Ulaznica za život

KO JE DANAS "GLAVNI", deca ili roditelji ?!

Odriču li se savremeni roditelji svog autoriteta, pa mališani njih "vaspitavaju"? Problem nastaje kada mama i tata sve vreme povlađuju svojoj deci.

Do pre nekoliko decenija pitanje o tome ko određuje pravila u porodici bilo je sasvim neumesno, jer je roditeljski autoritet bio neprikosnoven. Teško je zamisliti da nam danas dete ljubi ruku u znak poštovanja, da nam persira i stoji mirno i gleda u pod kad mu se starija osoba obraća, pišu "Novosti". Savremeni roditelji žele otvoren, topao i blizak odnos sa svojom decom, ali psiholog Nevena Lovrinčević u svojoj novoj knjizi "Ko je gazda u vašoj kući" piše šta se dešava kada podela moći u porodici prevagne na stranu deteta.

Ona smatra da problem nastaje kada roditelji imaju potrebu da sve vreme usrećuju svoju decu i kada se situacija okrene na način da više nije dete ono koje traži odobravanje roditelja, već mama i tata traže odobravanje deteta. Tada roditelji nemaju autoritet, odrekli su ga se.

"Situacije u kojima se neki roditelji i deca nalaze, a gde mališani imaju veću moć odlučivanja u porodici nego što je to primereno njihovom uzrastu, najčešće nemaju nikakve veze sa dečjim pravima", objašnjava Lovrinčevićeva za "Novosti". "Sa detetom se možemo dogovoriti koju će vrstu kućnih poslova da obavlja, ali nije u redu da mu se prepusti odluka da li će i šta da radi u kući ili ne. Naravno da bi dete u takvoj situaciji najradije izabralo da ništa ne radi, ali protivljenje i otpor nisu razlog da roditelj od svojih zahteva odustane."

"Proširene porodice u kojima živi više generacija mogu biti izazov za dobro funkcionisanje zato što su roditelji istovremeno i u poziciji deteta, pa bake i dede mogu preuzeti deo odgovornosti koji im ne pripada", objašnjava Lovrinčevićeva. "Isto tako, 'deca' od tridesetak godina koja treba da se usmere na vaspitavanje svojih potomaka nisu to ponekad u stanju jer su materijalno zavisna od roditelja."

U strahu da ne pogreše ili da ne budu prestrogi, roditelji ponekad postaju previše popustljivi. A i društvo im nameće model da se sve rešava kroz razgovor, strpljenje i bez pritisaka i batina, kako bi se uvažila dečja prava. Mame se neretko javljaju psiholozima i žale se da su uplašene od postupaka svoje dece, izbegavaju da idu u goste i strepe od neprijatnih situacija na javnim mestima.

"Ako roditelj u pokušaju da izbegne autoritaran, čvrst i distanciran pristup, ode u popustljiv, povlačeći i nesiguran, naći će se u drugoj vrsti problema", smatra Lovrinčevićeva. "Ono što je za dobar razvoj deteta potrebno jeste odnos sa roditeljem u kome će biti bliskosti, topline i prihvatanja, ali i čvrsto i dosledno postavljanih granica. Situacija kada dete vrišti i baca se nije prijatna za roditelja koji se može osećati bespomoćno i neefikasno. Ipak, nema razloga da se roditelji takvih situacija 'plaše'. Ukoliko se roditelj povuče i popusti pred dečjim zahtevima, on potkrepljuje tu vrstu ponašanja i može računati na to da će se ono ponavljati. Najbolje je sačuvati živce, ostati smiren i sabran, ili bar to odglumiti, i ne popustiti pred dečjim zahtevima."

Iako postoje predrasude da je lakše disciplinovati devojčice nego dečake, psiholog smatra da ne postoji bitna razlika. I kod jednih i kod drugih je poželjno da roditelj ima pravu meru autoriteta.

Od svih škola najteže je završiti onu roditeljsku. Mame i tate ne dobijaju diplome, ali im se dugogodišnji uloženi trud i (ne)strpljenje vraćaju kao bumerang - kada dete poraste. Pa, kada njihov mezimac počne da beži sa časova, pije alkohol ili se drogira, psuje, postane nasilan, roditelji se obično vajkaju što ga nisu tukli kada je bio mali. Pravo pitanje je: da li bi batine pomogle? Psiholozi smatraju da prut i kaiš nisu vaspitne metode, već preporučuju da sa decom treba razgovarati i tako im postaviti jasne granice ponašanja.

"Nema razloga da se batine koriste", smatra Nevena Lovrinčević. "Postoje veoma efikasne tehnike disciplinovanja kojima roditelji postižu željeni efekat bez upotrebe batina. Njima se deca uče da se problemi tako rešavaju i da je udaranje slabijeg u redu. Ni jedna ni druga poruka nisu dobre. Kako ćemo naučiti dete nenasilnom ophođenju sa drugima ako ga sami tučemo? Učenje oponašanjem je svakako jedan od najmoćnijih načina učenja."

Stručnjaci upozoravaju da mame i tate moraju da shvate da su baš oni prvi uzor svom nasledniku.

"Prošla su vremena kada smo decu jednostavno odgajali", kaže za "Novosti" psihoanalitičar Zoran Milivojević, autor knjige "Mala škola za velike roditelje". "Danas roditelj mora da razvija svoj stil, izbegava tipične greške, razvija se zajedno sa detetom. Daleko je teže nego pre pedeset-šezdeset godina, kada je društvo bilo stabilnije i usporenije, a važila je izreka da dete ne vaspitavaju mama i tata, već celo selo. Roditelj priprema dete za život u budućem ljudskom društvu, ali današnji roditelji su prvi put u istoriji u situaciji da zbog obima i brzine promena ne znaju kako će to društvo izgledati."

Milivojević podseća da je dobar vaspitni stil pun ljubavi, ima mnogo objašnjenja i podučavanja, u njemu su pohvale i pokloni, ali su i jasne zabrane i kritike, pa i kazne. Najbolje je, kaže, kada je roditelj čvrst u stavu, a blag u načinu, bilo da je u pitanju nagrada ili kazna.

(MONDO)

Razmišljala sam gde da postavim ovu istinitu priču. Neka je ipak ovde. Neka svedoči
kako je nekome Ulaznica za život skupa. Preskupa čak.
.....
ŠESTORO DECE ODRASTA U ŠTALI


Sa komadom hleba kao jedinim sigurnim obrokom u toku dana, bez odeće i ogreva, u potpunoj nemaštini, svoja četiri sina i dve kćeri, uzrasta od sedam meseci do šest godina, podiže Cvetka Pavlović (36), uz povremenu pomoć nevenčanog supruga Dejana Markovića. Žive u nekadašnjoj staji, prinudnom domu u koji su se uselili kad im je izgorela stara kuća.


