Henri de Montherlant

**Učlanjen** : 06.12.2012

Henri de Montherlant

Henri de Montherlant EHlNodE

Puno ime Henri-Marie-Joseph-Millon de Montherlant, (rođen 20. aprila 1895, Pariz, Francuska - umro 21. septembra 1972. godine u Parizu), francuski romanopisac i dramatičar čiji stilski čvrsti radovi odražavaju njegovu egzentričnu i autokratska ličnost.

Montherlant je rođen u plemenitoj rimokatoličkoj porodici katalonskog porekla. Njegova rana dela inspirisana su njegovim ličnim iskustvima: La Releve du matin (1920) nagoveštava intenzivni unutrašnji život njegovih katoličkih školskih dana; i Le Songe (1922; The Dream), poluautobiografski ratni roman, suprotstavlja muževu hrabrost i samopožrtvovanje sa ženstvenim sentimentalitetom. Les Bestiaires (1926; The Bullfighters), roman o borbi bikova, beleži grozničavu potragu za mirnim ekvivalentima fizičkog uzbuđenja, heroizma i društva koje je na frontu pronašao tokom dvogodišnjeg služenja u Prvom svetskom ratu.

Najvažniji rad fikcije Monterlanta je ciklus od četiri romana koji su postali sukces de skandale. Napisana većim delom u slovima, tetralogija se sastoji od Les Jeunes Filles i Pitie pour les femmes (oba 1936, "Devojke" i "Žaljenje za žene"), Le Demon du bien (1937, "Demon dobrog"), , i Les Lepreuses (1939; "The Lepers"). (Anglijski dvostruki prevod tetralogije pod naslovom The Girls: tetralogija romana.) Ovaj sardonski i mizoginistički rad opisuje odnos između lažnog romanopisca i njegovih obožavajućih žena žrtava. Uzdiže zadovoljstva tela i umetničke kreacije dok prezira odbacuje žensku posesivnost i osećanja. Slična arogantno virilna perspektiva označava Montherlantov jedan drugi važan roman, L'Histoire d'Amour de la Rose de Sable (1954; Desert Love); ova knjiga je takođe veoma kritična prema francuskoj kolonijalnoj vladavini u Severnoj Africi.

Posle 1942. godine Monterlant se okrenuo pozorištu sa istorijskom dramom La Reine morte. Samit njegove dramske produkcije su Malatesta (1946), postavljeni u italijanskoj renesansi; Le Maitre de Santiago (1947), postavljen u španskom zlatnom dobu; Port-Roial (1954), jansenistička drama postavljena u francuskom samostanu krajem 17. veka; La Ville dont le prince est un enant (1951), postavljen u francuskom katoličkom koledžu sredinom tridesetih godina; i La Guerre civile (1965), postavljeni u Cezarskom Rimu. Sve su drama karaktera čiji protagonisti nastojaju da se drže do svojih visokih, ponekad opasno napraženih, ideala o sebi. Oni otkrivaju preokupaciju sa ponosom i samoupravljanjem, kao i dvostrukom privlačnošću za senzualno zadovoljstvo i još strožijim oblicima hrišćanstva. Monterlant je izabran na francusku akademiju 1960. godine. Bojajući slepilo, umro je sopstvenom rukom.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Čuven po tetralogiji „Devojke“, koja je izazvala pravu književnu revoluciju kad je reč o ženama, u knjizi „Ljubavnici i besmrtnici“ (Albatros Plus, Beograd, 2009), jedan od najprovokativnijih pisaca dvadesetog veka, Francuz Andri de Monterlan ne napušta svoje omiljene izazovne teme: opojni miris mlade devojke, lice i naličje strasti, ljubavi, želje, ispitivanje svih stadijuma ženske duše u koju se muškarac projektuje, večito suparništvo između majki i kćeri, donžuanizam.

Strasni ljubitelji života, telesnih i duhovnih uživanja i veliki protivnik braka - kroz dnevnike Lava Tolstoja i njegove žene čuveni pisac nas upoznaje sa paklom Tolstojevog braka, ali i braka uopšte. Raskrinkava glupost patnje, koju književnost i politika uzdižu, ali ulazi i duboko u sentimentalno vaspitanje mladih devojkaka. Bavi se i sentimentalnom usamljenošću kao modernim fenomenom. Muškarci su, po njemu, večiti dečaci, što u ženama traže uvek devojčicu, a žene nikad ne žele da saznaju koliko u muškoj ljubavi ima laži, koristoljubivosti, umora. Ženskoj humanosti i ženskoj poeziji on daje sasvim posebno mesto.
Surovi razotkrivalac tajni muško-ženskih odnosa, na duhovit način razotkriva i naličje želje za slavom i besmrtnošću kroz priču o antičkom filozofu Peregrinu, koji se, pred gomilom koja je navijala, spalio u nadi da će mu to doneti večni život.
Kad je zapisao da se njegov život sastoji od dve stvari - sklonosti ka telesnom uživanju i ka književnom stvaranju - dodao je i ovo: „Šta će mi ostati kad dođe dan da mi, zbog godina, te dve snage posustanu? Ništa. Preostaće mi da umrem“. Tako je i bilo. Ubio se hicem iz revolvera 21. septembra 1972, zagrizavši i kapsulu cijankalija - da svoju smrt ne promaši.
Pored čuvene tetralogije „Devojke“, Anri de Monterlan je napisao romane „Olimpijske igre“, „Neženje“, „Zverinjak“, „Ljubavna istorija ’peščane ruže’“ i druge, kao i drame „Gospodar Santjago“, „Don Žuan“, „Španski kardinal“, „Građanski rat“ i druge.
Preuzeto sa sajta "Knjige"

**Učlanjen** : 06.12.2012

Henry de Montherlant "Les Jeunes filles les lépreuses"
Anri de Monterlan "Devojke"

N A P O M E N A

Kostalov karakter je u izvesnom smislu karakter "raspusnika" ili "mangupa" (kao što se nekada govorilo). Stoga je bilo potrebno da ima i osobine koje bi pristajale uz ovakav karakter. Svakako da je pisac uneo nešto od svoje ličnosti u ovu osobu, ali ima u njoj i puno osobina čisto objektivne prirode, koje umetničko stvaranje nalaže, i koje se ne mogu pripisati ličnosti samoga pisca.

Ova primedba se uostalom odnosi i na glavnu ličnost "Sna" i "Toreadora".
_ _ _ _ _ _ _

"Gospodjica Tereza Panteven
Morijanski Dô
Preko Avranša (Manš)

Gospodinu Pjeru Kostelu
Ulica Anri Marten
Pariz

26. decembar 1926

U ime Hrista Spasitelja

Hvala vam, gospodine i najdraži moj, što nikada niste odgovorili na moja pisma. Ona su bila nedostojna mene. Tri pisma za tri godine, a nijednog odgovora. Kucnuo je čas da vam otkrijem svoju tajnu.

