Vojislav Ilić

Vojislav Ilić (Beograd, 14.4. 1862. — Beograd, 21.1. 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.

U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.

Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Zimska idila


Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.
Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.
Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva.
Po kasto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje. ....

Zimsko jutro

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniški, trščani krov, U daljini gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.
Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brže mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase
A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne...

1884.

Grm

Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji,
K'o crn i mračan div. I guste travice splet
Gordi mu uvija stas; - i gorski nestašan lahor
Leluja šaren cvet.
I zima dođe već, i svojom studenom rukom
Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; -
Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći,
A on će biti tu.

Srbin u raju

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega,
Ali Gospod primi u naselja njega,
I reče mu Gospod: "O ljubezni sine!
Dospeo si, evo, u rajske visine."

"Evo ovde ima blaga svakojaka,
I učenih ljudi, i dobrih junaka
Tu su našli mira i naslade sebi,
Tu će rajska sladost pristati i tebi.
Nek' te, dakle, briga i tuga ne guši,
No slobodno išti što ti drago duši."

A Srbin će njemu: "O, Gospode jaki!
Ja bih željno isk'o novina ma kaki',
U kojima piše šta sad dole rade,
Kakve nove spletke pred izbore grade?"

Okrete se Gospod anđelima redom,
I zatrese tužno svojom glavom sedom:
"Podajte mu, - reče - a šta drugo znamo?
Ta to jedan Srbin i razume samo!"


Vojislav Ilić (1890)

Bosanski begunci
(uza sliku Predićevu)

Tužno šumi hladna Drina
I Miljacka bistra voda,
Jer Bosna je potlačena,
Njena slava i sloboda.
Opustele cvetne ravni,
Pod zgarištem sela leže,
A potomci Ninoslava
U gudure mračne beže.
Eno čedo majka vodi,
Od užasa da ga skrije,;
Umoran je deda pao,
A unuka suze lije.
A kad hladni vetar dune,
I žarko nam leto ode,
I oni će tražit krova
Gde ih suzne oči vode.
Zato tužno šumi Drina,
Zato tuži Bosna cela,
I Bosanac suze lije
Na zgarištu svojih sela.

1889.

Na Drini

Kroz tucna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti širiš tvoja šuštajuća krila,
O, Drino, vodo mila
Obale tvoje šarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al' tvoj se talas ravnodušno kreće,
Ostavlja rosno cveće.
Talasi mili Ravnodušno tako
Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,
I gonim - jurim - a gde li ću stati,
- Sudba će, možda, znati

1885.

Na Vardaru

Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,
Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;
A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,
I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube
I kao talasi tonu u more večnosti tavne...
Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.
Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,
I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,
I nas će oro beli široko razviti krila
Nad urvinama tvojim.

1889.

Domovina

Neka druga zemlja u sreći sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga
I ako kadgod na stranu pođem,
opet ću tebi natrag da dođem
ko mile laste, što nekud lete,
al' posle opet natrag dolete.
Van tebe neću da znam za blaga,
Srbijo draga
Nek tuđe nebo radost prolama,
nek tuđe gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor'o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga
Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se želje sinovlje bude;
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves'o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga
Kada o Vuku slušati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al' kad se Miloš u pesmi peva,
e onda milje dušu razgreva,
a srci nova pridođe snaga,
Srbijo draga
Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il' bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga
Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga

Ispovest

Na trosnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja više ništa ne verujem, ništa
Il' bolje reći: ja verujem sve.
Na moru burnom ljudskoga života
Prerano sam upoznao svet:
Za mene život nistavna je senka,
Za mene život otrovan je cvet.
Trpi i živi... Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna
. . . . . . . . . . . . . . .
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.
. . . . . . . . . . . . . .
Sve, što god živi-svom se padu kloni
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snaži ceo ljudski rod.

Iz beležnika

1.
Slobodna zemljo, po kojoj se krećem,
Slaviću tebe uvek, ko i sada,
I tvoja polja, okićena cvećem,
Gde pasu tvoja sviloruna stada.
U tebi vlada red i blagostanje,
Pa i tvoj narod naravi je retke:
Zabava mu je - kolo i pevanje,
A zanimanje - stočarstvo i spletke.
On se u tome izvežbo toliko,
Da ga pod suncem ne nadmaša niko.

2.
Po tebi reke beleskaju hladne,
(Jedna se od njih Čemernica zove)
Po njima leti, kada sumrak padne,
Brđani dođu i pastrmke love
Po svu noć dragu... Srebrni talasi
Sumorno biju o obale mirne,
I trska šumi i trepere glasi,
Ponoćni lahor kad je krilom dirne;
A čamac leti i talase reže,
I jednolika pesma se razleže.

3.
Ah, šta sam puta u julijske noci
Bludio šamac kraj pustih obala,
I sluso pesme po tavnoj samoći,
I šum i žubor razigranih vala...
Plavo Dunavo, sećaš li se mene,
I da li čujes poznanika stara,
I vi, obale, cvećem pokrivene,
I vi, kolibe ubogih ribara?
Davno sam vaše napustio vale
Za drugo cveće i druge obale.

4.
Sudba je htela da se strasno šali,
I oborila je gromove na mene;
I moji dani, kao burni vali,
Razbijahu se o granitne stene.
Nesrećna ljubav beše svemu vesnik!
Istina, od tad dade mi se zgoda,
Te političar postadoh i pesnik,
Veliki pesnik svoga molog roda;
Sad blagostanju ne nadam se višem,
S uspehom veksle i stihove pišem.

