Djevojka s bisernom naušnicom, znana i kao "Mona Lisa sjevera"
Ni posle nekoliko vekova niko nije otkrio ko je devojka sa čuvene Vermerove slike "Devojka sa bisernom minđušom". Ne zna se ko je ona, služavka ili ljubavnica, i sve oko nje je obavijeno velom misterije. Kada su je otkrili 1882. godine, bila je prljava i zapuštena. Slika "Devojka sa bisernom minđušom" iz 1665. godine u međuvremenu je priznata kao remek-delo. Njene pune crvene usne, sjajne oči i čarobni pogled preko ramena bude u čoveku radoznalost da sazna ko je ona. Istoričari umetnosti nisu čak sigurni da je Vermer imao model za sliku. - To nije devojka, već idealizovana slika. Vermera nije zanimala fotografska sličnost - rekao je direktor muzeja Mauritshojs Frederik J. Dipark. Knjiga i film o remek-delu iz 17. veka uticali su da se za 40 odsto poveća posećenost muzeja u kojem je od 1903. godine izloženo čuveno platno. Pre snimanja reditelj Peter Veber je u nekoliko navrata posetio muzej, a glumci Skarlet Johanson i Kolin Firt razgledali su platno i slušali Diparkovu priču o Vermerovom opusu. Premijera filma u decembru prošle godine je privukla pažnju na Delft, Vermerov gradić udaljen oko 13 kilometara od Haga. Iako je Hag samo na sat vremena kočijama od Delfta, Vermer nije nikada posetio taj grad. Prema rečima istoričara, 80 odsto Delfta je ostalo isto kao za vreme Vermera. Ništa se, međutim, ne zna o Vermerovom životu. Vermer je umro siromašan 1675. godine. Ne zna se gde se nalazi njegov grob iako je njegova smrt registrovana u staroj crkvi Delfta. Mala nadgrobna ploča je u prošlom veku postavljena u crkvi. Vermer je ostao nepoznat javnosti do 19. veka, kada su se pojavile njegove prve slike iz privatnih kolekcija. Ni "Devojka sa bisernom minđušom" nije odmah bila zapažena. Prvi trag njenog postojanja datira iz 1882. godine, kada ju je za 2,30 guldena kupio kolekcionar Arnoldus Andries de Tomb . Dvadeset godina kasnije, kada je De Tomb sliku poklonio muzeju, bila je procenjena na 40.000 guldena. Platno danas nema cenu. Muzej odbija da otkrije na koliku sumu je slika osigurana, kada je, u retkim prilikama, pozajmljuje za neku izložbu. Nedavno autentifikovana Vermerova slika, 36. po redu, uskoro će postati njegovo prvo delo koje će se pojaviti u prodaji u poslednjih 80 godina. Aukcijska kuća Sotbi je saopštila da očekuje da će slika "Mlada žena sedi za klavsenom" biti prodata za više od 5,4 miliona dolara. Dipark, koji je bio u timu za stručnu ekspertizu slike, izjavio je da postoje zapisi o još najmanje dve Vermerove slike. Dipark smatra da postoji mala verovatnoća da budu pronađene. Postavlja se pitanje ko je devojka sa bisernom minđušom? Da li je to bila Vermerova kćerka? Kćerka mecene? Ili služavka? - Divno je to što ne znamo. Sve je misterija. Na taj način možemo da maštamo. Bilo bi razočaranje otkriti tajnu - zaključio je Dipark.
Pogled na Delft (niz. Gezicht op Delft) je ulje na platnu nizozemskog slikara Johannesa Vermeera koji je obilježio nizozemsko slikarstvo u 17. stoljeću. Riječ je o djelu kojim je Vermeer naslikao svoj rodni grad te je jedno od njegovih najpoznatijih radova.[1] Slika je nastala kada prikazi grada nisu bili uobičajena pojava u slikarstvu dok je slikar koristio poentilistički stil kao i u ranijem djelu Malena ulica.
Djelo se nalazi u haškom muzeju Mauritshuis te se spominje u djelu U potrazi za izgubljenim vremenom francuskog književnika Marcela Prousta.