Zavolela sam vas već od prvog vašeg dela koje sam pročitala. Kada sam ugledala vašu sliku u jednom listu, probudila se u meni strast. Tri meseca, od 11. novembra 1923. do 2. februara 1924. pisala sam vam svakog dana. Ali pisma vam nikada nisam slala, stidela sam se. Samo jedno sam vam poslala. Niste mi odgovorili. Medjutim, posmatrajući vašu sliku, vaš pogled i lice otkrili su mi moju srećnu sudbinu. Ne volite me, ali bar mislite na mene.

U pismu od 15. avgusta 1924. - na praznik presvete Bogorodice - poslala sam vam svoje pozdrave. Nekoliko dana posle toga nazrela sam nešto u izrazu vašeg lica na istoj slici što mi je posvedočilo da ste dobili moje pismo.

Treći put sam vam pisala 11. aprila ove godine. Ali toliko sam strahovala da vam se neću dopasti zbog moje preterane smelosti, da vam upućene reči, bez sumnje, nisu mogle jasno izraziti moja osećanja. Nisam smela da vam govorim o svojoj ljubavi a umirila sam od čežnje za vama.

I tako sam vam napisla pismo od šest stranica, u kome sam vam sve priznala. Započela sam ga poslednje subote u mesecu velikog posta, a završila ga uoči Blagovesti. Ni to pismo nisam poslala.

Mislim na vas, patim, moram sve da vam kažem: "Volim vas". Ne želim vam nikakvo zlo.

Koliko sam patila! Kada me upoznate, razumećete. Nisam žena koja je samoj sebi dovoljna. Daleko od vas nisam značila ništa i ništa nisam mogla. Jecala sam, molila se, razmišljala, i taj unutrašnji život bio mi je sve. Zašto da iznosim svoja osećanja, kada ne mogu da ih poklonim čoveku zakoga sam stvorena? Bog je stvorio čoveka u slavu sebi, a ženu u slavu čoveka. Oh, šta biste sve mogli da učinite za mene! Udahnite mi život, prijatelju moj, jer dok vas nisam upoznala, nisam živela. Potrebno mi je samo da budem voljena i osećam da mogu mnogo voleti.

Volim vas i znam da govoreći vam to ispunjavam volju Božiju. Prijatelju moj, zar niste nikada pomišljali kakva bi bila naša ljubav u Večnosti?

Bliži se oktobar. U polju cveta poslednje cveće. Htela sam da ono ne umre uzalud. Brala sam ga krsteći se. U vaše i u svoje ime stavila sam četiri stručka na grob dva mačeta blizanca, koja su uginula pre dve godine. Šaljem vam tri struka, a za sebe zadržavam ostala tri, koja ću položiti pred moj mali kip Srca Isusovog.

Ovoga puta t r a ž i m od vas da mi odgovorite, kako bih mogla slobodno da izrazim svoju ljubav i, ako mi vaše srce odgovori, da se priviknem na sreću.

Prijatelju moj, naša je dužnost da ponovo uspostavimo carstvo Božije. Ako želite to carstvo i carstvo srca moga, stavite mi to do znanja.

Ljubim vaše pero i potpisujem se

Marija Rajska

jer "Tereza Panteven" više ne postoji.
(Ne stavljajte svoje ime na koverat)

(Ovo pismo je ostalo bez odgovora.)

_______________________
Nastaviće se

**Učlanjen** : 06.12.2012

Kraj pisma koje je Pjeru Kostelu pisala gospodjica Andre Akebo:

"Oprostite što je ovo pismo tako dugačko. To je jače od mene. Obećavam da ću pisati tek za petnaest dana.

(Ovo pismo je ostalo bez odgovora)"

Dalje, Monterlan piše:

"2.501. - Mlada devojka, plavuša, stara 28 godina, 20.000 uštedjevine, katoličke vere, udala bi se za gospodoina na položaju.

2.529. - Devojka, stara 25 godina, crnomanjasta, vitka, veoma lepa, lepih nogu, bez imanja, daktilografkinja, iz unutrašnjosti, udala bi se za gospodina sa obezbedjenim položajem. Ljubav pre svega.

2.530. - Gospodjica, četrdeset godina stara, plemićkog porekla, jedinica, pomalo intelektualka, živi u dvorcu, 200.000 franaka miraza, udala bi se za veoma otmenog gospodina katoličke vere, ne mora da bude imućan, prednost imaju kandidati plemićkog porekla.

2.550. - Devojka, dvadeset i jednu godinu stara, kći pomorskog oficira, bez roditelja, veoma ljupka, svetlo kestenjaste kose, smedjih očiju, mlada, vitka, lepo gradjena, živi u Finisteru, ne očekuje bogatstvo.

2.554. - Udovica, stara četrdeset i devet godina, vesele naravi, vrlo nežna, osetljiva, osećajna, bogatog unutrašnjeg života, veoma bogata, otmena, izvanrednog zdravlja, idealna žena za porodični život, puna vrlina, 25.000 prihoda, ima imanje, želi da se dopisuje u cilju braka sa poverljivim gospodinom sličnog materijalnog stanja, da bi obezbedila miran i siguran život u uzajamnom poverenju i obostranoj ljubavi. Samo ozbiljne ponude dolaze u obzir. Dostaviti tačnu adresu.

2.563. - Mlada umetnica, izrazito individualne prirode, srčana i samopouzdana, slobodna i sama, želi da se uda za simpatičnog mladića.

2.565. - Markiza, veoma visoka, zelenkasto-plavih očijiu, prirodna plavuša, lepo gradjena, lepa, veoma elegantna, svetska dama, veoma otmena, ima nakita, udala bi se za gospodina lepe spoljašnosti, američkog stila.

2.574. - Devojka, poštena, zdrava, živi na selu kod majke, želi da se uda.

2.576. - ponovo - Smedja činovnica, dvadeset i devet godina stara, mila, krotka, marljiva, mesečnki prihod 600 franaka, boluje od lako izlečive tuberkuloze, udala bi se za gospodina do četrdeset i pet godina, koji bi iskreno želeo da je usreći. Ne mora da bude imućan. Napustila bi unutrašnjost.

Izvod iz "NAJLEPŠEG DANA", mesečnog časopisa za udaju i ženidbu, oktobar 1926.

1.899. - Neženja, tridesetih godina, lepe spoljašnosti, visok 1,70 m, obrazovan, pun vrlina, oženio bi se devojkom sa povećim mirazom.

1.907. - Činovnik, dvadeset i tri godine star, srednjeg rasta, sportista, oženio bi se ženom koja bi mu obezbedila samostalno zanimanje.

1. 910. - Veterinar, star 24 godine, imućan, lepe spoljašnosti, visok, lepih očiju, tip Ramona Novara, traži braka radi osećajnu suprugu sa najmanje 600.000 franaka miraza.

