Djura Jakšić

**Učlanjen** : 28.03.2011

Djura Jakšić

Djura Jakšić Djura_jaksic_small

Djura Jakšić je rodjen kao najstariji sin u svešteničkoj kući u Srpskoj Crnji.Trebalo je da produži svešteničku lozu u svom rodnom mjestu, ali je ipak, poslije završene osnovne škole obradnog karaktera u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu, otišao u Temišvar da uči slikanje.

Uoči 1848. godine bio je student umjetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih dogadjaja morao da je napusti.Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danjiela čuvenog slikara tog doba.Tamo traži sopstveni umjetnički izraz i produbljuje znanje njemačkog jezika.U bogatoj biblioteci svoga učitelja upoznao se sa klasičnim delima evropske književnosti,nemačke i engleske u prvom redu.

U Danijelovoj kući pored Jakšića slikara nazire se i Jakšić pesnik,no on je još uvek u ubedjenju da je slikarstvo njegova životna staza.Burni revolucionarni dani 1848. godine prekinuli su njegov uspon u slikarstvu.Tada on učestvije u borbi protiv madjarskih revolucionara boreći se u ime pravde i slobode.U Beogradu se u nedostatku materijalnih sredstava prihvata fizickog rada.Poslije toga dvije godine provodi u Becu gdje se upoznaje sa Brankom Radicevicem i Djurom Danicicem i gaji prema njima duboko postovanje.Upznaje se dublje sa stvaralastvom Getea,Silera,Sekspira i Petefija koji je ostavio na njega njdublji utisak. Njegovi poetski prvenci ugledali su svjetlost dana u 'Serbskom letopisu' 1853. godine.Iz Beca je poslije kraceg boravka u domovini,otisao u Minhen na Umjetnicku akademiju.Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i poceo da zivi od slikarskog rada.Medjutim,piše i pesme i štampa ih u 'Sedmici' s potpisom Teorin.

1856. je prešao u Novi Sad i tamo bio u društvu svojih prijatelja iz Beča,okupljenih oko novosadskih listova 'Sedmica' i 'Dnevnik'. Početkom 1857. godine radi kao učitelj u zabačenim selima istočne Srbije,Podgorcu i Sumrakovcu.

Iduće godine radi kao učitelj crtanja u institutu za vaspitanje kćerki obogaćene trgovačke burzoazije.U leto 1860. godine radi kao učitelj u Požarevcu i tamo se ženi,posle čega ide u Beč.

Na povratku iz Beča proveo je izvesno vreme u Novom Sadu slikajući,gde je počeo da piše i dramu.Posle ovoga radi u državnoj službi u Požarevcu,Kragujevcu,Jagodini,Kragujevačkoj Rači i Sabanti.

1871.godine otputšen je iz državne službe i bio primoran da slika po celoj Srbiji radi opstanka.Uz pomoć Stojana Novakovića 1872. godine bio je postavljen za korektora državne štamparije u Beogradu.Iako mu je život sada bio nešto snošljiviji,Jakšić je još kuburio sa materijalnim teškoćama,a uz to je i obolio.Ubrzo je umro,novembra 1878. godine.

Njegova najpoznatija djela su:

Pesme: 'Gdje ja', 'Na Liparu', 'Padajte braćo' , 'Otadzbina', 'Jednoj nestašnoj devojci', 'Bojna pesma' . 'Kaludjeri' Pripovetke:Sirota Banaćanka', 'Na mrtvoj straži', 'Srpsko čobanče', 'Seljaci', 'Bela kućica', 'Komadić švajcarskog sira'

Drame: 'Seoba Srbalja'. 'Stanoje Glavaš' , 'Jelisaveta, kneginja crnogorska'

romantizam.com

**Učlanjen** : 28.03.2011

Poezija

Djura Jaksic je poceo svoje knjizevno stvaralastvo lirskim pjesmama, kao i svi knjizevnici njegovog doba.On najvise pise u 1856.,1858. i 1862.godini, kada je boravio u Kikindi,Novom Sadu,Becu i selima istocne Srbije.Pjesme napisane u tim mjestima izrazavaju Jaksicevu subjektivnu reakciju na okolnosti u kojima je zivio.Pjesme napisane u Kikindi pune su gorcine,tuge i jetkosti,a ponekad je izrazena i pjesnikova rezignacija.Pjesme iz Novog Sada pokazuju da pjesnikov unutrasnji zivot razdire nesaglasnost njegovih teznji sa drustvenom stvarnoscu,a pjesme iz sela istocne Srbije odraz su usamljenog i bespomocnog covjeka.On je u to doba napisao nekoliko veoma osjecajnih pjesama,prelivenih sjetom i tugom.Boravak u Becu sa zenom predstavljao je srecni period Jaksiceva zivota te su pjesme iz tog perioda odraz zivotne radosti Djure Jaksica.

