|
| |
Autor | Poruka |
---|
katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Vojislav Ilić Pon 9 Feb - 19:25 | |
| Vojislav Ilić (Beograd, 14.4. 1862. — Beograd, 21.1. 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire. U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pon 9 Feb - 19:26 | |
| Ciganče
Bezbrižno i milo dete! Podigni vitice svoje! Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne, I strasno vatreno oko, i grudi sveže i bujne Vesele oko moje.
Dodaj mi zlatni pehar! Iz očiju tvojih lane, Ja čitah strašnu povest, koje se mnogi još seća: Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane, Na zemlje mirisnog cveća,
U vihorima strasti, sa divljom, pomamnom vikom, Skakaše bezumna vojska od ljudi, žena i zveri. I drevne indijske gore oglašavahu krikom Istoka bujne kćeri.
Cigance, tako mi Baha! I ja sam međ` njima bio! No ti mi objasni sada: šta cinim ovo, i gdi sam? Ja vidim da sam pijan, iako – zašto bih krio? - Dirnuo pehar nisam. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pon 9 Feb - 19:28 | |
| Elegija
Prestaću i ja skoro. I sa mnom,zanavek možda, spomen ljubavi tajne zelena pokriće trava- i večni zaborav s njome. Na mome spomenu surov istrven natpis biće tad. No ti ,kojoj sam pev’o mlad,u tavnoj,jesenskoj noći, slušajuć’ poznate zvuke, hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti ruke za pokoj umrlog znanca? Hoćeš li pojmiti tada nejasne reči moje, i teret ljubavnih jada, i tajni uzdah moj? O,znaj da ljubav moju ni večnost otela nije, ni gusta,zelena trava,što sunce nada mnom krije, ni hladni prekor tvoj. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:05 | |
| Zimska idila
Zima je pokrila snegom doline i polja ravna, I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti, I listak poslednji vene od zimskog studenog daha. Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj, I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju, A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede. Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije, Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva, I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu, I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva. Po kasto zaškripe selom volujska drvena kola, I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje. To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje. .... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:05 | |
| Zimsko jutro
Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje, A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni, I sniški, trščani krov, U daljini gube se brezi I kruže vidokrug tavni. U selu vlada mir. Još niko ustao nije, A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom, I brže mameći pse, poguren u polje žuri, Pokriven koprenom belom. Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne, I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom U gole grančice dirne...
1884. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:06 | |
| Grm
Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji, K'o crn i mračan div. I guste travice splet Gordi mu uvija stas; - i gorski nestašan lahor Leluja šaren cvet. I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; - Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, A on će biti tu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:06 | |
| Srbin u raju
Umre jedan Srbin, ne zna se od čega, Ali Gospod primi u naselja njega, I reče mu Gospod: "O ljubezni sine! Dospeo si, evo, u rajske visine."
"Evo ovde ima blaga svakojaka, I učenih ljudi, i dobrih junaka Tu su našli mira i naslade sebi, Tu će rajska sladost pristati i tebi. Nek' te, dakle, briga i tuga ne guši, No slobodno išti što ti drago duši."
A Srbin će njemu: "O, Gospode jaki! Ja bih željno isk'o novina ma kaki', U kojima piše šta sad dole rade, Kakve nove spletke pred izbore grade?"
Okrete se Gospod anđelima redom, I zatrese tužno svojom glavom sedom: "Podajte mu, - reče - a šta drugo znamo? Ta to jedan Srbin i razume samo!"
Vojislav Ilić (1890) |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:06 | |
| Bosanski begunci (uza sliku Predićevu)
Tužno šumi hladna Drina I Miljacka bistra voda, Jer Bosna je potlačena, Njena slava i sloboda. Opustele cvetne ravni, Pod zgarištem sela leže, A potomci Ninoslava U gudure mračne beže. Eno čedo majka vodi, Od užasa da ga skrije,; Umoran je deda pao, A unuka suze lije. A kad hladni vetar dune, I žarko nam leto ode, I oni će tražit krova Gde ih suzne oči vode. Zato tužno šumi Drina, Zato tuži Bosna cela, I Bosanac suze lije Na zgarištu svojih sela.