1.929. - Udovac, 63 godine star, elegantan, zdrav, Belgijanac, slobodne profesije, odlikovan Leopoldovim ordenom, 4.000 franaka, oženo bi se ženom ili devojkom lepe spoljašnosti, malo punijom, umiljatom, štedljivom, sa prihodom od najmanje 20.000 franaka. Mnogo je patio.

1.930. - Učitelj iz Majena, star 28 godina, očekuje skoro unapredjenje, oženio bi se slobodoumnom koleginicom sa povećim primanjima.

1.931. - Mladić, visok 1,80 m, vrlo zgodan, izvrstan igrač, sportsita, rekorder, želi da upozna ženidbe radi mladu i samostalnu plavušu. Šetnje automobilom.

1.940. - Gospodin sa diplomom, pedeset godina star, dobar, nežan i nekoristoljubiv, čezne za nežnošću, traži u cilju ženidbe mladu osobu po mogućnosti do dvadeset i tri godine, zgodnu, otmenu, lepo vaspitanu, obrazovanu, nežnu, odanu, besprekornog ponašanja, veoma lepu, dobru domaćicu, na izgled skromnu ali zavodljivu, sa mirazom od najmanje 500.000 franaka i po mogućstvu sa izgledima na nasledstvo.

1.945. - Podoficir u kolonijalnim trupama, bez mana, vitak, talasaste kose, plav, plavih očiju, orlovskog nosa, duguljastog lika, osećajan, svira na violini, živi u unutrašnjosti Tunisa, oženio bi se devojkom od sedamnaest do dvadeset godina, koja ima miraz, voli blistavo sunce i večno plavetnilo zemalja fatamorgane i beskrajnog peska.

1.947. - Mehaničar, neženja, star dvadeset i osam godina, traži u cilju ženidbe odgovarajuću osobu koja bi mogla da mu pomogne da preuzme neku trgovinu.

1.950. - Kapetan, star 33 godine, sa visokom školom, uskoro komandant, oficir Legije časti, lepe spoljašnosti, smedj, otmen, elegantan, umeren u jelu i piću, vesele naravi iako je mnogo patio, veoma iskren, želi da usreći mladu osobu, može i sa detetom, visoku, milu, osećajnu i punu ideala, lepo vaspitanu, katoličke veroispovesti, da bi zasnovali srećnu i trajnu zajednicu u kojoj će vladati duboka ljubav i visoki moralni principi. Imovno stanje nije važno.

1.958. - Mladić, star dvadeset i jednu godinu, lep, skromnog imovinskog stanja, traži srodnu dušu i imućnu.

1.962. - Vikont, jedinac, dvadeset i sedam godina star, sa verodostojnim plemićkim rodoslovom još od XV veka, trenutno bez lične imovine, ali sa velikim i osnovanim nadama za skoro nasledstvo, savršen u svakom pogledu, oženio bi se veoma bogatom osobom, čiji bi roditelji obezbedili zetu zanimanje. Veroispovest i starost nisu važni.

1.967. - Pomoćnik čuvara pruge, star dvadeset i devet godina, bez imovine, živi u okolini Pariza, nada se da će naći mladu ženu.

"NAJLEPŠI DAN", oktobar 1926."

____________________________
Nastaviće se

**Učlanjen** : 06.12.2012

Nakon oglasa, nastavlja Monterlan:

"Kada čita list sa ženidbenim oglasima, čovek može postepeno da otkrije u sebi više ličnosti: čoveka koji se smeje, pohlepnog čoveka, čoveka koji razmišlja. "Čovek koji razmišlja" može i da plače.

Čovek koji se smeje! Ah, taj će se smejati do mile volje. Lepom mišljenju koje ova jadna bića većinom imaju o sebi. Velikoj važnosti koju pridaju plavoj kosi i katoličkoj veri; propisnoj visini gospode. "Nadama" raznih gospodjica, ali kakvim "nadama"? Čovek uživa u lakrdiji kada čita te oglase.

Na drugoj strani lista "Uprava" je spremna da pruži svojim čitaocima sve potrebne recepte kako uspešno da ostvare svoje želje, a po potrebi (sic!) i da piše svojim pretplatnicima prema njihovim željama, po ceni od dva i po franka za pismo.

Na poslednjoj stranici otvoreno nudi svoje usluge: "Dama detektiv i njene uhode spremne su da prate sumnjiva lica, itd..." Sjajno. Kada stupa u brak, čovek mora na sve misliti. (Ali da ta dama detektiv nije ustvari direktor lista, Penelopa, spremna da uništi sve što je izatkala?). A i oglas "Hitni zajmovi" za svaku je pohvalu. Zna se šta staje jedna žena.

Kada se "čovek koji se smeje" dobro nasmejao, prezreo sve to... morao je na kraju da pomisli, ako je iole zajedljiv: "Baš bi bilo dobro došao jedan rat da rastera svu tu maskaradu" (istina, dodaje on, zaboravlja se da u ratne strahote spada i to što žene ostaju poštedjene). A kada se dobro nasmejao, on okreće list i postaje pohlepan čovek.

Ne može da pročita: "Devojka od 22 godine", a da ne zadrhti.

Iz svakog ovog oglasa stoji jedno lice, jedno telo, nešto što je možda i ljudsko srce. Iza ovih pet štampanih stranica stoji sto pedeset živih žena, živih bića, i svaka od njih traži muškarca - a zšto to ne bih bio ja. Svaka je došla u tako jadan položaj da se nude prvom koji naidje, i spremna je, kada je već na to spala, na svaku zakonitu i nezakonitu pustolovinu, iako je zakonita hiljadu puta gora od one druge.

Muškarci, pak traže "poveće miraze". Pročitali smo i ovo: "Gospodin želi da se upozna, ženidbe radi sa mladom i lepom osobom, veoma bogatom". Samo to i ništa više. Vi, mladi, lepi i veoma bogati. A ja... e, pa ja sam "gospodin", zar niste zadovoljni? Većina devojaka ipak jasno naglašava "dobro situirani gospodin" - znači traži se hleb i krevet. Krevet pre svega. Ima li šta prirodnije i dostojnije poštovanja od ovog zahteva? "Ispod pokrivača beda se više ne oseća", divno je rekla jedna laka žena iz Marselja (tamo se ponekad oseća neka druga beda, ali o tome sad nije reč). Kada pohlepni čovek pogleda ove novine, pred njim se žene zatalasaju kao more i komešaju se kao rimska arena kada su se u nju puštale divlje zveri. Suviše ih je, čovek gubi hrabrost, kao ljubitelj umetnosti koja se nadje pred nekoliko hiljada primeraka u nekom muzeju. Čopor žena u zatvorenoj areni. Opasne kao zveri, ali i nevine i bespomoćne kao one. Sve su žrtve, pa i one najgore. Samo treba pustiti strelu u tu gomilu. Pokvarenjaci, grubijani, nitkovi, varalice i ucenjivači, svi strelci su gore na okupu i biraju plen. Kakva opasnost preti ženskom rodu! U ovom bračnom pogledu vri kao u veštičinom loncu, i najveća čednost i najveće pokvarenjaštvo, sva moguća razočaranja, sve društvene drame, pa čak i serća. I smešno i dirljivo, kao što je sve u životu, pa i sam život ustvari - suština života.

