Velika geografska otkrića i priče o istraživačima

Велика географска открића означавају раздобље у историји које је трајало од половине 15. до половине 16. века. Током тих сто година европски истраживачи су посетили већину настањених крајева света и открили да је свет много пространији и разноликији но што је ико могао и да замисли. Вести о њиховим открићима су се ширила захваљујући новој техници штампе и привлачила су пажњу широке публике. Проширивање географских, али и других сазнања, по својој ширини и брзини било је велико, па се у том погледу ни један други век до тада не може мерити с тим раздобљем. Стога се доба великих географских открића сматра границом којом се завршава раздобље средњег века, а започиње ново велико раздобље људске прошлости названо нови век.

Велика географска открића покренула су лавину експедиција у којима су европски бродови путовали око света у потрази за новим трговачким путевима и партнерима ради одржавања растућег капитализма у Европи. У том су процесу Европљани наишли на нове људе и уцртали земље дотада њима непознате земље. Међу најславнијим истраживачима тог раздобља били су Кристифор Колумбо, Васко да Гама, Педро Алварез Кабрал, Џон Кабот, Хуан Понсе де Леон и Фердинанд Магелан.

Велика географска открића имала су корене у новим технологијама и идејама које су настале у доба ренесансе, а укључивале су напредак у картографији, навигацији и бродоградњи. Ново мишљење да је Земља округла, навело је одважније на помисао о пловидби на запад како би стигли на исток. Најважнији је био изум прве караке, а потом и каравеле у Иберији. Оне су биле спој традиционалних европског и арапског дизајна и први бродови који су могли напустити релативно пасиван Медитеран и запловити сигурно на отворени Атлантик.

Откриће Америке се приписује следећим људима и народима, у зависности од контекста и дефиниције:

   Викинзима, као што су
       Гунбјорн Улфсон, који је први угледао Гренланд око 900. године
       Бјарни Херјолфсон, који је угледао копно Северне Америке (Лабрадор) око 986.
       Лиф Ериксон, који се искрцао у Њуфаундленду око 1005.
   Кристифору Колумбу, вођи прве верификоване експедиције ка Новом свету.

Откриће Америке



Пре него што су Португалци стигли до свог циља, ђеновљански мореопловац Кристифор Колумбо је на свим странама тражио материјална средства да оствари свој план који је сажет у речима "тражи ти исток преко запада и идући на запад стићи ћеш у земље где се рађају зачини".

Поред чврстог уверења да земља има облик лопте, Кристофер се ослањао и на карту фирентинског географа Тосканелија која је била доста нетачна јер су обале Јапана биле нацртане на удаљености од једне трећине Земљиног обима. Због тога је пут изгледао упола краћи но што је уствари био. Колумбо је најозбиљбније схваћен у Шпанији, успео је да одбрани свој план пред универзитетом у Саламанки, па је краљица Изабела од Кастиље пристала да га помогне. Међутим, рат против Мавара одложио је остварење плана све до 1492.

Тада је краљица дала највећи део потребног новца, други део је уложио богати бродовласник Пинзон, који је учествовао у путовању, а један мало део уложио је сам Колумбо од свог скромног иметка. Експедиција која је довела до открића Америке била је организована у облику трговачког друштва.

У пролеће 1492. три каравеле „Пинта“, „Ниња“ и „Санта Марија“ са око 90 чланова посаде испловиле су из шпанске луке Палос. На Канарским острвима је извршена поправка једног брода, а затим је настављена пловидба ка западу.
Колумбо се искрцава на острво Гванахани

После два месеца су се појавили охрабрујући знаци, биљке на воденој површини и птице као весници блиског копна. Коначно 12. октобра 1492. године измучени морепловци су стали на чврсто тло и то на острву Гванахани, које је Колумбо назвао Сан Салвадор (Свети Спаситељ).

Откривене су ускоро и обале Кубе, Хаитија, али од очекиваног изобиља зачина, сребра и злата ни трага.

У Шпанији је Колумбо доживео прави тријумф, тврдећи да је открио Индију, те се у Европи одомаћио израз Индијанци за становнике Америчког континента. Колумбо је предузео још три путовања. При томе је наишао на Јамајку, затим на обале Централне Америке. Због лошег стања у тим насеобинама он је оптужен и у ланцима је одведен у Шпанију после трећег путовања. Две године након повратка са трећег путовања 1506. године умро је не сазнавши за значај свог подвига да је открио континент.

Он је у свом путопису изразио претпоставку да је у питању до тада непознати део света. Овај путопис дао је повод европским географима да нови континент назову Terra America (Америчка земља). Представе о новом континетну постале су јасније када је Васко Нуњез де Балбоа 1513. године открио Велики или Тихи океан прешавши Панамски превлаку.

Kristofor Kolumbo (tal. Cristoforo Colombo, špa. Colón Cristóbal) rođen je u Genovi 1451. godine. U mladosti je učio tkalački zanat kod svog oca ali se kasnije posvetio životu trgovačkog pomorca. Sredinom sedamdesetih godina XIV. st. zaplovio je na svom prvom trgovačkom putovanju na otok Khíos. Godine 1476. plovio je u pomorskom konvoju za Englesku. Legenda kaže da su flotu kojom je plovio Kolumbo napali gusari u blizini portugalske obale gdje je Kolumbov brod potonuo ali je on uspio doplivati do obale. Tako je dospio u Lisabon. U Lisabonu se nastanio, između ostalog, i stoga što je njegov brat tu radio kao kartograf. Godine 1479. oženio se kćerkom guvernera otoka Porto Santo. Diego Kolumbo kao jedino dijete iz toga braka rodio se 1480. godine. Polazeći od informacija koje je prikupio prilikom svojih putovanja te čitajući i proučavajući mape došao je do zaključka da je Zemlja 25 % manja nego što se u to doba mislilo te da je sastavljena uglavnom od čvrstog tla. Oslanjajući se na ta svoja pogrešna uvjerenja došao je do zaključka da se do Azije može brže stići ploveći na zapad. Godine 1484. svoju teoriju izložio je portugalskom kralju Ivanu II, moleći ga da financira njegovo putovanje na zapad preko Atlantika. Njegov prijedlog je odbacila Kraljevska pomorska komisija zbog njegovog pogrešnih proračuna.

Nedugo nakon toga Kolumbo se preselio u Španjolsku, gdje je njegov plan podržalo nekoliko utjecajnih osoba, što mu je 1486. omogućilo prijem kod kastiljske kraljice Isabelle I. U to vrijeme Kolumbo, tada udovac, susreće Beatriz Enriquez, koja će mu postati ljubavnica i majka njegovog drugog sina Ferdinanda. U Španjolskoj je, baš kao i u Portugalu, Kraljevska pomorska komisija odbacila njegov plan. To nije obeshrabrilo Kolumba koji je nastavio tragati za potporom i u travnju 1492. njegova upornost bila je nagrađena. Ferdinand V, kralj Kastilje i kraljica Isabella složili su se da sponzoriraju ekspediciju. Ugovor koji su potpisali jamčio je da će Kolumbo postati potkralj svih područja koje otkrije. Druge nagrade uključivale su nasljednju plemićku titulu i jednu desetinu svih plemenitih metala pronađenih unutar područja pod njegovom jurisdikcijom. Skromna ekspedicija sastojala se od broda Santa María, dugačkog 30 m koji je bio pod njegovim zapovjedništvom te od dvije male karavele, svaka dugačka po 15 m, imenom Pinta i Nina. Njima su zapovijedali Martín Alonzo Pinzón i njegov brat Vicente Yáńez Pinzón. Flota je isplovila iz luke Palos u Španjolskoj 3. kolovoza 1492. s posadom od 90 ljudi. Tri dana kasnije jarbol karavele Pinta bio je oštećen, što je natjeralo flotu da se nakratko zaustavi na Kanarskim otocima. Dana 9. rujna tri broda su zaplovila ka zapadu. Kolumbo je ovaj smjer plovidbe držao sve do 7. listopada kada je smjer, na sugestiju Martína Pinzóna, preusmjerio na jugozapad. U međuvremenu je iskusna posada ogovarala stranog zapovjednika koji nije uspio pronaći svoj put, što je potrajalo sve dok nisu naišli na prve znakove kopna.



Dana 12. listopada, prije zore ugledali su kopno, a u rano jutro ekspedicija se iskrcala na otok Guanahaní (nalazi se u otočju Bahami). Prije susreta s gostoljubivim domorocima Kolumbo je proglasio da otok na koji su stupili pripada Španjolskoj te ga je preimenova u San Salvador (Sveti spasitelj) - danas otok Wotling u sklopu države Salvador. U nekoliko narednih tjedana Kolumbo se iskrcao na još nekoliko okolnih otoka, uključujući otok Kubu, koju je nazvao Juana u čast španjolske princeze, te na otok koji je nazvao Espańola - kasnije krivo nazvanu Hispaniola (danas Dominikanska republika i Haiti), a sve u uvjerenju kako se nalazi u vodama Azije. U prosincu Santa María se nasukala na obali Espańole. La Navidad, provizorna utvrda, sagrađena je od materijala koji je spašen prilikom nasukavanja broda, a u njoj je boravilo manje od 40 ljudi. Nina, pod Kolumbovim zapovjedništvom, i Pinta u siječnju 1493. zaplovili su prema Španjolskoj. Nakon što je oluja skrenula brod sa smjera plovidbe ka Azorskim otocima i potom ka Lisabonu Kolumbo je konačno pristao u Palos u ožujku. Španjolski kraljevski par primio ga je s oduševljenjem te potvrdio časti zajamčene mu u ugovoru. Odmah nakon dolaska Kolumbo je planirao i drugo putovanje sa 17 brodova i oko 1500 ljudi koji su napustili Španjolsku 1493. U okviru tog putovanja otkrio je niz antilskih otoka (Dominica, Santa Cruz, Jamajka, Guadeloupe, Virgin i dr.)

