik, običaje, verovanja i predanja...
Vukov književni i naučni rad podržali su i pojedni znameniti evropski intelektualci njegovog vremena, poput braće Jakoba i Vilhelma Grima, Johana Volfganga Getea, ali su njegove ideje vezane za reformu jezika i pisma teško prihvatane među Srbima.

Tako je Mitropolit karlovački Stefan Stratimirović, retko učen čovek, s gnušanjem gledao na njegov rad, posebno, Vukov prevod Novog zaveta smatrao je skandaloznim. Tokom većeg dela vladavine Knjaz Miloš Obrenović ograničavao je upotrebu Vukovog pravopisa. U to vreme gotovo da nije bilo važnijeg srpskog intelektualca koji se potpuno slagao s njegovom pravopisnom reformom.

Uzima se da je do pobede Vukove reforme došlo 1847. godine, kada su na objavljene "Pesme" Branka Radičevića, čime je pokazano da se jezikom Vuka Karadžića mogu pisati i umetnička dela. Iste godine Djura Daničić je tekstom "Rat za srpski jezik i pravopis" dokazao opravdanost Vukove reforme.

Vuk Karadžić umro je 7. februara 1864. godine u Beču, gde je i sahranjen, a njegovi posmrtni ostaci preneti su, u sklopu velike nacionalne manifestacije, u Beograd 1897. godine, gde su sahranjeni u porti Saborne crkve, nasuprot Dositeju Obradoviću.

b92.net

Na 227. godišnjicu rođenja najvećeg reformatora srpskog jezika, podsećamo vas na zbirku pesama koje je Vuk sakupljao, a o kojoj se retko govori - "Crven Ban". U njoj se pojavljuju neke od najsočnijih psovki i izraza koji se i danas koriste

Ovo su reči zbog kojih je Vuk Karadžić omražen u narodu!
Vuk je za života, ali i nakon smrti dosta kritikovan da je srpski jezik previše uprostio, i da je u rečnik uveo neke od najsočnijih psovki i izraza koji se i danas koriste (pi*ka, ku*as, du*e,..). Na dan njegovog rođenja, podsećamo vas na zbirku erotksih pesama “Crven Ban”, koje je Vuk za života sakupio. Iznenadiće Vas što je rečnik u ovim pesmama više prilagođen nekom erotksom filmu, nego lepom govoru.
Podsećamo Vas samo na neke pesme koje je Vuk sakupio u ovoj zbirci.
Diko nego
“Diko, nego, ja bi s tobom leg’o!”-
“Srce, nego, nisi lepo leg’o,
Ustan’ gore da namestim bolje!”
Nije trava
Devojčica ljubičicu brala,
Ubola je u pi*icu trava –
Nije trava, već ku*čeva glava!
Seki ispod Vuke
Oj ti seko ispod Vuke,
Zabijem ti od po muke!
Opet opa cupa
Opa’ cupa,
Pod njam rupa,
I dva klina
I batina.
(Telegraf.rs)

“Slabi obožavaju jake, a ovi pak vole slabe; Tek na njima i sa njima mogu da pokažu svoju snagu.”

Vuk Stefanović Karadžić, književnik i reformator jezika

Vuk je od detinjstva bio bolešljiv. Za vreme Ustanka sustigla ga je kostobolja. Leva noga mu se u kolenu zgrčila. Mogao je da ide samo pomoću drvene štule. O toj nesreći Vuk kaže:

"Ja sa svojom štulom nisam mogao misliti na konja, ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci. A moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom".
Priče iz Vukove mladosti

Sećajuči se svog najranijeg detinjstva provedenog u Tršiću i svojih prvih koraka ka opismenjavanju, sam Vuk kaže:

"Ovdje sam čuvao koze, pa dok one planduju ja pazim da vidim, kakvoga putnika varošanina, ili popa ili kaluđera, i čim spazim koga u pravim čakširama, strčim na put i, pokazavši mu svoj bukvar, upitam da mi pokaže kako se zove ovo ili ono slovo. Nu najčešće sam dobijao odgovor: "Bogme. sinko, ne znam ni ja!" A kad vidim popa ili, kaluđera bio sam siguran da zna; i oni bi mi pokazali, a ja bih posle tuvio i mučio se."