Svaki dan po jedno dete ostane neobučeno, jer nema za svu decu garderobe: Uroš, Suzana i Aranđel
Svaki put kada hladan severac otvori ulazna vrata i ohladi ionako prohladnu sobicu, na svetlost dana izbije sav jad ove osmočlane porodice.


U negotinskom selu Štubik, u četiri zida koja osvetljava slabašna sijalica, bez vode, bele tehnike i telefona, čije jedino pokućstvo čine šporet, dva improvizovana ležaja, sto i orman, mališani provode dane obučeni u iznošene trenerke, samo sa čarapicama, premeštajući se sa nogice na nogicu na betonskom podu zastrtom plastificiranom prostirkom.


Žive u memljivoj, hladnoj sobici, a otkad je zima počela, ne izlaze ni pred kuću, jer nemaju ni zimsku odeću ni obuću. Ujutru kada ustanu iz jednog kreveta, gde njih petoro sa majkom spava, pripijeni jedno uz drugo, onaj ko prvi dohvati na nogama će tog dana imati plastične papuče, sandalice, a ko zakasni, samo čarape.

- Odeću i obuću za zimu ima samo Aleksandar, jer ide u školu... I to su nam doneli neki ljudi. Ostali nemaju - kaže majka Cvetka.


Vrhunac jada i tuge, međutim, nastupa u vreme ručka. Previše mali da bi znali da požele nešto drugo osim čokolade, grabe se za zalogaj jela koji im iz jedne posude jednom kašikom deli majka Cvetka. Porcija kiselog kupusa proprženog sa malo suve paprike, bez trunke mesa, koju deli deci kao najukusniji obrok ne bi bila dovoljna ni za jednu odraslu osobu. Svesna je toga Cvetka, pa ne uzima ni zalogaj, prepuštajući svoj deo deci. Mali Uroš još ne shvata, pa svoj komadić hleba pokušava da umoči u već praznu posudu... Tuga do neba.


- Desi nam se da ostanemo bez hrane. Ja tad zbog dece odem do sela i zatražim, a ljudi su dobri, znaju da imam mnogo dece, pa mi daju - jedva izgovori majka Cvetka.


A u njihovom sobičku, dok je Aleksandar u školi, red „zavodi“ Aranđel. Na pitanje šta bi najviše voleo da dobije, ima spreman odgovor:

- Voleo bih da imamo čokoladu - kaže Aranđel u ime svih, a glasno ga podržava samo Miroslav. Uroš i Anđelka još ne pričaju, a Suzana radije ćuti... - Jedino je krupne, tužne oči odaju da se ovoga puta ipak slaže sa braćom.


- Trenutno imamo hranu i drva, dobro je... Ali nemamo mnogo. Drva sakupljamo u šumi, sreća pa nije jaka zima. Redovno nam stiže i socijalna pomoć, 17.000 mesečno, ali dok sve platimo, ne ostane mnogo - kaže majka Cvetka.



- Voleo bih da imam jednog medu i neki auto... i ako može kompjuter - kaže jedini đak ove porodice Aleksandar.

Cvetkin dan, kako priča, počinje u pet izjutra. Kad založi vatru, umesi hleb, donese drva, u pola osam polazi da Aleksandra isprati u školu. Tad obično ponese i kofu od 18 litara, kojom u povratku, uzbrdo, donosi vodu za piće sa česme udaljene skoro ceo kilometar. Najviše bi, veli, volela da može da sredi još koju sobicu u staji koju koriste kao prinudni dom.


- Bitno je da su oni dobro, a ostalo će valjda nekad doći. Sreća je da nisu bolesni. Nekad malo zakašlju, ja im skuvam čaj i prođe. Dobro bi nam došla još jedna soba i kupatilo, zbog dece. Sada su još mali pa ne traže ništa, a bilo bi lepo - kaže majka Cvetka glasom koji odzvanja nekim čudnim ponosom.

Izvor: BLIC

Postoji li očinski instinkt?


U literaturi - kako stručnoj, tako i popularnoj, verovatno nećete naići na termin "očinski instinkt". Sa druge strane, " majčinski instinkt" je termin koji je opšte prihvaćen i koristi se veoma često.

On označava povezanost majke sa detetom, a ova veza se ponekad smatra toliko jakom da može da bude i telepatska (mama oseća detetove strahove bez obzira što nije prisutna).

Iako se veruje da je majčinski instinkt "obavezan", tj. da ga imaju sve žene - pre svega jer je beba nekoliko meseci bila u maminom stomaku, kao i velike upućenosti bebe na mamu... to nije tako. Niti se podrazumeva, niti je obavezan, pa čak i ako izostane - ne možemo da kažemo da ta žena nije dovoljno dobra mama.

Da zaključimo: niti je majčinski instinkt urođen, niti možemo da tvrdimo kako očinski instinkt ne postoji - samo zato što se ne pominje u literaturi.

Roditeljstvo jeste privilegija, ali ne samo mama, već i očeva. Međutim, da li će i u kolikoj meri tate biti dobri roditelji, zavisi od brojnih faktora. Pre svega, od njihovih emocija prema detetu, potom od sredine u kojoj su odrastali, tj. od toga kakvo je njihovo lično iskustvo detinjstva, od podele poslova, od običaja i sredine u kojoj danas podižu svoju decu...

Ipak, koliko je tata aktivan u vaspitavanju dece, najvećim delom utiču odnosi između njega i mame. Drugim rečima, kada su mama i tata ravnopravni partneri, i kada mame prihvate da tate bolje rade neke stvari vezane za negu bebe... razvija se pozitivna osnova za aktivno učešće tate u vaspitavanju dece.

Ako pogledate pozitivne primere iz svoje okoline - videćete koliko ima divnih očeva. Njihov odnos prema deci je toliko dobar da se slobodno može reći kako imaju izražen očinski instinkt.

Za razliku od njih, pojedine mame (od kojih se roditeljski instinkt očekuje), odaju utisak da se u svom roditeljstvu uopšte ne snalaze. Naravno, postoje i one mame koje su apsolutno predivne, a nemaju "telepatsku" povezanost sa svojom decom.

Ukratko: na činjenicu koliko ste dobri kao roditelji - ne utiče da li imate pomenute instinkte.

