Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiLatest imagesRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Lađe koje se spremaju da nas napuste

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Black Wizard

Master
Master

Black Wizard

Muški
Poruka : 34967

Godina : 49

Lokacija : UK, London

Učlanjen : 30.03.2011


Lađe koje se spremaju da nas napuste Empty
PočaljiNaslov: Lađe koje se spremaju da nas napuste   Lađe koje se spremaju da nas napuste Sat610Ned 27 Nov - 22:35

Lađe koje se spremaju da nas napuste 1186



Ustaljena fraza kako „veoma malo znamo o svojoj prošlosti“ u suštini uopšte nije tačna. Ako bolje razmislimo, o njoj ne znamo – ništa. Kako drugačije tumačiti neobičnu pojavu da u srcu jednog evropskog glavnog grada trunu bar tri broda koji bi u svakoj podunavskoj varoši bili savršena atrakcija? Štaviše, nama su ostali prava nepoznanica, čista „misterija“. Nemamo pojma da su tu. U centru Beograda. Na desnoj obali Save, odmah ispod svih važnih mesta u srcu prestonice.
A svaka lađa koja ima istoriju od oko jednog veka ima mnogo toga da „ispriča“. Mi smo u bezazlenoj šetnji priobaljem Save naišli na tri takva broda. Gotovo da sami pričaju ono što mi nismo zapamtili jer većina od nas nije ni znala da postoje...


DVA PUTA NA DNU

Nedaleko od Brankovog mosta otužno stoji plutajuća gvožđurija o kojoj bi oni koji su dobro raspoloženi rekli da ih podseća na brod. I to verovatno samo stoga što još nije potonuo.
Lađa koja se zvanično zove Župa je nekadašnji parobrod, kakvi su davno s ponosom plovili Evropom. Napravljena je 1913. godine u Budimpešti kada je ponela ime Una. Bio je to parni tegljač koji je prvobitno imao 127 tona nosivosti, ali i ozbiljno naoružanje od dva topa „škodine“ proizvodnje od 66 milimetara, kao i tri mitraljeza. Kao deo Ugarske ratne flote doplovio je do Beograda 1915. godine kada je učestvovao u bombardovanju glavnog grada Kraljevine Srbije tokom stravičnih borbi u Prvom svetskom ratu.
Prvi put je potopljen 1919. godine kod Paska, da bi godinu kasnije bio izvađen i obnovljen. Nije to bilo jedino uskrnuće ovog broda. Pridodat je rumunskoj kompaniji SRD, promenio ime u Cozia, a tako je doživeo 1944. godinu kada su ga zaplenili Sovjeti i pretvorili u minolovac. Sudbina je htela da se ponovo nađe na dnu u decembru iste godine kada je naleteo na minu kod Starog Slankamena. Godinu kasnije ponovo su ga izvadili iz dunavskog mulja, obnovili i uvrstili u sastav flote Jugoslovenskog rečnog brodarstva. Tada je dobila naziv Župa koji i danas nosi. Obnovili su ga u Apatinu 1955. godine, a desetak godina kasnije, poslednji put je imao kontrolni pregled na vodi.
Ništa mu nije vredelo što se dva puta „povampirio“, po svemu sudeći će „glogov kolac“ njegovoj staroj duši predstavljati zub vremena, ili prosta činjenica da sada – nikome ne treba.
Župa sada ostavlja utisak napuštene dame u zrelim godinama koja nije naučila da bude ostavljana. Kao da nikome nije potreban, veliki točak koji su nekada pokretala dva cilindrična kotla samo privlači pažnju onima koji pogledaju sa reke usamljenu, bivšu lepoticu. Turisti se ponekad glasno zapitaju zašto je brod u takvom stanju, a turistički vodiči psuju u sebi zašto stalno moraju da odgovaraju na tako neprijatna pitanja.


DOLIJAO MINOLOVAC

Brod Sip je u još jadnijem stanju. Nekoliko stotina metara uzvodno, bliže Gazeli, stoji već izvrnuta lađa, potonula pod konačnim udarima zuba vremena i gotovo savršenog nemara. Možda bi oni koji se bave trgovinom starim gvožđem zadovoljno trljali ruke da ovaj brod nije napravljen – od betona.
Danas je ova neobična tehnologija prilično poznata, ali je prestala da se primenjuje u brodograditeljstvu, već je mnogo više zastupljena u izradi obaloutvrda i pristaništa. Ipak, nekada, kada su ratovi bili veoma česti a reke vrvile od podvodnih mina, ovakve lađe bile su od neprocenjive vrednosti. Suština je u tome da su mine bile bazirane na sistemu magneta pa su „osećale“ metalne brodove i brzo se „privijale“ uz njih, uskoro ih eksplozijom šaljući na dno. Sa druge strane, brodovi kao što je Sip bili su pravljeni od betona i mine ih nisu „osećale.“
Ovaj brod napravljen je krajem Drugog svetskog rata i, prema našim saznanjima, služio je kao minolovac. Znatno je teži od uobičajenih, teretnih brodova i za njegovo pokretanje po pravilu su bile potrebne snažnije mašine.
Već godinama je bio priljubljen za ovu obalu Save dok se nedavno, pritisnut godinama i zaboravom, nije odlučio na samoubistvo i postepeno se okrenuo na bok. Upravo u tom, jadnom stanju uhvatio ga je naš objektiv, kako se bedan i nikome potreban, poput nasukanog *****, sprema na konačno potonuće.
Istovremeno, čini se da više nikome nije potreban ni jedan od najlepših dunavskih brodova, rečna jahta „Krajina“, oprljena i šćućurena na istoj savskoj obali. Ova raskošna lađa predstavljala je vrhunac luksuza u vreme kada je došla u Beograd, 1928. godine. Pripadala je dinastiji Karađorđević da bi je kasnije, kao i sve drugo u počivšoj državi, nasledio drug Tito.