Prva ljubav

"Vuk se u ranoj mladosti zaljubio u Ružu, stasitu kćerku svoga komšije Todora. Stalno su bili zajedno i ljubav je bila obostrana. To su svi znali u Tršiću, jer su oboje bili iz uglednih kuća. Taj period Vukovog života prikazan je i u televizijskoj seriji "Vuk Karadžić".
Ruža Todorova zasigurno je bila prvo Vukovo nadahnuće. Možda i najveća ljubav — njegov neprebol", pripoveda književnik i veliki poznavalac Vukovog života i dela, Ljubomir Ćorilić.

Lako je ljubav steći, ali je teško zadržati.

Kako to obično biva u životu, sudbina se poigrala sa njima. Mladi Vuk u Budimpešti je saznao da će do kraja života biti hrom, sa savijenom nogom. To je bio glavni razlog da do starosti više nikada ne dođe u Tršić — nije hteo da ga tako obogaljenog vidi Ruža. U tadašnje vreme ljudi sa telesnim nedostacima bili su nepravedno gurnuti na marginu života. Bili su obeleženi. Vuk je želeo da ga Ruža upamti kao stasitog, hitronogog i sposobnog mladića, a ne sakatog i nesposobnog sa štulom.

Tuga i ljubav ne mogu se sakriti.

Ona se kasnije udala za tadašnjeg veoma uglednog trgovca iz Tršića, Milutina Dobrilića, sa kojim je imala dva sina, Todora i Mihaila. Todor je bio visoki državni službenik u knjaževskoj kancelariji u Beogradu, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, ali i kasnije kada je na srpski presto došao Karađorđev sin Aleksandar Prvi Karađorđević. Mihailo je bio uspešan trgovac.

Blago onom koga sreća hrani, a teško onom koga snaga hrani.

"Kada se ponovo iz Beča, iz progonstva, na srpski presto vratio Miloš Obrenović, odmah je počeo veliku čistku. Razračunao se sa pristalicama dinastije Karađorđević. Bio je nemilosrdan. Svetio se pristalicama Karađorđevića, pa su na udaru bili i Ružini sinovi. Vuk je na jedvite jade uspeo da umoli Miloša da poštedi živote Todoru i Mihailu i da ih prebaci preko Save u Austriju. Tako su Ružini sinovi spasili glave i ostali živi", priča Ćorilić.

Čovek se nada dok god je duše u njemu.

Na Vukovu sahranu su došla su dvojica elegantnih i stasitih muškaraca, obučenih po tadašnjoj poslednjoj evropskoj modi. Na Vukov odar priložili su poveću sumu novca i sve vreme bili su uz Vukov kovčeg. Retko je ko od prisutnih znao ko su bila ta dvojica mladih ljudi. Kada je Vukova kćerka Mina pitala jednog od sveštenika koji su vršili opelo ko su ta dvojica, ovaj joj je tiho šapnuo da su to Todor i Mihailo Dobrilić iz Tršića, sinovi Ruže Todorove, prve ljubavi njenog slavnog oca.

I ova priča je samo malo podsećanje na Ružu Todorovu iz Tršića, na prvo nadahnuće slavnog Vuka, uvek skritu i potisnutu iz zvanične istoriografije, ali jedne od najvažnijih ličnosti u Vukovom životu.

"Posle boja, junak mudracu konja vodi!"

Karađorđe je poslušao savet svog ministra prosvete, Dositeja Obradovića, koji je govorio da su zemlji posle boja potrebniji mudraci nego junaci. Mudri ljudi će umeti da sačuvaju ono što su junaci sabljom stekli.

Da se reči kupuju, manje bi se govorile.

Jedan od najpismenijih i najmudrijih ustanika bio je Vuk Karadžić. Zato ga je Karađorđe poslao na istočnu granicu, da bude "gospodar Vuko" i svojim savetima pomaže čuvenom junaku Hajduk Veljku.