Dana 27. studenoga brodovi su pristali kod La Navidade gdje su našli uništenu tvrđavu, a njegove ljudi pobijene. Kolumbo je napustio ruine i u blizini današnjeg rta Isabella u Dominikanskoj republici, utemeljio grad Isabella (danas napušten) koji je postao prvo naselje Europljanja u Novome svijetu. Napuštajući koloniju i odlazeći na istraživačko putovanje u ljeto 1494. pristao je na obalu Kube gdje je inzistirao da to nije otok već dio azijskog kontinenta. Kada se Kolumbo vratio u Isabellu 29. rujna naišao je na nelsogu koja se razvila među kolonistima, dio kojih se želio vratiti u Španjolsku. Jedan od najvećih problema s kojima se Kolumbo susretao bili su domoroci koji su u početku bili otvoreno prijateljski ali su kasnije postali izrazito ratoborni zbog brutalnosti Europljana. Kolumbo je u ožujku 1495. porazio velik broj domorodaca koje je prevezao u Španjolsku s namjerom da ih proda kao robove. Kraljica Isabella tome se usprotivila i preživjeli domoroci vraćeni su u Novi svijet.

Kraljevska istražiteljska komisija pristigla je u Isabellu u listopadu 1495. godine. Razlog tomu je bila uporna kritika Kolumbove politike. Kolumbo je utemeljio novi grad nazvan Santo Domingo i otplovio prema Španjolskoj imenujući svog brata Bartolomeja zapovjednikom. Nakon dolaska u Španjolsku kraljevski je par obećao Kolumbu da će novčano potpomoći novu flotu, ali budući da je zanos za neproduktivnim poduhvatima iščezao prošlo je skoro osam godina dok nije zaplovio ka Novom svijetu s osam brodova. Kolumbo je na svoje treće putovanje krenuo 30. svibnja 1498. Na kopno je pristao 31. srpnnja na otok Trinidad kojeg je tako prozvao po Svetom Trojstvu. Potom je pristao uz kopno današnje Venezuele. Nakon plovidbe uz obalu uplovio je u zaljev Paria. U svom dnevniku tada je zapisao da je otkrio Novi svijet, dosada nepoznat Europljanima. Kolumbo je ponovo zaplovio i otkrio još nekoliko otoka, uključujući otok Margarita, a potom je smjer plovidbe usmjerio ka Espańoli. U Santo Domingo je stigao 31. kolovoza gdje je situacija bila takva da je pola kolonije bilo u ratu protiv njegovog brata. On je smirio pobunjenike i posvetio se pokrštavanju domorodaca. U međuvremenu njegovi neprijatelji u Španjolskoj uvjerili su kraljevski par kako je Espańoli potreban novi guverner. U svibnju 1499. smjenjen je s mjesta guvernera, a novi je guverner postao Francisco de Bobadilla koji je u Novi svijet stigao u kolovozu 1500. te je odmah dao uhapsiti, okovati u lance i poslati za Španjolsku Kolumba i Bartolomeja.



Kolumbo je inzistirao na tome da nosi lance dok ih sama kraljica ne ukloni. Kraljevski par se ispričao braći, nagradio ih ali je odbio vratiti Kolumba u službu. Kolumbo se ipak uspio izboriti se za kraljevsku potporu za njegovo četvrto putovanje u potrazi za zapadnim prolazom ka Aziji. Samo četiri crvljive karavele stavljene su mu na raspolaganje i zabranjeno mu je zaustaviti se u Espańoli. Ekspedicija je isplovila iz luke u Cádizu u svibnju 1502. Nakon 21-og dana plovidbe brodovi su očajnički trebali popravak. Kolumbo se usidrio ispred Santo Dominga, ali mu nije dano dopuštenje da uplovi u luku unatoč orkanu koji se približavao. Kolumbov brod ipak je uspio preživjeti oluju. Nakon potpunog popravka njegovog broda, Kolumbo je zaplovio ka vodama Hondurasa, i potom plovio duž južne obale Srednje Amerike narednih šest mjeseci u potrazi za prolazom. U siječnju 1503. pristao je u Panami i tamo utemljio naselje, ali pobuna posade i problemi s domorocima natjerali su ga da napusti naselje. Ekspedicija, koja se svela na dvije karavele, zaplovila je ka Espańoli, ali su se trošni brodovi potopili u blizini Jamajke 23. lipnja 1503. godine. Kolumbo je poslao dio svojih ljudi u Espańolu kako bi potražili pomoć.

Pomoć je napokon stigla sa skoro godinu dana zakašnjena. Dana 23. lipnja 1504. Kolumbo je zaplovio prema Španjolskoj uplovljavajući u Sanlúcar de Barrameda 7. studenog. Nakon toga Kolumbo više nikada nije zaplovio. Posljednji mjeseci njegova života bili su obilježni bolešću i pokušajima da mu se vrati oduzet ugled i sve njegove privilegije. Preminuo je 20. svibnja 1506. u Valladolidu. Do kraja zivota je bio ubjedjen da je otkrio Indiju. Njegovi su ostaci kasnije premješteni u Sevillu, a potom u Santo Domingo da bi poslije bili preveženi u Havanu te konačno 1899. vraćeni u Sevillu. Neki povjesničari smatraju da kosti koji su premještene iz Santa Dominga nisu njegove već da su one i dan danas tamo.

Kristifor Kolumbo (ital. Cristoforo Colombo, šp. Cristóbal Colón, engl. Christopher Columbus) ; (1451. - 20. maj 1506.) je bio istraživač i trgovac koji je prvi prešao Atlantski okean i otkrio Ameriku 1492. godine pod zastavom Kastilje (Španija). On je verovao da je Zemlja relativno mala lopta i tvrdio je da se brodom može doći do Dalekog istoka ploveći na zapad. Njegova pogrešna procena Zemljinog obima i, u skladu s time, pogrešno proračunate zalihe hrane i pića ponetih na put, mogle su da dovedu do propasti njegove ekspedicije, ali, na sreću, na putu mu „se isprečio“ u to vreme nepoznati kontinent Amerika.

Ipak Kolumbo je umro misleći da je otkrio put za Indiju, a ne novi kontinent, Ameriku, kako je kasnije dokazao Amerigo Vespuči, po kome je kasnije ovaj kontinent i dobio ime.

Poreklo

Pretpostavlja se da je rođen u Đenovi 1451. od oca Domenika Kolumba i majke Suzane Fontanarose. Međutim, neki istoričari tvrde da je rođen u Aragoniji, zatim u Galiciji pa čak i na grčkom ostrvu Hios. Istraživač Augusto Maskarenas Bareto je izneo mogućnost da je Kolumbo rođen u Portugalu u jevrejskoj porodici.

Prvo putovanje

Na svoje prvo putovanje Kolumbo je krenuo 3. avgusta 1492. iz luke Palos sa tri broda, Pinta, Ninja i Santa Marija i posadom od devedeset ljudi. Na Kanarska ostrva stiže 9. avgusta gde ostaje do 6. septembra. Zemlju je po prvi put ugledao 12. oktobra a novootkrivenu zemlju naziva San Salvador. Dana 23. oktobra gubi iz vida Pintu i misli da je njen kapetan Pinzon dezertirao. Kubu nalazi 28. oktobra i daje joj ime Huana u čast ćerke španskog kralja. Kasnije otkriva Haiti kome daje ime Hispaniola („majka Španija“). Santa Marija se nasukala 25. decembra 1492. i nije mogla da nastavi plovidbu. Kolumbo ostavlja 39 članova posade, obećava im da će se vratiti i otplovljava na Ninji. Više ih nikada nije video. Početkom januara nalazi Pintu i zajedno kreću za Evropu. U luku Palos, odakle je i pošao, dolazi 15. marta.

Drugo putovanje

Po dolasku u Španiju Kolumbo priprema mnogo ambiciozniju ekspediciju koja se sastojala od flote od 17 brodova, 1500 članova posade, 700 kolonista, 12 misionara te nešto domaćih životinja. Njegov cilj je da osnuje koloniju na Hispanoli i pronađe 39 članova posade Santa Marije koje je morao da ostavi tokom prošlog putovanja. Na put kreće iz Kadiza 25. septembra 1493.