1889. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:06 | |
| Na Drini
Kroz tucna polja i pitome ravni, Srditim tokom, u nedogled tavni, Ti širiš tvoja šuštajuća krila, O, Drino, vodo mila Obale tvoje šarenilo krasi, Ko ljupki venac nevestinske vlasi, Al' tvoj se talas ravnodušno kreće, Ostavlja rosno cveće. Talasi mili Ravnodušno tako Ostavljah i ja što sve ljubljah jako, I gonim - jurim - a gde li ću stati, - Sudba će, možda, znati
1885. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:07 | |
| Na Vardaru
Suro, večito stenje gordo se u nebo diže, Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore; A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more. O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne... Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne. Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila, I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim, I nas će oro beli široko razviti krila Nad urvinama tvojim.
1889.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:07 | |
| Domovina
Neka druga zemlja u sreći sija, meni si ti uvek najmilija. Nek drugu zemlju bogatstvo kiti, u tebi volim siromah biti. Sem tebe nikud ne tražim blaga Srbijo draga I ako kadgod na stranu pođem, opet ću tebi natrag da dođem ko mile laste, što nekud lete, al' posle opet natrag dolete. Van tebe neću da znam za blaga, Srbijo draga Nek tuđe nebo radost prolama, nek tuđe gore ječe s pesmama, ja volim, majko, u tebi biti, pa makar mor'o i suze liti. Van tebe neću sreće ni blaga, Srbijo draga Tek kada gusle preda mnom gude, pa mi se želje sinovlje bude; kad čujem tvoju negdašnju slavu, ja onda ves'o podižem glavu, ko da sam steko silnoga blaga, Srbijo draga Kada o Vuku slušati stanem, ja onda gnevom sinovljim planem. Al' kad se Miloš u pesmi peva, e onda milje dušu razgreva, a srci nova pridođe snaga, Srbijo draga Kada se o turskom zulumu zbori, krv mi uzavri, kipi i gori. A kad se peva o Veljku slavnom, il' bojnom polju, Mišaru ravnom, to mi je draže od svetskog blaga, Srbijo draga Neka te moje uzdanje prati, nek ti se negdašnja slava vrati Neka te tuga zanavek mine, neka ti sunce zanavek sine Od toga većeg ne tražim blaga, Srbijo draga |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:07 | |
| Ispovest
Na trosnom čunu, bez krme i nade, U meni vera gubi se i mre; Ja više ništa ne verujem, ništa Il' bolje reći: ja verujem sve. Na moru burnom ljudskoga života Prerano sam upoznao svet: Za mene život nistavna je senka, Za mene život otrovan je cvet. Trpi i živi... Prijatelju dragi, O mnogo čemu mislio sam ja - O blago onom, ko ne misli ništa, Taj manje tuži, manje jada zna . . . . . . . . . . . . . . . Burne su strasti izvor mnogih zala, Nesreći ljudskoj početak je strast; More života one strašno mute, Nad ljudskom dušom njihova je vlast. . . . . . . . . . . . . . . Sve, što god živi-svom se padu kloni Promenom vreme označava hod; Ono nam daje veru i obara, Slabi i snaži ceo ljudski rod. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:08 | |
| Iz beležnika
1. Slobodna zemljo, po kojoj se krećem, Slaviću tebe uvek, ko i sada, I tvoja polja, okićena cvećem, Gde pasu tvoja sviloruna stada. U tebi vlada red i blagostanje, Pa i tvoj narod naravi je retke: Zabava mu je - kolo i pevanje, A zanimanje - stočarstvo i spletke. On se u tome izvežbo toliko, Da ga pod suncem ne nadmaša niko.
2. Po tebi reke beleskaju hladne, (Jedna se od njih Čemernica zove) Po njima leti, kada sumrak padne, Brđani dođu i pastrmke love Po svu noć dragu... Srebrni talasi Sumorno biju o obale mirne, I trska šumi i trepere glasi, Ponoćni lahor kad je krilom dirne; A čamac leti i talase reže, I jednolika pesma se razleže.
