Boris Pasternak

Boris Pasternak


Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890. – Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960.), ruski književnik. Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac.

Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu “Doktor Živago” oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata.

U SSSR-u je roman nazvan “antisovjetskim”, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio.




Izvor:Wikipedia

Bez naslova

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.
Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.
S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.
Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a riječ naivna, umiljata.

Noćni vetar

Zgasle pesme i pijana galama
Sutra svako treba da porani
Gasnu vatre po kućama
Razišla se mladež sa pijanki.

Samo vetar tumara nasumice
Niz iste one zarasle puteljke
Kojima se razdragani momci
S njima vraćahu sa noćne sedeljke.

Sav pokunjen krije se iza vrata
On ne voli noćne besmislice
Hteo bi da okonča bez rata
U sporu s noći stare nesuglasice.

A pred njima – ograde voćnjaka
Njih spor više niko ne izgladi
Kraj puta se okuplja drveće
Da ispita o čemu se radi.

San


Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi, i
kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.
Al vrijeme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla krvavim
i tužnim suzama septembra.
Vrijeme je starilo. U fotelji svila ko
led je pucala, sva trošna i bona. Pa i
ti zašutje, a glasna si bila, i san
utihnu poput zvuka zvona.
Probudih se. Ko jesen, puna bola
bijaše zora, a vjetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
bijegu nebom raznosio breze.
Riječ “ljubav” prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svijet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.
Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči
i tvog srca bogatstvo sjajno?!

Vihor


Tako bi vihor da otpiri
Na putu paru poput perja,
Maglu i iglice, ko mirid,
I ne trepnuvši da otperja.

Da kaže – nije at u skoku
Ni sum i šapat gore sure,
Nego su ruže te na boku
One što iz sve snage jure.

Ne, nije šum to surih gora
Ni topot potkova sa puta,
To samo ona biti mora,
Maramom svojom utegnuta.

Ne, to je samo til i ritam
I pojas njen i poj iz duše,
I nosić što u vrtlog hita
I kamo se i snovi ruše.

O, k njima, k njima, u te bure
Duše što sva u smehu kljuca
Na zavist vreća koje jure -
Do suza, suza, do klonuća!

Zašto li tugom mutiš oči?


Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.
Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.
S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.
Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a riječ naivna, umiljata.
Riječ “ljubav” prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svijet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.
Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči
i tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?

ZIMSKO NEBO

Vinut iz dima kao celac suvi
Zvezdani potok posuklja u ništa.
Klupko klizača izvrnuto uvis,
Kuca se sa zvonkom noći klizalište.
Klizaču, stupaj ređe, ređe, ređe,
U trku seci, sputaj krake duge.
Na okretu se ureže ko sazvežđe
U nebo Norveške škripanje sličuge.
Vazduh ko gvožđe za noć je pribijen.
O klizači! Tamo nikoga ne brine
Što je, ko orbite naočarke zmije,
Na zemlji noć, i ko kost domine;
Što kao jezik psa ptičara susta
Mesec uz kopču smrznut; što su svima,
Ko falsifikatorima, nalivena usta
Lavinom leda što duh obuzima

Još zagušljivije svitanje

Na prozoru je vašem golub
Gukao danu.
A niz oluk,
Kao rukavi mokri, s bolom
Klonule grane.
Prašnjavim tragom, polugoli,
Išli su oblaci u stroju,
Na orošenoj tezgi dugo
Uljuljkujući pesmom tugu,
Bojim se – moju.
I molio sam: neka stanu.
I činilo se: čuče.
A osvit siv, ko spor u granju,
Ko govor mrtve kuće.
Prizivao sam prisni čas
Kad iza prozora kod vas,
Ko glečer što se topi,
Sa stalka lavor pusti glas
I, dok se roni pesme breg,
Na vreli obraz brizne mlaz
I celo toplo skropi,
A staklo peče kao led.
Al’ oblaci su vili steg,
Zaglušili su nebo batom,
Pa neću vapaj iz dubine,
Iz prahom zasute tišine,
Ko natopljeni šinjel,
Ko prašnjav jek kad žito mlate,
Ko zvonki spor u granju.
I molio sam:
Dajte
Da mirno sanjam!
Prašnjavim tragom topot kiše…
U stroju oblaci su išli,
Kao za salas, ujutro, regruti,
Ne sat, ne vek na putu,
Ko logoraši kad ih vode,
Ko hripljiv šapat:
“Skapah,
Sestro,
Vode!”