Prvo ostrvo koje nalazi, 21 dan pošto je napustio Kanarska ostrva, naziva Dezirada. U nedelju 3. novembra 1493. nalazi ostrvo koje naziva Marija Galanda, po imenu svog admiralskog broda. Treće ostrvo koje je otkrio naziva Dominika, a posle njega otkriva Gvadelup. Posle toga kreće u pravcu severa ka Hispanoli. Uz put otkriva ostrva Monserat, Sveti Martin i Sveti Bartolomej. Kada je stigao u Hispaniolu osnovao je koloniju Izabela. Zatim je krenuo na zapad i aprila 1494. otkrio Portoriko, a zatim i Jamajku. Posle toga je došla sezona uragana kada je izgubio šest brodova. Od njihovih ostataka je napravio prvi brod koji je napravljen u Novom svetu i krstio ga imenom Indija.

U Kadiz stiže 11. juna 1496. na brodu Santa Klara.

Treće putovanje

Na treće putovanje Kolumbo je krenuo iz luke Sanlukar de Barameda pored Kadiza 30. maja 1498. sa flotom od šest brodova. Na Kanarskim ostrvima, 20. juna flota se deli, a Kolumbo sa tri broda kreće ka jugu, a preostala tri broda kreću ka Hispanioli da bi odnele namirnice kolonistima.

Dana 1. avgusta 1498. otkriva obalu i ušće velike reke, a kasnije će se ispostaviti da je Kolumbo otkrio južnoamerički kontinent i ušće Orinoka. Posle toga kreće da ispituje obale današnje Venecuele i otkriva ostrva Trinidad, Sveti Vinsent, Grenada i Margarita.

U Hispaniolu stiže 31. avgusta 1498. Na ostrvu vlada potpuna anarhija i izbija pobuna protiv Kolumba. Pet brodova napuštaju ostrvo i odlaze za Španiju. Među onima koji su se vratili mnogi se žale kralju i kraljici okrivljujući Kolumba. Kralj i kraljica odlučuju da pošalju Fransiska Bobadilju da bi zamenio Kolumba na mestu vicekralja. On stiže u Hispaniolu 23. avgusta 1500. i početkom oktobra zatvara Kolumba i njegovu braću i šalje ih u Španiju da im se sudi.

Tokom putovanja Kolumbo je napisao pismo španskim kraljevima koje im je predato po dolasku u Španiju krajem novembra 1500. godine. Pismo je imalo efekta, Bobadilja je pozvan da se vrati u Španiju. Oktobra 1501. Kolumbu je dozvoljeno da organizuje novo putovanje, ali mu je zabranjeno da se vrati na Hispaniolu, oduzeta mu je titula vicekralja, ali je zadržao titulu admirala.

Četvrto putovanje

Na svoje četvrto putovanje za Novi svet krenuo je iz Kadiza 9. maja 1502. sa četiri broda i 148 članova posade. U junu prolazi pored Martinika. Kada je stigao do obala današnjeg Hondurasa krenuo je ka jugu u potrazi za prolazom ka zapadu. Kada je došao do Panamskog zemljouza mislio je da je došao do Malajskog zemljouza.

Kako nije našao zlato i kako je počeo da gubi jedan po jedan brod rešio je da krene za Jamajku kada se njegov brod nasukao. Kolumbo šalje nekoliko ljudi na jednom čamcu da traže pomoć u Hispanioli. Pomoć od dva broda stiže 25. juna 1504.

Za Španiju kreće 12. septembra gde stiže 7. novembra, umoran i bolestan.

Kraj života

Pred kraj života tražio je, na osnovu ranije zaključenih ugovora, da mu španska kruna isplati 10 procenta od profita ostvarenog u novootkrivenim zemljama što je odbijeno. Kolumbo je umro u Valjadolidu 20. maja 1506. kao veoma bogat čovek. Prvobitno je bio sahranjen u Valjadolidu, a zatim je prebačen u Sevilju. Guverner Hispaniole je 1542. prebacio njegove ostatke u Santo Domingo. Kada su Francuzi 1795. zauzali Santo Domingo njegovi ostaci su prebačeni u Havanu. Kada je Kuba 1898. postala nezavisna njegovi ostaci su ponovo prebačeni u Sevilju.

Portugalska istraživanja



Karta fra Maura (1459.) u Veneciji, omogućavala je jedan od prvih praktičnih opisa Evrope, Afrike i Azije.


Sve dok se nisu razvile prve karake i karavele u Iberiji, evropske su se misli vraćale ka legendarnom Istoku. Ta su istraživanja imala brojne uzroke. Ekonomisti veruju da je glavni uzrok, zbog čega su velika geografska otkrića započela, bila jaka nestašica plemenitih metala u polugama. Evropska ekonomija zavisila je od vrednosti zlata i srebra, pa je njihova niska domaća ponuda gurnula veliki deo Evrope u recesiju. Drugi faktor bio je viševekovni sukob između Iberijaca i muslimana na jugu. Iberijci su uvideli da je sposobnost zaobilaska severnoafričkih muslimanskih država presudna za njihov opstanak. Istovremeno su naučili mnogo toga od svojih arapskih suseda. Preko Arapa ponovo je otkrivena antičkogrčka geografija koja je po prvi put evropskim mornarima pružila ideju o obliku Afrike i Azije.

Prvi veliki talas istraživanja pokrenuo je Portugal pod princom Henrikom Moreplovcem. Isplovivši na otvoreni Atlantik Portugalci su otkrili ostrva Madeira (1419.) i Azore (1427.), koji su odmah postali portugalske kolonije.

Glavni plan Henrika Pomorca bilo je istraživanje zapadne obale Afrike. Vekovima su jedini trgovački putevi koji su povezivali zapadnu Afriku i sredozemni svet išli preko pustinje Sahare. Ti putevi bili su pod kontrolom severnoafričkih muslimanskih država, dugogodišnjih portugalskih suparnika. Portugalci su se nadali da će zaobilaskom islamskih naroda preko mora moći direktno trgovati sa Zapadnom Afrikom. Takođe su se nadali da se južno od Sahare nalaze hrišćanske države i mogući saveznici u borbi protiv muslimana u Magrebu.

Portugalski moreplovci su pravili lagan ali stalan napredak, svake godine uspevajući prodreti nekoliko kilometara dalje na jug, pa su 1434. godine uspeli da savladaju sljedeću prepreku - rt Bojador. U dve decenije savladali su saharsku barijeru i započeli su trgovinu zlatom i robljem u Senegalu. Napredak se nastavio izgradnjom trgovačkih utvrda u Elmini, dok je Sao Tome i Principe postao prva kolonija koja je počela da proizvodi šećer.

1482. ekspedicija pod vođstvom Dioga Kaa uspostavila je kontakt s Kraljevstvom Konga. Kada je 1487. godine Bartolomeo Dijaz doplovio do krajnjeg juga Afrike i otkrio prolaz u Indijski okean, Portugalci su shvatili da su na pravom putu, pa je kralj naredio da se rt nazove Rt dobre nade.

Godine 1497. krenuo je Vasko da Gama na putovanje koje je iduće godine bilo okrunjeno uplovljavanjem u Kalkutu na indijskoj obali. U rukama Portugalaca uskoro su se našli otoci bogati začinima, a duž obala Afrike i Indije osnivali su svoje utvrde uz koje su se nalazila naselja portugalskih trgovaca, kolonije. Lisabon je postao glavna evropska luka, ali kada su se u trgovinu s Indijom uključili i engleski, španski i holandski trgovci, Portugal je bio izguran kao trgovački konkurent, pa je uspeh postignut stvaranjem kolonija bio kratkotrajan i za Portugal vrlo štetan.

Godine 1501. portugalski moreplovac Pedro Alvarez Kabral otkrio je novi svet, zemlju koja se danas naziva Brazil. Time su otkrića na zapadu dovela do spora s Portugalom jer su Portugalci pre Španaca doplovili do Brazila. U sporu je zatražena intervencija pape koji je 1494. godine sporazumom iz Tordesiljasa uspostavio liniju razgraničenja, koja je išla 270 liga zapadno od Zelenortskih ostrva, po kojoj je Brazil pripao Portugalu, ali sporovi su nastavljeni do novog sporazuma 1529. godine kojim je uspostavljena još jedna linija razgraničenja preko Tihog okeana.


wikipedia

Veliku zaslugu za nova otkrica stekao je Fernando Magelan, Portugalac u spanskoj sluzbi. Iduci prema jugozapadu, do obale Brazila. Magelan je skrenuo prema jugu, prosao kroz moreuz ( po njemu je nazvan Magelanov moreuz ) i uplovio u vode Tihiog okeana.

"ČOVJEK KOJI JE PRVI OPLOVIO SVIJET"



Neki davni pjesnik tvrdio je da je "njegov Bog" stvorio mora u namjeri da nepremostivom zaprekom oštro odvoji zemlje i ljude. Srećom, mišljenje tog pjesnika još od najstarijih vremena nitko nije ozbiljno shvaćao jer ljudi nisu bili spremni smatrati more preprekom. Gledali su more kao veliki put koji unatoč opasnosti, omogućuje uspostavljanje odnosa među narodima, olakšava trgovačku razmjenu i, ono najvažnije, omogućuje širenje civilizacije.

