B.Nusic Нека се поноси Стамбол својим величанственим загрљајем са Босфором; нека се поноси Једрене многобројношћу минарета; Солун живошћу своје обале и суседству са Олимпом; Скопље својом јуначком прошлошћу; Охрид својим лепим и пространим рибњаком, а Скадар шаренилом свога пазара и чаршије - ипак ће Призрену остати чиме ће се изнад свих понети и узнети. Ако признате да Турчин зна уживати, онда га бар и питајте: шта једно место, село или град, чини лепим? - А он ће вам рећи: ,,Леп теферич и добра вода.'' И, ако је тако, онда је Призрен град над градовима и варош над варошима, јер управо та два услова и чине Призрен: леп теферич и добра вода.
Са свакога прозора, са сваког чардака у Призрену, окрени се лево или десно, гледај пред собом или за собом па ћес уздахнути и задивити се лепоти што ти је око догледа, лепоти какву ћеш ретко где наћи. Ретко заиста, јер ту лепоту не чине само високе планине, плодна поља, питоме долине, окићени лугови, бистре реке и веселе речице, већ је чине оне разноликости и противности природне, које се тако ублизу једна крај друге ређају те чине да једна слика другу све више истиче.
Призрен се прислонио уза сам Шар, те му са те стране седи Љубетен господује... Са запада се узноси над Призреном други Шаров врх, Паштрик, под којим ломи своје таласе хучни Дрим, али где се простире дивна и богата равница дуж Бистрице до Дрима... Призрен спада у ред многобројних градова Старе Србије. Један наш путописац рачуна да је он после Солуна највећа варош на западном балканском полуострву, али то није тачно. За нас је ипак врло важно, да је Призрен најјача српска општина у Старој Србији, јер броји и данас преко четири стотине кућа.
Призренски су Срби лепи, отресити и бистри људи. Живо се интересују за све своје послове и врло су истрајни. Маре и за више интересе но што су они који граниче са кућним прагом. Ја мислим да је у том погледу много учинила призренска богословија... Већина наставника богословије и родом је из Призрена, а други их се део ту оженио и ородио. Готово већина средовечних трговаца призренских, ђаци су призренске богословије, писмени и разборити грађани, добри и честити Срби и вредни заступници народа и у општини и пред влашћу.
Друга важна околност која је Србе Призренце подржала и одржала, то је несумњиво руски конзулат који тамо давно постоји... Отуда у Призрену и више културних тековина но код Срба у другим варошима, мада би томе могао бити узрок и у томе, што је Призрен престоница, што у њему борави митрополит рашко-призренски и скендеријски. П ипак Призрену као да прети оно опште зло, које прети у опште српском насељу у тим српским земљама. И Призрен се, као и сва остала места, расељава. У први мах би се томе могао приписати узрок у самом карактеру Призренаца; Призренци су губерџије, они врло радо одлазе ван Призрена да раде и зарађују, али - важнији је узрок у оном општем злу, насиљу и зулуму. Над Призреном стоји увек запета пушка љумљанска, од које и сами Турци призренски стрепе и моле за заштиту.
...Све остало, као што рекох, сам је Арнаутин и то све потомак оних, који су одојени српким млеком. И ако су призренски Арнаути давно истурчени, носе још по где који српска презимена, као: Корићи, Мурићи итд. али, не носе више српску душу у грудима, па чак ни осећаје пријатељства у тој души.
И тако је, на жалост, Призрен по већини становништва арнаутски град, а они га и сматрају за своју престоницу, и то онај Призрен, који је Гиљфердинг називао српским Цариградом. Да, али добро вели један Гиљфердингов последник: ,,...Узимајући у обзир стање Срба хришћана у Старој Србији..., кад је побегао други патријарх српски Арсеније ИВ са многобројним народом, кад су фанариоте интригама уништиле пећку патријаршију, кад су народни учитељи били истерани, кад су јаничари и Арнаути с једне, а грчке владике са друге стране наваљивали на српску народност - можемо се још чудити, како је српска народност у Старој Србији и жива остала.''