Takođe, s obzirom da niste postali roditelji onog trenutka kada ste se rodili, nezahvalno je govoriti i o majčinskim i o očinskim instinktima kao urođenim.

Izvor: Stetoskop

IZGRADNJA SAMOPOUZDANJA


Škola, školski prijatelji, zadaci i obaveze, mogu uveliko umanjiti osjećaj samopouzdanja kod djeteta. Evo nekoliko ideja kako pomoći djetetu da izgradi i održi samopouzdanje:

Vjerujte u svoje dijete i to pokažite – neka zna da je vrijedno ljubavi i poštovanja i da je voljeno baš takvo kakvo je.
Hvalite vaše dijete i imajte pozitivan stav – dijete mjeri svoju vrijednost i postignuća prema vašem stavu o njemu., “Odlično! Bilo je teško, ali si uspio!” – to je muzika za dječje uši. Uvjerite svoje dijete da je u redu griješiti i da je i to normalan dio odrastanja.
Slušajte svoje dijete – slušajte pažljivo i ponovite ono što ste čuli kako biste bili sigurni da ste razumjeli. Ohrabrite dijete da što više sa vama razgovara.
Prepoznajte osjećaje djeteta – i pomozite mu da ih izrazi riječima.
Kritikujte ponašanje, a ne dijete – veoma je lako upasti u ovu zamku. Previše kritike daje signal vašem djetetu da je loša osoba. Izuzetno je štetno ako se kritike kontinuirano ponavljaju. Pojasnite da vam se ne dopadaju određeni postupci ili ponašanja.
Poštujte interesovanja vašeg djeteta, čak i kada smatrate da su dosadna ili nepotrebna. Pokažite interes za njegove prijatelje i za ono što se dešava u školi. Uključite se aktivno u takve razgovore, kako biste pokazali da ste čuli ono što je rečeno.
Prihvatite strahove i nesigurnosti vašeg djeteta – čak i ako se čine potpuno trivijalnim, ne odbacujte ih olako. Na tvrdnju “ Ne ide mi matematika” dobro je reći “Očigledno imaš poteškoće sa matematikom, kako ti mogu pomoći?”
Ohrabrite samostalnost i neovisnost – pomozite mu da proba nove stvari i stekne iskustva. Postignuće gradi samopouzdanje, a vaše dijete mora učiti i iz svojih pogrešaka.
Smijte se sa svojim djetetom. Nikada se ne smijte djetetu.
Fokusirajte se na postignuća i uspjehe vašeg djeteta – plivanje, muzika…bilo šta u čemu je uspješno.

Izvor: Roditeljstvom.com

KAKO NAUČITI DETE DA GLEDA NA SAT ?


Sa početkom školovanja, većina dece ima dovoljno znanja iz svog svakodnevnog okruženja, pa tada i usvajanje ove veštine postaje brže i spontanije.

Deca ne razumeju pojam broja, a u računanju vremena sve se svodi upravo na brojeve. Polazi se od nule, umesto od broja jedan, sat ima 60 minuta, svaki minut 60 sekundi, dan 24 sata… Zatim, postoje časovnici sa kazaljkama, razmak između dva broja na časovniku iznosi ili pet minuta ili ceo sat (u zavisnosti da li gledate šta pokazuje velika ili mala kazaljka…), a postoje i digitalni časovnici…

U predškolskom uzrastu, ne opterećujte se matematikom. Dete u početku neće znati dovoljno matematičkih pojmova da bi razumelo činjenice kao što su: minut ima 60 sekundi, sat ima 60 minuta. Umesto toga, predstavite mu časovnik kao igru.

Govorite u onim odrednicama koje dete može da razume. Pronađite neku aktivnost koju dete poznaje, koja je deo njegovog svakodnevnog života, i onda razgovarajte o njenom trajanju. "Koliko traje dok se pojede sladoled?, Koliko traje tvoj omiljeni crtani film?, Koliko dugo spavamo?"... Vežbajte na ovaj način najpre uviđanje da li je nešto kratkotrajno ili dugotrajno.

Napravite časovnik od kartona sa pomičnim kazaljkama. Igrajte se. Kada postavite kazaljke u određeni položaj, razgovarajte sa detetom šta radite u to doba dana. Pitajte se međusobno i odgovarajte sve dok ono ne shvati da se u svakom danu dešava nešto drugo, a da često upravo ritam i dinamika tih događaja zavise od časovnika. "Kada krećeš u vrtić?", "U koliko sati ručamo?".

(MONDO/Yumama)

Nisu loša vremena, loši su ljudi. Da nije već izrečena ova misao, ja bih je danas izmislila i potpisala oberučke.
Odavno je meni smetalo što se deca na rodjendane zovu upriličenim pozivnicama. Dobro, mislila sam, vremena se brzo menjaju, ne stigne čovek da se navikne na sve.
I juče je u mom razredu bilo komešanja medju decom; njihov drug, Rom po nacionalnosti, slavio je rodjendan. Nije im delio te upriličene pozivnice, nego je na papiriću napisao tekst kojim ih poziva, ne u igraonicu, gde se takvi dogadjaji sada dešavaju, već kući...Otpevali smo mu rodjendansku pesmicu svi zajedno i deca su posle nastave otišla kući.
Jutros mog malog slavljenika zatičem u hodniku, osamio se, ne želi da nam se pogledi sretnu.
Ne bih dalje, ukratko; niko mu iz odeljenja nije došao na rodjendan.
Nisam ja bez odgovora na kojekakve situacije, ali danas sam bila neuspešna, nisam umela da tešim, da objasnim devetogodišnjaku. Bila sam nesigurna da li bi me razumelo dete koje ima pravo na radost sa pozivnicom i bez nje, da se druži s vršnjacima, da ne oseti da ga boja kože ili nacionalnost deli od drugih i da nisu toliko loša vremena, koliko su loši ljudi.

