Karl Fridrih Maj

Karl Maj – poglavica među piscima

Izvesno je da njegove knjige nikada neće postati lektira za škole, ali nikad se Geteov „Faust“ ne može naći na listi čekanja za čitanje koliko kupusara „Blago u srebrnom jezeru“. Veruje se da je Karl Maj , pisac koji je u „večna lovišta“ otišao tačno pre 100 godina, imao do sada oko milijardu čitalaca! „Pustolovine“ najznamenitijeg literalnog poglavice, oca Vinetua i Olda Šeterhenda, štampane u 200 miliona primeraka, na četrdesetak jezika, smeštene su u 73 knjiga koje popunjavaju policu od dva i po metra.



Karl Fridrih Maj (1842-1912) gledano očima onih koji su ga poznavali, bio je „varalica, lažov i lopov“. Mnogi su o „fenomenu Karl Maj“ pisali knjige, studije, analizirali „ličnost i delo“, ali ništa od toga nije dosezalo pažnju ni koliko opis Vinetuovog konja Ilči (vetar) ili širom sveta dečije mašte čuvene dvocevke „okovane srebrom“.

Bez obzira na tolike „analize“, ostaje tajna kako se postaje Karl Maj. Znatiželjnom čitaocu mogu da se prepričavaju detalji iz biografije, pouzdane koliko i pripovesti Karla Maja ili procene „tumača“ da u delima ima znakova „mentalne poremećenosti“ i „latentnog homoseksualizma“.

Karl Fridrih je rođen u Saksoniji, u domu siromašnog tkača u kom je već bilo četvoro dece. Majka, babica, rodiće ih ukupno četrnaestoro. Bistrom dečaku Princ je odobrio stipendiju za učiteljsku školu u Valdenburgu, ali je „nakon dve godine kneževski pitomac bio izbačen iz škole zbog krađe šest sveća“. Prebačen je u Plauen gde je ubrzo sledila tužba stanodavca da mu Karl „nagovara ženu na nemoral“, a pojavio se i učenik kome je ukrao sat…

Imao je dvadeset godina kada je prvi put stao pred sudiju. Zatvor će postati „značajan izvor obrazovanja“ ali će, takođe od njega napraviti pisca. Postavši bibliotekar u zatvorskoj biblioteci, Karl je počeo da umišlja da je „Karl Maj, reporter“, pa je tako nastalo 137 naslova i skica budućih knjiga. Čim bi izašao iz zatvora predstavljao bi se kao „policijski inspektor“, uzimao novac od trgovaca, krao bilijarske kugle u taverni, a ponovo su ga vratili u zatvor kada je u maju 1869. ukrao konja…

Imao je 32 godine kada je izašao sa robije „pomalo iscrpljen, ali i spreman za rad“. Govorio je da ide u Ameriku kada mu je do ruke došao „Nemački porodični magazin“. Kada je izdavač Hajnrih Gothold Minhenmajer pročitao delove „Iz bloka jednog velikog putnika“ znao je da će se to čitaocima dopasti. Ali, „veliki putnik“ je, ipak, morao biti na putu. I kada bi se oduševljeni čitalac u redakciji interesovao za Karla, govorili su: „On je u Rusiji, a sprema se čak do Zululenda“. Uskoro su na traženje čitalaca izdavani „Izabrani putopisi Karla Maja“.

Iako sićušan (visok 166 centimetara), Karl je sebi ličio na na njegovog junaka plećatog Olda Šeterhenda, koji je kroz Divlji zapad jahao crnog konja i nosio pušku bearentoeter („medvedoubica“) ili, pak, na drugog heroja, Kara Ben Nemzija, koji je „specijalizovan“ za pustolovine na Orijentu.

Izmišljeni svetovi Karla Maja fascinirali su i dečake Alberta Ajnštajna, karla Libknehta, Ernsta Bloha, Martina Valznera, a posleratni psiho analitičari su nalazili da je on bio i „Hitlerov literalni mentor“. Takva „klevetanja“ vreme je učinilo smešnim.

Snovi, lagarije i sitne prevare Karla Maja oplemenile su živote mnogima. To je fenomen sa kojim može da se poredi tek hari Poter. Ali iza Dž.K. Rouling stoji industrija knjiga i advertajzinga. Karl Maj je špou pravio sam. Pričao je da govori 40 jezika, uključujući malajski, kurdski i svahili, a razume ne manje od 1.200 jezika i dijalekata. Kao veliki pisac se u Minhenu ispovedio da ima dva velika cilja: da otplovi preko Okeana kod Apača „čiji je poglavica“ i odjaše kod šeika što ga očekuje u Arabiji.