Najizrazitija crta Jaksiceve lirike je revolt pobunjene licnosti.Cjelokupna njegova licnost buni se protiv drustvene stvarnosti koja razara ljudima snove o ljepom zivotu.On je pomalo i uplasen jer se osjeca bespomocan u okrutnoj sredini.Medjutim,revolt u Jaksicevim pjesmama nije izrazen iskljucivo u formi zbunjenosti,pometenosti i pomirenja sa takvom stavarnoscu.Heroizam je najbitnija crta revolta u Jaksicevoj poeziji i u njemu se sukob izmedju pjesnikove licnosti i njegove sudbine najcesce izrazava.Njegov revolt je cesto izrazavan i u obliku ljute mrznje prema drustvenim snagama koje sputavaju covekovu licnost.Jaksic se u poeziji brzo izvukao iz romanticarskog neodredjenog buntovnistva protiv neodredjene stvarnosti.Heroika u poeziji Djure Jaksica izrazena je vrlo cesto u formi patriotizma.Za njega se i kao pjesnika ikao covjeka s pravom moze reci 'veran je bio narodu svom'.U njegovim pjesmama je izrazena duboka ljubav prema proslosti.On velica srpsku slavu i odusevljava se moralnim kvalitetima srednjovijekovnih vitezova.Djura Jaksic je napisao i izvjestan broj ljubavnih pjesama,iako ne predstavljaju najveci domet u njegovom stvaralastvu.

Cjalokupna poezija je orijentisana je prema buducnosti.U ceznji za boljim danima rodili su se u njegovoj lirici duboka vjera, nada, zanos i odusevljenje.

**Učlanjen** : 28.03.2011

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

**Učlanjen** : 28.03.2011

Padajte braco

Padajte, braco! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braco, junaci, ljudi!
Za propast vasu svet ce da zna...
Nebo ce plakat dugo i gorko,
Jer nece biti Srbina...

Mi nesmo braca, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braca - oh, boze moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen cas?
Ta zar bi tako - oh, braco draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Sto nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' gresno, nije li grozno -
Krv dece vase gledamo mi!...

A gde je pomoc, il' suza bratska?
Il' "Juris, rode, za brata svog!"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!...

Al' opet, gresan, gresno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi - kipi i ceka -
Al' ne da djavo... il' ne da bog!

1862.

**Učlanjen** : 28.03.2011

Gdje ja

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat' mnijem,
Tu ću u plač pasti.

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.

- Skoro sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al' kraj mome vaju
Nikad neće doći.

**Učlanjen** : 28.03.2011

Veče

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo cuti, ne mice se nista,
Ta najbolji vitez pade sa bojista!
U srcu se zivot zastrasenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu zale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.-
Nemo potok bezi - ko zna kuda tezi?
Mozda grobu svome - moru 'ladjanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoc nadje,
Sve je izumrlo - sad mesec izadje!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...

1857.

**Učlanjen** : 28.03.2011

Jednoj nestasnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Dajes mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li sala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si dosla zluradice,
Da me varkas, da me jedis?
Izmucene stare grudi
Da povredis, da pozledis?

- Ja te ljubim!... Tvrdis, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, duso, tesko pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra ziva -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

1875.

**Učlanjen** : 28.03.2011

Putnik

Uvek na opazu
Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
Sveta pregolema,
I doma bi iso
Al vec doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
Postase srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
Telo iste mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i ..

1855.

**Učlanjen** : 28.03.2011

Ponoc

...Ponoc je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duse to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni cas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoci
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pucini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Mozda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu vise ne cuje?
Pa zvezde placu, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se cuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide navise?
Il' bolnik kakav tesko uzdise?
Il' andjo melem s neba donosi?
Il' ostru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Mozda se krade, da nam popije
I ovu jednu casu radosti?
Il' mozda, suza ide zalosti?
Da nas orosi tuzna kapljica?
Ili nam mrtve vraca zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata skrinuse...
O, duse! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtase grudi,
Mnogo mi srca cepase ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo gresio
I s hladnom smrcu sebe tesio;
Mnogu sam gorku casu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!...
Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim nasim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bliznjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laz se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
A nevera se sa njima druzi...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Zivot je, majko, vrlo zalostan...
. . . . . . . . . . . . . . . .