Poslednji put izmenio Daksi dana Pon 18 Avg - 8:44, izmenio ukupno 2 puta
Prizren srpski Carigrad Prizren je grad u kome se nalaze Bogorodica Ljeviška, crkva uvrštena na listu svetske baštine UNESCO, i Sinan pašina džamija, koju su otomanski osvajači podigli od ostataka crkve Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, zafužbine srpskog cara Dušana.
Od davnina je Prizren bio najvrednije i najznačajnije gradsko naselje na Kosovu i Metohiji. Sa ostacima tri grada koja su tu nekada postojala, sa crkvama čija je izuzetnost stigla i do baština organizacije UNESCO i monumentalnim džamijama, Prizren je i danas grad-muzej. U njemu stare priče još uvek žive nepomućenim sjajem, a krivudavi sokaci, čaršije i impozantni Kameni mostkoji spaja dve obale grada, čine nadimak “srpski Carigrad“, poznat u narodu još u srednjem veku, baš prigodnim i razumljivim.
“Ako priznate da Turčin zna uživati, onda ga bar i pitajte: šta jedno mesto, selo ili grad, čini lepim? – A on će vam reći: Lep teferič i dobra voda (proslava). I, ako je tako, onda je Prizren grad nad gradovima i varoš nad varošima, jer upravo ta dva uslova i čine Prizren: lep teferič i dobra voda”.
Ovako je o Prizrenu početkom XX veka pisao Branislav Nušić, čuveni srpski komediograf. I pre i posle njega, lepu varoš koja se naslanja na visoku Šar planinu i kroz koju protiče čista i brza Bistrica, opisivali su mnogi. Ovo mesto bilo je naseljeno još u antičko doba, a pretpostavlja se da je pod imenom “Theranda”, Prizren postojao i pre 6. veka. Njegovo sadašnje ime grad duguje Vizantijcima, a srpski srednjovekovni vladari su od njega napravili varoš poznatu po lepoti i trgovini, koja je u nekoliko navrata bila proglašavana i prestonicom. Iz ovog perioda, u Prizrenu i njegovoj okolini, i dalje stoje ostaci utvrđenih gradova Kaljaja i Višegrada, i crkva Bogorodice Ljeviške, Svete Nedelje, Svetog Nikole…
Od ostataka zadužbine cara Dušana, crkve Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, turski osvajači su u Prizrenu podigli veličanstvenu Sinan pašinu džamiju – još jedan od simbola Prizrena koji, zajedno sa Bajrakli džamijom(Mehmed-pašinom), vredi videti. Ovo je grad u kome posetioci lako mogu da poveruju da je vreme stalo. Ovde se ono i dalje meri prema starojSahat kuli, a sa jedne obale Prizrena na drugu ide Kamenim mostom. U vreme letnje žege i sparine neko možda poseti i hamam – staro tursko kupatilo, jedno od tri najveća u Srbiji. Lepotu i jedinstvenost građevina u Prizrenu priznao je i UNESCO – crkva Bogorodica Ljeviška je 2006. godine uvrštena na listu svetske baštine UNESCO koji se smatraju ugroženim. Ona je deo grupe srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji koji su tada stavljeni pod zaštitu. Izgleda da je ovaj skoro magični krajolik od uvek bio važan – ova crkva podignuta je na temeljima katedrale iz XI veka koja je takođe bila podignuta na mestu starije, ranohrišćanske crkve! Slično, arheološka iskopavanja na lokalitetima Kaljaja i Drvengrada u okolini Prizrena, otkrila su ostatke mnogobrojnih naroda, starosedelaca i osvajača, koji su ova mesta, razgrađivali, prepravljali i dograđivali … svako prema svojim potrebama i ukusu. Tako je i danas … ovaj grad ruše, nadgrađuju, dorađuju i dalje. On menja svoj izgled, ali ne i duh. Lepa varoš na obroncima Šare koju kupa Sunce i hladi planinska Bistrica i dalje je Prizren – “grad nad gradovima i varoš nad varošima”.