3. Ah, šta sam puta u julijske noci Bludio šamac kraj pustih obala, I sluso pesme po tavnoj samoći, I šum i žubor razigranih vala... Plavo Dunavo, sećaš li se mene, I da li čujes poznanika stara, I vi, obale, cvećem pokrivene, I vi, kolibe ubogih ribara? Davno sam vaše napustio vale Za drugo cveće i druge obale.
4. Sudba je htela da se strasno šali, I oborila je gromove na mene; I moji dani, kao burni vali, Razbijahu se o granitne stene. Nesrećna ljubav beše svemu vesnik! Istina, od tad dade mi se zgoda, Te političar postadoh i pesnik, Veliki pesnik svoga molog roda; Sad blagostanju ne nadam se višem, S uspehom veksle i stihove pišem.
5. Tamo gde Drina kroz pitome strane Sa burnim tokom orosava cveće, Žalosna vrba gde savija grane, I beo lelek na sprudove sleće - Potražih mira. Slušajući vale Ja sam, sumoran, zabavljao se s time; I vikom tero preplašene ždrale, I njeno slatko spominjao ime, I dan za danom terao u lovu, I pevao pesmu od prilike ovu:
6. "O kriva Drino! Ti si krasna reka ( Nisi ni burna ni luda da rečeš). Al' kakav bol te goni iz daleka, Te tako krivo sa tutnjavom tečeš? Te plaviš polja i obale rosne? Tvoj burni talas tvoje međe roni Izmeđ Srbije i junačke Bosne. Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga, Neka nam uši oglunu od toga".
7. Obuci, muzo, svečano odelo, Svečana j' pesma, koju ću početi; Sumoran glas će biti ko opelo, Il' ko uzdah, što iz grudi leti. Suton je pao... Dan i sunce ode, Al'duša s tugom svetlosti se seća. Upalićemo buktinju slobode Mesto lojanih novinarskih sveća - A njezin plamen nije tako mali, On može, muzo, nebo da zapali!
8. Tugu ću svoju pokloniti rodu I grobovima otadžbine svoje, Da silno jekne usklik za slobodu S usana tvojih i sa lire tvoje. Bezumno, strašno, sa smehom i plačem, A oružani mržnjom za tirane, S buktinjom, lirom i britskim mačem, Proslavljaćemo osvetničke dane - I kao zvona grmićemo tada Sa ravnih polja i sa barikada.
1888. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:08 | |
| Na grobu Vojvode Dojčina u Solunu
1. Po svetim poljima otadžbine moje Mnoge svete humke rasturene stoje, Gde vitezi vrli u danima slave Položiše glave.
2. Od kapija tvrdih Vindobone grada, Do obala cvetnih gde proleće vlada, Grob do groba leži i svedoči javno, Da ginusmo slavno.
3. Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili... Međe carstva svoga grobnicama svojim Mi smo beležili.
4. Ni crni kiparis, ni zelena trava Tvoju svetu humku ne pokriva sobom, Dojčine-viteže! Al' je nikla slava Nad sravnjenim grobom.
5. Sin majke Agare i prizreni Juda, Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća!
6. A i na sto crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže. Toga slavnog dana Odslužena biće, što okove kida, Strašna panihida.
7. O vitezi srpski, pepelišta tavna Pohodiće tada naši milijuni, Mesto tužnih zvona horiće se trube I naši plotuni.
1889. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:08 | |
| Razgovor male srbadije s otadžbinom
Otadžbino, majko moja, I dedova mojih slavni', Dokle stižu krila tvoja I pitome tvoje ravni? Pokaži mi međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje. "Od Budima, do Soluna, I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže - To su moje krsne gore, Kuda Srbi srpski zbore". Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje? Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi? "Moja deca suze liju, Jer ih dušman muči stari, Dušmanski im krvcu piju: Turci, Nemci, i Mađari. Što slobodan svuda nije, Zato Srbin suze lije". Otadžbino, majko tužna, Ima l' koga u mom rodu, Da raspali roba suzna Na boj sveti za slobodu, Ko u doba ona stara, Protiv Huna i Avara? "Prihvatite luč slobode Usred ove ropske tame; A stariji nek vas vode Gde ginuti valja za me: Knjiga, to je luča tvoja, Srbadijo, nado moja!"