Nekoliko godina pred smrt konačno je stigao u Ameriku. Bio je u Njujorku, Bostonu i na Nijagarinim vodopadima. Svojim Apačima nije otišao. Slikao se sa poglavicom irokeza u rezervatu u kojem su živeli tužni ostaci tog nekada moćnog plemena.

Kada se javnost pred kraj života surovo okrenula protiv njega bio je potpuno nespreman. Optuživali su ga za lažni doktorat, za „duboki nemoral“ a našli su mu i „pornografske radove najgore vrste“. Deset godina su trajale pravne bitke, ali to nije uticalo na prodaju knjiga. Ipak, kada je 1911. sudija berlinskog suda Teodor Ereke objavio da on „Karla Maja doživljava kao pesnika“, a ne kao prestupnika i kriminalca – bilo je kasno…maštar je oboleo od gubitka mašte. Nije mogao ni da piše. Više nije imao razloga da boravi u ovome svetu. U „večna lovišta“ pošao je iz vile „Old šeterhend“ iz Redbojla, pune egzotičnog nameštaja i orijentalnih ćilima. Preparirani lav stajao je pored pisaćeg stola.

Oni koji su to smatrali kičom, bili su u pravu. Ali, ima tu još nečega. Jer, tamo gde postoji milijardu čitalaca, a knjige nisu jevanđelja – mora biti i moći i uzvišenosti.

Posle Drugog svetskog rata junaci Karla Maja su oživeli u milionskim tiražima, a pojavili su se i filmovi za koje su se karte kupovale kod „tapkaroša“. Dečaci su se igrali „kaubojaca i indijanaca“, a Pjera Brisa, koji je igrao Vinetua, više su voleli od Džona Vejna i Garija Kupera. Najlepše scene Vinetuovih pustolovina snimane su na Plitvičkim jezerima. I filmska produkcija u Nemačkoj Demokratskoj republici, s onu stranu „gvozdene zavese“, takođe na mašti Karla Maja, dostigla je neverovatnu popularnost na evropskom Istoku. Vinetua je igrao Gojko Mitić, momak iz Leskovca.

U opasnim balkanskim gudurama, na putnike vrebaju krvoločni ubojice. Dobro, u liku Kare ben Nemsija je, prije nego na kraju pobjedi, izvrgnuto najtežim izazovima i zadaćama. To je ukratko glavni sadržaj jedne od priča, romana Karla Maya u kojima se on koristi Balkanom i svim onim što je prema njegovom mišljenju bilo tipično za Balkan onog vremena: ubojstva, osveta, mržnja…U kolikoj mjeri je njegova mašta i predodžbe koje je prenio na stranice svojih romana, doista utjecala na percepciju Nijemaca na ovaj poluotok, iznenadilo je navodno i njega samog.

Osim toga, Balkan se zapravo nikada nije nalazio u središtu njegovog interesa, kao što je primjerice bila Sjeverna Amerika ili sjevernoafričko područje. Karl May nije čak ni raspolagao nekim posebno velikim znanjem o Balkanu. Pa ipak, usprkos tome, njegovi romani koji se zbivaju na ovom području djeluju toliko snažno, kao malo koji drugi ove vrste u njemačkoj književnosti. U čemu je njegova tajna? Zašto je baš njegov Balkan na čitatelje nekoć ali i danas, toliko upečatljiv i zašto djeluje toliko vjerodostojno?

„Karl May je znao priče ispričati na nevjerojatno dobar način. On je to činio toliko uvjerljivo da smo mu na kraju gotovo sve povjerovali; sve je zvučalo nekako logično. S druge strane, on je posjedovao jedan doista rafiniran književni talent. Koristio se stereotipovima koji su postojali već odavno, neki čak još u 18. stoljeću. Time je zapravo pisao ono što je publika na neki način i očekivala. On je samo potvrdio njezina očekivanja – u ovom slučaju o Balkanu, Orijentu…“, objašnjava Peter Brenner s Tehničkog sveučilišta u Münchenu. On navodi kako je Karl May, koji je svoje knjige koje se zbivaju na Balkanu pisao koncem 19. stoljeća, niti najmanje pažnje nije obraćao stvarnim, političkim događajima i borbom za slobodu naroda ovog prostora u tom vremenu.