Српска царска Светоархангелска лавра, један од најзначајнијих српских духовних, националних и историјских средишта, чини велики манастирски комплекс у клисури реке Бистрице, 3 километра од Призрена. Српски цар Душан Силни подигао је ову светињу као своју задужбину, у периоду између 1343. и 1352. године. Манастир је у Средњем веку имао братство од преко двеста монаха, а био је и позорје значајних историјских сабора српског народа. У склопу манастирског комплекса налазила се монументална црква Светих Архангела, мања црква Светог Николе, вишеспратни манастирки конаци, библиотека, болница, као и пространа манастирска трпезарија, саграђена у облику уписаног крста. Светоархангелска лавра названа је "највећим архитектонским делом које је српски човек направио", а по духовно-уметничким дометима спада у једну од најрепрезентативнијих целина српске средњевековне уметности. По градитељској лепоти и раскоши Свети Архангели су били познати широм Европе. Након освајања Призрена 1455. године, Турци су разорили манастир. Убрзо је, услед тешких зулума, опустео, а од друге половине 16. века почиње његово рушење до темеља. Обнова манастира је почела тек у ново доба, 1995. године, да би, током страдалне 1999. године и мартовског погрома 2004, светиња до краја изгорела. Данас у овој древној светињи живи и обнавља је архимандрит Михаило, под заштитом немачких снага КФОР-а.
Daksi, tema ti je odlična.. sve ovo dok gledam neka tuga se u meni pojavila... I ja sam napustio svoje mjesto. Je le Prizren tvoj rodni grad ili? Ako jeste, kad si otišla iz njega.
Jeste neno to je moj rodni grad ,grad mojih predaka.Otisla sam 1981 god a poslednji put bila tamo 1995 na sahrani svoje tetke.
Nikada vise ne bih otisla tamo jer bi mi se srce slomilo kada bih videla u sta su ga pretvorili. Prizren je jedan od najlepsih gradova na svetu....ko god ga je video osetio miris vazduha sa Sar planine,cuo zubor reke Bistrice....nije ga zaboravio. Grad muzej kojije iamao dusu...kakav je danas ne znam i ne zelim da znam.
Ovo tema je moja ljubav prema njemu i zelja da zadrzim secanje.
Crkva Svetog Đorđa – Runovića nalazi se u starom dijelu grada na trgu “Šadrvan”, tačnije u dvorištu Saborne crkve Svetog Đorđa. Objekat su krajem XV stoljeća sagradili braća Runović i posvećen je Svetom Đorđi. Kasnije, krajem XIX stoljeća sagrađena je Saborna crkva pod istim imenom, tako da je stara crkva služila više za očuvanje ikona i drugih crkvenih relikvija. Objekat pripada srednovjekovnim porodičnim crkvama pravouglog oblika sa apsidom i imala je tri aniade koji su oštećeni tokom istraživanja 1994. godine. Tada je otkriven i narteksni dio groblja oko crkve. Objekat je građen riječnim kamenom, sa svodom u unutrašnjosti, dok sa spoljašnje strane ima dvovodni krov pokriven olovnim pločama. Unutar objekta sa jugo-zapadne strane nalaze mošti mitropolita Mihajla (1733-1818). U enterijeru crkve su i freske iz XVII stoljeća. Godine 1994/95 objekat je restauriran i konzerviran sa spoljašne i unutrašnje, dok je među ostalim, sređen i prostor oko objekta. I tokom 2005-2010 usljedila su nova renoviranja objekta i dvorišta, obnovljene su olovne ploče, izvršeno je unutrašnje malterisanje, instalirana je struja, ojačani su i konzervirani zidni murali, dok je dvorište popločano mermerom.