"Čovek koji razmišlja" vidi u ovom malom ženidbenom listu, ma koliko da je i on u izvesnom smislu smešan, veoma značajan društveni mehanizam.

Jednom smo pročitali u oglasu koji je hvalio neki banjski hotel, ove primamljive reči: Probrane veze. Često čujemo kako neko kaže: "Idite tome i tome. Tamo ćete steći veze". Na ovo mora da se zgrane svaki pristojan čovek. Priseća se reči one otmene stare gospodje kojoj su bez sumnje i na samrti dosadjivali nametljivci, i koja je ostavila u amanet svojim unicima: "Naročito ne stvarajte veze".

Medjutim, kada se čovek pribere, postaje svstan kakve sve nedaće mogu da iskrsnu ako nema veza. Kada se to kaže, izgleda tako obično, a ipak ljudi to možda manje znaju i shvataju no što izgleda. Iznenadjuje vas koliko sreće ljudi propuštaju samo zato što nisu imali veza i nisu znali na koja vrata da zakucaju. Prava je tragedija što su ova vrata, koja je samo trebalo otvoriti pa da se ukaže raj, ostala zatvorena i neprimećena.

Ima bića koja celog života očekuju nekog ko je stvoren za njih - on uvek postoji - i umiru a nisu ga sreli, kao i bića koja ne mogu da ispolje svoje spostobnosti i rasipaju snagu u bezvrednim zanimanjima. Ima devojaka koje se ne udaju, a usrećile bi nekoga pa i same sebe. Neki ljudi propadaju u bedi, a ima toliko dobrotvornih ustanova koje kao da su stvorene za njih. I sve to zato što nisu upoznali neko biće, ili dobrotvornu ustanovu, ono što im je nedostajalo. Taj problem može da muči čoveka.

To se dogadja i u krupnim i u sitnim stvarima. Ima knjiga koje bi vas nekada okrepile, a za koje ne znate, predela koji bi bili dostojan okvir vaše ljubavi, lekova koji bi vas spasli, dovijanja koja bi vam uštedela toliko vremena. Sve vas je to očekivalo, ali niko vam nije na to ukazao, jer niste imali dovoljno veza. Obećana je zemlja svuda oko vas, a vi to ne znate. Tako i zolja dugo zuji i udara o prozorsko okno da bi izašla iz sobe, a poluotškrinuti prozor je sasvim blizu nje. Bacaju me u vodu vezanih ruku, niko me nije naučio veštini koja bi mogla da me spase, a ona postoji.

Ove ponude i dozivanja prepliću se kao ptice čiji se let ukršta u beskrajnom prostranstvu. Neke od njih se ipak sreću i odleću zajedno. Montenj nam kaže kako je njegov otac želeo da u svakom gradu postoji "odredjeno mesto kuda bi mogli da dodju svi oni kojima nešto treba. Neko traži društvo za putovanje u Pariz, nekome je potreban sluga sa tim i tim svojstvima, a nekome gospodar...itd.". Zatim navodi primer kako su "dve uvažene osobe" umrle u bedi, iako im se moglo pomoći da se za to znalo.

Treba podići spomenik onome koji je izmislio novine, gde ljudi mogu da nadju ono što traže. Sve što dovodi do susreta zaslužuje pažnju, čak i kada su u pitanju sentimentalni susreti, ma koliko oni bili glupi i beznačajni. Stara gospodja koja je ponosno i uzdržano preporučivala svojim rodjacima: "I naročito ne stvarajte veze" pripremala je one koji bi je doslovno shvatili na sve drame društvenog i telesnog nezadovoljstva i na gorko žaljenje za svim mogućnostima koje su se ukazivale a nisu se ostvarile. Samo izuzetne i snaže prirode mogu da podnesu povlačenje u sebe, i to samo ako je delimično i povremeno. Ostali to skupo plaćaju.

Čovek ne može nekažnjeno da se izdvaja od sveta, da živi sam, ili da se otarasi svojih bližnjih. Dobro je što je tako jer povlačenje u sebe - ako ga ne nameću neki viši razlozi intelektualne ili duhovne prirode - najčešće nastaje iz lenjosti, sebičnosti, nemoći, ukratko iz "straha od života", i još se nije dovoljno naglasilo kakvo značajno mesto taj strah zauzima medju nedaćama koje pustoše čovečanstvo."

__________________
Nastaviće se

**Učlanjen** : 06.12.2012

Dalje slede dva pisma:

" Tereza Panteven
Morijenski Dô
Pjeru Kostalu
Pariz

6. oktobar 1926.

U ime Hrista Spasitelja

Voljeni moj, opet mi niste odgovorili. Bog nije dao, neka je blagosloveno ime njegovo. Ubedjena sam da mi zato ne pišete što se u vašem životu dogadjaju krupne stvari - bez sumnje radite - poštovaću to sve do Svih Svetih. Tada ćete opet čuti moje vapaje.

Ljubim vašu desnu ruku kojom pišete.

Marija Rajska

P.S. Ne stavljajte svoje ime na koverat.

(Ovo pismo je ostalo bez odgovora.)

Tereza Panteven
Morijenski Dô
Pjeru Kostalu
Pariz

Na praznih Svih Svetih

U ime Hrista Spasitelja

Brzo, pošaljite mi nešto čega ste se dotakli. Kada biste samo poznavali one koji se nalaze oko mene! Kada biste znali kako je strašno biti ostavljen na milost i nemilost sili koja vam ne želi nikakvo dobro! Samo vi možete da me spasete. Udahnite mi život da bi bila sigurna da će on večno trajati.

Poslednji put vas preklinjem. Vi ste moj život. Ne dajte da se ugasi.

Marija

Slikala sam se i šaljem vam sliku. Vidite da sam mlada ali nisam lepa. Na slici sam još i ulepšana.

(Ne stavljajte svoje ime na koverat.)"

___________________
Nastaviće se

**Učlanjen** : 06.12.2012

Nakon dva pisma, napokon se oglašava Kostal:

"Pjer Kostal
Pariz

Terezi Panteven
Morijenski Dô

5. novembar 1926.

Gospodjice,

Nikada nisam ni pomislio da bih mogao odgovoriti na neko od vaših čudnih pisama. Nažalost, poslednja su me dirnula. I sve zlo je u tome. Kažete da je vaš život u mojim rukama. To mi je već poznato. Teško mogu da prihvatim pretpostavku da vi u to verujete. Mogu li da se oglušim o vaše vapaje? Nemam srca za to. Šta bih mogao da učinim za vas? Nema izgleda da ta vaša osećanja naidju na bilo kakav odaziv. Ne budite uporni. To bi značilo kucati na zatvorena vrata. Uzalud ćete samo trošiti snagu. Uostalom, kada biste i doprli do mene, time ne biste ništa dobili jer nemam nikom ništa da pružim. Neka vam to bude jasno jednom za svagda. Ne zanosite se da ću ikada popustiti.