„A upravo u ovo vrijeme su narodi ovog poluotoka vodili žestoke borbe s vojskom Osmanskog carstva. Njegovu propast Karl May doduše u svojim knjigama tematizira, no s druge strane i ne obraća previše pažnje. Karakteristično je za njega da je primijetio borbu za oslobođenje i samostalnost pojedinih balkanskih zemalja, no ti ljudi su za njega i dalje bili samo obični pripadnici bandi pljačkaša. Ove nacionalne pokrete on takoreći nije uzimao ozbiljno“, kaže Peter Brenner.

Odakle zapravo potječu ovakvi stavovi slavnog pisca prema Balkanu? Iz njegove ljubavi prema Osmanskom carstvu ili jednostavno dolaze iz težnje da predrasude i sliku Balkana, kakva je zapravo savršeno odgovarala njegovim romanima, nije nipošto želio izgubiti? Istraživanja njegovog opusa do danas zapravo nisu dala neki konkretan ili jednostavan odgovor. Činjenica je samo da Karl May nije posebno dobro poznavao Balkan a niti je ikada posjetio ovu regiju. To se primjećuje na nizu primjera. U romanu „ Kroz zemlju Skipetara“, on primjerice navodi kako su Srbi i Albanci govorili jedan jezik, a i imena pojedinih zemljopisnih mjesta navodi sasvim krivo. Pa ipak, u njegovim romanima može se naći i štošta istinitog. On je primjerice, često navodio korupciju činovnika Osmanskog carstva koji su na svoj način pustošili vrlo često ionako siromašne predjele Balkana.

No, na koncu, romani Karla Maya nisu popularnost stekli svojim preciznim iznošenjem ondašnje političke ili etničke situacije na Balkanu, već time što su ispunjavali očekivanja, a time i predrasude. Njegove priče poticale su maštu mnogih dječaka i djevojčica, a ono što je napisao nikada nije bilo u nekoj zloj namjeri. To mu je očito i samom bilo izuzetno važno, te su njegove navodno posljednje riječi bile: „Uvijek sam želio činiti samo dobro…“.




pulse.

Феномен планетарне славе литерарног пустолова

Карл Мај није Јохан Волфганг Гете, али јесте немачки литерарни феномен – „геније тривијалног“ је највише превођени (преко четрдесет језика) и најтиражнији (преко двеста милиона примерака) немачки књижевник.
И, очигледно, најинтригантнији, и сто година после његове смрти (30. март 1912) интересовање за највећег литерарног пустолова је изненађујуће велико, посебно на немачком говорном подручју.
Овај датум је подстакао организовање невероватног броја културних догађаја, предавања, симпозијума, концерата, изложби, филмских смотри (филмови снимљени по његовим делима), прилога у медијима и читаве лавине књига у чијем се средишту нашао Карл Фридрих Мај, пето (рођен 25. фебруара 1842) од четрнаесторо деце (деветоро од њих је умрло у раним годинама детињства) сиротињске фамилије из саксонског Ернстхала

Avanturista
ČUVENI PISAC JE BIO LOPOV! Karl Maj je bio šest godina u zatvoru
Kultura25.09.2017. 13:19h 13:21h0
Tokom zatvorske kazne napisao je prvi roman. Nije ni slutio da će umesto kriminalca da postane svetski poznat pisac
Karl Fridrih Maj je bio nemački književnik prema čijim delima su snimljeni su mnogi filmovi i televizijske serije, a bio je uzor i za mnoge stripove.
Karl Maj je napisao 73 romana ukupne debljine dva i po metra. Ukupni tiraž njegovih knjiga prelazi 100 miliona primeraka.

Karl Maj je imao burnu mladost. Rođen u siromašnoj porodici, trudio se da bude dobar đak ali se nestašlucima uvaljivao u probleme. Zbog toga je izbačen iz dve škole, a i kada je odrastao i postao učitelj nije mirovao. Ukrao je sat jednom svom učeniku i zbog toga bio osuđen da šest godina zatvora. U zatvoru je napisao prvi roman. Po izlasku iz zatovora nije mogao da pronađe posao, pa je pokušao da živi od sitnih krađa i prevara.
Kako ni u tome nije bio uspešan, počeo je da piše, i ne samo što je od toga mogao da živi, nego je uspeo da uđe u krug najvećih omladinskih i pisaca avanturističkih romana na svetu.

