Wiliam Shakespeare

Ti Se Ne Boj Više
Ti se ne boj više ni žege ni znoja
niti razbesnele vejavice zimi –
zemaljska si posla posvršav’o svoja
i otiš’o kući kad zaradu primi.

I sva mladež zlatna u neki će mah
k’o i dimničari dospeti u prah.

Ti se ne boj više silničke obesti,
ne može ti ništa ni tiranska vlast,
ne brini se šta ćeš obući i jesti,
tebi su sad isti i trska i hrast.

Svi učeni i moćni u neki će mah
krenuti za tobom i dospet’ u prah.

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
nit’ izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.

Sve ljubavi mlade u neki će mah
krenuti za tobom i dospet’ u prah.

Ti Tvrdico Lepi
sonet 4
Da l' na samu sebe, rasipnička čari,
to rasipaš sav svoj zaveštaj lepote?
Priroda nam samo zajmi, a ne dari,
darežljivom uvek nudi ravne svote.

Zle račune praviš, ti tvrdico lepi,
mesto da dobiven dar deliš iz vreće,
ako svu tu svotu ne uložiš - strepi
jer se bez kamate preživeti neće.

Posluješ li tako samo sam sa sobom
zar se ne lišavaš svog bića prelepa?
Kad te priroda suoči sa grobom
dal ćeš pošten račun izvući iz džepa?

Neupotrebljana - čar će u grob leći.
Darovana - opet u život će preći.

Ubij Me Okom
sonet 139
Nemoj da tražiš da pravdam zlo ikom,
što mome srcu svirepost nanosi;
Ne ranjavaj me okom, već jezikom,
bez lukavstva me porazi, pokosi.

Reci da voliš drugog, al' kraj mene
ne daj svom oku da na druge stane;
Što da me rane tvog lukavstva sene,
moć ti je jača od moje odbrane.

Evo, pravdam te: o, zna moja draga
da su joj oči dva dušmana moja,
te ih okreće sa mog lica blaga
da strelja druga lica, bilo koja.

O ne štedi me, već sam mrtav pola,
ubij me okom, oslobodi bola.

Kako vam drago..

HLADAN
sonet 2


Kad ti četrdeset zima skoli čelo
i nagrdi rovom polje što je sjalo,
privlačna ti mladost - gordo ruho belo -
biće jedan dronjak koji vredi malo.

I upitan tada: Šta je sa lepotom,
kud se tvojih mladih dana blago dede?
"U usahlom oku", ako dodaš potom
to će biti stid i reči što ne vrede.

Iz lepote tvoje izdanak da viri -
tad bi mogo reći: "Ovo dete sada
pravda moju starost i moj račun miri",
jer tvoja lepota i u njemu vlada.

To bi bilo - biti obnovljen - star, jadan,
i gledati svoju toplu krv; a hladan.

KAD TE BUDAN SNEVAM

sonet 43

Što više žmurim, oči bolje vide,
jer ceo dan ne vide što gledaju;
Al kad ih sklopim, tvoj lik u njih ide,
zatvorene te jasno osećaju.

Kad i sen tvoja tamu svetlom čini,
te u mom oku sklopljenom sja čilo,
kakav bi prizor na dnevnoj vedrini,
divan i blistav - tvoje biće bilo.

Kako blaženo oči bi mi sjale
po živom danu da te smotre zene,
kad i u mrtvoj noći su sen znale
tvoju da vide, u snu, zaklopljene.

Svi dani su noći – dok te ne ugledam,
sve noći dani – kad te budan snevam.

O RUŽO MOJA, U SVETU GOLEMU

sonet 109

Ne kaži, da mi srce izdaje tebe,
mada tiho gasne, čim te ovde nije;
Lakše bih se, veruj, delio od sebe,
no od ovog srca, što za tebe bije.

Ta ljubav mu je dom – i ako nekad
odlutam – opet joj se vratim,
tačno i na vreme, uvek isto rad,
čio da operem ono što zablatim.

Ne veruj nikad, ni kad mnome vlada
slabost, što svaku ljudsku put opseda,
da bi me mogla nastranost da svlada,
da uzmem išta od tog što svet ispreda;

O, ružo moja, u svetu golemu,
bez tebe - ničeg, ti si sve u njemu.

O, GOSPO MOJA
O, gospo moja, kud žuriš sve?
Zastani, čuj, ja volim te;
Veselo i tužno ja pjevat’ znam.
Ne idi dalje, zastani rađe:
Putu je kraj kad se ljubav nađe –
To svaki pametan čovjek zna.

Šta je ljubav? I ona ima kraj.
Dok srce voli, oduška mu daj –
Budućnost ne znas, sta kome sprema.
Ne odgadjaj zato čas sreće sad,
Poljubac tvoj sam dobiti rad,
Jer duga vijeka mladost nam nema.

Sonet 18
Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il’ udes čari joj razriva.

Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći –
Ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

138

Kad se draga kune da istinu živi,
verujem joj zdušno, mada znam da laže;
kad mi se ko mladom, prostodušnom divi,
k'o nekom ko sveta ne poznaje lâže,

Taštinu mi hrani što me mladim smatra
premda dobro zna da moja mladost vene;
lažljiv jezik njen je vera mi i vatra,
istinu smo skrili: mi ljubimo sene.

Zašto ona svoje ne prizna mi laži?
i iskustvo zašto ja ne priznam svoje?
Privid poverenja ljudsku ljubav snaži:
u strasti se nikad godine ne broje.

Jedno s drugim tako ležimo u laži,
dok laskanjem slasnim laž nam sumnju blaži.

Sonet 66.

Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati.

Vilijam Šekspir

(Prevod: Milan Marković)

...........

" Antonije i Kleopatra "

Antonije ide u Rim i kaže 
Kleopatri

Da, idem.O, hodi !
U rastanku našem rastajanja nema
Jer te, ostavljenu tu, odvodim sobom
A ja , odlazeći biću ovde s tobom
Na put.

............

" ..istina treba da ćuti . "

.............

Mi ne možemo biti prijatelji 
Kada nam se naravi na delu razlikuju, 
Pa ipak,kad bih znao obrič što bi
Čvrsto nas držao, ja bih ga tražio
S kraja na kraj sveta.

" Antonije i Kleopatra "

" Svako vreme je podesno za ono što se u njemu radi . "

" AMTONIJE I KLEOPATRA "