Nisu deca loša, već mislim da se oni ne druže sa njim dovoljno da bi mu kolektivno otišli na rođendan...To nema veze sa time koje je nacionalnosti..Ja sam bila peti razred kada sam se preselila u novu školu i upoznala tek par devojčica s kojima sam se malo i družila posle škole, ali ipak, kada sam pozvala sve iz odeljenja na rođendan niko nije došao ..Bila sam malo razočarana i osećala sam se bezveze, ali zato je moja sestra bila ta koja je organizovala takmičenje ko može da pojede više šampita odjednom i tada sam pojela dvadeset šampita više od nje ..To mi je i danas najlepši rođendan koji pamtim, jer nije bitno ko ti dođe na rođendan već kako si se ti zabavio na njemu

Eh, internet!!! Bojim se ubiće u nama svu onu lepotu čitanja, način izražavanja
onu draž kad iz poglavlja u poglavlje pratimo radnju otkrivajući poruku "šta je pisac
hteo da nam kaže", bogateći svoju maštu, rečnik...
Danas internet stranice nude prepričanu obaveznu školsku lektiru. Lakše je deci
pronaći " Čarobjaka iz Oz-a" na google pretraživaću no u biblioteci. Ali, nikada neću
prestati, kao prosvetni radnik, da im ukazujem na to šta gube i da bi im Frank Lyman Baum
zamerio što su toliko toga lepog i uzbudljivog preskočili, žureći u život i ne primećujući da su
u njega ušli na kraći i jeftiniji način i da im je neko zabranio zvezde. krila...I laste...Da, laste, tebra.

ZAŠTO DECA LAŽU

Ljudi se odlučuju da slažu u onim situacijama u kojima veruju da bi govorenje istine dovelo do nekog negativnog rezultata ili da ne bi donelo željeni rezultat. Najkraće rečeno onaj ko laže pokušava da izbegne nešto što je za njega negativno ili da ostvari nešto pozitivno. I zato kada neko laže, moramo da se zapitamo zašto to čini - koju praktičnu ili simboličnu korist pokušava da ostvari?

Jedna vrsta laganja koja nastaje u detinjstvu je pokušaj da se laganjem postigne određeni status u grupi ili društvu. Zato ovu vrstu laganja nazivamo statusno laganje. Deca se upoređuju s drugima i često zaključuju da su lošija od drugih ako nemaju ono što imaju drugi. Zato u tim situacijama počinju da misle da su drugi vredniji od njih, a da su ona manje vredna. Sebe i drugoga sagledavaju u nekoj vrsti društvene vertikale, smatrajući za sebe da su "dole”, a da je drugi "gore”, piše "Politika".

Neprijatno osećanje niže vrednosti ih pokreće na pokušaj da se "popnu” na isti nivo na kojem je drugi, ili da ga, ako je moguće, prestignu i budu "viši” od njega. Jedan od načina da u odnosu na drugoga poprave svoj status jeste da lažu kako i oni imaju isto to što ima drugi, ili da imaju nešto što je još vrednije i bolje od onoga što ima drugi.

Što se dete više oseća manje vrednim od svojih vršnjaka, to će i više da laže u pokušaju da podigne svoju vrednost. Ako mu druga deca poveruju, ono počinje da se oseća vrednijim, tako da će i sledeći put primeniti isti postupak. Na taj način statusno laganje može da postane navika, koju osoba praktikuje i kasnije u životu, kao adolescent i kao odrasla.

Posmatrajući druge ljude i osećajući snažno osećanje niže vrednosti, ove osobe izmišljaju raznorazne priče u kojima sebe predstavljaju kao uspešne, bogate, hrabre, plemenitog porekla, rođacima poznatih ličnosti, s vezama u visokom društvu itd. "Baron” Minhauzen je najpoznatiji primer. Takve osobe, svoju zavist prema drugima pokušavaju da pretvore u zavist drugih prema njima.

Drugi pokušavaju sebe da predstave kao siročad, velike žrtve i bolesnike, kako bi kroz samilost drugih dobili ljubav i prihvatanje. Drugi ovakve laži mogu lako da prepoznaju, a kako laži postaju neverovatne (a te priče i zabavne), oni podsmevajući se toj osobi koja laže, kriju od nje da su je „raskrinkali”.

Ako dete statusno laže, to ne treba da se shvati kao bezobrazluk, već kao izraz osećanja niže vrednosti. Tada ga treba naučiti da drugi koji nešto ima ne vredi više od njega, niti ono vredi manje od drugoga. A kada to nauči, prestaće emocionalni razlozi za ovaj oblik laganja.

(MONDO)

KADA O SEKSU PROGOVORITI SA DECOM


Mnogi roditelji se plaše škakljivih pitanja dece i nisu sigurni kada je vreme da im priznaju da bebe ne donose rode.

Pre svega, roditelji bi trebalo da shvate da je otvoren razgovor o seksu sa detetom veoma bitan i da će upravo on pomoći mališanu da izbegne sve zamke koji pubertet nosi.

Naime, rezultati mnogih istraživanja su pokazali da deca koja su imala otvoren odnos sa roditeljima i od njih dobijala informacije o seksu, kasnije stupaju u seksualne odnose, a kada to čine, koriste zaštitu i ponašaju se mnogo odgovornije od dece koja nisu pričala sa roditeljima.

Takođe, treba imati na umu da ukoliko deca ne dobiju prave informacije od roditelja, lako se može desiti da se okrenu "alternativnim" izvorima informacija, poput vršnjaka ili Interneta koji ih mogu dovesti u zabludu, ali i u situaciju koja je prava opasnost po zdravlje.

Ono što roditelji najčešće misle je da su njihova deca "još mala" i da je rano za priče o pravljenju beba. Međutim, obično se dešava da samo dete prvo pokrene takav razgovor nevinim pitanjem: "kako beba dođe u mamu?" i roditelji onda obično nemaju pripremljen odgovor.

Stručnjaci smatraju da se sa decom o seksu treba pričati pre puberteta, čak i pre polaska u osnovnu školu, ali su u tom slučaju naravno, odgovori roditelja prilagođeni uzrastu mališana.

Evo nekih od pitanja na koje treba odgovoriti sa strpljenjem i razumevanjem, kako bi dete i u budućnosti moglo da vam se obrati ako ima neku dilemu.

Kako nastaje beba?
Predškolca će zadovoljiti odgovor da su za to potrebni muškarac i žena, da deca rastu u mami na posebnom mestu koje se zove materica i da ih rađaju mame, a tata je potreban da bi dete nastalo. Starijem detetetu se može reći da kod muškaraca postoje spermatozoidi, a kod žena jajne ćelije koje im omogućavaju razmnožavanje. Takođe, bilo bi dobro napomenuti da se polni odnos između dvoje ljudi događa iz ljubavi, zadovoljstva i – zato da bi dobili bebu.

Kako će beba izaći iz mame?
Jasno i konkretno dečje pitanje zahteva jasan i konkretan odgovor. Stoga radoznalom mališanu bez ustezanja treba objasniti da će beba izaći kroz poseban otvor između maminih nogu koji se zove vagina. Mnoga će deca tražiti i pojašnjenje, pa valja dodati da se otvor kroz koji dolazi beba povećava i širi da bi beba mogla da izađe.