Suočavanje s nepoznatim prostorima bez vidljivih granica bilo je u početku pothvat koji je zahtjevao mnogo hrabrosti, pa čak i drskosti. Ali, uvijek je bilo smjelih ljudi koji su odlazili u nepoznato, u potragu za pustolovinom. Znamo, činili su to iz različitih motiva; neke je na to natjerala isključivo želja za saznanjem, drugi su se htjeli proslaviti, a bilo je i takvih (možda najviše) koje je privlačila samo korist. Povodi su, dakle bili strogo individualni, neki uzvišeni, neki manje uzvišeni. No, bilo kako bilo, svako je istraživanje pridonijelo proširivanju ljudske spoznaje i njegovom upoznavanju do krajnjih granica.

Zar je to sve? Naravno da nije!!! Biti će još mnogo putovanja koja će naći svoje opravdanje u stvarnosti, a trud će biti okrunjen uspjehom. Zakoračimo na trenutak u prošlost, točnije u 1519. Godinu jer upravo tada započinje priča u čovjeku koji je opolovio svijet (ako niste sigurni - bio je to Magelan).

Otkrića Cristofora Columba i Ameriga Vespuccia pokazali su da postoji jedan novi kontinent koji priječi put između Europe i Indije. Upravo zato su mnogi moreplovci počeli tragati za prolazom kroz taj kontinent, prolazom koji bi olakšao pristup tzv."otocima začina". Magelan je vjerovao da drži adut u rukama. Posjedovao je tajnu kartu (kasnije se pokazalo da je netočna!), prema kojoj je već postojao prolaz u jednom tjesnacu skrivenom iza rta Santa Marija u Urugvaju. Ohrabren ovim podatkom, Magelan je od portugalskog kralja Ferninanda II zatražio flotu, ali ovaj ga je odbio. Odustajanje nije dolazilo u obzir te se naš entuzijast obratio španjolskom kralju Karlu V za pomoć. Nije potrebno posebno naglašavati da je španjolski kralj jedva dočekao preduhitriti svog suparnika, pa je odmah Magelanu pružio novčanu pomoć.

I tako je sve krenulo; 20. rujna 1519. godine Magelan ispolovljava iz luke San Lukar s flotom od pet brodova i posadom od 265 ljudi. Među kraljevim ljudima na glavnom brodu nalazio se Antonio Pigafeta, čovjek brlo odan Magelanu, koji se ukrcao na brod samo da bi vidio "sve ljepote, čari i tajne koje krije ocean". On je kasnije sve zgode i nezgode tog putovanja savjesno opisao u svom poznatom "izvještaju s prvog putovanja oko svijeta". U tom izvještaju čitamo da su na brodovima iskrsle teškoće uslijed nesuglasica između Španjolaca i Portugalaca, a bilo je poteškoća i s našim Magelanom. Mnogi su ga smatrali prepotentnim i samouvjerenim i (danas to izgleda opravdano!) zahtjevali da bude smijenjen. Nakon 5 mjeseci plovidbe, stigli su u zaljev Rio de la Plata, a zatim nastavili putovanje na jug. Počela se osjećati nestašica hrane, a jedan brod im je potonuo u buri. Magelan je, međutim bio čvrsto uvjeren u opravdanost svoje namjere i postojanje prolaza i konačno je 21. listopada 1521. našao jedan uski, vijugavi prolaz na čijim su obalama svjetuckale neke daleke vatre (to je današnja Ognjena Zemlja).



Da bi se prošlo kroz taj prolaz bilo je potrebno 38 dana naporne plovidbe tokom koje se posada borila s morskim strujama i olujama. A tada je pred hrabrim moreplovcima pukla beskrajna pučina oceana. Tako je Magelan otkrio dugo traženi prolaz, "Magelanov tjesnac". No, to nije sve, nastaju nepredviđene poteškoće, jedan ih brod napušta (upravo onaj koji prevozi hranu). Plovidbu ipak nastavljaju 3 broda uvjerena da će za nekoliko dana uspjeti pobijediti Tihi ocean (El Pacifico) i naći "otoke začina". Međutim, prijevari nema kraja jer ocean je bio mnogo veći nego što su mislili. Došlo je do ozbiljne nestašice hrane, a mornari su umirali od skorbuta i gladi. U izvještaju s prvog putovanja oko svijeta stoji zapisano: "Dvopek kojeg jedemo nije dvopek već prašina pomiješana crvima... Bili smo prisiljeni žvakati kožu kojom je pribor bio pričvršćen za palubu... Da bismo zavarali glad jeli smo strugotinu, a za jednog štakora plaćalo se pola dukata...". Tako su plovili 96 dana. Od kopna nije bilo ni traga ni glasa. Konačno su, 6. ožujka 1521., ugledali Marijanske otoke, a nekoliko dana kasnije stigli su do otočja koje su kasnije nazvali Filipini. Tu su 27. travnja iste godine Magelana ubili urođenici otoka Matan. Nastao je pravi kaos iz kojeg se izvukla jedino "Victoria", Magelanov brod pod vodstvom Huana Sebastiana del Kana. Nakon dramatičnih doživljaja "Victoria" 6. rujna 1522.pristaje uz obalu Španjolske. Prvi put u povijesti je jedan brod obišao svijet, dokazujući da je zemlja okrugla! No, ta spoznaja je skupo plaćena. Od 265 ljudi vratilo se samo 18. Među preživjelima nije bilo čovjeka koji je organizirao ekspediciju, započeo istraživanje i skoro ga priveo kraju, nije bilo Ferdinanda Magelana - moreplovca ratnika.



Što reći za kraj, još samo ovo:
"S pravom se zovem Victorija,
moja jedra su krila,
moja nagrada je slava,
poprište moje borbe je more."

znanje.org

Za ceo svet Kristofer Kolumbo je otkrio Ameriku. Ustvari, mnogi drugi moreplovci, među kojima je Islanđanin Lajf Erikson su to uradili vekovima ranije. Ali, istorija je zabeležila ime ovog italijanskog moreplovca.
Kolumbo je imao san da otkrije novi put kojim bi se došlo do Indije. Nije ni znao da nije uspeo u potrazi, ali svejedno je njegovo otkriće bilo značajno.

Ljubav prema moru

Kolumbo je rođen u Italiji 1451. godine kao sin tkača, Domenika Kolumba. Odbijajući da živi od zanata, Kristofer je odlučio da postane mornar. Studirao je moreplovstvo. Godine1476. kreće na put ka Lisabonu i Engleskoj. Zbog napada Francuza, Kolumbo ostaje na Lagosu, a posle se pridružuje bratu u Portugalu. Upoznaje kćerku jednog od kolonizatora Madere, Filipu Perestvelo de Monik i ženi se njome 1479. godine. U životu je želeo samo jednu stvar – da nađe pomorski put preko Atlantika do Indije.
Kristofer Kolumbo izučava spise raznih učenjaka, pre svega one od Ptolomeja. Pristalica teze da je Zemlja okrugla, smatrao je da može da stigne do Azije prelazeći Atlantik. Dok je Ptolomej smatrao da je razdaljina između Evrope i Azije 16 090 km, Kolumbo ju je smanjio na 2 414 km. Svoj plan je izložio grupi stručnjaka na čelu sa kraljem Portugala. Udruženje je odbilo njegov projekat i kralj takođe odbija da ga finansira. Međutim, Kolumbo nije odustajao; približio se Isabeli od Kastije i pokušao da je ubedi da ga podrži, ali bezuspešno. Na kraju je pomognut od strane Fernanda i Isabele, kralja i kraljice Španije.



Ostvarenje sna

Kristofer Kolumbo je 3. avgusta 1452. godine napustio Palos sa 3 karavele (La Santa Maria, La Pinta i La Niña) i sa 90 članova posade. Nakon dva meseca plovidbe, konačno su ugledali tlo. Iskrcali su se 12. oktobra na ostrvu Guanahami. Kristofer Kolumbo je zauzeo ovo ostrvo u ime španskih katoličkih kraljeva i nazvao ga je San Salvador. Bio je ubeđen da je stigao u Indiju i zato je nazvao domoroce Indijanci. Ostrvo je proglasio španskim vlasništvom 28. oktobra 1452. godine. Kapetan Pinte kreće na zapad da traži zlato. Kristofer Kolumbo na ostrvu Hispaniola (danas Haiti) pronalazi zlato i ostavlja ljude da čuvaju. Kreće nazad u Španiju. Uspeh ove ekspedicije je uvećao ambicije admirala Kolumba. U septembru 1943. godine ponovo kreće sa flotom od 17 brodova oko 1500 ljudi sa ciljem da osnuje koloniju. Zatiče posadu zatrovanu sifilisom. Admiral istražuje Male Antile (Gvatemalu i Domenikanu) Puerto Riko, Kubu , Jamajku. Osniva Isabelinu kolonilu, a lokalno vlasništvo porobljava.
Kristofer Kolumbo se treći put uputio za “Indiju” 1458. godine. Kralj i kraljica primaju žalbe na njegovo upravljanje kolonijom i Kolumbo i njegov brat su uhapšeni.
Nakon parnice koja se vodila, Kolumbo je izgubio kontrolu nad zemljom koju je otkrio, ali mu je dozvoljeno da četvrti put tamo ode. Stiže u Honduras, a u Panami pronalazi velika zlatna bogatstva. Vraća se u Španiju 1504. godine.
Veliki moreplovac je umro u Valadolidu, 20. maja 1506. godine, uveren da je stigao do Indije.