Nek bude

Razgori zora rujnu sveću
Bregunica da cilju pođe.
Bez opomene ipak neću:
Nek bude život svež takođe!
Zora je – hitac u tavninu:
Poleti, plane kroz visinu,
Dan je u letu namah zglođe.
Nek bude život svež takođe.
Napolju lahor čili brzo
Što nam po noći meko dođe.
Zorom, po kiši, on se smrzo.
Nek bude život svež takođe.
Kako je smešan lahor samo!
Otkud ko čuvar on da prođe?
Ulaza, vidi – nema amo.
Nek bude život svež takođe.
Naređuj zasad finim,
Vladaj – dok još si gospa s glasom,
Dok još sedimo u toj tmini,
Dotle, dok pozar nije zgaso.

Nobelova nagrada

Ja padoh, ko zver usred hajke.
Negde su ljudi, sloboda, svet
A teraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.
Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presečen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.
A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svet plače nad lepotom
Zemlje, koju opevah u boli.
Pa i tako, još malo do groba,
Vera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoleti još duh dobra.

Proljeće

Ja sam iz ulice gdje se topola čudi, gdje
daljina drhti, kuća se boji pada, gdje
zrak je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gdje je večer prazna ko priča prekinuta,
koju zvijezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.

Pro domo

Naišla je senka. Titra, nema mira
U plamenu sveće. I u bekstvo nagla
S pobledele usne, s lista od papira,
Kroz prozorski otvor beo kao magla.
Onda kad je pesnik – verovatnost samo
I dosetka bleda ognja koji vene,
Kako da ne kriknem mučnoj sceni tamo:
“To je čas ubistva! Neko traži mene!”
Onda kad iz vrata zamiriše sena,
Pjana k’o prostranstvo, duga kao tiha
Trka stepe ispod sedla – tog me trena
Drže samo vatre užarenog stiha.