1966.

Gost

Vece
Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo cuti, ne mice se nista,
Ta najbolji vitez pade sa bojista!
U srcu se zivot zastrasenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji..
A slavuji tiho uz pesmicu zale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.
Nemo potok bezi - ko zna kuda tezi?
Mozda grobu svome - moru 'ladjanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoc nadje,
Sve je izumrlo - sad mesec izadje!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!

Gost

Orao
Blizo do neba gora je čarna,
ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna
Prezro je davno prezreni svet..
Po tamnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s' čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.
Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčan zrak...
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kaplje zemaljski mrak.

Gost

Mila

"Vina, Mila!" orilo se
Dok je Mila ovde bila,
Sad se Mila izgubila.
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku malih,
- Ma se rasto bela sveta -
Meto čaše od bermeta
Otrova bi progutali -
Ana toči, Ana služi
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra, ko da peva,
Ko da žedni, ko da pije,
Ko li brigu da razbije...?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Gost

Nebo

Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja;
Zagrli me, raju moj!
Tude bele ruke sklopi,
Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,
Dok se teret ne izgubi,
A srce ne rastopi -
Ne izgori život moj!

Gost

Gdje ja

Gde ja secer sijem,

Tu otrov izrasti;

Gde ja pevat' mnijem,

Tu cu u plac pasti.

Gde na druga brojim,

Tu krvnika imam,

Gde ja lovor svojim,

Trnom venac primam.

- Skoro sveca kraju,

Danak crnoj noci,

Al' kraj mome vaju

Nikad nece doci.

Gost

Putnik

Uvek na opazu
Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
Sveta pregolema,
i doma bi iso
l vec doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
Postase srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
Telo iste mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i ..

Gost

..Ponoc je.

U crnom plastu nema boginja;

Slobodne duse to je svetinja...

To gluvo doba, taj crni cas -

Al' kakav glas?

Po tamnom krilu nema ponoci

Ko grdan talas jedan jedini

Da se po morskoj valja pucini -

Lagano huji - ko da umire,

Il' da iz crne zemlje izvire?

Mozda to dusi zemlji govore?

Il' zemlja kune svoje pokore?

Il' nebo, mozda, dalje putuje,

Da moju kletvu vise ne cuje?

Pa zvezde placu, nebo tuguje,

Poslednji put se s zemljom rukuje...

Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da zemlji vise ne svane?

Zar da ostane -

Tama?...

I hod se cuje -

Da l' ponoc tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi -

Ko da sa onog sveta dolazi?

Il' kradom oblak ide navise?

Il' bolnik kakav tesko uzdise?

Il' andjo melem s neba donosi?

Il' ostru kosu da ga pokosi?

Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...

Mozda se krade, da nam popije

I ovu jednu casu radosti?

Il' mozda, suza ide zalosti?

Da nas orosi tuzna kapljica?

Ili nam mrtve vraca zemljica?

Gost

Vrata skrinuse...

O, duse! O mila seni!

O, majko moja! O, blago meni!

Mnogo je dana, mnogo godina,

Mnogo je gorkih bilo istina;

Mnogo mi puta drhtase grudi,

Mnogo mi srca cepase ljudi;

Mnogo sam kajo, mnogo gresio

I s hladnom smrcu sebe tesio;

Mnogu sam gorku casu popio,

Mnogi sam komad suzom topio...

O, majko, majko! O, mila seni!

Otkad te, majko, nisam video,

Nikakva dobra nisam video!...

Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,

Kad ono tiho tkanje ne cuje,

Sto pauk veze zicom tananom

Nad onim nasim crnim tavanom,

Medju ljudma si - medju bliznjima -"

Al' zlo je, majko, biti medj njima!

Pod ruku s zlobom pakost putuje,

S njima se zavist bratski rukuje,

A laz se uvek onde nahodi

Gde ih po svetu podlost provodi;

Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,

A nevera se sa njima druzi...

O, majko, majko, svet je pakostan -

Zivot je, majko, vrlo zalostan...