A kako beba dođe u mamu?
Priče o rodama koje donose decu trebalo bi prepustiti bajkama i maloj mudrici na ovako pitanje jednostavno uzvratiti: "Mama i tata naprave bebu." Može se ispričati i kako svaka žena u sebi ima malo jajašce, ali drukčije od onih jaja koja jedemo. To jajašce raste i raste i pretvori se u bebu. U priči treba biti i tata, koji ima spermu, a a beba počinje rasti kad se jajašce i sperma spoje.

Zašto ti imaš dlake i mogu li videti tvoj penis/vaginu?
Deci treba odgovoriti da dlačice rastu kad osoba na određenim delovima tela pa zatim imenujete delove tela u skladu s dečjim pitanjem. Što se tiče drugog pitanja treba objasniti mališanu da je to nešto lično, što ne pokazujemo drugim ljudima. Na tome, međutim, ne treba stati. Detetu valja predložiti da zajedno pogledate slike u edukativnoj knjizi.

Mama, hoće li beba možda narasti i u meni?
"Ne, ti si još premala za to. To se događa samo kod odraslih.” Takav će odgovor zadovoljiti znatiželju devojčice. Ali to pitanje može postaviti i dečak. Takođe nema razloga za okolišanje i ustezanje: “Ne, ti si dečak, beba može narasti samo u telu odrasle žene."


Zapamtite, za pravilan razvoj vašeg deteta nije dovoljan samo jedan razgovor na ovu temu, već vi uvek morate biti tu da rešite sve njegove nedoumice i pružite mu sigurnost.

Mada za otvoren razgovor nikad nije kasno, stručnjaci savetuju da sa pričom počnete što ranije, jer će kako vaše dete bude raslo biti sve teže uspostaviti taj odnos poverenja.

(MONDO)

Program „Škola bez nasilja – ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu“
Realizacija programa "Škola bez nasilja" započeta je školske 2005/06. godine. Program sprovodi UNICEF u saradnji sa Ministarstvom prosvete I NAUKE, Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom rada i socijalne politike, Savetom za prava deteta Vlade Republike Srbije, Zavodom za unapreĐivanje obrazovanja i vaspitanja, a od školske 2008/09. godine i sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i Ministarstvom omladine i sporta.

Glavni cilj programa „Škola bez nasilja“ jeste stvaranje bezbedne i podsticajne sredine za učenje, rad i razvoj. U okviru ovog programa nasilje je definisano kao svaki oblik ponašanja koji ima za cilj namerno nanošenje psihičkog ili fizičkog bola drugome.

S obzirom na postavljeni cilj, trajanje programa nije vremenski ograničeno; program je razvojni i nastoji da postane sastavni deo vaspitnog rada u školama.

PREKO DECE DO NEOSTVARENIH AMBICIJA



Roditelji koji preterano "forsiraju" svoju decu da budu uspešna u nečemu, time samo pokušavaju da "nadoknade" svoje neispunjene snove, pokazuju rezultati istraživanja.

Što više majka ili otac "vide sebe" u svom detetu, to više pokušavaju da ga ograniče i usmere prema svojim ambicijama, piše "Dejli mejl". Takvi roditelji žele da njihova deca ostvare snove koje oni sami nisu uspeli.

"Neki roditelji vide svoju decu kao 'produžetke' njih samih, a ne kao samostalne osobe sa svojim snovima i nadama", rekao je profesor psihologije Bred Bušman.

U istraživanju koje je sproveo holandski univerzitet, roditelji su prvo odgovarali na pitanja o svojim neispunjenim snovima, kao što su želja da napišu roman, pokrenu svoj posao ili postanu poznati teniski igrači. Nakon toga, odgovarali su na pitanja o tome kakve nade imaju za svoju decu, kada je u pitanju buduća profesija.

Nimalo iznenađujuće, istraživanje je pokazalo da roditelji koji svoju decu ne vide kao samostalne ličnosti, žele da sin ili ćerka ispune njihove snove, odnosno da se bave onime čime mama ili tata nisu uspeli.

Međutim, stručnjaci tvrde i da pokušajima da svojim ambicijama utiču na izbore svoje dece, roditelji negativno utiču na zadovoljstva koje roditeljstvo može da im donese.

Uživanjem u uspehu svog deteta, roditelji mogu postepeno da zaborave na razočarenje ili nezadovoljstvo zbog neuspeha da ostvare nešto što su nekada želeli.

Nemojte svoje frustracije prenositi na svoju decu, terati ih da se bave onime što ste vi zamislili i uživajte u roditeljstvu!

(MONDO)

Knjiga Šok odgajanja Po Bronson i Ešli Merimen više je nego dobrodošla za današnje
moderne roditelje ukazujući im na greške koje čine prema svojoj deci a da toga nisu svesni.
Povladjujući deci urušava se roditeljski autoritet i dete može da stekne pogrešnu sliku o sebi
jer su mu roditelji "izigravali" prijatelje umesto da ih suoče sa realnim stanjem.

Iz knjige:

NEMOJTE MU REĆI DA JE PAMETNO

Jedna od najopasnijih zabluda modernog roditeljstva, kako smatraju autori knjige, jeste ubeđenje da deci po svaku cenu treba usaditi samopouzdanje. Nema tog deteta koje danas svakodnevno ne čuje po nekoliko puta kako je «pametno» i «talentovano».
Zapravo, nova istraživanja pokazuju da je hvaljenje dece recept za njihovo upropašćivanje. Stalno hvaljena deca postaju «zavisna od pohvala» i razmažena, nesposobna da se snađu kada naiđu na problem ili dožive neuspeh. Pošto znaju da se od njih očekuje da održe svoj imidž «genijalaca», preterano hvaljena deca postaju nervozna i zabrinuta za svoj status, i polako biraju sve lakše zadatke kako bi unapred sebe osigurala od mogućnosti neuspeha. Deca koju previše hvale, postaju neprijatno društvo za druge i loši timski igrači.
Umesto da razmišljaju o sadržaju zadatka, ona razmišljaju samo o rezultatu - da li su bila uspešna i opravdala svoj imidž. Zato su spremna da učine sve da bi to postigla, uključujući i kritikovanje i omalovažavanje drugih u cilju uzdizanja sebe.