Prevođene na tridesetak jezika, njegove su knjige objavljivane u rekordnim tiražima, a najpoznatije su „Na dalekom zapadu“, „Lovci na medvede“, „Kroz pustinju“, "Vinetu", „U carstvu srebrnoga lava“, „Blago u srebrnom jezeru“, „U Balkanskim gudurama“.

U Ameriku o kojoj je toliko pisao otišao je tek pred kraj života.

Borba.rs

Izvesno je da njegove knjige nikada neće postati lektira za škole, ali nikad se Geteov „Faust“ ne može naći na listi čekanja za čitanje koliko kupusara „Blago u srebrnom jezeru“. Veruje se da je Karl Maj, pisac koji je u „večna lovišta“ otišao pre 104 godina, imao do sada oko milijardu čitalaca! „Pustolovine“ najznamenitijeg literalnog poglavice, oca Vinetua i Olda Šeterhenda, štampane u 200 miliona primeraka, na četrdesetak jezika, smeštene su u 73 knjiga koje popunjavaju policu od dva i po metra.
Karl Fridrih Maj (1842-1912) gledano očima onih koji su ga poznavali, bio je „varalica, lažov i lopov“. Mnogi su o „fenomenu Karl Maj“ pisali knjige, studije, analizirali „ličnost i delo“, ali ništa od toga nije dosezalo pažnju ni koliko opis Vinetuovog konja Ilči (vetar) ili širom sveta dečije mašte čuvene dvocevke „okovane srebrom“. Bez obzira na tolike „analize“, ostaje tajna kako se postaje Karl Maj. Znatiželjnom čitaocu mogu da se prepričavaju detalji iz biografije, pouzdane koliko i pripovesti Karla Maja ili procene „tumača“ da u delima ima znakova „mentalne poremećenosti“ i „latentnog homoseksualizma“.Karl Fridrih je rođen u Saksoniji, u domu siromašnog tkača u kom je već bilo četvoro dece. Majka, babica, rodiće ih ukupno četrnaestoro. Bistrom dečaku Princ je odobrio stipendiju za učiteljsku školu u Valdenburgu, ali je „nakon dve godine kneževski pitomac bio izbačen iz škole zbog krađe šest sveća“. Prebačen je u Plauen gde je ubrzo sledila tužba stanodavca da mu Karl „nagovara ženu na nemoral“, a pojavio se i učenik kome je ukrao sat…

Imao je dvadeset godina kada je prvi put stao pred sudiju. Zatvor će postati „značajan izvor obrazovanja“ ali će, takođe od njega napraviti pisca. Postavši bibliotekar u zatvorskoj biblioteci, Karl je počeo da umišlja da je „Karl Maj, reporter“, pa je tako nastalo 137 naslova i skica budućih knjiga. Čim bi izašao iz zatvora predstavljao bi se kao „policijski inspektor“, uzimao novac od trgovaca, krao bilijarske kugle u taverni, a ponovo su ga vratili u zatvor kada je u maju 1869. ukrao konja…
Imao je 32 godine kada je izašao sa robije „pomalo iscrpljen, ali i spreman za rad“. Govorio je da ide u Ameriku kada mu je do ruke došao „Nemački porodični magazin“. Kada je izdavač Hajnrih Gothold Minhenmajer pročitao delove „Iz bloka jednog velikog putnika“ znao je da će se to čitaocima dopasti. Ali, „veliki putnik“ je, ipak, morao biti na putu. I kada bi se oduševljeni čitalac u redakciji interesovao za Karla, govorili su: „On je u Rusiji, a sprema se čak do Zululenda“. Uskoro su na traženje čitalaca izdavani „Izabrani putopisi Karla Maja“.

Iako sićušan (visok 166 centimetara), Karl je sebi ličio na na njegovog junaka plećatog Olda Šeterhenda, koji je kroz Divlji zapad jahao crnog konja i nosio pušku bearentoeter („medvedoubica“) ili, pak, na drugog heroja, Kara Ben Nemzija, koji je „specijalizovan“ za pustolovine na Orijentu.

Izmišljeni svetovi Karla Maja fascinirali su i dečake Alberta Ajnštajna, karla Libknehta, Ernsta Bloha, Martina Valznera, a posleratni psiho analitičari su nalazili da je on bio i „Hitlerov literalni mentor“. Takva „klevetanja“ vreme je učinilo smešnim.