Kristifor Kolumbo nije samo otkrio Ameriku.
On je još u 16. veku pronašao recepturu za proizvodnju gume.

Guma se dobijala od soka drveta kaučuka i jedne vrste puzavica.

Гренланд







Ово велико острво , у близини северног пола, открио је Викниг Црвени Ерик. Боравећи у изгнанству због убиства, пронашавши ово острво, он се искупио тиме што је населио Исланд и постао истакнут грађанин.



Црвени Ерик

Колумбу је требало седам година да убеди шпански двор да му повери
поморску експедицију чији је циљ био проналажење нових путева за Индију.
Индију није нашао, али је зато нашао потпуно нови континент — Америку.

Пространства Тихог океана с безброј непознатих острва настањених чудним биљкама и животињама и још чуднијим људима, како се тада мислило, привлачила су Европљане још од 16. века и времена Фернанда Магелана (1480–1521). Доба просветитељства још више је распирило ову радозналост. Подвизи капетана Џејмса Кука (1728–1779) на далеким морима током друге половине 18. века одјекнули су у Европи. Многе земље које је открио доносећи моћ и углед британској круни узнемирили су супарника с друге стране Ламанша.
Недуго потом француски краљ Луј XVI и његови саветници решили су да узврате. Послаће велику научноистраживачку експедицију на пут око света. Она ће проћи све што Кук није стигао на своја три путовања (1768–1771, 1772–1775. и 1776–1779), наћи нове земље и пловне путеве, успоставити мирољубиве односе с домороцима, трговати и обогатити знања. У њој ће бити и врхунски научници и уметници. Заповедништво је поверено капетану Жан-Франсоа де Галоу, грофу од Ла Перуза. Из Бреста су ка југу испловили 1. августа 1785. године.

Изненађење око Хорна

Четрдесетчетворогодишњи Ла Перуз био је један од најцењенијих официра француске морнарице. Ветеран бројних сукоба с Британијом у којима је био рањаван и заробљаван, већину живота провео је на мору. Омиљен код својих људи, веома се дивио великом енглеском истраживачу Куку надајући се да ће постати други Француз који је опловио свет, након Бугенвила двадесет година раније. У непознато је повео два брода – фрегате „Бусолу” и „Астролаб” – с више од двеста чланова посаде.
Путовање је почело добро и, пошто су прошли екватор и бразилску обалу, неко време су безуспешно тражили фантомска острва у јужном Атлантику, забележена на многим картама. Почетком нове године доспели су до најјужније тачке америчког континента, злогласног Рта Хорн. Мноштво бродова и морнара страдало је у његовим мрачним водама, али зачудо, уместо страшних таласа, олуја, снега и леда, уобичајених на овом месту, француске морепловце дочекало је сасвим мирно море. Опрезно су обишли високу сиву стену претећег изгледа и нашли се у Тихом океану. Чинило се да им срећа станује на палуби.
Најпре су стигли у Чиле, а затим, априла 1786. године, право до Ускршњег острва чије су тајанствене статуе оставиле на њих снажан утисак.



Након што је по други пут прешла екватор, експедиција је крајем маја допловила до Хаваја, тада званих Сендвичка острва по познатом британском лорду. Наде да ће успут открити неку нову земљу у дотад непознатом делу Тихог океана нису се оствариле. Избегавши Велико острво на коме је седам година раније убијен капетан Џејмс Кук, Ла Перуз је пристао на Мауи и постао први белац који је крочио на његово тло. Французи нису имали тешкоћа с мештанима и, пошто су у карту уцртали оближња острва и снабдели се намирницама, запловили су ка крајњем северу Америке. Обале Аљаске и величанствени врх Сент Елијас угледали су месец дана касније. У међувремену су на јединствен начин решили невоље са свежим брашном на отвореном мору – изградили су ветрењаче на палубама обе фрегате!




Смртоносни вирови Аљаске

Замисао о такозваном Северозападном пролазу који би повезао Атлантски и Тихи океан око северног краја Америке вековима је заокупљала мноштво истраживача. Он би много скратио пут до богатстава Тихог океана и непотребном учинио дугу и опасну пловидбу око Јужне Америке.
Трговање тамошњим веома цењеним крзнима био је други Ла Перузов задатак на Аљасци. Али пре тога ваљало је наћи погодно сидриште и учинило се да предиван, веома дугачак и узан, залив окружен високим планинама који су управо открили нуди све што је потребно. Назвали су га „Француско пристаниште”, а данас је познато као Литуја. Међутим, како ће Ла Перуз касније написати, баш на том месту чекала их је страхота.
Док су испитивали залив, непознати вирови изненада су прогутали два чамца с морнарима. Двадесет један човек нестао је у хладним усковитланим водама, што је веома погодило Ла Перуза. Била је то прва несрећа од поласка из Француске једанаест месеци раније. Не желећи више да остаје на том мучном месту, након што је подигао мали споменик пострадалима, запловио је ка југу пажљиво уносећи линије обале у карту. Лето се већ ближило крају кад су средином септембра две фрегате стигле до Монтереја у, тада шпанској, Калифорнији. Ла Перуз је лепо примљен, али је касније сведочио и о грубом понашању Шпанаца према америчким староседеоцима, њиховом покрштавању, присилном раду и расељавању. Током читавог путовања научници су сакупљали узорке биљног и животињског света, испитивали географију и обичаје крајева које су обилазили.
Експедицију је чекао дуг пут преко целог Тихог океана све до Азије. Требало им је сто дана, али опет нису имали срећу да у том огромном пространству наиђу на неко до тада неоткривено острво. Тек неколико скромних стена и гребен на који су се замало насукали у помрачини било је све што су видели.

На Далеком истоку

Јануар 1787. године провели су у богатој португалској колонији Макао на кинеској обали. Ту су продали крзна из Северне Америке, купили кинески порцелан и део дневника послали за Француску по хроничару Дуфрезнеу. Потом су запловили ка Филипинима, поседу шпанске круне, где су најзад могли да поправе бродове и одморе посаду. Мањак морнара после несреће на Аљасци попуњен је с бродова француске Источноиндијске ескадре адмирала Д’Ентракаста. Неколико година касније судбина ће поново повезати Ла Перуза и Д’Ентракаста на начин који ниједан од њих тада није могао ни да сања.



У пролеће су „Бусола” и „Астролаб” узели курс ка северу, према Кореји, Јапану и источној обали Тартарије, како је у то доба називан простор великих азијских степа. Тај део света био је мало познат Европљанима и ту је експедиција остварила најважнија открића. Прошавши Јапанско море, Ла Перуз је испитао и у карту унео делове сибирске обале и западни крај острва Сахалин. Мореуз између најсевернијег јапанског острва Хокаидо и Сахалина који је открио касније је назван по њему.
Затим је обишао Курилска острва, северно одатле, да би у септембру упловио у залив Авача на Камчатки и руски град Петропавловск. Експедицију је ту напустио још један члан, Бартоломеј де Лесепс, са задатком да копненим путем, преко Сибира, целе Русије и Европе, прикупљена знања и документа однесе кући. Проћи ће година пре него што стигне у Француску. Пошта из Париза која је сачекала Ла Перуза донела му је вест о унапређењу.

Непријатељство Пријатељских острва

Након краћег боравка у гостима код Руса, две фрегате поново су запловиле на југ. У новембру су по трећи пут прешли екватор, али уобичајеног славља није било. Умор и чежња за домом обузимали су људе све више. Јавили су се и први знаци скорбута. Бескрајна водена површина ни овог пута није открила ништа ново, и почетком децембра дошли су до већ познатих острва Самоа.
Покушај да се ту снабдеју свежом водом донео је нову трагедију. Чамци с бродова с празним бурадима допловили су до ушћа мале реке када су их неочекивано, са свих страна, камењем и копљима напали домороци. Да све буде горе, осека коју су сасвим превидели заробила их је у плићаку. Били су изгубљени. Капетан „Астролаба” Де Лангл, физичар Ламанон и десет морнара су погинули, а још двадесет их је рањено.



Након тога пристали су накратко на Тонгу или Пријатељска острва, како их је назвао Кук, али с додатним страхом од локалног становништва и убрзо продужили ка Аустралији. Трећу Нову годину на мору дочекали су у тужном расположењу: да би испунила све постављене задатке, експедицији је требало још најмање осамнаест месеци. Крајем јануара 1788. године на хоризонту се појавила обала Новог Јужног Велса.
Усидривши се у заливу Ботани, недалеко од данашњег Сиднеја, француски истраживачи су случајно постали сведоци првог британског насељавања Аустралије. Недалеко одатле ескадра капетана Артура Филипа управо је из Енглеске довела прве осуђенике са задатком да створе нову колонију у овој дивљој и непознатој земљи. Присуство енглеских бродова Ла Перуз је искористио да пошаље вести у Француску. Како је написао, очекивао је да се врати до јуна следеће године. Средином марта његови бродови испловили су ка северу. После тога више их нико никад није видео, нити су икакве вести дошле од њих. Нестали су заувек.