Raskid

I
Anđele lažljivi, polako, polako,
Ja bih te opio tugom, veruj meni!
Ovako – ja ne smem, zub za zub – ovako!
O, jadi golom lažju zaraženi,
O, bedo, bedo poraženih.
Anđele lažljivi – nije smrtna rana
Patnja, što se srce pod ekcemom skriva!
Ali zasto dušu bolešću izvana
Na rastanku mučiš? I zasto celivaš
Besciljno, kao vreme, kao kišna plima,
Uz osmeh ubijaš, za sve, i pred svima!
II
O, stidu – tegobo! O, savesti, hiru!
Koliko je sanja u rastanku ranom!
Kada bih ja, čovek, bio pukim zbirom
Usta, oka, pleća, obraza i dlana!
Ja bih znaku strofa, njinom kriku, buri,
I krepkosti tuge, i njenoj lepoti
Podlego, i sve ih poveo na juriš,
Kidisao tebi, o, moja sramoto!
III
Od tebe ću misli da odvratim,
Ne u gostima, za vinom, već na nebu.
Kod suseda neko nekad će da svrati,
Kad čujem zvonce, setiću se tebe.
Banuću k njima dok decembar bruji.
Iz vrata u vrata. Hodnik je pregrada.
“A vi otkud? Šta je, šta se tamo čuje?
Kakve li spletke kolaju po gradu?
Da li se tuga svejednako vara?
I da li šapće: ‘Mišljah – da sve minu’.
Još idaleka, poznanica stara,
Kliknuće bodro: ‘Vi ste, uistinu!’.
Da li će tragovi da poštede mene?
Ah, kad biste znali, kako tuži godi,
Kad vas po sto puta tokom dana prene
I sličnosti lovi ulica u hodu!”
IV
Zasmetaj mi, pokusaj! Dođi,
kušaj da ugusiš
Ovaj napad očaja što kulja danas ko živa u Toricelijevoj pustoši.
Zabrani mi, ludilo – o, priđi, segni, pustoši!
Smetaj da brbljam o tebi! Bez stida, sami smo, smelo!
O, guši već, o, guši! Vrelo!
V
Spleti ovaj pljusak, ko vale, hladnih laktova.
I kao ljiljane, atlasne i vlasne besciljem dlanova!
Navali, likovanje! Napred, u vidike! Lovi – u besomučnoj igri ovoj -
Glase se šume, zagrcnute ehom lova u Kalidonu,
Gde kao jelen, bezuman, Atlantu Aktej po poljani goni,
Gde ljubljahu se bezdanim azurom što žviždi u ušima konja,
Celivahu dok lavez hajke odzvanja
I milovahu uz jeku roga i tresku drveća, kopita i rike.
- O, napred! Napred – u vidike!
VI
Razočarana? Htela si u miru
Da se rastanemo uz rekvijem blagi?
Ucveljena lika, dok zenice širiš,
Uplakana, svoju merila si snagu?
Na misi bi freske opale sa svoda,
Dok s usana Baha muzika sve giba.
Od večeras vidi mržnja moja svuda
Rasplinutost. Šteta, nedostaje šiba.
U mraku, prenuv se, iz sna, pri čistoj
Pameti, rešila je – sve će da preore.
Da je vreme. Da samoubistvo ništa ne koristi.
Da je i to samo – ko kornjačin korak.
VII
Moj druže, nežni moj, o, sasvim kao noću u letu Bergena na pol,
Paperje strašno što s nogu pingvina ko sneg pada,
Kunem se, nežni moj, kunem se, nije bol
Kad kažem – zaboravi, moj druže, spavaj sada.
Kad kao trup u ledu do krova zarivenog broda Amundžena,
U liku zime, jarbola pokrivenih injem,
Lebdim u polarnoj svetlosti tvojih žena,
Spi, druže, sve će proći, umiri se, ne kinji.
Kad sasvim kao sever sleđenih poljana
Kradom od budnih santi i arktičkoga snega,
Plašeći ko sablast oči slepih tuljana,
Ja kažem – ne tari ih, spavaj: sve je šega.
VIII
Moj što nije širok, da po njemu klonem.
Naslonim grudi i zabacim ruke
Za kraj od tuge, za zemljouz onaj,
Kroz milje puta krčenog do luke.
(Sad je tamo noć.) Za svoj znojni zatiljak.
(Legli su u krevet.) Pod tvojih pleća okrilje.
(I gase svetlost.) Da ih pustim rano,
Doksat bi ih kosnuo uspavanom granom.
Ne pahuljicama! Rukom pokrij htenja!
O, nebesa kleta, s brazdom sred magline
Krstovdanskih zvezda, znakom zakašnjenja
Vozova što hrle u severne tmine.
IX
Klavir će penu s usta da oblize.
Zanos će tebe da satre ko sne.
Reći ćeš: – Mili! – Ne, viknući, ne!
Uz muziku, kako? – Šta će biti blize
No akordi što su u tami intimni,
Dok, ko dnevnik bacen, svi u kamin lete?
O, shvatanje čudno, samo glavom klimni,
Klimni, biće čudo! – slobodna si, eto.
Ne držim te. Idi. Idi, mila moja.
Odlazi kod drugih. Verter je već mrtav,
A danas i vazduh ima zadah smrti:
Kad otvoriš prozor, ti otvaraš žile.

Sećanje

U sumrak si za mene uvek učenica,
Pitomica. Zima. A suton je šumar
U šumi časova. Ležim i čekam tmicu,
I gle! Kličemo, vičemo u bunar.
A noć, a noć! Pa to je ad, dom užasa!
O, da je tebe nužda tu dognala!
Noć je – tvoj korak, tvoj brak, tvog muža sen,
Teža od presude tribunala.
Ti pamtiš život? Ti pamtiš pahuljice
Ko jata grlica što srljaju bez glava,
Njih vihor vrti, pijan, i valja vejavica
Prozdrljivo ih guta i pute zavejava!
Pretrčavala si! A on podastire
Ko prostirku pod nas sanke i kristale!
A život, jarom mečave raspiren
Kao krv šiba, i nebo zapali!
Kretanje pamtiš? Pamtiš vreme? Šatore?
Dučandžike? Viku? Trku oko para
Hladnih, zvonkih – pamtiš, pamtiš kao romore
Pretpraznička zvona u vremena stara.
Avaj, i ljubav! Tu nema reči, iskaza.
Čime da te zamenim? Balzamom? Bromom?
Kao konjsko oko, s jastuka, žarko, iskosa
Gledam, nesanicom prestrašen ogromnom.
U sumrak si mi ko s egzamena.
Iz razreda. Udžbenik, migrena, smreka.
Ali po noći! Kako su žedne, plamene
Oči kapsula i bočice leka!