U zatvoru mislio o slobodi

Čudno je zapravo kako ga je život u bijedi i po zatvorima uopće naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o slobodi Indijanaca... Ili je baš ta beskrajna, indijanska sloboda i bila okidač da piše o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, dok je on sam razmišljao u zatvoru o smislu svog života.

Najprije je bio izbačen iz škole u Waldenburgu zbog krađe svijeća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je istjerao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u tvorničkoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest tjedana zatvora. 
Ali bio je to tek početak Karlova zatvorskog života.

Kako sad već kao mladić s dosjeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru je vodio knjižnicu i puno čitao bedekere. Još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čija su se djela prevodila na svim mogućim jezicima svijeta.

No, do toga će proći još neko vrijeme ispunjeno novim šarmantnim prijevarama i provalama koje je u mladosti činio jedan od najčitanijih svjetskih pisaca.

Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmijenile. Jer čim je skinuo prugastu odjeću, navukao je lažno policijsko odijelo. Posjetio je tako odjeven jednog sitnog trgovca u Wiederauu i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za krivotvorenim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatom. I naravno – zaplijenio.

Nastavio je krasti i tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (prije bi se reklo ragu), dječja kolica, naočale, biljarske kugle... Čovjeku doista nije jasno što mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je prije toga ukrao drugi, spretniji lopov. No što će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio "demone koji su ga opsjeli kako bi se osvetio ljudima".

Kičaste i umiljate riječi

Ponovno je dobio četiri godine zatvora. 
No taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl May tada naprosto doživio preokret. Zatvorskom se svećeniku jedne noći povjerio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Svećenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Swallow o kojem je maštao uskoro će jahati Old Shatterhand. Tako je Karl May ušao u legendu... Pisao je, a riječi su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste...

Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogme i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. 
Njegovi junaci bili su uglavnom Nijemci koji su na konjima raznosili slavu njemačke hrabrosti diljem svijeta. Svi su imali goleme mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Shatterhand je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka.

No, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl May nije bio. On je, dapače, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštena čovjeka, da bude poštovan. Stoga si je, kako bi bar u svojim očima bio veći, dodijelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl May, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorječivo opisivao. 
Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emmom kupio je kuću koju je nazvao Vila Shatterhand. Uredio ju je (poput Nadana Vidoševića) krznima divljih zvijeri i tvrdio da ih je sam pobio. Pokraj njegova stola s pisaćim strojem stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim pothvatima. Publika je hipnotizirano slušala ne sluteći da Karl May zapravo nikada nije ni uzjahao konja.

Koliko je muljao i petljao, dovoljno govori i ova priča. Kad mu je jedna grofica iz Slavonije u pismu izrazila žaljenje što je Winnetou umro nekršten pa će završiti u paklu, May joj je brzo odgovorio: "Draga grofice, ne brinite se. Prije nego što je moj prijatelj Indijanac umro, dao sam mu sveti sakrament krštenja. Dakle, Winnetou je umro kao kršćanin". 
Uskoro se i sam zapleo u mreži vlastitih fantazija, laži, muljanja. Počeo se odijevati kao traper, u jakne s resama, hodao sa srebrnom puškom obješenom o rame. Htio je biti junak iz svoje mašte.

Ali krenule su i optužbe: da iskorištava lakovjernost djece, da opisuje zemlje u kojima nikada nije bio...

Kako bi zaustavio napade, odlučio se na putovanje. No Sjevernom Amerikom nije putovao na konju, kao njegovi junaci, već turističkim autobusom. 
Kad se vratio u Njemačku, dočekale su ga još teže optužbe. Novinari su ga proglasili razbojničkim poglavicom i lešinarom...

Kad se danas čita njegov neobičan životopis i kad se analizira njegov živo, lako je zaključiti da je u javnom životu imao puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu nitko ne može oduzeti jest da je milijune svojih čitatelja senzibilizirao prema Indijancima. On je bio čvrsto uz njih i osuđivao je bijelce koji su ih nesmiljeno uništavali. U milijunima mladih izazivao je naklonost prema slabijima. Jednom riječju, Karl May je prvi poveo bitku protiv rasizma i vjerske netolerancije. Bio je to jedinstven lik: sitan krivonogi čovječuljak koji nije prezao od laži i čudnih samohvala i pisac upitne vrijednosti bio je žestok zastupnik slabijih u toj svijetloj strani svoje duše. 
Karl May je, dakle, ipak bio hrabar. Nije on bio taj mišićavi junak poput svojih izmišljenih likova, nije konjima jurišao na zlikovce i utjerivao im strah u kosti, ali je vodio literarni rat protiv ugnjetavača i rasista. Takav je bio Karl May.
A Winneotu?