2011. godine Kraljevska nizozemska kovačnica je prigodno izdala zlatne i srebrne kovanice sa slikom Pogleda na Delft.[2]
Slikar koji je poznavao dubinu važnosti ličnog prostora i promenu koja pojedinca može da zadesi u njoj bio je Johanes Vermer (poznatiji kao Vermer iz Delfta). Kompozicionu i hromatsku harmoniju njegovih platna (često na ivici dokolice i monotonosti), meditaciju likova koje portretiše često razbija jedva primetna dramatičnost i lični sukob. Štur je u korišćenu svetlosti (iako ne toliko koliko njegov amstersdamski kolega Rembrant), vrlo temeljan u pronalaženju izvora svetlosti na svojim platnima, dobro naučen tehnikama; poigravanje iluminacijom je najzabavnija i "najnevaljalija" odlika njegovih platna. Vermer slika uvek u onom trenutku kada se subjekat okreće ka izvoru svetlosti, u trenutku kada se spaja sa tim svetlom. Pastelna mutnost njegovih slika je dozirana, prostor koji Vermer koristi na svojim delima je širok, ne dubok, a balansiranost kompozicije ga čini baroknim slikarem sans parallele.
Svi ovi elementi zajedno sačinjavaju atmosferu koja izdvaja njegova dela od ostalih nastalih u istom periodu i na istom prostoru (Vermerov poantile miran je i ujednačen). Značajni detalji koji prepliću konce Vermerove naracije, slični priči u priči su slike koje se nalaze na zidovima na njegovim platnima. Vrlo je jasno da se ne nalaze tu slučajno i da često govore o naznačenom, ali suptilno prikazanom psihološkom stanju subjekta platna. Takođe, zanimljiv je i čest nedostatak religijskih motiva (čak ni u naznakama). Neka njegova platna odlikuje i neobičan ugao posmatranja, posebno kada treba da prikaže čest barokni motiv pisanja, ili primanja ljubavnog pisma. Nekada umetnik kao da delimično skriva prizor koji slika draperijom, ili zavesom, što daje na teatralnosti.
O prostoru u koji Vermer smešta svoje scene treba i spomenuti da se radi uvek o iste dve prostorije (slučajno, baš one u kući u kojoj je živeo i stvarao), o podu sa crno-belim romboidima (koji ostavlja značajan efekat) i jednom jedinom prozoru (skoro uvek prisutnom), čak i kada slika prostor izvan kuće. Osvetljenje često dolazi od prozora, ponekad od posmatrača, a ponekad od samog simboličnog čina stvaranja koje neki od likova čine (na Devojci sa bisernom minđušom je vrlo neobično jedini izvor svetla naslovna minđuša). Čest je motiv muzike, ljupko prikazan prisustvom muzičkih instrumenata , ne samo zato što je muzika bila integralan i važan deo svakodnevnog života, već možda i kao simbol nadahnuća.Dokaz za to je na njegovom platnu: Slikar i njegova inspiracija (navodni autoportret) vrlo eksplicitno naglašen - svetlost dolazi sa one strane na kojoj je model, materijalizovana Muza - verovatno ne slučajno.
[You must be registered and logged in to see this image.]Onome šta njegovi likovi misle i osećaju, teško se može pristupiti. Umetnik ima dovoljno veštine da postavi sebe kao barijeru između intimnosti sveta koji slika i posmatrača. U oči pada njegova sposobnost da uhvati fotografski trenutak, gotovo impresionistički; skoro svaki drugi barokni slikar bi takav žanrovski trenutak učinio patetičnim, banalnim, čak dosadnim. Predostrožnost sa kojom on to radi daje posmatraču utisak opominjućeg. Vermerov efekat leži u suprotnosti poručivanja posmatraču da je na granici sa voajerizmom i da treba da skrene pogled, ostavi ga u svojoj tihoj drami i posmatrača kome ovakav prikaz u intimni svet upravo privlači pažnju i tera ga da ne skrene pogled. Ipak, nigde se ni na jednom njegovom platnu ne pokazuje diskontinuitet, ni jedan njegov lik ne prekida sa onime što čini (čak ni Devojka sa bisernom minđušom koja gleda direktno u posmatrača).
Mnogo pažnje Vermer posvećuje prikazivanju muzičkih instrumenata na svojim platnima - značajan broj njegovih platna su upravo scene muziciranja. U isto vreme kada je Vermer slikao, stvarao je jedan lautista, francuskog porekla Fransoa Difo. O njemu se, osim činjenice da je mnogo putovao i da je imao izvrstan ugled u svom zanimanju širom cele Evrope ne zna gotovo ništa, a muzika mu se čuva u malm broju slučajno sačuvanih i nasumčnih rukopisa. Najveći deo svoga života proveo je u Nizozemskoj, možda baš u Delftu, gde je mogao da susretne Vermera. Tamo je stvorio svoja najbolja dela (od onih malobrojnih što su danas sačuvana).