Hajduk Veljko je bio najmiliji Vukov ratni drug. "Žitije hajduk Veljka Petrovića", spada među najlepša Vukova književna dela. U njemu je Vuk zapisao:

"Veljko jaše kroz Orašje ...
Sedlo li je? Srebro li je?
Uzda li je? Zvezda li je?
Veljko li je? Sunce li je?"

"Pokornu glavu sablja ne seče"

Bolje je dobroga služiti nego rđavom zapovedati.

Stavljajući glavu u torbu Vuk se usudio da istinito opiše čak i obesnog kneza Miloša, gospodara Srbije.

"On obično narod zove stokom bez repa, koja ne zna šta govori, nego samo onako pušta glas u vetar, i neblagodarnom kučkom kojoj nije vredno ništa (dobro) činiti.
Zaista je smešna i čudna stvar: čovek koji se rodio u najvećem siromaštvu, odrastao čuvajući tuđe koze i ovce, svinje, i goveda... pogradio je dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav pravi zemaljski Bog, i opet narod zove neblagodarnim i sebe od naroda nenagrađenim".

Bolje je poštenje u siromaštvu nego bogatstvo bez poštenja.

Ljut na Vuka, knez Miloš mu je zabranio da dolazi u Srbiju. Nisu se smele čitati ni Vukove knjige. Nepismeni knez Srbije proglasio je za najvećeg neprijatelja Srbije najpismenijeg Srbina Vuka. Tužan što ga je zadesila takva sudbina Vuk piše prijateljima:

"Ja sam do sada nekoliko puta u Srbiju dolazio s punom glavom i torbom rodoljubivih planova samo zato da bi narodu što na polzu služiti mogao, pa kad sam video da se ne može, onda sam se žalostan vraćao opet amo (u Beč), da mu odovud služim s čim se i koliko se može".

Vuk_Stefanovic_Karadzic_1787_1864_odeljak_Ling.jpg

FOTO: Riznica srpska

Priznanje Vuku odaju ne samo učena društva nego i naučne akademije: Bečka, Berlinska, Petrogradska akademija biraju ga za dopisnog člana. Carevi mu šalju poklone: medalje, brilijantsko prstenje, ordene.

U otadžbini mlado pokoljenje sve brojnije pristaje uz Vuka. Družina srpske mladeži pozdravlja ga na Vidovdan 1850. godine. Vukove pristalice u Društvu srpske slovesnosti prepiru se s ministrom prosvete braneći njegove ideje. Pred tom snagom donesena je 23. januara 1860. godine uredba kojom je dozvoljena upotreba Vukovog pravopisa u svim knjigama, izuzev zvaničnim, ubrajajući tu i udžbenike...

Na kraju jedino možemo zaključiti:

Bez muke nema nauke.

Link ka prvom delu: Anegdote iz života Vuka Karadžića 1.deo

IZVOR: Riznica srpska

Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje, kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru.



"Kad bi se u Srbiji praviteljstvo postavilo, onda bi Srbija dobila pristojno i nužno poverenje i kod država i kod privatni ljudi, jer bi praviteljstvo najpre dobro razmislilo šta će obreći ili učiniti... Najmudriji vladalac, koji je makar sve vreme u svoje mladosti proveo učeći se vladati, opet ne može, kao što treba, sam državom upravljati, jedno zato što je za jednog čoveka teško i jednoga malog sela svim poslovima upravljati, a kamoli čitavom zemljom i narodom, drugo, što 'četiri oka bolje vide nego dva', a treće, što je i najmudriji i najučeniji vladalac opet čovek, podložan svim strastima i slabostima ljudskim, pa bio mogao u ljutini kome krivo učiniti, ili na opštu i na svoju štetu, a na osobitu svoju sramotu dati kome onaku službu koja nije za njega. Na primer, mogao bi postaviti kurjaka da čuva ovce, ili magarca da sudi vrani i slavuju, koji od nji dvoga lepše peva."