Потрага

Лето 1789. године донело је Француској драматичне и судбоносне догађаје везане за почетак Велике буржоаске револуције. У њиховој сенци, две Ла Перузове фрегате, које су до тада на мору биле већ пуне четири године, нису се враћале. Време је пролазило и било је све извесније да их је задесила нека несрећа. Ипак, у превирањима и хаосу који су захватили земљу, требало је још две године да Народна скупштина пошаље тим за потрагу за несталом експедицијом.
У јесен 1791. године два брода под командом адмирала Брунија д’Ентракаста пошла су траговима последњег Ла Перузовог писма, у коме је најавио повратак на Пријатељска острва, обилазак Нове Каледоније и подручја северно од Аустралије. На путу ка Тихом океану, до Д’Ентракаста су допрле гласине о домороцима на неким острвима северно од Нове Гвинеје одевеним у француска одела. Кад су стигли тамо, нису нашли никакве трагове Ла Перуза нити његових људи. Обилазак осталих места био је једнако разочаравајући.
Нада је већ бледела када су у мају 1793. године бродови прошли поред непознатог брдовитог острва обраслог шумом, у архипелагу Санта Круз. Међутим, велики подводни гребени који су га окруживали попут прстена спречили су их да пристану и ближе га испитају. Назвавши га симболично „Острво тражења”, Д’Ентракасто је отпловио даље. Два месеца касније умро је од скорбута. Болести које су однеле већину посаде и сукоби ројалиста и револуционара међу њима, неславно су окончали ову експедицију, премда су током трагања за Ла Перузом сакупљена и вредна научна сазнања. Шта се, пак, десило њему и његовим сапутницима остало је тајна.



Још и пре ових догађаја прича о несталим фрегатама могла је да добије другачији крај. Две године пре Д’Ентракаста, поред истог непознатог острва прошао је један британски једрењак. Његов заповедник, по суровости чувен капетан Едвардс, тражио је по јужном Тихом океану побуњенике с брода „Баунти” кад је на копну приметио танке стубове дима. Закључивши да одбегли побуњеници не би давањем сигнала откривали где су, решио је да оде даље.
Током наредних година различите гласине, приче и нагађања само су помогли стварање трагичног мита о Ла Перузовој експедицији. Да се открије права судбина „Бусоле” и „Астролаба” требало је да прође још скоро четрдесет година.

Кобни подводни гребени

Године 1826. Ла Перузов нестанак и даље је био потпуна тајна, када је капетан британске Источноиндијске компаније Питер Дилон пристао на Тикопији, једном од острва Санта Круз. Ту је код становника спазио необичне европске предмете, попут сребрне виљушке и дршке мача с утиснутим љиљаном, предреволуционарним симболом Француске. Како су му рекли, они су потицали с оближњег острва које су називали Ваникоро, где су два велика брода настрадала много година раније. Изненађени Дилон закључио је да би то могао да буде само Ла Перуз! Након што је добио одобрење од надређених и опремио брод, вратио се следеће године да коначно разреши загонетку великог истраживача.
Дочекало га је негостољубиво и нездраво место, забачено вулканско острво с плажама од црног песка и густом тропском прашумом препуном комараца и гмизаваца. Било је насељено. Мноштво трагова које је Дилон нашао на Ваникору нису остављали места никаквој сумњи. Топови, сидра и делови опреме бродова лежали су посвуда. Ла Перузове фрегате настрадале су баш ту, на подводним гребенима који су се протезали око острва, истог оног које је адмирал Д’Ентракасто некада давно, несвестан страшне ироније, назвао „Тражење”. Дилон није затекао ниједног белца на острву. Неке од предмета које је нашао однео је у Француску где их је препознао Де Лесепс, последњи још живи учесник нестале експедиције.
Недуго потом до Ваникора је допловио и француски капетан Димон д’Ирвил који је такође трагао за Ла Перузом. Кад је чуо за Дилоново откриће, сакупио је још остатака и истражио место бродолома. На обали је подигнут споменик у знак сећања на страдале морепловце који постоји и данас.

* * *
Становници Ваникора у почетку нису желели да говоре о судбини Ла Перузових људи. Чинило се да се плаше освете Европљана због, по свему судећи, лошег односа према преживелима. Ипак, после неког времена Дилон и Д’Ирвил успели су да склопе потресну причу по сећањима најстаријих острвљана.
Једне ноћи страшна олуја бацила је два велика брода на гребене на западној страни острва. „Бусола” се вероватно прва разбила о невидљиве стене и потонула, а „Астролаб”, који јој је похитао у помоћ, насукао се нешто даље. Неке од преживелих који су успели да се докопају обале убили су урођеници. Други су од делова олупине више месеци градили мали брод којим су отпловили са острва. Шта се након тога десило с њима никад се није сазнало. Ипак, неколицина Француза је остала. Сасвим извесно је да су баш они покушали да скрену пажњу капетану Едвардсу три године након бродолома и Д’Ентракасту нешто касније, али узалуд. Очајни, живели су ту још дуго непрестано се надајући да ће неко доћи по њих. Наводно, последњи преживели умро је не много пре доласка Дилона, 1827. године.
Током последњих деценија на Ваникору су откривени бројни предмети с оба Ла Перузова брода. Астрономски инструменти, посуђе, новчићи, као и остаци логора који су преживели изградили на острву и кости непознатог бродоломника. Они су помогли да се баци ново светло на догађаје од пре два века. Нажалост, све околности трагичног свршетка једне од највећих научноистраживачких експедиција 18. века, с немерљивим достигнућима и доприносом науци, вероватно никад неће бити откривене до краја.




Политикин забавник

KAPIJA PAKLA: Arheolozi pronašli ulaz u svet mrtvih

Tim arheologa locirao je pećinu iz koje izlaze otrovni gasovi i za koju se u antici verovalo da je ulaz u Had.



Poznata kao Plutonova kapija, po rimskom bogu podzemlja, pećina se nalazi u blizini ostataka hrama gde su arheolozi pronašli stub sa posvetom bogu i njegovoj ženi Kori, odnosno Persefoni.

Za drevne stanovnike Mesopotamije, pakao je bio daleko mesto, preko okeana smrti, smešteno na samom kraju sveta, a za stare Grke i njihove neolitske pretke, kapije podzemnog sveta nisu bile toliko daleko.

Ranije ove godine, arheolozi sa Univerziteta Salento saopštili su da su pronašli jedan takav portal u grčko-rimskom gradu Hierapolisu na jugozapadu Turske. Tim je locirao pećinu iz koje izlaze otrovni gasovi i za koju se u antici verovalo da je ulaz u Had.



Takođe, piše “Arheologija”, u pećini Alepotripa u južnoj Grčkoj stručnjaci su nedavno pronašli dokaze koji navode na zaključak da je grčki koncept podzemlja – vidljiv u Hierapolisu – potekao još iz neolitskog doba.

Ulaz u ovu pećinu urušio se pre 5.000 godina, sačuvavši tako dokaze da su ljudi tu živeli u neolitu, kao i da su mnogi tu dolazili iz daleka kako bi sahranili svoje mrtve. Arheolog sa Milsaps koledža Majkl Galataj, koji radi na proučavanju ove pećine kaže da njegove kolege koje predvodi grčki arheolog Jorgos Papatanasopulos veruju da je ovo nalazište mitološki važno.

- Jorgos misli da su ljudi kada se pećina urušila i kada su svi otišli, uzeli ovo kulturno pamćenje i preneli ga u podzemni svet gde obitavaju mrtvi. To bi mogao da bude izvor fasciniranosti Grka podzemnim svetom – rekao je Galataj.

Bolova Piramida



Usamljeni kameni stub štrči iz južnog dela Tihog okeana- to je najviši kameni stub na svetu



Na geografskoj karti tačkica koja označava Bolovu piramidu jedva se vidi. Oni koji su se uživo susreli sa velikom hridi jedva su poverovali svojim očima. Taj obelisk je toliko visok da se čini da dodiruje nebo. Iako je u podnožju široka samo 400 m, Bolova piramida dostiže visinu preko 550 m, a to je dvostruko više od Ajfelove kule. U Ginisovu knjigu rekorda Bolova piramida upisana je kao najviši kameni toranj na svetu. Bolova piramida se nalazi uz istočnu obalu Australije, oko 700 km severoistočno od Sidneja. Samostalni letač Frensis Čičester, koji je veliku stenu video 1931. godine tokom svog leta preko Tasmanije, opisao ju je kao “široki pradavni kameni bodež”. Ali ovaj veliki ekskalibur svoje tajne ne otkriva pri pogledu s neba već iz mora.



Ispod staklene površine okeana nalazi se mnoštvo šarenih riba koje jure oko kamenih stubova i ispod lukova. Njihovo igralište je zaravan vulkanske stene, jer je Bolova piramida zapravo odavno ugašeni vulkan kojem je samo vrhostao iznad vode. Ona je samo jedan u nizu vulkana ugašenih pre sedam miliona godina.
Otad more ratuje s tom kamenom masom koja se probila kroz njegove dubine. Talasi vekovima udaraju u stene i, zahvaljujući svojoj upornosti I pomoći koju im pruža vetar, pobedjuju. Danas su vidljiva samo tri procenta prvobitne mase, a delovanje okeana smanjilo ju je na lanac ostrva i hridi.