HVALITE TRUD, NE PAMET

Najgore što svom detetu možete reći, jeste: «Tako si pametno», poručuju autori. Koliko god bili u iskušenju da to radite, nikada ne smete da hvalite dečje sposobnosti. Umesto toga, hvalite vrednoću i trud - kada dete uradi nešto za pohvalu, recite mu: «Sigurno si se baš potrudio», čime ste pohvalili nešto što dete može da kontroliše - količinu uloženog napora. Tako ćete ga motivisati da se još više trudi u budućnosti.

IZBORITE SE ZA DEČJI SAN

Mislite da preterano gledanje u ekran televizora i računara mogu vaše dete da pretvore u gojazno? Zapravo, studija u koju je bilo uključeno 1.270 dece, pokazala je da ne postoji veza između «korišćenja» medija i telesne težine. I debela i mršava deca televiziju gledaju previše. Ono što se pokazalo kao mnogo značajniji faktor kada je u pitanju telesna težina, jeste trajanje sna. Nedovoljno sna čak tri puta povećava šansu da će dete biti gojazno.

Deca danas, kako pokazuju istraživanja, spavaju sat vremena kraće nego deca pre 30 godina. Posledice neispavanosti su veoma ozbiljne: lošije učenje, niža inteligencija, poremećaj pažnje, emotivna labilnost. Eksperimenti sa školskom decom su pokazali da učenici koji su spavali samo jedan sat manje od vršnjaka, intelektualno zaostaju dva razreda za njima.

O deci su rekli:

- Da bi dočekali kakav takav uspeh svoje dece,
ponekad je potrebno dugo i strpljivo živeti. ( D. Radović )

- Prva dva poslanika države su dadilja i učitelj ( Viktor Igo )

- Duša se leči kad ste medju decom ( Dostojevski )

Uskoro će se oglasiti školska zvona.
Za djake-prvake novo poglavlje u životu, njihovom i njihovih roditelja.
Ne mali broj roditelja strahuje hoće li se dete snaći, da li je emocionalno zrelo
da prihvati obaveze i nove momente koji ga očekuju. Deca prepoznaju strah
roditelja i još su više zbunjena. Polaskom u školu nije prestalo njihovo detinjstvo.
Kvalitetnom saradnjom škole i roditelja rezultati neće izostati.

Milica Petrović, psiholog, kaže:
UČENJE NIJE MUČENJE

Učenje smara? Učenje ubija? Učenje je robija? Ako ga takvim napravite – takvo će i biti. Zato đaci, potrudite se da učenje ne bude robija ni mučenje – da učenje bude zabava (ili bar, podnošljivo).
Za početak, dobro se organizujte. Ne odlažite svoje obaveze za sutra. Imajte na umu da se ni fudbalska utakmica ne odlaže svakog dana. Pripreme za jesenje i prolećno prvenstvo su obaveza i radost svakog igrača, i sve to za ljubav jasnog cilja – uspešno odigrati 45 minuta ili dva puta po 45 minuta. Imajte isti cilj svakog dana, bar dva puta po 45 minuta. Za početak će biti dovoljno. Koristite pravo predaha i tajm-auta, ali i pravo da date sve od sebe, da budete uspešni. Pružite sebi mogućnost da uvek možete da birate – koju školu ćete upisati, baš kao što birate ko će biti vaša simpatija. Za takvu šansu potreban vam je odgovarajući školski uspeh. Potrudite se da ga postignete, jer vam se sa tim uspehom otvaraju mnoge mogućnosti – vi odaberite onu pravu.
Da biste bile lepe, mlade dame, potrebno je puno vremena i truda, ali – vredi! Potrudite se da bar deo tog vremena uložite u svoju unutrašnju lepotu – ona će kad-tad pokazati svoje lice i zablistati. Svaka investicija u sebe je isplativa investicija. Postavite sebi dalekosežne ciljeve, i one nešto bliže, i radite na njihovom ostvarenju. Svoje ciljeve možete postići samo radom i samo ih vi možete postići. Pomoć drugih i ohrabrenje su uvek dobro došli, ali niko drugi ne može umesto vas koračati vašim životom i ostvariti vaše ciljeve.
Budite samostalni – a to znači – i odgovorni za svoje postupke.
Potrudite se da se organizujete, da svakog školskog dana „odigrate uspešno svoju utakmicu“, „prošetate svojom modnom pistom sa lentom željenog školskog uspeha“.
Ako se u tome na snalazite i niste zadovoljni svojim rezultatima – potražite nas. Tu smo za sve vaše dileme i prekretnice – Savetovalište za roditelje i psiholog.

Dinka, divna tema.    
Hvala ti na njoj.
Sramota me što se nisam dosada u njoj javio.  
Ispraviću to, obećajem.  

Roditeljstvo je presudno za školski uspjeh djece



Dobro roditeljstvo, kada su u pitanju budući akademski rezultati djeteta,  je važnije od dobrog školovanja, sugeriše najnovija studija.
Dobro roditeljstvo ima više uticaja na dječja akademska postignuća nego kvalitet škole, kažu istraživači.
Studija koju su radili istraživači sa Univerziteta u sjevernoj Karolini uspoređivala je nivo 'porodičnih društvenih vrijednosti' i kvalitet uključivanja roditelja u odnosu na nivo 'školskih društvenih vrijednosti' i uloge koju ima sama škola.
Otkriveno je da su učenici sa visokim nivoom porodičnih društvenih vrijednosti i niskim nivoom školskih društvenih vrijednosti imali bolje akademske rezultate od onih sa visokim nivoom školskih društvenih vrijednosti, ali niskih obiteljskih društvenih vrijednosti.
Dr. Toby Parcel, glavni istraživač u studiji je rekao da, dok su uključenost i škole i porodice važni, studija pokazuje da je uloga porodice bitniji faktor kada je u pitanju akademski uspjeh.
Istraživači su definirali porodične društvene vrijednosti kao vezu između roditelja i djece, uključujući i povjerenja, nesmetanu komunikaciju, te aktivno sudjelovanje u djetetovom akademskom životu.

(Roditeljstvo.com)

Domaća zadaća



Početak nove školske godine je sve bliže i roditelji već  počinju razmišljati o tome kako će se nositi sa izazovima obimne domaće zadaće.
"Ove dileme su različite za svaku porodicu.  Neka djeca ne vole raditi domaću zadaću, neki se ne znaju organizovati, dok drugi nemaju adekvatan prostor. Bez obzira na problem, ono što ne smijete dozvoliti je da zadaća postane prepreka obavljanju svakodnevnih porodičnih aktivnosti." – rekao je Drew Edwards, vanredni profesor psihologije na univerzitetu Wake Forest u Winston-Salem, NC.
Roditelji bi trebali raditi sa svojom djecom kako bi se uspostavio učinkovit sistem za obavljanje domaće zadaće, što podrazumijeva vrijeme, mjesto i sredstva (radni stol, pribor...).
"Važno je da djeca pomno prate nastavu. Tek tada će pisanje domaće zadaće biti učinkovito i efikasno. Ako su tačno sve zapisali na školskom času, brže će uraditi i zadaću" - rekao je Edwards.