Ali, ako vam je ovaj put zatvoren, on nije i jedini. Očigledno je da u vama ima i snage. Bilo bi žalosno da ona usahne kada naidjete na prvog šmokljana koga biste mogli da natovarite sebi na vrat u nedostatku izbora. Ako se izdvoji ono što je mladalačko u vašoj pobožnosti koja je posledica vašeg pola i vaših godina, ostalo možda i nije sve u svemu rdjavo. Bilo bi čudno da to Bogu bude prijatno. Ne znam šta je on u suštini, jer nemam ni trunke vere u sebe. Ali sa Bogom, ili sa predstavom koju ste sami stvorili o njemu, sigurno ćete se osećati bolje no u domaćem "ognjištu", jer sva su ognjišta kužna. Jedino što mogu da učinim za vas, to je da vas podržim u vašem traganju i da vas blagonaklono pratim izdaleka, mada, ponavljam vam, ne verujem ni u božanstvo Isusa Hrista, ni u bilo koga boga. Ali više sfere bezverja bliske su mi. Ako hoćete, u njima ću se moliti za vas jer je to jedno isto. Srećom.

Ne pišite mi svaka tri dana pisma od osam stranica, na šta ćete bez sumnje misliti da imate prava posle ovog mog pisma. Pažnja koju vam ukazujem tolika je da bih mogao čitati po jedno vaše pismo otprilike svake tri nedelje, a nikako svaki treći dan. Iskreno vam kažem, neću ih čitati.

Ne padajte u iskušenje da mi pišete, odolevajte hrabro. A i odgovor ne očekujte. Odgovoriću vam samo ako me nešto na to nagna, što znači da će moji odgovori biti retki.

Na kraju, molim vas, gospodjice, verujte u moju odanost.
_____________________
Nastaviće se

**Učlanjen** : 06.12.2012

Slede dva pisma Pjera Kostala:

"Pjer Kostal
Pariz

Gospodjici Rašel Gigi
Karkeran
(Var)

6. novembar 1926

Draga Gigita,

Molim te predaj ovo pismo na poštu u Karkeranu. Oprosti što ti ga šaljem zatvoreno - upućeno je jednoj devojci (iz Loarea). Već četiri godine kako nema nikakvog drugog posla sem da misli na mene, i možeš misliti kako je revnosna u tome. Ružna, neprivlačna, ali inteligentna, obrazovana, puna vrlina. (Otac joj je bio neznatan provincijski pravozastupnik), naučila je sama latinski, itd.... dakle, sve dostojno najvećeg poštovanja. Osećam prema njoj izvesnu naklnost jer dobro znam šta znači biti devojka tridesetih godina, siromašna, izrazite inteligencije, i to u Sen Leonaru (Loare). Tužno je videti ženu koja toliko vredi osudjenu ili da čami kao devica, ili da se uda za nekog trgovičića iz Loarea, ili da nadje sebi ljubavnika (što joj možda ne bi bilo tako loše, pošto priroda nije bila tako mnogo darežljiva prema njoj) i tako tavori do kraja života. Puštam je da živi u iluziji moga prijateljstva jer znam da joj je to velika uteha. Za koji dan dolazi u Pariz i ovoga puta ne želim da je vidim. Žena koja vas voli, a koju ne volite i ne želite preko pisama još možete i da je podnesete, ali na samo s njom, sačuvaj bože...! Kod kuće ću izdati najstroža naredjenja da joj kažu kako sam otputovao na jug.

Ima još jedna devojka iz Lamanša kojoj sam najzad ovih dana pisao. Ona mi je za tri godine napisala nekolik pisama na koja nisam odgovorio. Pre neki dan mi je poslala i svoju sliku. Prava seljančica u crnoj sirotnjskoj haljini. Teško je zamisliti išta ružnije. To je prava luda (mistične vreste) i bez tog ludila koje predstavlja svu njenu vrednost, bila bi prava ništarija. Jedna reč iz njenih pisama me je dirnula i doprla, ako ne do mog srca, ono bar do onog skrivenog kutka u našem biću gde počivaju blagonaklonost i sažaljenje, ili nam se bar tako čini. "Kada biste znali kako je užasno biti ostavljen na milost i nemilost sili koja vam ne želi nikakvo dobro". Verovatno je mislila na svoju porodicu. Kako se u preteranoj pobožnosti ne mogu jasno razlučiti ludilo i uzvišenost, čini mi se da je u pitanju uzvišenost, i želeo bih da razmotri da li je možda stvorena za manastir. Sve je bolje nego to gazdinsko dvorište sa kravarima punim prezira prema ovoj maloj nadahnutoj devojci. Verujem da bi mi ti, draga Gigita, sa tvojim izraelskim ljudskim genijem, dala za pravo što sam joj najzad odgovorio. Znam da je to neoprezno. Uvek je neoperzno kada se ženi učini neko dobro delo. Ali ne volim da odbijam ljudima ono malo sreće koju traže na ovom svetu prolazeći pored nas.

Nemam ništa naročito da ti kažem, osim da ti zahvalim za zadovoljstvo koje mi mesecima tako odano pružaš. Pošto si u Karkeranu (nadam se da si dobro putovala), videćeš ribarske mreće koje komadići plute održavaju na vodi. Noći provedene sa tobom za mene su ti komadići plute koji me održavaju u životu. Kada ne bi bilo tih noći i noći provedenim sa ostalim mojim milim prijateljicama, verujem da bih se sasvim utopio u gluposti moje porodice, mržnji moje sabraće i vremenu koje traćim sa svojim prijateljima.

Nadam se da je poslednji u nizu tvojih ljubavnika naočit i dobričina. Vrati mi se krajem meseca dobro oporavljena. Ne verujem da bi mi bilo baš mnogo žao da te izgubim. Zabavljalo bi me da popunjavam prazninu koju si za sobom ostavila. Uprkos svemu, bio bih zadovoljan da te zadržim kraj sebe.

Draga Gigita, volim zadovoljstvo koje mi pružaš i koje ti dajem, jer imaš osamnaest godina i dopadaš mi se. Zbogm draga, čast mi je.

K.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Pjer Kostal
Pariz

Gospodjici Andre Akebo
Sen Leonar

7. novembar 1926.

(Pismo poslato iz Karkerana i priključeno prethodnom pismu.)

Draga gospodjice,

Tako mi je neprijatno. Nalazim se u unutrašnjosti gde ću ostati čitavo vreme dok vi budete u Parizu. Da sam blizu Pariza rado bih skoknuo da se ne razočarate. Ali, odavde! ...