(Vuk Stefanović Karadžić u pismu knezu Milošu Obrenoviću 1832)

Смрт Ивана и Јелине

(Из Сиња — у Далмацији)

Два се драга из мала гледала:
Иве једно, а Јелина друго;
Кад су драги за љубљење били,
Онда Иве Јелини говори:
„О Јелино, драга душо моја! 5
„Просићу те, оћеш за ме поћи?“
А Јелина њему говорила:
О Иване, дражи од очију!
Ти ме проси, ја ћу за те поћи;
„Ма ћу питат' миле моје мајке, 10
„Оће ли ме мајка дати за те.“
Иде Јела двору бијеломе,
Пака каже милој мајки својој:
„О старице, мила моја мајко!
„Мене проси Иве дите младо, 15
„Оћеш ли ме дати за Ивана?“
Мајка њојзи јесте говорила:
„Нут', не лудуј, Јелина дивојко!
„Тебе ће дат' мајка за бољега,
„За бољега и богатијега.“ 20
Иде Јела стаду у планину,
Каж' Ивану, што је и како је,
Да јој не да своја мила мајка.
Пак је њему Јела говорила:
„Нут', Иване, мој драги драгане! 25
„Проси Манду моју братучеду,
„Од мене је и виша и лепша.
„И бијелим рувом богатија.“
На то њојзи Иве говорио:
„Муч', не лудуј, драга Јеле моја! 30
„Нек је Манда и липша и виша.
„И бијелим рувом богатија;
„Када није моме срцу мила.“
Пак он иде двору бијеломе,
Тере проси Манду дијевојку, 35
Просио је, и дадоше му је,
И кићене свате сакупио.
Иду свати по липу дивојку;
Кад су били исприд била двора,
Исприд двора Јелине дивојке. 40
Али Јела на билом пенџеру,
И угледа свате Иванове,
Пак је милу мајку дозивала:
„Нут' ти бору, моја мила мајко!
„Да ме будеш за Ивана дала, 45
„Сад би оно моји свати били.“
Кад пројдоше свати мимо двора.
Зајаука гиздава дивојка:
„Брзо к мени, мила мајко моја!
„Врло ме је заболила глава, 50
„А од срца да душа изајде:
„Дај ти мени од сандука кључе,
„Да ја себи тражим ликарије.“
Привари се мајка дивојачка,
И даде јој кључе од сандука; 55
Иде она гори у чардаке,
Пака најде два златна гајтана,
Пак се виша кули о пенџере.
Зове мајка Јелину дивојку,
Али јој се Јела не одзива. 60
Тад погледа кули уз пенџере,
Ал' се млада обисила Јела
Од жалости за својим Иваном.
Трчи мајка у кулу бијелу.
Тер присица два златна гајтана; 65
Паде Јела на црну земљицу;
Мисли мајка, да је занимила;
Ал' се Јела с душом раздилила.
Када види мајка дивојачка,
Начини јој лисена носила, 70
Пак је носи путу на разкршће,
Куд ће проћи свати Иванови.
Кад су туда свати изодили,
Међу собом они говорили:
„Липа дана, милом Богу фала! 75
„Кад см' овуда јучер проодили,
„Овог греба овди није било.“
Од свата се нитко не досића,
Већ се сити Иве ђувегија,
Пак је њима тијо говорио: 80
„Ајте наприд, господо сватови.
„Ово је греб побратима мога.
Идем се зањ Богу помолити.“
Оста Иве на гребу Јелине.
Иду свати двору у наприда. 85
Ал' с' од Иве нико не досића.
Веће Манда његова дивојка,
Пак је она тијо бесидила :
„Нут', дивере, златни мој прстене!
„Стид је мене на те погледати. 90
„Камо л' није с тобом бесидити:
„Гди је нама Иван ђувегија?“
Онда свати натраг се вратили.
И нађоше Ивана млађана;
Мисле они, да је занимио, 95
Ал' се Иве с душом раздилио
Од жалости за Јелином својом.
Ту ми лепи гребак ископаше,
Поред Јеле Иву укопаше,
Кроз земљицу руке саставише. 100
А у руке румену јабуку,
Нек се знаде да су драги били.
Малено је вриме постајало,
Из момка је зелен бор никао,
Из дивојке винова лозица, 105
И фата се бору за огранке,
Ка' дивојка момку око врата.
Мили Боже, на дару ти фалаI
Бог убио и стара и млада.
Ко раставља два мила и драга![1] 110
Murat Sipan vinjeta.jpg

Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 256-259.