Decenija od pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji
http://srbinaokup.info/?p=30650
ПРИЗРЕН Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта, а и наредних дана је било додатних напада, пљачке и уништавања: 1. Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, часна трпеза поломљена, 2. Храм Христа Спаса (14. век) запаљен, 3. Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран, 4. Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра, 5. Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра, 6. Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, 7. Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, 8. Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, 9. Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане), 10. Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немачких војника који га нису штитили, Богословија Св. Кирила и Методија, Владичански двор у Призрену, запаљена још једна црквена зграда у којој је живео црквењак.
Crkva Svetog Spasa u Prizrenu, posvećena Vaznesenju Gospodnjem je podignuta oko 1330. godine. Crkva Svetog Spasa nalazi se u jugozapadnom delu nekadasnjeg srpskog carskog [url=http://www.panacomp.net/uploaded/centrum dodatno/prizren-kosovo-i-metohija.jpg]grada Prizrena[/url], najlepsem gradu Kosova i Metohije. Crkva Svetog Spasa je smeštena na maloj zaravni ispod [url=http://www.panacomp.net/uploaded/centrum dodatno/prizren-kaljalja79.jpg]gradske tvrđave Kaljaje[/url], koja dominira nad gradom, odakle se pruza velicanstven pogled na Prizren, u delu koji je nekada bila srpska i cincarska sredina /Podkaljaja/, gde se danas vide samo tužni ostaci porušenih, zapaljenih i unistenih kuća i crkava.
Crkvu Svetog Spasa je podigao vlastelin Mladen Vladojević sa porodicom, koji ju je 1348. godine priložio obližnjoj zadužbini Cara Dušana, manastiru Svetih Arhangela u kanjonu Prizrenske Bistrice. Crkva Svetog Spasa u Prizrenu ima osnovu sažetog upisanog krsta sa trostranom oltarskom apsidom i pripratom, dok se nad njom uzdiže osmostrano kube. Sa spoljašnje strane je bogato ukrašena plastičnim keramičkim ukrasima i dekorativnim smenjivanjem sige i opeke, kakvo se može videti na Crkvi Bogorodice Ljeviške. Tokom turske okupacije, crkva Svetog Spasa je zapustela i korišćena je jedno vreme kao štala, usled čega je pretrpela znatna oštećenja. Od sredine 18. veka prizrenski Cincari poreklom iz Moskopoja, preuzeli su upravu nad crkvom. Oni su 1836. godine započeli veliku obnovu i proširenje crkve Svetog Spasa, koje je trebalo da poprimi oblik trobrodne bazilike. Ova obnova crkve Svetog Spasa nikada nije završena, tako da se danas oko prvobitne srednjovekovne crkvice nalaze visoki zidovi bez krova. Podignuta je nova oltarska sedmostrana apsida, a prvobitna srednjovekovna crkvica je postala deo severnog broda.
Призрен, некадашње римско и византијско насеље, од почетка XI века помиње се као седиште епископије. У саставу је српске државе крајем XII века, а затим непрекидно од почетка XIII (за владавине Стефана Првовенчаног) до средине XV века. Важно трговачко средиште и чвориште путева за Пећ, Косово, Тетово, Скопље и Зету, град је нарочит значај добио у време краља Милутина и царева Душана и Уроша. Неко време је био престоница српске државе. Под Турцима је био од 1455. до 1912. године, када је поново ушао у састав Србије.
Богородица Љевишка је била главна црква Призрена. Темељно ју је обновио краљ Милутин уз помоћ призренских епископа Дамјана и Саве, између 1306-1309. године. Архитекта, протомајстор Никола, подигао је храм са пет купола којем је додата припрата са спратом, а над њим и звоник који стреми високо изнад кућа Призрена и наглашава духовни центар у граду, који је био један од омиљених обитавалишта владара, посебно последњег Немањића. Призренска катедрала била је посвећена Богородици.