Ako vam u Parizu zatreba neka pomoć, preporuka, ili tako nešto, javite mi odmah u Karkeran preko gospodjice Rašel Gigi, ulica La Plaž, 14. Gospodjica Gigi je stara Jevrejka od sedamdeset godina kod koje ću provesti nekoliko dana. Kako sam nevaspitan, sigurno ću joj na kraju pasti u zagrljaj, ako čovek uopšte može da se zagreje za nekoga ko se zove Gigi, što iskreno rečeno ne verujem.

Dok vam ovo pišem, posmatram sa prozora kako se sunčani zraci bleštavo rasipaju po plavom nemirnom moru. Pokušavam da zamislim kako izgledaju tih jedanaest meseci u godini, u San Leonaru (Loare)...Lepota mora koja mi se činila tako čednom, više mi takva ne izgleda.

Srdačan pozdrav

K.

Nije tako, lagao sam. U ovom trenutku uopšte ne vidim more jer vam pišem iz jedne kafane u Karkeranu odakle se ono ne vidi. Ali i ova bezazlena laž teško mi pada kada ste vi u pitanju. Doduše, ponekad činim stvari koje mi teško padaju, iako se to ne bi reklo. Retko, ali se i to dogadja."

**Učlanjen** : 06.12.2012

A potom, Andre Akebo piše:

"Andre Akebo
Hotel "De Bozar"
Pariz

Pjeru Kostalu
Karkeran

11. novembar 1926.

Kostele, dragi Kostele, da li me je vaše pismo iz Karkerana razočaralo? I jeste i nije, jer doći u Pariz i ne videti vas, suviše je glupo. Nije, jer takvo pismo vredi isto što i trenuci provedeni sa vama. Kako ste ljubazni prema meni, i to već godinama! Znači, da niste tako daleko "skoknuli" biste do Pariza samo da me vidite! I vaš divan "post skriptum", osećam da vas grize savest zbog jedne ništavne laži! Kako da vas čovek ne voli, iako ste ćudljivi, nedeljama se ne javljate, vredjate. Ima nečega lakrdijaškog u vama što pomalo zabrinjava, svirepi ste u svom nestašluku, a ipak vam božanska dobrota i nežnost sve to neočekivano iskupljuju. Vi ste mi pružili samo radost!

Sama sam u sobi jednog malog hotela. Vatra pucketa, a dole Pariz vri pod kišom. Vaše pismo je preda mnom na stolu. Ono će mi pomoći da ves vas proživim ovih nekoliko dana u Parizu i da vam kažem sve što bih želela. Zato je to vrlo ozbiljno pismo.

Život u San Leonaru izgleda mi skoro podnošljiv leti, ali zimi je užasan. Ima čak i u San Leonaru prijatnih mladića sa kojima mogu da idem na veslanje, kupanje ili u šetnje. Sve to prestaje sa prvim hladnim danima, kada se pale lampe i čitaju knjige. Zimi osećam potrebu za intelektualnim životom. Tada me privlači Pariz. Dovoljno mi je da provedem nekoliko časova u Parizu, juče Betovenova muzika u sali Gavo, danas prepodne Fragonarova platna u galeriji Šarpantje, pa da pomislim: "Ne! To je nemoguće! Ne gordim se onim što sam, ali moram da budem svesna toga. Čitavo moje biće opire se udaji za prosečnog čoveka. Čvrsto verujem da se žena u ljubavi ne predaje dobrovoljno, već da je u telesnom dodiru uvek pobedjena.

Kao beznačajna palančanka bez sredstava i veza, ne mogu da sklopim "ozbiljan" brak koji bi mi je doneo novac i položaj u društvu. To bih jedino mogla u Parizu, u imućnoj i obrazovanoj sredini (da bih našla obrazovanog muža, trebalo bi da živim u Parizu, slobodna, bar pola godine, a ja nemam sredstava za to). Kako je za mene nedostižan "ozbiljan" brak, hoću da se udam samo za nekoga u koga ću biti strašno zaljubljena. Ako moram da ostanem ovako usamljena i lišena svega, vezana čitavog života za nekog dosadnog čoveka koga ću ipak toliko voleti da ne dopustim da on to oseti, a sa bezbroj novih briga i sa svim teškoćama koje danas podnosim, samo bez slobode, onda čemu to? Ne bi mi bilo teško da žrtvujem slobodu ako bi bila u pitanju velika ljubav i obaveze za koje vredi da se žrtvujem.

Mislim da ovde ima dva-tri mladića koja bi se rado oženili mnome. Prilično mi se dopadaju. Mladi su, prijatni, izvanerdno lepo vaspitani i pošteni. Ukoliko bih se potrudila, jednog od njih bih mogla i da zavolim. Ali zar da živim u uobraženoj, ćiftinskoj i palanačkoj sredini, neosetljivoj za poeziju, za sve duboko, tanano i nekoristoljubivo. Oženjen čovek možda i može da se izdvoj iz sredine u kojoj živi, ali udata žena? Ona ne može da se izdvoji ni od svog muža, ni iz njegove sredine, čak ni da se usudi suprotstaviti im se. Osećate li kako je potresno kada je žena samo malo iznad ostali? U tome je sva moja nesreća. Čovek mora da plati sreću što ne voli prosečne ljude! A kada ih voli, plaća to osrednjom srećom koju nalazi u toj ljubavi. Kako bih bila izvanredna žena nekom umetniku? Da bi bila umetnikova supruga, žena treba više da voli umetnika no čoveka u njemu, umetnika da učini velikim, a čoveka srećnim. Ostvariti bliskost i razumeti se bez mnogo reči - kakvo spokojstvo!

Jeza me hvata od usedelica, sažaljevam nesreću udate žene, slobodna ljubav mi je odvratna. Pa šta onda?... A u aprilu ću napuniti trideset godina. Trideset godina, zrelo doba... u glavi mi se vrti. Osećam užasan strah da ću sve promašiti. O, Kostale šta da činim sa svojim životom? Jedina mi je uteha što znam da vi postojite. U vama nalazim smisao svoga života. Kada za trenutak zatvorim oči i pomislim da vi postojite, to me već umiruje. Ah, čovek treba da je zahvalan što postoje bića kao što ste vi! Da li vatra manje vrdi zbog toga što nečim mora da se izazove. Volim vas kao buktinju koja i meni daje plamen. Zbog vas su mi svi ljudi bljutavi za čitav moj život, a sve sudbine beznačajne. Više ne mogu ni da zamislim neku prosečnu sreću - pod tim podrazumevam bilo kakvu udaju - a da se čitavo moje biće tome ne opire, jer nikada neću imati dovoljno hrabrosti da ceo svoj život posvetim čoveku koga neću dovoljno voleti. Zamislite ženu, obično smrtno biće, koja bi volela Jupitera. Posle toga ne bi mogla da zavoli ni jedno čoveka, iako bi to očajnički želela.