Bolovo otkriće

Prvi čovek za kojeg se zna da je video ovu stenu bio je Henri Ligberd Bol, zapovednik broda Saplaj, koji je ovuda prošao 1788. godine prevozeći doseljenike na ostrvo Norfolk. Bol je stenu u obliku piramide nazvao po sebi, a na povratku se usidrio uz najveće ostrvo u nizu, prozvavši ga po lordu Hau, britanskom mornaričkom zapovedniku.

Марко Поло




Марко Поло (итал. Marco Polo; 1254 — 1324) је био венецијански трговац и истраживач, који је, са оцем и стрицем био један од првих Европљана са запада који су путовали Путем свиле до Кине, која се у то време звало Китај. Своја путовања Поло је хронолошки изложио у књизи „II Milione“ (Путовања Марка Пола). Полови су у Кини живели 17 година пре него што су се вратили у Венецију. У поморској бици између Венеције и Ђенове, Марко је био ухваћен и одведен у затвор, где је своју књигу издиктирао Рустичелу да Пизи. Због свега овога, Марка Пола неки сматрају једним од највећих светских истраживача, док га неки скептичнији пре виде као највећег светског приповедача прича.

Прво путовање
Седамнаест година

Породица Марка Пола потиче са острва Курцола (садашња Корчула) у Јадранском мору, где и даље постоји њихова кућа. Отац Николо и ујак Мафео били су трговци који су ишли по истоку. Њих двојица су кренули пут Азије и стигли у Кину 1266.-дошли су до Канбалика у близини Пекинга. Када су се вратили кући, донели су писмо за папу: писмо је било од тамношњег владара Кублај-кана (унук Џингис-кана), у којем је он замолио да учени људи дођу како би подучавали у његовом царству. Матео и Николо Поло су са папиним одговором кренули до Кублај-кана 1271. године. Овога пута, Николо је повео и свог сина Марка. Младић је убрзо постао миљеник, а затим и саветник Кублај-кана. Током 17 година службовања Кублај-кану, Марко Поло се упознао са великим пространствима Кине и бројним достигнућима ове цивилизације, од којих су многа била испред онога што је до тада откривено у Европи. Према причи, током боравка у Кини Марко Поло је три године био и гувернер кинеског града Јангкоуа.

Књига светских чудеса

Марко је за 17 година службе код Кублај-кана обишао многе земље Далеког истока, све до Данашње Бурме и Вијетнама. 1292. године Марку, његовом оцу и стрицу се пружила прилика да се врате натраг. 1295. након три године путовања стижу у Венецију. Преко 25.000 пређених километара и 24 године путовања у Венецију су донијели своју легендарну „одисеју“ Књига светских чудеса



II Милионе

По повратку из Кине 1295. године, породица Поло се настанила у Венецији гдје су постали сензација и својим причама о далекој Кини привлачили гомиле слушалаца. Ипак, мало им је ко веровао. У међувремену, немирни дух одвео је Марка у поморску битку 1298. године, код данашње Корчуле где је био заробљен. Током сукоба, он је био капетан венецијанске галије. Неколико месеци које је провео у затвору Марко је искористио тако што је издиктирао детаљан опис својих путовања у непознате делове Далеког истока. Његова књига "II Милионе“ ускоро је преведена на многе европске језике. Међутим, проблем с том књигом настаје у наредном периоду-оригинал је изгубљен, а до наших времена стигло је неколико верзија које су често противречне, због превода -вероватно. У сваком случају, оригинална књига је постигла велики успех у своје време-просто невероватно достигнуће за период када штампарска техника још није била позната у Европи.



Надахнуће

Маркова књига II Милионе је имала пресудан значај у доба великих географских открића. Географске карте Далеког истока су вјековима прављене по његовим путописима. Њемачки картограф Јохан Шенер је 1533. године записао иза Синае и Цереса(митских градова средишње Азије)открића многих земаља заслуга су Марка пола... обале тих земаља недавно су опловили Колумбо и Америго Веспучи Касније ће се испоставити да Кристифор Колумбо није стигао до приједела које је описао Марко Поло, јер га је на том путу зауставило копно које ће касније бити прозвано Америка. Познато је да је Колумбо посједовао једно латинско издање Маркове књиге и биљешкама које је правио током путовања упоређивао властита открића са мјестима која је Марко описао.

Мистерија

Док је Марко Поло лежао на самртној постељи, породица га је молила да призна да је измислио своје приче. Одбијајући ту молбу он је наводно рекао: „рекао сам само половину онога што сам видео“. Док већина истраживача верује да је Марко Поло стигао до Кине, недавно су се појавила мишљења да он заправо није стигао толико далеко и да је само преричавао информације које је чуо од других. Скептици наглашавају, међу бројним грешкама, да Марко Поло није поменуо кинеско писмо (веома различито од било ког европског), штапиће за јело, чај, а да се не говори о томе што није поменуо велики Кинески зид. Такође, кинеске забелешке из тог времена га уопште не помињу, упркос чињеници што је Марко тврдио да је био у служби Кублај-кана- што је збуњујуће, имајући у виду да се у Кини бележило све што се дешавало на двору. С друге стране, Марко описује друге аспекте живота на Далеком истоку у много детаља- папирни новац, велики канал, структуру монголске армије, тигрове, империјални поштански систем. Такође Јапан назива кинеским именом Ципанг. Тај помен Јапана сматра се првом појавом те земље у западној литератури.

Занимљивости

Легенде кажу да је Марко Поло упознао Италију са неким производима из Кине међу којима су сладолед, пињата и паста, а нарочито шпагете. Међутим, ове легенде се доводе у питање, пошто постоје докази да је паста у Италији позната још из старог вијека.

Венеција је у знак сећања на Марка Пола, дала његово име свом међународном аеродрому, а два сателита које је британска компанија БСБ лансирала 1989 и 1990 носе име славног путника.


Wikipedia.

Роалд Енгелбрегт Гравинг Амундсен



Роалд Енгелбрегт Гравинг Амундсен (нор. Roald Amundsen; 16. јул 1872 — 18. јун 1928) је био норвешки истраживач поларних предела. Он је водио Антартичку експедицију од 1910. до 1912. која је прва стигла до Јужног пола.

Амундсен је рођен у породици норвешких бродовласника и капетана. Инспирисан експедицијом Фритјора Нансена на Гренланд 1888. године одлучио је да свој живот посвети истраживању.

Нестао је приликом једне спасилачке мисије 1928. године.

Прве експедиције

Прикључио се Белгијској експедицији на Антарктик (1897–1899) као други официр. Под вођством Адриена де Герлаха, њихов брод „Белгика“ је постао први брод који је приспео на Антарктик. На броду је био и амерички доктор Фредерик Кук. Верује се да је Кук спасио посаду од скорбута што је била важна лекција за Амундсенове будуће експедиције.



Откриће Јужног пола

Норвешки истраживач поларних области Роалд Амундсен је 1909. године решио је да крене у освајање Северног пола. Након разочарања које је доживео сазнавши да га је у томе предухитрио амерички истраживач Роберт Пири, доноси одлуку да своју флоту преокрене у правцу Јужног пола. Најпре се искрцао у Заливу китова у Росовом мору 20. октобра 1911. године, а даља истраживања је наставио пешке. После 55 дана пешачења, тачније 14. децембра 1911. године са још пет сапутника стиже на Јужни пол, и за два дана истражује околину у пречнику од 20 km. Безбедан повратак су обезбедили тако што су на сваком степену географске ширине постављали по једно складиште хране и опреме као и високе ледене путоказе.

Две недеље после Амундсена на Јужни пол се упутио и енглески поморац Роберт Скот са своја два друга. Како им се брзо изгубио сваки траг, екипа за спасавање је кренула у потрагу и на 79°50’ ј. г. ш. пронашла их мртве. На основу дневника Роберта Скота који је том приликом пронађен дошло се до сазнања да су стигли на Пол 17. јануара 1912. године, где су угледали норвешку заставу. Разочарани кренули су натраг. Све време пута пратила их је страховита мећава. Оставши без хране и опреме, потпуно смрзнути, нису успели да стигну до полазне базе.
Најзагонетније питање за истраживаче Антарктика било је: шта представља простор између Росовог и Веделовог мора – мореуз или копно.

Совјетски географ С. В. Колесник изнео је мишљење да је Антарктик јединствено копно и да између Росовог и Веделовог мора не постоји никакав мореуз. Убрзо после тога, британски истраживач сер Вивијан Фукс доказује да Антарктик није јединствено копно, већ да је раздвојен мореузом испуњеним ледом. Фукс је за четири месеца (децембар 1957 – март 1958) прешао 2800 km правцем претпостављеног мореуза (од базе Шеклтон на Веделовом мору према бази МекМердо на Росовом мору). На сваких 30 до 50 m мерио је дебљину леда методом бушења и праћења сеизмичких покрета изазваних употребом експлозива. Фуксова истраживања дала су један од најдрагоценијих доприноса у науци у току Међународне геофизичке године.



