Anna Ahmatova

Priče o Ani Ahmatovoj, Anatolij Najman


Ahmatova je revoluciju dočekala kao potpuno formirana ličnost sa načelima i kriterijumima koje kasnije nije menjala. Ne samo zbog toga, već i zbog strogog i uravnoteženog ponašanja, moglo bi se objasniti, da su i nju i Mandeljštama – tridesetogodišnjake u to vreme, smatrali za starce i tako govorili o njima. Nju je vaspitala dvestogodišnja peterburška, i šire – ruska, viševekovna kultura! Vrednosti koje je prihvatila posedovale su sadržaje ogromnog istorijskog perioda, moralna ocena onoga što se dešavalo bila je ista kao recimo, u kneginje Ane Kašinske, ili kneginje Ane, žene Jaroslava Mudrog, ili kod proročice Ane. Ona je za svoju prijateljicu ispričala: nekoliko godina posle revolucije prala je veš u lavoru, u kuhinji gusto naseljenog stana. Ćerka je dotrčala iz škole i, prolazeći pored majke, jednostavno je i pomalo izazovno izustila: „Mama, Boga nema". Majka je umorno, ne prekidajući da pere veš, odgovorila: „Pa gde je nestao?" Ahmatova nije pristajala da sa „broda savremenosti" baci nepotrebni kulturni balast, nije odbacivala provereno i staro radi reklamiranog novog. Zato, kad se odazivala na tvoje „ej", zvuk svake njene reči odzvanjao je kao eho u perspektivi epoha koje odlaze neznano gde, i ne udara u obližnji zid novog vremena.


Nije cenila estradnu poeziju 50-ih i početka 60-ih. Pritom sam primetio, kvalitet stihova nije igrao glavnu ulogu, mogla je da oprosti lažno otkriće, ako je u njemu videla pošteno traganje. U prvom redu bili su neprihvatljivi duhovno stanje autora, moralni principi vezani samo za dati trenutak stvarnosti, loš ukus.
Moj poznanik, mladi moskovski pesnik, zamolio me je da mu dogovorim sastanak. Rekao sam joj to, preporučio ga, ona me je zapitala, sećam li se nekih njegovih stihova. Rekao sam joj dva reda iz mladićeve pesme:
„Svakom različito stiže jesen – stihovima, ženama, vinom". – „Isuviše mnogo žena" –reče.
Prihvatila je da ga primi.
Ili o Robertu Roždestvenskom koji je tada ulazio u modu: „Kako neko ko nastupa sa takvim imenom može biti pesnik? On ne čuje da je rusko popovsko prezime nespojivo sa prekomorskim operetskim imenom?" I kad sam pokušao da ga branim, velim, roditelji su odgovorni, usledilo je: „Zato si pesnik, da bi mogao da izmisliš pristojan pseudonim".




Jednom su joj doneli poštu, ona je počela da čita pismo od Hane Gorenko, njene snahe, a ja da pregledam „Novi svet”. Posle nekog vremena digla je glavu i zapitala, šta sam u njemu pronašao. „Jevtušenka". Zamolila me je da pročitam pesmu po svom izboru: „Ja ga grdim, a skoro da ga nisam ni čitala". Stihovi su bili o tome, kako čovek gubi pamćenje, i još drugo sećanje, drugo (čini mi se srca), preostaje mu treće: „Neka se ruke sete ovog, ovog i ovog, neka se koža seti, neka se noge sete prašine puteva, neka usne..." U pesmi je bilo desetak strofa, primetio sam da je posle treće slušala manje pažljivo i pogledala u nedočitano pismo. Kad sam završio, rekla je: „U neku ruku Hanino pismo je popravilo utisak... Ima osetljive noge!" U drugim stihovima koje sam pročitao u električnoj željeznici na putu za Komarovo, u ono vreme pomodni lenjingradski pesnik izveštačeno je i ne mnogo maštovito varirao temu: veli, u dolazećem veku će se pojaviti mogućnost veštačkog stvaranja ljudi koji su ranije živeli. I onda će rđavi, tako reći reakcionari, biti reprodukovani u mnogo primeraka, kako bi poslužili kao očigledan primer u školama; a dobre, progresivne – moći će samo u jednom. Zapamtio sam da je bilo desetak Muhameda, a Majakovski je eto jedan.
– Dozvolite – rekla je Ahmatova – to nije samo banalno, to je i unosno.