Evo nekoliko savjeta:

• Djeca moraju pronaći pravo mjesto u domu gdje će raditi svoju domaću zadaću. Neka pokušaju rditi zadaću na nekoliko mjesta dok ne pronađu ono gdje se osjećaju najudobnije i najkoncentriranije.
  
• Odredite pravo vrijeme za domaću zadaću. Odredite vrijeme nakon škole il nakon ručka/večere. Ako primjetite da dijete u to vrijeme nije dovoljno koncentrisano, promijenite raspored.
  
• Odredite redoslijed rada na domaćoj zadaći, na primjer neka dijete radi prvo teže zadatke. Vi ponudite prjedlog ovog redoslijeda, ali dozvolite djetetu da donese konačnu odluku.
  
• Neka dijete radi jedan po jedan zadatak. Hrpa knjiga i papira na stolu može biti demotivirajuća. Pomozite djetetu da se organizuje tako što će raditi jedan po jedan predmet.
  
• Pružite podršku, ali izbjegnite pritisak na dijete.
  
• Nemojte raditi zadaću umjesto djeteta. To je jedna od najvećih pogrešaka roditelja.
  

"Škola je važna, ali je važan i odnos koji imate sa svojim djetetom. Ne dopustite da domaći zadaci postanu problem koji šteti tom odnosu" -  rekao je Edwards.

(Roditeljstvo)

Važnost roditeljskog stava prema zadaći



Važno je da roditelji imaju ispravan i pozitivan stav kada se radi o motiviranju školske djece za rad na domaćoj zadaći, sugerira novo istraživanje.

Istraživači su otkrili da se djetetov stav i motivacija prema zadaći poboljšava ako roditelji pokazuju pozitivan stav i naglašavaju vrijednosti učenja, umjesto da se fokusiraju samo na određeni zadatak koji treba završiti ili na dobivanje boljih ocjena.  
Studija je rađena na uzorku od 135 djece iz  četvrtog razreda osnovne škole, te po jednim roditeljem svakog djeteta. Provedena je od strane istraživača sa Univerziteta Ben-Gurion u Negevu u Izraelu.
Kada je u pitanju zadaća, roditelji bi trebali dati svojoj djeci izbor, i to u smislu: koju zadaću raditi, kada je raditi i gdje, smatraju autori studije.  
"Roditelji mogu poboljšati osjećaj kompetencije dopuštajući djeci da struktuiraju svoje zadatke i dajući djetetu osjećaj da je voljeno i cijenjeno bez obzira koliko je uspješno u matematici ili stranom jeziku" - naglasili su voditelj studije, Dr. Idit Katz, i njegove kolege.
I roditelji bi trebali ispitati vlastite motivacije, stavove i sposobnosti prije nego što pokušaju nametnuti navike pisanja zadaće koje smatraju neophodnim, istakli su  autori studije u izjavi za Univerzitetske novine.
"Malo formalnih istraživanja je provedeno o kućnom okruženju u kojem djeca rade svoje domaće zadatke, iako je rad kod kuće sastavni dio obrazovanja i uglavnom se koristi u obrazovnoj praksi“- kažu istraživači, te dodaju - "Kućno okruženje je, kao i škola,  jednako važna za stvaranje pozitivne motivacije."

(Roditeljstvo)

Saveta u vezi dece nikada dosta.
Znamo da znate, samo da podsetimo:

Kako pomoći mlađem đaku da uči
Deca uče na drugačiji način – Neka deca uče gledanjem, druga slušanjem, neka čitanjem, a neka delovanjem. Kada pružite detetu mogućnost da uči što raznovrsnije, možete oboje uvideti koji je stil učenje naklonjeniji vašem detetu. Kada shvatite kako vaše dete najbolje uči, lako ćete usmeriti sve aktivnosti u tom pravcu.
Deca koriste predmete na razne načine. Kada vaše dete eksperimentiše, istražuje i stvara širokim spektrom materijala, uči se na najbolji način rešavanju problema u situacijama kada ne postoji “pravi” odgovor.
Vašem detetu za učenje nisu potrebne najnovije skupe igračke. Na primer, za slikanje na platnu nije vam potreban ceo slikarski pribor, uzmite stare krpe ili pelene od mlađeg deteta i slikajte običnim temperama.
Deca nisu rođena sa socijalnim sposobnostima – moraju da ih nauče kao što moraju da nauče da čitaju i pišu. Najbolji način da pomognete detetu da razvije društvene sposobnosti je da se druži sa  drugom decom. Ovo ne mora da bude organizovana igra sa decom vaših prijatelja, odvedite dete u park, uključite ga/je na sport, ples i već će naći mnogo svojih vršnjaka sa kojima će moći da se druži i deli zajednički prostor i svoje igračke.

PERINATAL.com.

Klinci učitelje gotovo i ne trebaju: Školuju se na iPadima

U školama “Steve Jobs” svaki učenik će od četvrte godine dobiti svoj iPad i sami će birati što će i kad učiti. Učitelji će im biti nešto poput trenera



Počela je nastava, a s njom i nove muke školaraca. Opet treba vući teške knjige, bilježnice, pernice... No u sedam osnovnih škola u Nizozemskoj tih problema više nema. U školama “Steve Jobs” svaki učenik će od četvrte godine dobiti svoj iPad i sami će birati što će i kad učiti. 
Škole su dobile ime po osnivaču tvrtke Apple.
Učitelji više neće imati samo ulogu predavača lekcija nego će postati nešto poput trenera koji podržavaju djecu u njihovim individualnim i grupnim projektima. Kako se aplikacije koriste za osnovna znanja, proces učenja može se potpuno prilagoditi individualnim potrebama, brzini i stilu učenja svakog djeteta, piše The Next Web.
U ovom eksperimentalnom projektu bit će otvoreno 11 takvih škola.