San letne noći

Ozbiljan razgovor. Još zatvoreno nije,
Kad namah: smesta, odavde, bez stida!
- Razbarušena frizura, prepirka lije,
I stalna bujica šopenovskih etida.
Teško, genije, da i ti deliš riblje proizvode
U beloj zgradi preko puta zadruge vidne,
Da repovi lune do nakraj sveta vode
Ko niz noćnih bašta koje su neprekidne.

Zimsko nebo

Vinut iz dima kao celac suvi
Zvezdani potok posuklja u ništa.
Klupko klizača izvrnuto u vis,
Kuća se sa zvonkom noći klizalište.
Klizaču, stupaj ređe, ređe, ređe,
U trku seci, sputaj krake duge.
Na okretu se ureže ko sazvežđe
U nebo Norveške škripanje šlicuge.
Vazduh ko gvožđe za noć je pribijen.
O klizači! Tamo nikoga ne brine
Što je, ko orbite naočarke zmije,
Na zemlji noć, i ko kost domine;
Što kao jezik psa ptičara susta
Mesec uz kopcu smrznut; što su svima,
Ko falsifikatorima, nalivena usta
Lavinom leda što duh obuzima.

Zagušljiva noć

Rosilo je, – al’ se ne sviše
Trave u olujnoj vreći,
Prasina je gutala pilule kiše,
Zelezni prah, lebdeći.
I nisu sela laka htela,
Mrak je tonuo u vrtlog,
U zapaljenju raž je gorela,
I u groznici buncao Bog.
Iz besane, vlažne, sirote,
Iz širine svesvetske, neme,
Sa straže uzdah se mnogi ote,
Al’ ukopan, vihor je zbijao vreme.
Kapljice kose u begu pred njim
Slepele su. Uz plot drveni
Međ mokrim granama, s vetrom bledim,
Spor se vodio. Obamreh. O meni!
Osetih u večnost kako slazi
Užasan vrt taj, koji mrmlja.
Ne primetiše me, još, na stazi
Zbog razgovora kapka i grmlja,
Al’ nazad ne mogu – videće me:
Progovoriće u vek, u vreme.

Zastupnica

S tvojom slikom ja zivim, što smeh lije pusti,
Gde pucketaju zglavci i zglobovlje kleca,
Koja kršeći prste ne želi da pusti
I kod koje se gosti i gosti i jeca.
Što na zagor iz gostinske sobe, zvek stakla,
I na puckanje klada, na izazov Lista,
Po pijaninu bi hitro u žaru promakla,
Kada kocka zazveči, rozeta zablista.
Da se raskustran, zanet od čaja i šala
I zadenuvši pupoljak teški kraj pasa,
Sve u šalama, zapleše k slavi, rub šala
Grizuć ko muku, bez daha i glasa.
Da se, gnječeći ljusku u ruci, proguta
Mandarine kriščića sveza, i zuri
U taj prostor za zastorom, iza, sav sputan
Sjajem svećnjaka, znoj gde u valceru curi.

Određivanje poezije

To je - namah izliveni pisk,
To je - leda zgaženog - proboj,
To je - noć koja zaledi list,
To je - do dva slavuja dvoboj.

To je - blag, gušen korovom, bob,
U kojem - suza svemira sve je,
I - s pulta, s flaute - Figaro
Koji se sruči ko grad na leje.

Sve što za noć će tako važno doć
Sred kokosa dubljeg za kupanje,
I donet zvezdu do bašte za noć
Na dlanovima vlažnim uz drhtanje.