Uskoro posle revolucije pred njenim očima se desilo ono, što su ponosno i dubokomisleno počeli da zovu preorijentacijom poetskih interesa. Međutim, spoljnja ubedljivost formule, samopouzdanje sa kojim se izgovarala, bili su u prvom redu sračunati da prevare čitaoca, da mu sugerišu zakonitost, izdaju onoga, odbacivanje i odbijanje onoga, što stihove čini poezijom. Lično mišljenje, poseban pogled, jednom reči ličan pesnikov odnos prema svemu na svetu, čini jedinu garanciju autentičnosti svakog njegovog rada. Kada je pesnik svečovečan, kao što je Puškin, njegovi lični stihovi stižu pravo da predstavljaju „sve", da govore „u ime svih" – tačnije, u ime svakog. To jest: i ja se sećam čudesnog trenutka, i ja sam proveo veče s Lejlom, i uopšte sve je to „o meni rekao".


Ali i kad je pesnik individualista, čak i egoista, kao što su Baljmont ili Igor Severjanin, on nema izbor: on govori u svoje ime i za sebe, a čitaocu predlažu da se divi njegovoj izuzetnosti ili da je prenebregne.




Ne sme se zaboraviti” – insistira ona u Listićima iz dnevnika, sećajući se Mandeljštamovog izlaganja o akmeizmu u Voronježu – „Šta je on rekao 1937. godine: ,Ne odričem se ni živih, ni mrtvih’. Ona je disala novim vazduhom, ali njena pluća su bila ispunjena pređašnjim, što ga je udahnula za svojih
mladih godina. Pričala je kako se marta 1935. godine našla na železničkoj stanici – pratila je nekog – bilo je to onog dana kad su iz Lenjingrada iseljavali plemiće, oni su se okupili na peronu i svi su je pozdravljali dok je prolazila:


„Nikad nisam mislila da poznajem toliko plemića". Preko nje sam se upoznao sa nekoliko njenih prijateljica, „mlađim savremenicama". Tada sam smatrao, da su te šezdesetogodišnjakinje i sedamdesetogodišnjakinje – prirodna konstanta svakog društva, da takve vremešne dame i takve starice, izmučene, ali ne i ogorčene, napaćene, ali ne i očajne, bledih lica, tužnih očiju , ali samopžrtvovane, one praštaju i izlaze u susret, njih je uvek bilo I uvek će biti. A ispostavilo se da su to bili poslednji primerci izumirućeg plemena. Današnje sedamdesetogodišnjakinje mogle bi da budu njihove pitomice, ali one od rođenja žive u atmosferi kvalitativno drukčijeg sklopa, to nije prošlo bez traga samo za njihovu psihosomatiku, što bi rekli savremeni lekari, već i za krvnu formulu. Ljubav Davidovna Stenić–Boljšincova rekla mi je kad je umro Čaplin: „Bila sam redov armije, čiji je on bio general". Koja starica može danas da kaže i za koju armiju i za sebe nešto slično?


Ahmatova je istraživala carsku reč, Danteovu muzu, labudove iz Carskog Sela, Rusiju Dostojevskog, majčinu dobrotu. Ona je od toga, po svoj prilici, učinila sve što se može, preuredivši na svoj način dom poezije od kamenja kuće što joj je pripala i ostavivši je u nasleđe budućnosti. Ovo kamenje
je večito i kao i uvek, kao što je od pamtiveka, valjalo je i za sledeću gradnju. Valjalo je, ali zasad nepotrebno, neupotrebivo. Novo življenje, nove funkcije arhitekture, novi materijali, popularna je plastika – „večita šperploča", kako je govorila Ahmatova.

Ana Ahmatova je napisala divne stihove. Prodorne, duboke koji se urezuju u dušu ... Ona je sama sebe zvala pjesnikom, a ne pjesnikinjom, jer biti pjesnik je - predodređenje, i ne zavisi od pola.

​Mnogo toga je morala da preživi u životu - rat, progon, užasne godine represije ... Ali ova krhka i talentovana žena je bila u stanju da sačuva unutrašnju snagu i podari svijetu prelijepe stihove.

Izabrali smo najbolje od njih, stihovi koji su zauvijek ostavili sjajan trag u istoriji:

* * *

За разорен дом подижем ову чашу,
за горко живљење моје,
за судбину нашу
- усамљеност удвоје.
Пијем за тебе и за лаж,
за издају твојих усана,
за мртву хладноћу ока твог,
за то што је груб
и без милости овај свет наш
и што нас није спасао Бог.

27. јуни 1914.
• С руског превела Љубица Несторов