Djeca u školu dolaze kad žele

Trenutačno se u dvije škole nudi obrazovanje preko iPada u svim razredima, a u ostalima će se širiti kako djeca budu rasla. Mališane u školama čekaju tableti iPad mini u otpornim plastičnim i šarenim kućištima - tako da neće biti previše nezgoda i razbijanja vrijedne opreme. Među aplikacijama koje se nalaze na tabletu je i sCoolSpace, virtualno igralište za svaku školu, gdje se djeca mogu družiti u stvarnom vremenu. Nešto poput chata. Učenici i učitelji mogu komunicirati porukama ili FaceTimeom. Roditelji pomoću aplikacije mogu pratiti napredak djece. Uz to, ovaj program nudi i nešto što bi poželio svaki učenik.
Djeca mogu učiti ritmom koji im odgovara. U školu dolaze kad žele, između 7.30 i 18.30, a ondje moraju biti samo između 10.30 i 15 sati. Tako je roditeljima lakše organizirati i praznike jer je virtualna škola dostupna stalno i svugdje.

Profesori gotovo da im i nisu potrebni

Na iPadima malih Nizozemaca instalirano je mnoštvo aplikacija koje pomažu u učenju. Jedna od njih omogućava timski rad - istraživanje u grupama. Možda jednom u budućnosti klasične škole i odnos učenik - profesor postanu potpuno nepotrebni.

iPad umjesto ploča i roditeljskih sastanaka

Škole planiraju korištenje tableta iPada ne samo za učenje nego i sve druge aktivnosti koje se tiču škole. Tako bi oni trebali zamijeniti ploče, a na tablete bi se trebali preseliti i rasporedi sati te roditeljski sastanci.

(24sata.hr)

Abu Dabi ::

Klinci učitelje gotovo i ne trebaju: Školuju se na iPadima

U školama “Steve Jobs” svaki učenik će od četvrte godine dobiti svoj iPad i sami će birati što će i kad učiti. Učitelji će im biti nešto poput trenera



Počela je nastava, a s njom i nove muke školaraca. Opet treba vući teške knjige, bilježnice, pernice... No u sedam osnovnih škola u Nizozemskoj tih problema više nema. U školama “Steve Jobs” svaki učenik će od četvrte godine dobiti svoj iPad i sami će birati što će i kad učiti. 
Škole su dobile ime po osnivaču tvrtke Apple.
Učitelji više neće imati samo ulogu predavača lekcija nego će postati nešto poput trenera koji podržavaju djecu u njihovim individualnim i grupnim projektima. Kako se aplikacije koriste za osnovna znanja, proces učenja može se potpuno prilagoditi individualnim potrebama, brzini i stilu učenja svakog djeteta, piše The Next Web.
U ovom eksperimentalnom projektu bit će otvoreno 11 takvih škola.

Djeca u školu dolaze kad žele

Trenutačno se u dvije škole nudi obrazovanje preko iPada u svim razredima, a u ostalima će se širiti kako djeca budu rasla. Mališane u školama čekaju tableti iPad mini u otpornim plastičnim i šarenim kućištima - tako da neće biti previše nezgoda i razbijanja vrijedne opreme. Među aplikacijama koje se nalaze na tabletu je i sCoolSpace, virtualno igralište za svaku školu, gdje se djeca mogu družiti u stvarnom vremenu. Nešto poput chata. Učenici i učitelji mogu komunicirati porukama ili FaceTimeom. Roditelji pomoću aplikacije mogu pratiti napredak djece. Uz to, ovaj program nudi i nešto što bi poželio svaki učenik.
Djeca mogu učiti ritmom koji im odgovara. U školu dolaze kad žele, između 7.30 i 18.30, a ondje moraju biti samo između 10.30 i 15 sati. Tako je roditeljima lakše organizirati i praznike jer je virtualna škola dostupna stalno i svugdje.

Profesori gotovo da im i nisu potrebni

Na iPadima malih Nizozemaca instalirano je mnoštvo aplikacija koje pomažu u učenju. Jedna od njih omogućava timski rad - istraživanje u grupama. Možda jednom u budućnosti klasične škole i odnos učenik - profesor postanu potpuno nepotrebni.

iPad umjesto ploča i roditeljskih sastanaka

Škole planiraju korištenje tableta iPada ne samo za učenje nego i sve druge aktivnosti koje se tiču škole. Tako bi oni trebali zamijeniti ploče, a na tablete bi se trebali preseliti i rasporedi sati te roditeljski sastanci.

(24sata.hr)

Užasssssssssssssssss.

To će biti generacija bezdušnih, sebičnih, bezosjećajnih kretena koji neće imati pojma o stvarnom životu.  
A nisam siguran ni u njihovo znanje, jer na tom netu svakakvih bedastoća piše. 

Ma u koju to PM ide ovaj svijet, meni nije jasno.

Abu Dabi ::

Klinci učitelje gotovo i ne trebaju: Školuju se na iPadima

U školama “Steve Jobs” svaki učenik će od četvrte godine dobiti svoj iPad i sami će birati što će i kad učiti. Učitelji će im biti nešto poput trenera

Nista novo...U Inostranstvu ucenici vec godinama dobijaju domace zadatke preko interneta...Zatim nemaju fiksni raspored casova vec gledaju preko interneta svaki dan koliko ce sutradan u skoli imati casova i kojih...Tako da i ova pojava sa dodeljivanjem iPada je normalna verovatno ako neki ucenik nema svoj kompjuter i Internet da mu se pomogne na ovakav nacin da se lakse uklopi u obrazovanje...

Markoni ::

Abu Dabi ::

Klinci učitelje gotovo i ne trebaju: Školuju se na iPadima

U školama “Steve Jobs” svaki učenik će od četvrte godine dobiti svoj iPad i sami će birati što će i kad učiti. Učitelji će im biti nešto poput trenera

Nista novo...U Inostranstvu ucenici vec godinama dobijaju domace zadatke preko interneta...Zatim nemaju fiksni raspored casova vec gledaju preko interneta svaki dan koliko ce sutradan u skoli imati casova i kojih...Tako da i ova pojava sa dodeljivanjem iPada je normalna verovatno ako neki ucenik nema svoj kompjuter i Internet da mu se pomogne na ovakav nacin da se lakse uklopi u obrazovanje...

Lako je za domaću zadaću.
Ali ja se sjećam svoje prve učiteljice.
Koja je po ovome još malo pa višak.
Pa se sjetim čemu nas je sve naučila.
O vrijednosti rada i učenja, o drugarstvu, o empatičnosti, o suosjećajnosti, o solidarnosti, o .....
Jednom riječi, o životu.
Džaba ti najbolji i najskuplji iPad.
To ne piše na netu.

Ah, da.
To je zadaća roditelja.  
O tome roditelji trebaju naučiti djecu.