Od mokre daske je gori - sparan zrak.
A jova nebeski svod zasedne gusto,
Tim zvezdama priliči više osmeh blag,
Kad tamo, svemir je - samo mesto pusto

Poezija

Poezijo, u te ću se kleti!
I svršiću, krkljajući ko klan:
Slatkopevcu nisi stav ka meti,
Mesto si - u trećoj klasi, leti,
Naselje si - a ne pripev znan.

Ko maj Jamske - sparna si očajno,
Ševardina noćni šanac, jaz,
Gde oblaci jauču beskrajno
I, razbiv se, svud im leti mlaz.

I dvojeć se tu, gde skreću šine,
- Predgrađe si, a ne prepev lak-
Sa stanice, pometeno mine
I bez pesme svojoj kući svak.

Kišne kapi sred grožđa se stope
I do zore, dugo, dugo sve
S krova svojim akrostihom krope,
Dajuć rami mehurove te.

Poezija - istina je živa,
Ko pod čepom prazan žbun, pred slap,
Pa i onda mlaz netaknut biva,
Stavi svesku - pa nek curi kap.

Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati potpuno jasno gde se nalazi, šta se s njim zbiva i šta ga očekuje kroz nešto više od dva sata.
Tri godine promena, neizvesnosti, pokreta; rat, revolucija, prevrati; pucnjava, scene razaranja i smrti, srušeni mostovi, ruševine, požari – sve se to najednom pretvorilo u prazno mesto, lišeno sadržine. Prvi istinski događaj posle dugog prekida bilo je ovo vrtoglavo približavanje voza kući koja je ostala čitava, koja još postoji na svetu, i gde je drag svaki kamenčić. Eto šta je život, eto šta je iskustvo, eto za čim teže ljubitelji avantura, eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života.

Boris Pasternak - Doktor Živago

U svemu bih zeleo da taknem samu
Srz srzi.
U radu, u lutanju, u plamu
Sto me przi.

Da prodrem u bit prosloga,
Do dna dubine.
Do korena, do razloga,
Do sustine.

Stalno hvatajuci niti
Zbivanjima i bicu,
Voleti, ziveti, misliti,
I ici ka otkricu.

O, kad bi ruka ova
Bila u moci, vlasti
Da napise osam stihova
O svojstvima strasti.

O grehu, bezakonjima,
O bekstvima, hajkama,
O ludim iznenadnostima,
O laktovima, šakama.

Pa da joj vidna postane osnova,
Jasna nacela njena,
I da ponavljam prva slova
Njenog imena.

Stihove bih razbio poput vrta.
U svakom drhtavom retku
Lipe bi cvetale - duga crta
U guscijem poretku.

Uneo bih u njih dah ruze i dah
Majcine trave,
Livade, šaše, košnje; strah
Mukle tutnjave.

Kao sto Šopen nekad unese
Ono sto svet ne vide
Majure, sume, zime, grobne lese
U svoje etide.

Silu pobeda, dometa
Igara i muka
To je ta tetiva, propeta,
Zategnutog luka.

U svemu bih zeleo da taknem samu
Srz srzi.
U radu, u lutanju, u plamu
Sto me przi.

Da prodrem u bit prosloga,
Do dna dubine.
Do korena, do razloga,
Do sustine.

Stalno hvatajuci niti
Zbivanjima i bicu,
Voleti, ziveti, misliti,
I ici ka otkricu.

O, kad bi ruka ova
Bila u moci, vlasti
Da napise osam stihova
O svojstvima strasti.

O grehu, bezakonjima,
O bekstvima, hajkama,
O ludim iznenadnostima,
O laktovima, šakama.

Pa da joj vidna postane osnova,
Jasna nacela njena,
I da ponavljam prva slova
Njenog imena.

Stihove bih razbio poput vrta.
U svakom drhtavom retku
Lipe bi cvetale - duga crta
U guscijem poretku.

Uneo bih u njih dah ruze i dah
Majcine trave,
Livade, šaše, košnje; strah
Mukle tutnjave.

Kao sto Šopen nekad unese
Ono sto svet ne vide
Majure, sume, zime, grobne lese
U svoje etide.

Silu pobeda, dometa
Igara i muka
To je ta tetiva, propeta,
Zategnutog luka.