Kako bih želela da mogu učiniti nešto za vas, za vaše delo, a ne mogu baš ništa! Kada bih umela da pišem, pisala bih o vama članke, ili knjigu. Želela bih da ste siromašni, bolesni, neshvaćeni ili da lutate tražeći smisao svog života kao muškarac, kao što se ja mučim da ga pronadjem kao žena. Vaša slabost ulila bi mi snagu. Ali ne, vi ste sami sebi dovoljni, i uporni ste u svojoj usamljenosti. Vaša samouverenost, zbog koje vas drugi mrze, zadaje mi bol. Nema nikakve nade da ćemo ikada ostvariti jedinstvenu bliskost i da ćete mi se sasvim poveriti. Recite mi bar da nikada nećete osetiti potrebu za tim! Šta će biti ako to nekada i osetite, a ja ne budem mogla da se odazovem vašem pozivu zbog neke jadne obaveze koju ću izabrati u očajanju što ne mogu da pronadjem nešto bolje za sebe!

Jednom, kada sam vam pisala, pale su mi na um ove reči: "Volim vas svom svojom dušom". Nisam se usudila napisati ih iz straha da ih pogrešno ne shvatite. Danas, kada me poznajete i dobro znate da nisam i da nikada neću biti zaljubljena u vas, pišem ih sa punim poverenjem: volim vas svom svojom dušom.

Ne treba da mi odgovorite, zaboravite ovo pismo, ili, ako možete, sačuvajte ga u nežnoj uspomeni. Samo ne menjajte svoj stav prema meni, da bih ispaštala zbog ovog svog pisma.

A.A.

P.S. Poručila sam za ovu zimu tamno crvenu haljinu, laku i meku kao kadifa, kupila sam fini, elegantni sivi kaput, kao da je izašao iz modne kuće nekog čuvenog krojača (to je uostalom kopija). Kupiću uz to jednu toku od sivog perja, pripijenu uz glavu, jer to tako lepo pristaje uz lice. Vidite kako sam ipak smela, iako vi tako ne mislite o meni.

Da budem elegantna, možda i lepa... čemu sve to? Za koga? Za svet u Sen Leonaru...

Laku noć, gospodine.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Odgovor Pjera Kostala:

"Pjer Kostal
Pariz

Gospodjici Andre Akebo
Sen Leonar

26. novembar 1926.

Draga gospodjice,

Odgovaram na vaše cenjeno pismo od 11. o.m., sa uobičajenih petnaest dana zakašnjenja. Osam dana ga nisam otvarao. Sva ženska pisma moraju proći kroz mali karantin i posle toga mogu i da ne budu više zarazna. A zatim sam sledećih osam dana stalno odlagao da vam odgovorim jer mi je dosadno pisati vam. Oprostite, ali ne mogu da budem ozbiljan kada mi neko kaže da me voli.

Vaše pismo mi ni malo nije bilo prijatno. Zašto da napustimo prijateljsko tle na kome smo se tako lepo osećali i da predjemo na vulgarnost i dosadu "osećanja?" Sada ste na tako uzvišenim vrhuncima, te sumnjam da ću moći dostići vas. Ophodio sam se sa vama sasvim prirodno, kao sa inteligentnom prijateljicom, a sada ću morati strogo da pazim na sve i da osećam obaveze prema vama. Prvo, da zaslužim tako uzvišeni poklon kao što ste vi, zatim, da postupam prema vama sa puno obzira (ovo pismo vam je već primer za to), najzad da vam bar donekle uzvrćam osećanja koja mi tako velikodušno nudite. Koliko samo obaveza! A to mi, nažalost, nije nikada polazilo za rukom. Čini mi se da ste bili nespretni i neoprezni. Trebalo je sve to da zadržite za sebe, kako bih se mogao i dalje pretvarati da nisam razumeo.

Da vam kažem još i ovo. Mnogo ste me začudili kada ste mi jednom priznali da ništa ne znate o engleskoj književnosti. Upravo sam nasledio biblioteku jedne stare gospodjice. Ona je izgleda gajila prema meni osećanja koja možete lako da shvatite ako izvršite uporedjenje. Hoćete li da vam pošaljem nekoliko engleskih knjiga u prevodu? Ja ih već imam na engleskom. Žao bi mi bilo da devojka kao što ste vi, čitavog života ne upozna veličinu engleskog duha.

Srdačno vas pozdravljam, draga gospodjice. Samo, obuzdajte se, molim vas.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Odgovor Pjeru Kostalu:

"Andre Akebo
Sen Leonar

Pjeru Kostalu
Pariz

Novembar 1926.

Nemogući ste! Poverovali ste da sam htela da vam se nametnem. Odmah ste uzdrhtali u svojoj neobuzdanoj potrebi da uvek ostanete nezavisni.

Sve u svemu, o čemu je reč? Rekla sam vam da ste za mene Bog. Nije li Bog ogledalo u kome se čovek posmatra i vidi sebe boljim no što je ustvari, i zar ga čovek ne stvara prema svome liku, samo uzvišenom. Vi ste moje uzvišeno drugo ja, ono što je u meni najjače, najponosnije i najbolje. Osećam prema vama mirnu i hladnu strast, a i prijateljstvo. Za mene ste u isti mah i Bog i prijatelj. Nije li to divno?

Kakve vam obaveze namećem? Pružite mi ono što ste mi dosad pružali, ništa više ne tražim. U vašem životu uvek ču biti samo beznačajna sitnica. Kako žena rado pristaje da bude beznačajna, samo da bi ostala pored voljenog čoveka. Sve dok budem mogla da vam pišem, neću biti nesrećna. Šta mari ako me se i zasitite, ja se vas nikada neću zasititi, a ostaje mi i vaše delo. Čak i da mi ne pružite više no ostalima, biće to kraljevski dar za mene. I dalje vam ostajem privržena sa punim poverenjem.

Čini mi se da je gospodja de Bomon, koja je volela Šatobrijana više no on nju, mogla da piše ovako kao ja vama.

Svako biće strasno želi da mu se na ljubav odgovori ljubavlju. Ali što se mene i vas tiče, toliko puta sam vam rekla: Budite spokojni, ne volim vas i neću vas voleti. Osećam prema vama strasno prijateljstvo, to mi se dopada, to hoću, u tome je moja sreća, jer je lepo misliti na nekoga, brinuti se o njemu, pružati mu radost. Ništa ne tražim od vas. Nemate prema meni nikakvih obaveza. Volim vas na svoju odgovornost i štetu. Zamišljajte da vas volim neodoljivom ljubavlju i da sam nesrećna što mi je ne uzvraćate? Daleko od toga!

Ne ljutite se na mene. Ne treba da se ljutite zbog ovog sentimentalnog darivanja koje je tananije od svega što bi druge žene mogle da nam daruju. Ne uskraćujte mi svoje poštovanje. I pišite mi ponekad, molim vas. Kada mi duže vremena ne odgovorite, venem, zapadam u neko duhovno i moralno mrtvilo. Svejedno mi je da li ćete me razumeti, ako mi ne uspe da vas osvojim.