LUKSUZ U PLAMENU

Jahta ima oko 700 kvadratnih metara, tri salona, dva apartmana, 18 dvokrevetnih kabina... Preciznije rečeno, imala je, jer je izgorela prilikom snimanja filma „Na lepom, plavom Dunavu“, pa sada samo njena školjka stoji da podseća na nekadašnju zavodljivost ovog raskošnog plovila.
“Krajina”je najbolji primer kako je u ovom gradu, državi ili na ovom podneblju skoro nemoguće napraviti neki jasan, dugoročan plan. Evo zašto: brod „Dragor“ (kako se lađa zvala do 1941. godine) bio je u službi kraljevske porodice. Dabome, kako se na naše podneblje sunovratio rat, tako je „Dragor“ promenio vlasnika jer je zarobljen u aprilu 1941. godine, a zatim je predat Hrvatskom zapovedništvu rečne flotile u okviru NDH. Ne lezi vraže, ubrzo je ponovo promenio vlasnika i kao poklon stigao u ruke bugarskog cara Borisa. Ni tamo se ne zadržava dugo, već posle monarhove smrti nemačka okupaciona uprava brod prebacuje na gornji Dunav. Tamo je „Dragor“ sačekao završetak Drugog svetskog rata.
U prilično lošem stanju (a šta se drugo i moglo očekivati?), ogromna jahta stiže nazad u Beograd 1946. godine da bi posle dve godine bila osposobljena za plovidbu i vraćena u pristojno i elegantno stanje, kakvo joj i priliči. Današnje ime „Krajina“ poneo je 1951. godine, kada je predat Komandi grada Beograda i od tada je korišćen za potrebe Josipa Broza Tita, sve do njegove smrti 1980. godine.
Posle maršalove smrti, brod je prošao još nekoliko vlasničkih ruku, dokazujući našu malopređašnju tezu da je kod nas nemoguće bilo šta planirati tokom dužeg vremenskog perioda jer se okolnosti stalno i dramatično menjaju.
Požar koji ga je zahvatio 3. januara 2007. godine zapretio je da bi ovakva sjajna lađa mogla zauvek da napusti naš prostor. Od tada je to pitanje otvoreno. Brod se mršti, sve tako garav, i gleda da li će i njegova sudbina biti ovako ružna kao što je ona koja je zadesila parobrod Župu ili nesrećni, betonski Sip.
Bilo kako bilo, pojeo ih je zub vremena. Ali, neko je zaboravio da dragocenosti, baš kao i zlato, vremenom samo dobijaju na vrednosti. Nama to, izgleda, nije bilo važno.


VLASNIŠTVO

Posle Titove smrti, zbog visokih troškova i duge eksploatacije, brod Krajina je 1982. godine ustupljen Izvršnom veću Srbije – Sekretarijatu za turizam i ugostiteljstvo. Ubrzo je prodat zlatari Majdanpek, a restauriran je 1984. godine u brodogradilištu u Kladovu.
Onda dolazi „predtranziciono“ vreme (mada se ni tranzicija nije proslavila), pa zbog nepoštovanja uzansi i kupoprodajnog ugovora između Vojske i basena Bor, IMP Majdanpek, direktno je dovelo do najkritičnijeg momenta vezanog za opstanak samog broda – njegove prodaje kompaniji „Mag intertrejd“. Novi vlasnici izvadili su parnu mašinu, rekonstruisali su dve brodske palube koje, sem toga što značajno odstupaju od originalnih, doprinose i nezgrapnom izgledu koji potire eleganciju koja je do tada krasila brod.
Postavljene su i metalne nadstrešnice što je poremetilo stabilnost broda. Kako bi se povratio balans učinjen je još jedan neprimeren korak – dodati su krmeni i pramčani blisteri. Na kraju, u celosti je zamenjena metalna oplata dna, kao i deo oplate bokova, a umesto spajanja zakivcima, korišćena je tehnika varenja.


Za "Treće Oko", Zoran Nikolić
Nazad na vrh Ići dole
 
Lađe koje se spremaju da nas napuste
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Kako se ljudi spremaju za smak sveta?
» Stvari koje trebamo da prestanemo da govorimo ženama koje ne žele decu.
» Koje gume izabrati?
» Statue koje oduzimaju dah
» Izreke u koje ne vjerujete?
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Aktuelnosti :: Zanimljivosti-