Indijanski anđeo

Negdje sam pročitao da je svojim izgledom i manirima više sličio na Sijukse nego na Apaše te da je Karl May i tu pogriješio. No to je nebitno. Markantni francuski glumac Pierre Brice bio je idealan izbor za ulogu Winnetoua. Barem vizualno. Brončano lice, elegantna figura, čvrst stav i blage oči: uza sve to, bijelo indijansko odijelo i elegantan konj činili su ga posebnim. I danas vjerujem da u filmskoj industriji nije sročen tako ljupki akcijski lik poput njega. Naprosto je bio poput indijanskog anđela. Fizička i duhovna ljepota rijetko su kad bili tako sljubljeni kao u tom liku.

Karl Maj – poglavica među piscima
Izvesno je da njegove knjige nikada neće postati lektira za škole, ali nikad se Geteov „Faust“ ne može naći na listi čekanja za čitanje koliko kupusara „Blago u srebrnom jezeru“. Veruje se da je Karl Maj, pisac koji je u „večna lovišta“ otišao pre 104 godina, imao do sada oko milijardu čitalaca! „Pustolovine“ najznamenitijeg literalnog poglavice, oca Vinetua i Olda Šeterhenda, štampane u 200 miliona primeraka, na četrdesetak jezika, smeštene su u 73 knjiga koje popunjavaju policu od dva i po metra.

U zatvoru mislio o slobodi

Čudno je zapravo kako ga je život u bijedi i po zatvorima uopće naveo na pomisao da piše o Divljem zapadu, o prerijama, o slobodi Indijanaca... Ili je baš ta beskrajna, indijanska sloboda i bila okidač da piše o najslobodnijim ljudima koji su koračali zemljom, dok je on sam razmišljao u zatvoru o smislu svog života.

Najprije je bio izbačen iz škole u Waldenburgu zbog krađe svijeća. Onda se upisao u drugu školu u Plauenu, ali stanodavac ga je istjerao jer mu je ženu nagovarao na blud. Nakon što je izbačen i iz učiteljske škole, našao se u tvorničkoj školi. I tu je prvi put opasno zaglavio: svom je školskom prijatelju ukrao sat i dobio šest tjedana zatvora. 
Ali bio je to tek početak Karlova zatvorskog života.

Kako sad već kao mladić s dosjeom nije mogao pronaći posao, odlučio je postati prevarant i lopov: to ga je uskoro odvelo u zatvor, i to na četiri godine. U zatvoru je vodio knjižnicu i puno čitao bedekere. Još nije počeo pisati, ali tada je napravio sinopsis s popisom priča koje će jednog dana napisati. I koje će ga proslaviti kao pisca čija su se djela prevodila na svim mogućim jezicima svijeta.

No, do toga će proći još neko vrijeme ispunjeno novim šarmantnim prijevarama i provalama koje je u mladosti činio jedan od najčitanijih svjetskih pisaca.

Četiri godine zatvora nisu ga, dakle, izmijenile. Jer čim je skinuo prugastu odjeću, navukao je lažno policijsko odijelo. Posjetio je tako odjeven jednog sitnog trgovca u Wiederauu i rekao mu da je u policijskoj misiji potrage za krivotvorenim novčanicama. Otvorio je trgovčevu blagajnu, izvadio novac i proglasio ga falsifikatom. I naravno – zaplijenio.

Nastavio je krasti i tu je već složio impresivnu galeriju svega i svačega: ukrao je konja (prije bi se reklo ragu), dječja kolica, naočale, biljarske kugle... Čovjeku doista nije jasno što mu je to sve trebalo. Doduše, konja je pokušao prodati, ali mu ga je prije toga ukrao drugi, spretniji lopov. No što će mu biljarske kugle? On sam za takvo je ponašanje optužio "demone koji su ga opsjeli kako bi se osvetio ljudima".