Sinan-pašina džamija Sinan-pašina džamija iako nije najstarija u Prizrenu, bez sumnje je najljepša džamija ne samo grada nego i šire. Njena lokacija je čini još dominantnijom na trgu stare čaršije Prizrena. Izgradio je Sinan-paša 1615. godine koji je imao različite funkcije u Osmanskoj administraciji. Tokom Balkanskih ratova kao tokom i Prvog svjetskog rata džamija se koristila kao magacin za municiju od strane vojske Bugarske i Srbije. Znajući da je dio građevinskog materijala uzet iz manastira Sveti Arhanđeli koji se nalazi na periferiji Prizrena udaljen oko 2 km, tadašnja administracija je 1919. godine pokušala da poruši džamiju kako bi vratili kamenje iz manastira. Oni su tom prilikom uspjeli da poruše samo dio trijema nakon čega su uslijedili veliki protesti građana zbog čega su vinovnici ovog plana morali da prekinu sa daljim rušenjem. Godine 1968/69 džamija je pretvorena u muzej orijentalnih rukopisa. Objekat ima kvadratni oblik sa jednim dodatkom (aneksom) u jugoistočnom dijelu što je jedan jedinstven oblik koji ne postoji kod nijedne džamije na Kosovu, osim kod Emin-pašine džamije u Prizrenu, koja je sagrađena u XIX vijeku kao kopija Sinan-pašine džamije. Objekat je podignut oko 3 metra od nivoa puta. Građevinski materijal koji se koristio je riječni kamen i krečni malter, dok je sa vanjske strane obložen klesanim kamenom za koji se pretpostavlja da je uzet (kupljen) od manastira Sveti Arhanđeli. Munara džamije je izgrađena od ukrasnog kamena siga i malterisana je spolja. Do šerefa ima 122 stepenika. Unutrašnjost objekta je malterisana i najmanje dva puta oslikana. Posljednje ukrašavanje unutrašnjosti bilo negdje polovinom XIX vijeka. Konzervatorsko restauratorski radovi su rađeni nekoliko puta, dok je konzervacija oslikane unutrašnjosti najduže je trajala od 1973. do 1986. godine i nije dovršena. 2007. godine su počeli radovi na restauraciji i konverzaciji objekta.
Утврђени град Каљаја налази се изнад данашњег Призрена, на брду које има изузетан стратешки положај. Бедеми утврђења прате ободе брда – основа је у облику неправилне елипсе димензија 190x150 m. Главни улаз у утврђење, које је подељено на Горњи и Доњи град, налазио се на западном бедему. Горњи град је захватао издигнути простор у југоисточном делу утврђења и био је заштићен посебним бедемима према западу и северу. У Горњи град се улазило кроз капију у западном делу унутрашњег бедема. Пошто је коришћена вековима, тврђава је више пута мењала господаре који су је рушили, преправљали и дозиђивали. Археолошким истраживањима утврђена су два главна периода изградње (средњовековни и турски), који имају по неколико фаза развоја. Средњовековном пеироду припадају три фазе: византијска Приздријана из XI века; раздобље XII и XIII века; објекти изграђени у време владавине цара Душана (јужна кула, унутрашњи бедем, део источног бедема до лагума и нижи делови западног бедема). У турском периоду заступљено је пет фаза, од којих другој, из средине XVII века припада највише објеката. То су: јужни град, засвођен ходник призидан уз јужни бедем Горњег града, горњи делови западног бедема Доњег града са главном капијом, источни бедем са полукружном кулом и лагум који води ка Бистрици.
Šadrvan je referentna tačka za orijentaciju, najvažnija lokacija za šetnju gradom zimi i ljeti, danu i noću. Šadrvan je ponos Prizrena i simbol ljepote i jedinstvenosti ovoga grada. Oduvijek je imao važnu ulogu kao centralni trg svih važnih dešavanja. Najstarija sačuvana slika Šadrvana potvrđuje ovu činjenicu jer se na njoj vidi puno prodavnica i prodavca koji okružuju česmu, dok je na suprot njih bila zgrada (osmanske) uprave. Danas Šadrvan sa svojom česmom služi svojim građanima i posjetiocima kao lokacija gde se mogu prijatelji naći, hladnu vodu popiti i prijatnu kahvu naručiti u okolnim restoranima kojih ima puno. Možete govoriti da ste bili u Prizrenu samo ako ste prošetali Šadrvanom i ako ste popili gutljaj hladne vode od česme u Šadrvanu koja je u mnogim pesmama opjevana.