Gost

Osmeh

Volem slusat morskijeh talasa

Strahovitu smrtonosnu jeku,

I nozeva krvozednu seku,

I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,

I urlanje lavova svirepo:

Nego osmeh umereni lepo

S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,

Sablja sece, grmec grom obara -

Al' toliko pokora ne stvara,

Kao osmeh covecijeg jeda.

Gost

Nedelja

Sa toronja nedeljicu
Prvo zvono kad označi,
Svaka majka svoju decu
U svečano preoblači.

Drugo zvono kad zazvoni,
Majka s decom u hramu je;
Pobožno se mole oni —
I Bog njine molbe čuje.

Kad oglasi nedeljicu
Zvono treće, starac stari
Slabu vodi on dečicu,
Kojom tuga gospodari.

Kuda starac decu vodi?
Kuda li će za njim, mladi?
Ide ćerku da pohodi
sa sedmoro unučadi.

Groblju ide, Boga moli
Sa sedmoro siročadi:
Sebi ćerku da izmoli,
Njima majku da povrati.

Tu se silna suza roni,
Gde se majka oplakuje.
Pobožno se mole oni —
Al' im molbe Bog ne čuje.

Gost

Sve je prošlo...

Sve je prošlo što mi se mililo,
Mojih dana prispelo je veče;
Čini mi se u snu mi se snilo —
San je bio — al' i san proteče!...

Imah momu koja me volela —
I danas mi za njom srce vene;
Duša bi mi ostavila tela,
Te devojke kad se opomene!

Već sam s njome staj'o pred oltarom,
Da postignem što mi srce žudi,
S plamom srca, sa ljubavim žarom —
Al' smrt njena od sna me probudi.

Mislio sam sred mačeva ljuti',
Gde junaci svome gnevu gode,
Bolnom srcu mrku krv prosuti
Na bojištu srbinjske slobode,

Al' san ode k'o prolećni sneže,
Krv ne osta srca na bojištu,
Na njem' zmija k'o da otrov leže,
Prošlosti ga tako rane tištu!...

Gost

Osećam...

Osećam miš'cu snažnu i jaku,
U srcu krvi, u krvi boj —
Pa gde je časak?... U tome času
Da prsne krvca za narod moj!

O, gnjili svete, truleži sramna,
Skapaćeš tako u miru tom!
Il' će te neba vihor razorit',
Il' božja gneva grmeći grom.

Il' će ti Marko — kad jednom dođe —
Topuzom žića zagatit' tek...
Il' padaj, majko sveta i ljudi,
Il' rađaj ljude i rađaj vek!

Gost

Moja Milka

Često plamom plane lice,
Zažare se jagodice;
Kao da me muče, biju,
Rumen dođem do očiju.

S otim žarom u obrazi
Da me nešto Milka spazi!
Zacelo bi pomislila
Da se ljubav u krv slila.

Zaljubljena, umiljata,
Pala bi mi oko vrata;
Oseć'o bi' srce njeno,
Kako igra, razdraženo;

A oko me čarno gleda,
Bijele me ruke grle,
Usnice su slatkog meda
Na mojima izumrle. —

— Oj, devojko! Oj, anđele!
Odvij tvoje ruke bele!
Meka ruka tvrdo steže,
Poljupci me sagoreše!

Plamti lice, srce gori,
Tebe ljubav žarka mori —
Ali mene, raskidane
Mladog srca stare rane!...

— Ah, klonuše ruke bele,
Stišaše se grudi bajne,
Medna usta ništ' ne vele,
Ali zbore suze sjajne!...

Gost

Na Liparu

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet —
Pa dođoste samo, da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?...

Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti,
Kao ti...
— Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,
Sa zumbulom
Šaren-rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi,
Srca topiti...
— Điju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbeg'o me maj,
A na duši osta, k'o skrhana biljka,
Il' k'o tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Gost

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, preteć' suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tamnih[3] to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, k'o piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protib dušmana
Dedovi tvoji voljno slágali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo, preziruć',
Dušmana čekat' čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema,
Nogom ćeš stupit', možda, poganom.
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
»Otadžbina je ovo Srbina!«

Gost

Padajte, braćo!

Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat' dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, Bože moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako — oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno —
Krv dece vaše gledamo mi!...

A gde je pomoć, il' suza bratska?
Il' »Juriš, rode, za brata svog!«?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja Bog!...

Al' opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al' ne da đavo... il' ne da Bog!

» Djura Jaksic - Pesme
» Đura Jakšić
» Najveći Srpski naučnici i pronalazači