1889. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:09 | |
| Starac
Star sam, slab sam, iznemogo, Prožima mi dušu stud; Borbe beše vrlo mnogo, Sad odmora hoće grud Zaman, što me razgovara Prošlih dana spomen znan: Mene muči i obara Neodoljiv neki san - Svršeno je... Pogled tužan Ukočeno na svet sja: Vidim da već nije nužan Nit' ko meni, - ni kom ja Star sam, slab sam, iznemogo, Prožima mi dušu stud; Borbe beše vrlo mnogo, Sad odmora hoće grud - Al' me ipak radost neka Utešiti lepo zna: Mnogo milih mene čeka U državi večnog sna... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:09 | |
| Turska
Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leže I mirna uboga sela. Sa mračnih domova njini' I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije Il' šumi na visini, I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije. Eno na surom visu urvine vekovne stoje Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava Sumornog zaborava. Izgleda, kao da čovek ni rukom dotako nije, Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jeina vije, I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:09 | |
| U spomenicu ( Prijatelju Simi J. Avramoviću)
Kad poteče mladost, što nas služi sada I pokida život sve žice veselja, Kad nas borba smori i nevolja svlada, I nestane davno mnogih prijatelja - Kad jesenji vetar s nepogodom dune, I tajni se odjek zahori u miru, Znaj: to ječe moje pokidane strune, To udara prošlost u srebrnu liru. Vaskrsne li tada naše mlado doba I doleti spomen sa veselim zvukom, Ti se blago nasmej na verima groba, I svega se seti i omahni rukom...
1887. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:09 | |
| U spomenicu
Život je ljudski što i dim, Čarobne, tužne slike lete s njim; Za jedan tren, za jedan čas, Pa kao i njih nestaje nas - I samo prazna uspomena Ostaje dalje za vremena. Moj dragi Cone! Dan će doci, I zapitaćes sebe sam: Ah, gde su one bajne noći, I gde se dede onaj plam? I prijatelji gde su znani? I gde su moji mladi dani? Jer nas je život što i dim, Čarobne, tužne slike lete s njim - Zalud ih natrag zoveš sebi, Vreme se smeje njima i tebi.
1888.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:10 | |
| Poslednji dan
Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo je sumorno bilo. I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu, Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,
Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome, Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce, A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.
I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali, Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom, I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno
Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji. I mutne pučine val srdito podiže pene - U smrtnom jauku tom molitva umire blaga, I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!
I samo jedan glas prostranstvo potresa širom, Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži, I nemi njegov hod očajni udarci slave: Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa! |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:10 | |
| VEČE
Rumene pruge već šaraju daleki zapad, Klonuo počiva svet.Sa mitnih dalekih polja Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema, I samo čas po čas zaječi šarena dolja
Od škripe točkova kolskih.Goneći vesela stada Bezberižno pastir mlad u zvične dvojnice svira, A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno, Korača upored s njim.Koprena dubokog mira
Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase- I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već-i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.
Sve grli mir i san.Pokadšto zaurla samo Susedov stari pas, il pozno došavši s rada, Ispreže ratar plug i stoku umornu poji, I đeram škripi sve i voda žuboreć pada. 1883. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Vojislav Ilić Pet 13 Feb - 15:10 | |
| Stara pesma To je stara pesma koju čitam sada, mračna neka tuga u pesmi je toj; ta me pesma seća na vremena mlada, prošlost je u njoj. U njojzi je pesnik o istini pevo, o istini gorkoj: sve je laž i san, dan ljubavi rajske, o kojoj sam snevo, i slobode dan. Ah, šta li sam puta u tihoj samoći s tajnom tugom čito svaki njezin red; i zamišljen ćuto po čitave noći, sumoran i bled... Čudna, mračna pesmo! Ko je tebe piso? I u kome groblju leži otac tvoj? Strašan je i tužan tvoj sumorni smiso - ko i život moj. Ti si dušu moju otrovala sobom, ti si meni nade sahranila sve, moje misli ti si pomirila s grobom, sa životom... ne.
|
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Vojislav Ilić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 686 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 686 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|