Svoje svite za lautu je stvarao velikom harmonijskom slobodom u registru i raspoloženju koji bi mnogo češće ipak najbolje odgovarao teorbi. Difo se drži novoutemeljene barokne hromatike i teži kamernoj muzici, što prati različite događaje u slabo osvetljenom dnevnom životu Nizozemske sedamnaestog veka. Njegova muzika nije deskrpitnivna i nema narativnost, ali je veoma razrađena i taktilna, koherentna i stilizovana. Iako vremenska veza ova dva umetnika, jednog slikara i jednog muzičara nije nužnost koja spaja njihov opus, niti je moguće dokazati da direktne veze između njih postoje, oseća se izvesna proračunatost zakulisana strujom građanskog baroka i nenametljivost oba umetnika koja će čekati još neko vreme, pre nego što je proučavaoci ove umetnosti otvore.
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Umetnik koji nas je naučio da vidimo lepotu u svakodnevnim stvarima Uto 14 Feb - 13:43
Johanes Vermer je tako tih i introspektivni umetnik da je bilo potrebno stotinu godina da bilo ko primeti da je genije. Danas je, pak, toliko uvažavan i poštovan da je teško pojmiti koliko je nepoznat nekada bio.
[You must be registered and logged in to see this image.] Detalj slike "Podvodačica", 1656. Veruje se da je ovo Vermerov jedini autoportret
Njegova slika, "Devojka sa bisernom minđušom" (oko 1665), inspirisala je Trejsi Ševalije da 1999. napiše istoimeni bestseler (po kojem je kasnije snimljen i film gde Vermera igra oskarovac Kolin Fert)
Johanes (Jan) Vermer van Delft (1632-1675) rođen je u protestantskoj porodici u Delftu, gde je proveo čitav svoj život. Godine 1653. on se preobratio u katolicizam i oženio Katarinu Bolne, katolkinju buržoaskog porekla, sa kojom je imao jedanaestoro dece.
Za života nije bio priznat umetnik i živeo je na ivici siromaštva. Nije bio zvezda poput zemljaka Rembranta, ali je sebe i svoju umetnost shvatao ozbiljno, što "Alegorija slikarstva" i pokazuje.
Za bogate naručioce slikao je uglavnom kućne enterijere i obične, svakodnevne scene iz domaćeg života. Kolaps umetničkog tržišta u to vreme bio je izazvan ratom sa Francuskom; kako su darežljivi buržoaski patroni ostajali bez svog imetka, tako je i slikar zapadao u sve veće dugove.
Umro je 1675, u 43. godini, najverovatnije od moždanog ili srčanog udara izazvanog stresom. Iza sebe je ostavio porodicu na ivici siromaštva i ne više od 35 dela sa svojim potpisom.
Nedokučivost i prefinjenost Vermerove umetnosti odudarala je od raskošnog baroknog vremena u kojem je živeo. On je svojim savremenicima (i kasnijim generacijama) verovatno ostavljao utisak još jednog predstavnika žanr slikarstva, skromnog hroničara svakodnevnog života.
Zanimljivo, Vermer ima samo 37 dela, pogledajte tekst :
15. decembra 1675. godine umro je holandski slikar Johanes Jan Vermer (Johannes Vermeer), jedan od najvećih majstora 17. veka. Johanes Jan Vermer je tokom života bio neshvaćen, a dvesta godina kasnije, svrstan je među najveće umetnike u istoriji slikarstva. Njegove slike dostigle su astronomske cene (Pogled na Delft, Žena sa pismom, Devojka sa đerdanom…). Celokupan zbir Johanesa Vermera je mali i obuhvata 37 danas poznatih dela. Vermer je proizvodio efekte providnih slojeva boje, tehnikom zrnastih nanosa. Istoričari umetnosti smatraju da je Vermer koristio aparat kamera opskura (optička sprava koja se koristila kao pomagalo za crtanje), da bi precizno pozicionirao objekte u prostoru. Do ovog zaključka su došli posmatrajući izvesne optičke disproporcije na njegovim slikama. Ne postoji umetnik tog doba koji je sa takvom veštinom upotrebljavao lapis lazuli (poludragi plavi kamen, koristio se kao najskuplja boja svih vremena, poreklom iz Avganistana), prirodni ultramarin. Vermer nije ovu dragocenu boju izdašno koristio samo za plave površine, već i kao podlogu za druge boje, recimo za senke na zidu. Smatra se da su ga na ovaj pristup inspirisale ideje Leonarda koji je tvrdio da predmeti preuzimaju deo boje od susednih objekata…
Pon 12 Jan - 23:58