Kičaste i umiljate riječi

Ponovno je dobio četiri godine zatvora. 
No taj novi boravak iza rešetaka učinio je konačno svoje jer je Karl May tada naprosto doživio preokret. Zatvorskom se svećeniku jedne noći povjerio: maštao je kako jaše na mustangu kroz zemlju Indijanaca i kako doživljava avanture. Svećenik ga je ohrabrio da to pokuša napisati. Na konju Swallow o kojem je maštao uskoro će jahati Old Shatterhand. Tako je Karl May ušao u legendu... Pisao je, a riječi su mu tekle poput potoka, slatke, umiljate, kičaste...

Bio je to neobičan spoj vitezova, junaka i pobožnosti. Izdavači su trljali ruke, a bogme i on: pisao je pod pseudonimima, pa je više puta prodavao istu priču različitim izdavačima. 
Njegovi junaci bili su uglavnom Nijemci koji su na konjima raznosili slavu njemačke hrabrosti diljem svijeta. Svi su imali goleme mišiće i tada nepostojeće oružje. Recimo, Old Shatterhand je nosio pušku henrijevku koja je rafalom mogla ispaliti 24 metka.

No, sve ono što su bili njegovi junaci, Karl May nije bio. On je, dapače, postao potpuna suprotnost. Dugo se mučio da postane priznat, da stekne glas poštena čovjeka, da bude poštovan. Stoga si je, kako bi bar u svojim očima bio veći, dodijelio titulu doktora (koja mu je kasnije oduzeta). Počeo se predstavljati kao dr. Karl May, a u javnosti je nastojao dokazati da je prošao sve te pustolovine koje je tako slatkorječivo opisivao. 
Kad je konačno zaradio dosta novca, s prvom suprugom Emmom kupio je kuću koju je nazvao Vila Shatterhand. Uredio ju je (poput Nadana Vidoševića) krznima divljih zvijeri i tvrdio da ih je sam pobio. Pokraj njegova stola s pisaćim strojem stajao je preparirani lav i čuvao ga. Počeo je držati predavanja na kojima je govorio o svojim pothvatima. Publika je hipnotizirano slušala ne sluteći da Karl May zapravo nikada nije ni uzjahao konja.

Koliko je muljao i petljao, dovoljno govori i ova priča. Kad mu je jedna grofica iz Slavonije u pismu izrazila žaljenje što je Winnetou umro nekršten pa će završiti u paklu, May joj je brzo odgovorio: "Draga grofice, ne brinite se. Prije nego što je moj prijatelj Indijanac umro, dao sam mu sveti sakrament krštenja. Dakle, Winnetou je umro kao kršćanin". 
Uskoro se i sam zapleo u mreži vlastitih fantazija, laži, muljanja. Počeo se odijevati kao traper, u jakne s resama, hodao sa srebrnom puškom obješenom o rame. Htio je biti junak iz svoje mašte.

Ali krenule su i optužbe: da iskorištava lakovjernost djece, da opisuje zemlje u kojima nikada nije bio...

Kako bi zaustavio napade, odlučio se na putovanje. No Sjevernom Amerikom nije putovao na konju, kao njegovi junaci, već turističkim autobusom. 
Kad se vratio u Njemačku, dočekale su ga još teže optužbe. Novinari su ga proglasili razbojničkim poglavicom i lešinarom...

Kad se danas čita njegov neobičan životopis i kad se analizira njegov živo, lako je zaključiti da je u javnom životu imao puno više moćnih neprijatelja nego prijatelja. Ali ono što mu nitko ne može oduzeti jest da je milijune svojih čitatelja senzibilizirao prema Indijancima. On je bio čvrsto uz njih i osuđivao je bijelce koji su ih nesmiljeno uništavali. U milijunima mladih izazivao je naklonost prema slabijima. Jednom riječju, Karl May je prvi poveo bitku protiv rasizma i vjerske netolerancije. Bio je to jedinstven lik: sitan krivonogi čovječuljak koji nije prezao od laži i čudnih samohvala i pisac upitne vrijednosti bio je žestok zastupnik slabijih u toj svijetloj strani svoje duše. 
Karl May je, dakle, ipak bio hrabar. Nije on bio taj mišićavi junak poput svojih izmišljenih likova, nije konjima jurišao na zlikovce i utjerivao im strah u kosti, ali je vodio literarni rat protiv ugnjetavača i rasista. Takav je bio Karl May.
A Winneotu?