5.
Tamo gde Drina kroz pitome strane
Sa burnim tokom orosava cveće,
Žalosna vrba gde savija grane,
I beo lelek na sprudove sleće -
Potražih mira. Slušajući vale
Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;
I vikom tero preplašene ždrale,
I njeno slatko spominjao ime,
I dan za danom terao u lovu,
I pevao pesmu od prilike ovu:

6.
"O kriva Drino! Ti si krasna reka
( Nisi ni burna ni luda da rečeš).
Al' kakav bol te goni iz daleka,
Te tako krivo sa tutnjavom tečeš?
Te plaviš polja i obale rosne?
Tvoj burni talas tvoje međe roni
Izmeđ Srbije i junačke Bosne.
Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga,
Neka nam uši oglunu od toga".

7.
Obuci, muzo, svečano odelo,
Svečana j' pesma, koju ću početi;
Sumoran glas će biti ko opelo,
Il' ko uzdah, što iz grudi leti.
Suton je pao... Dan i sunce ode,
Al'duša s tugom svetlosti se seća.
Upalićemo buktinju slobode
Mesto lojanih novinarskih sveća -
A njezin plamen nije tako mali,
On može, muzo, nebo da zapali!

8.
Tugu ću svoju pokloniti rodu
I grobovima otadžbine svoje,
Da silno jekne usklik za slobodu
S usana tvojih i sa lire tvoje.
Bezumno, strašno, sa smehom i plačem,
A oružani mržnjom za tirane,
S buktinjom, lirom i britskim mačem,
Proslavljaćemo osvetničke dane -
I kao zvona grmićemo tada
Sa ravnih polja i sa barikada.

1888.

Na grobu Vojvode Dojčina u Solunu

1.
Po svetim poljima otadžbine moje
Mnoge svete humke rasturene stoje,
Gde vitezi vrli u danima slave
Položiše glave.

2.
Od kapija tvrdih Vindobone grada,
Do obala cvetnih gde proleće vlada,
Grob do groba leži i svedoči javno,
Da ginusmo slavno.

3.
Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim,
Jeste nemi svedok o viteškoj sili...
Međe carstva svoga grobnicama svojim
Mi smo beležili.

4.
Ni crni kiparis, ni zelena trava
Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,
Dojčine-viteže! Al' je nikla slava
Nad sravnjenim grobom.

5.
Sin majke Agare i prizreni Juda,
Sa pobožnim strahom obilaze tuda:
Smrt slaveći tvoju, na koju se seća
Toliko stoleća!

6.
A i na sto crnog kiparisa grana?
Dan pomena stiže. Toga slavnog dana
Odslužena biće, što okove kida,
Strašna panihida.

7.
O vitezi srpski, pepelišta tavna
Pohodiće tada naši milijuni,
Mesto tužnih zvona horiće se trube
I naši plotuni.

1889.

Razgovor male srbadije s otadžbinom

Otadžbino, majko moja,
I dedova mojih slavni',
Dokle stižu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokaži mi međe svoje,
Tvoje gore, reke tvoje.
"Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stiže,
I gde šumi bistra Una,
I Lovćen se nebu diže -
To su moje krsne gore,
Kuda Srbi srpski zbore".
Otadžbino, majko moja,
Što je tužno lice tvoje?
Zašto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muči grudi,
I duboki uzdah budi?
"Moja deca suze liju,
Jer ih dušman muči stari,
Dušmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci, i Mađari.
Što slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije".
Otadžbino, majko tužna,
Ima l' koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?
"Prihvatite luč slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
Knjiga, to je luča tvoja,
Srbadijo, nado moja!"

1889.

Starac

Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud
Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san -
Svršeno je... Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da već nije nužan
Nit' ko meni, - ni kom ja
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud -
Al' me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna...

Turska

Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leže
I mirna uboga sela. Sa mračnih domova njini'
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il' šumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta
Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava
Sumornog zaborava.
Izgleda, kao da čovek ni rukom dotako nije,
Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jeina vije,
I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

U spomenicu
( Prijatelju Simi J. Avramoviću)

Kad poteče mladost, što nas služi sada
I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smori i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -
Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To udara prošlost u srebrnu liru.
Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej na verima groba,
I svega se seti i omahni rukom...

1887.

U spomenicu

Život je ljudski što i dim,
Čarobne, tužne slike lete s njim;
Za jedan tren, za jedan čas,
Pa kao i njih nestaje nas -
I samo prazna uspomena
Ostaje dalje za vremena.
Moj dragi Cone! Dan će doci,
I zapitaćes sebe sam:
Ah, gde su one bajne noći,
I gde se dede onaj plam?
I prijatelji gde su znani?
I gde su moji mladi dani?
Jer nas je život što i dim,
Čarobne, tužne slike lete s njim -
Zalud ih natrag zoveš sebi,
Vreme se smeje njima i tebi.

1888.

Poslednji dan

Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo
je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,
Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali,
Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.
I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,
Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

VEČE

Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet.Sa mitnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja

Od škripe točkova kolskih.Goneći vesela stada
Bezberižno pastir mlad u zvične dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim.Koprena dubokog mira

Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase-
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već-i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.


Sve grli mir i san.Pokadšto zaurla samo
Susedov stari pas, il pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.
1883.

Stara pesma
To je stara pesma koju čitam sada,
mračna neka tuga u pesmi je toj;
ta me pesma seća na vremena mlada,
prošlost je u njoj.

U njojzi je pesnik o istini pevo,
o istini gorkoj: sve je laž i san,
dan ljubavi rajske, o kojoj sam snevo,
i slobode dan.

Ah, šta li sam puta u tihoj samoći
s tajnom tugom čito svaki njezin red;
i zamišljen ćuto po čitave noći,
sumoran i bled...

Čudna, mračna pesmo! Ko je tebe piso?
I u kome groblju leži otac tvoj?
Strašan je i tužan tvoj sumorni smiso -
ko i život moj.

Ti si dušu moju otrovala sobom,
ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom... ne.