Stari most se nalazi u starom gradskom jezgru. Kako rijeka dijeli stari grad na dva dijela, kameni most je imao (i ima) važnu ulogu u razvoju trgovine i života uopšte, na obe strane rijeke Bistrice.
Još uvijek nema pouzdanih podataka o vremenu izgradnje mosta, ali na osnovu njegove tipologije pretpostavlja se da je sagrađen krajem XV vijeka. Stari most ima tri luka, gdje je srednji luk najveći, dok su bočni lukovi manji i nisu iste veličine, što most čini asimetričnim.
Tokom uređenja ulice “Remzi Ademi" 50-ih godina XX vijeka most doživljava promjenu u svom izgledu kada se luk na desnoj strani (sjeverna strana) za potrebe proširenja ulice zatvara.
Iako deformisanog izgleda, most je obavljao svoju funkciju do 17.11.1979. godine kada je zbog obilnih padavina u Prizrenu, most uslijed poplave urušen.
Pošto je most imao poseban značaj za Prizren a građani bili emocionalno vezani donijeta je odluka o njegovoj obnovi. Odmah se započelo sa analizom dokumentacije i sa izradom projekta. Ponovna izgradnja počinje 05.06.1982. godine kada je položen kamen temeljac, a njegovo svečano otvaranje je bilo 17.11.1982. godine. Pored mosta uređen je i kej na desnoj strani rijeke.
Gazi Mehmed-pašin hamam Gazi Mehmed-pašin hamam se nalazi u samom centru grada u blizini džamije Kukli-Mehmed bega i Emin pašine džamije. Izgrađen je između 1563. i 1574. godine. Na glavnom ulazu nalazi se ploča sa natpisom na kojoj 1833. godina. To je godina obnove Hamama od strane braće Tahira i Mehmed paše Rrotulli. Hamam je služio kao javno kupatilo do 1927/44 i bio sastavni dio društvenog i kulturnog života. Spomenikom kulture proglašen je 1954. Hamam je tipa "par hamam", podjeljen na muški i ženski. Izgrađen je od različitog kamena. Dio hamama za muškarce je nešto veći od drugog djela kojeg su koristili žene. Hamam ima sve prostorije koje imaju hamami ovakvog tipa. Sastoji se od hladnog dijela - ulaza (dio za doček kao i za piće), drugog djela - garederobe, prvenstveno sanitarne, toplog dijela dijela - centralnog gdje se obavlja kupanje, znojenje i rekreacija, kao i tehničkog dijela ("ćulana") gdje su spremnici vode i ložionica koji se nalaze u južnom dijelu ovog objekta. Zidovi su debljine od oko 90 santimetara i obloženi su sa unutrašnje strane. Krov objekta ima dva velika kubeta (kupole) koji se nalaze nad hladnim dijelom (na ulazu u hamam) i devet malih kubeta koji se nalaze nad toplim dijelom hamama. Krov dijela garderobe i ložionice je u obliku svoda. Pokrivač na krovu je od ćeramida, dok je na drugom dijelu od olovnih djelova. Do 1964. hamam je bio okružen lokalima, kada počinje njihovo rušenje i počinje restauracija i konzervacija. I 70-tih godina XX vijeka bilo je nekih restauracija, a poslije 80-tih objekat je definitivno ostavljen na milost i nemilost vremanu. Od 2000. godine hladni dio Hamama se koristi kao galerija.
Daksi
Elita
Poruka : 1492
Učlanjen : 06.08.2014
Naslov: Re: Moj rodni grad Prizren Pet 22 Avg - 23:17