Амерички контраадмирал Ричард Берд је водио више експедиција на Антарктику, од којих су четири нарочито значајне.

Прва експедиција је организована 1928. год. када су употребљена два велика брода, пет великих авиона, око 100 ескимских паса и у оно доба најсавременија опрема. Та експедиција снимила је и картирала око 400.000 квадратних миља у области Росовог мора. 28. новембра 1924. године Берд је са три друга први прелетео Јужни пол.

Друга Бердова експедиција изведена је од 1933. до 1935. године. У њој је учествовало неколико десетина научника из 22 природне науке. Берд је сам провео поларну зиму у једној метеоролошкој станици на 80° ј. г. ш. тј. на месту удаљеном 180 km од базе. Путем радио везе Берд је слао редовне метеоролошке извештаје. По повратку у домовину био је почаствован дочеком од стране тадашњег председника САД.

Трећа Бердова експедиција трајала је од 1939. до 1941. године. Тада су уведени нови, модерни „снежни крсташи“ тј. огромни аутомобили и авиони специјално направљени за слетање и узлетање са снежних површина.

У четвртој Бердовој експедицији (1946. – 1947.) учествовало је 4.000 људи. Иако је имала претежно војно-стратешки карактер, она је дала и значајне научне резултате. Тада су у области Јужне Викторијине земље откривене између планинских венаца такве долине у којима нема снега и леда. На 89°45’ откривена је површина са језерима која се не замрзавају. На једно такво језеро спуштао се Бердов хидроавион и том приликом су вршена разна хидро-биолошка испитивања. Откривене су и неке до тада непознате планине више од 6000 m, као и један залив близу Грејамове земље, површине 170.000 квадратних километара (65.000 квадратних миља), који је 300 km увучен у копно. Многи до тада неиспитани унутрашњи делови копна прокрстарени су тракторима. Берд је тада по други пут авионом прелетео Јужни пол.

Na današnji dan Da Gama oplovio Rt dobre nade

Na današnji dan, 1497. godine, čuveni moreplovac Vasko da Gama došao je do tačke na krajnjem jugu Afrike poznatog kao Rt dobre nade i tako ušao u istoriju.

Da Gama je u potrazi za pomorskim putem do Indije sproveo dve ekspedicije između 1497. i 1502.

Portugalska ekspedicija krenula je sa reke Tagus 8. jula 1497. sa posadom od 148 ljudi i tri broda Sao Gabriel, Sao Rafael i Berio kao i teretnim brodom s namirnicama.

Da Gama je bio na čelu Sao Gabriela, dok je njegov brat Paulo bio kapetan Sao Rafaela.

Gotovo četiri meseca plovili su Atlantikom bez kopna na vidiku, dok 4. novembra nisu stigli do zaliva koji je De Gama nazvao Sveta Helena, odnosno Sveta Jelena, prema majci cara Konstantina Velikog.

U blizini ušča reke Berg istraživači su popravljali brodove i tražili vodu i po prvi put se susreli sa plemenom Koikoi.

Zbog nesporazuma, članovi plemena bacili su nekoliko kopalja na moreplovce i pogodili De Gamu u nogu. To ga međutim nije zaustavilo. Prateći vetar, Portugalci su obišli Rt Dobre Nade 22. novembra i tri dana kasnije ukotvili brodove uz Santa Bras.

Oštećeni teretni brod su oslobodili namirnica i zatim ga spalili, dok je De Gama razmenjivao poklone sa Koikoi narodom.

Međutim, uvredili su to pleme uzevši vodu za piće bez dozvole poglavice i izazvali pravi haos.

Naoružani kopljima, saplemenici su se razbežali čim je ispaljeno prvo topovsko đule.

Nakon dolaska do obale Natal, a zatim do Mozambika, gde mu je sultan posle obostranog nepoverenja, u znak dobre volje ponudio vodiča za put do Indije. Posle opasnih susreta sa muslimanskim trgovcima, konačno su stigli u Indiju 20. septembra 1498.


b92

Pustolovi u ‘tuđim dvorištima’


Istraživači često stavljaju na kocku svoj život i zdravlje te kreću u potragu za najzabačenijim područjima na svijetu.

Francuska pustolovka Alexandra David-Neel napisala je da je od svoje pete godine “žudjela da ode izvan svoga dvorišta, da krene cestom koja tim putem prolazi te da se uputi u nepoznato”.

Ta duboka želja da se istraži neistraženo pokretala je mnoge pustolove. Neki drugi, poput švedskog geografa Svena Hedina, bili su nadahnuti zapisima ranijih putnika. A neke je pak potaknula neutaživa žeđ za znanjem o prirodi našeg svijeta. Neovisno o motivaciji, čini se da istraživačka strast ljude u potpunosti zaokupi i tjera ih da se izlože najekstremnijim tjelesnim naporima.

David Livingstone smatra se najvažnijim europskim istraživačem Afrike.

Godine 1849. prešao je pustinju Kalahari i postao prvi Europljanin koji je ugledao jezero Ngami. Godine 1851. praćen svojom suprugom i djecom stigao je na rijeku Zambezi. Na drugoj ekspediciji (1852. – 1856.), tragao je za putem koji vodi od istočne ka zapadnoj obali. Tada je prešao put koji vodi sjeverno od Cape Towna do Zambezija i potom preko Luande do Atlanske obale. Poslije je pratio tok rijeke Zambezi slijedeći je do Indijskog oceana – tako je otkrio čuvene Viktorijine slapove (nazvao ih je po svojoj vladarici, kraljici Viktoriji).

Putujući u nizvodno u kanuu, stigao je do slapova 16. studenoga. Zaustavio se na otočiću na samom rubu slapova i primijetio kako naizgled čitava rijeka pred njim nestaje. Zapisao je:

Izgledalo je kao da se gubi u zemlji, a nasuprotna strana pukotine u kojoj je nestajala bile je udaljena samo osam stopa. Nastavio je: Nisam to shvaćao sve dok se pužući nisam dovukao do ruba i pogledao veliku raspuklinu koja je sezala od jedne obale do druge i vidio da rijeka široka tisuću jarda skače u dubinu stotinu stopa, a onda se odjednom stišće u prostor od 15 ili 20 jarda. (…) Najdivniji prizor koji sam ikada vidio u Africi.

Livingstoneove ekspedicije uzrokovale su reviziju svih postojećih mapa. Kada se vratio u Veliku Britaniju (1856.) smatran je velikim istraživačem, a njegova knjiga Misionarska putovanja i istraživanja u Južnoj Africi (Missionary Travels and Researches in South Africa) iz 1857. godine učinila ga je slavnim.

Henry Morton Staneley odlučio je istražiti rijeku Kongo kad je 1873. godine čuo da je umro David Livingstone, kojem se jako divio.

U studenome 1874. Stanely je krenuo s istočne obale s 350 članova ekspedicije. Najprije su otišli do jezera Victoria, noseći malu brodicu s jednim jarbolom, Lady Alice, u dijelovima. Brodicom su oplovili jezero Victoria i jezero Tanganyika te ustanovili da se ne izlijevaju u Kongo.

Kada je ekspedicija stigla do Nyangwe na rijeci Kongo u listopadu 1876., Stanley je zatražio pomoć od Tippua Tiba, arapskog trgovca robljem i krenuo na sjever s otprilike 1000 ljudi. Napredovali su sporo i teško, a Arapi su ih napustili u prosincu nakon što su prešli 320 km. Stanley je pribavio nekoliko kanua i nastavio putovanje rijekom i kopnom, uputivši se putem u 30-ak bitaka s tamošnjim plemenima. Do mora je u kolovozu 1877. stiglo samo 114 članova Stanleyeve ekspedicije. Sir Henry Morton Stanely ucrtao je rijeku Kongo na zemljovide.

Već spomenuta parižanka Alexandra David-Neel putovala je pješice preko Tibeta 1924. godine i postala prvom Europljankom koje je ušla u zabranjeni grad Lhasu.

Plan Ernesta Shackletona da 1914. godine preko Antartike prijeđe pješice s 27 ljudi osujećen je kad se njegov brod razbio na ledu. Ekspedicija je provela dvije zime u uvjetima strašne hladnoće, ali su na kraju spašeni jer je Shackleton čamcem doplovio do otoka South Georgia i doveo pomoć.

Kada je američki prirodoslovac Roy Chapman Andrews poveo znanstvenike u pustinju Gobi u Mongoliji 20-ih godina 20. stoljeća, njihovo je zanimanje za orlove dovelo do velikog otkrića. U blizini jednog orlovskog gnijezda pronašli du jaja dinosaura stara 95 milijuna godina. Bio je to prvi dokaz da su dinosauri legli jaja.


Švedski geograf Sven Hedin proveo je 40 godina izrađujući zemljovid središnje Azije; pri tom je često putovao na devi. Godine 1894. popeo se na jaku na gorje Pamir, više od 6000 metara. Hedin je 1895./96. prvi uspio proći kroz Takla Makan.

alfaportal