Pozdrav

A.A.

Sa zahvalnošću prihvatam vašu ponudu da mi pošaljete engleske knjige, iako bih više volela da vam sada ništa ne dugujem."

**Učlanjen** : 06.12.2012

Pjer Kostal
Pariz

Gospodjici Andre Akebo
Sen Leonar

30. novembar 1926

Priznajem, draga gospodjice, nije mi prijatno kada me neko voli. Cim osetim da je nekome stalo do mene, zbunjen sam, neprijatno se osecam i odmah se spremam za odbranu. Osecao sam duboku naklonost samo prema dva-tri bica u svom zivotu. Ne bih se mogao zakleti da su osecali i trunke naklonosti prema meni. Da su me volela, verujem, nastojao bih da ih se oslobodim.

Biti voljen vise no sto covek voli pravi je teret u zivotu. To vas primorava ili da se pretvarate kao da uzvracate ljubav koju ustvari ne osecate, ili da drugima nanosite patnju svojom hladnocom i odbijanjem. U svakom slucaju to je prisiljavanje i patnja (a kada se coveku moga kova nesto silom namece, on postaje zao). Bosije je napisao snaznu misao : ''Covek nanosi nepopravljivo zlo bicu koje suvise voli.''. I ja sam napisao nesto slicno : ''Voleti, a ne biti voljen, znaci nanositi vise zla nego dobra''. La Rosfuko je do kraja izrazio tu misao : ''Skloni smo pre da volimo one koji nas mrze nego one koji nas vole vise no sto ih mi volimo''. Skromno zakljucujem : nikada ne treba da kazemo nekome da ga volimo, a da ga ne zamolimo za oprostaj.

Bice koje volim oduzima mi deo slobode, ali ja to sam zelim. Covek oseca takvo zadovoljstvo kada voli da tome od sveg srca nesto zrtvuje. Bice koje me voli oduzima mi svu slobodu. Ko mi se divi (kao piscu) ugrozava je. Zazirem cak i od onih koji me razumeju i zato se trudim da zavaravam tragove, kako u privatnom zivotu tako i u licnostima koje izrazavam svojim delima. Da sam voleo boga, odusevljavalo bi me sto mi bog nista ne bi pruzio zauzvrat. Treba li da kazem kako se isto tako plasim i telesne zudnje koju ne bih mogao da uzvratim. Vise volim da drzim u narucju neosetljivu zenu, dasku za mesenje hleba, nego zenu koja u dodiru sa mnom oseca vece zadovoljstvo nego ja. Jos uvek se secam nekih paklenih noci ... U paklu ce bez sumnje biti demona koji ce vas zeleti iako ih vi ne zelite. Ne verujem da se bog, kao ljubitelj mucenja, nije toga setio.

Dobro znam kako je tesko biti voljen vise nego sto covek voli, stoga sam se uvek obuzdavao kada bih osetio da volim vise no sto sam voljen. Ponekad mi se i to dogadjalo. A doziveo sam da se i moja zudnja prihvata iz samilosti. Zene su imale obzira prema meni, ili su ostajale hladne. Kako sam se trudio da nikome ne budem na teretu! Prilazio sam oprezno kao macka, pazljivo sam vrebao prvi znak zamora, uvek spreman da ustuknem, da proredim susrete! ... Da li je potrebno da kazem koliko sam patio? Ali znao sam da moj uspeh zavisi od toga, da bih sve izgubio pokusavajuci da se nametnem, da je moja krivica sto suvise volim.

Dobro poznajem ljubav. To osecanje ne cenim. uostalom, ono u prirodi i ne postoji; zene su ga izmislile. Kada bi moja glava bila ucenjena, bio bih bezbedniji u sumi, kao progonjena zver, nego sklonjen kod zene koja me voli. Pored ljubavi u zivotu postoji i neznost, i to neznost prozeta zeljom, a to je velika stvar. U svakoj mojoj knjizi naci cete misao : ''za mene je od svega najvaznije da volim''. Ali nikada nije rec o osecanju koje se sastoji iz neznosti i zudnje. ''Sta je ustvari to osecanje neznosti i zudnje ako nije ljubav?'' Ono i nije ljubav. ''Objasnite mi...'' Ne zelim. Zene to uopste ne shvataju.
Nimalo ne volim da neko za mnom oseca potrebu intelektualnu, ''sentimentalnu'' ili putenu. Ne shvatam zadovoljstvo koje ljudi osecaju u mom prisustvu, to umanjuje njihovu vrednost u mojim ocima. Sta marim sto nesto znacim u necijem zivotu.
Saljem vam clanak koji sam o tome odavno objavio. Danas ga ne bih napisao tako. Ima u njemu preteranih i nedovoljno produbljenih misli, ali u sustini misljenje nisam promeni.

Da kazem jos i ovo. Pominjete Polinu de Bomon. Mislim da se Satobrijan ne bi toliko trudio oko nje da nije bila na samrti. Znao je da to nece dugo potrajati.

Monogo vas pozdavljam, draga gospodjice.

**Učlanjen** : 06.12.2012

KOSTALOV ČLANAK

U ljubavi je ideal voleti a ne - biti voljen
(o d l o m a k)

... Smatram da postoji više protivrečnih razloga što neki ljudi osećaju odvratnost kada su voljeni jer je nesklad u samoj prirodi mužjaka.

Ponos - Želja da se zadrži inicijativa. U ljubavi koju neko biće oseća prema nama postoji nešto što je izvan naših moći, nešto neočekivano, jače od nas, što nam ugrožava slobodu i gospodari nama. Čak i u uzajamnoj ljubavi čovek teži da sačuva svoju ličnost.

Poniznost, ili ako je ovaj izraz suviše jak, nedostatak uobraženosti. Poniznost razumnog čoveka koji smatra da nije ni naročito lep niti da mnogo vredi i da je smešno što njegovi i najmanji pokreti, reči, ćutanje itd. mogu nekog da usreće ili unesreće. Kako mu se ne samo neopravdana moć pripisiuje! Ne cenim mnogo onoga ko se usudjuje smelo da misli: "Ona me voli", i ne pokušava da to u blaži rečima: "Ona uobražava da me voli". I tako, pošto je prethodno unizio samog sebe, on unižava i ženu.

To osećanje uporedjujem, na primer, sa osećanjem pisca kome bi izgledalo smešno da ima sledbenika, jer je svestan šta ustvari predstavlja i koliko i sam menja svoje "poruke". Čovek, dostojan toga imena, prezire svaki uticaj koji vrši. Teško mu je kada vrši bilo kakav uticaj i to mu je kazna za njehov otrovni jezik. Želimo da ostanemo nezavisni. Da li bismo cenili duše koje nam se podredjuju? Čovek ne želi da gospodari kada ima uzvišen pojam o ljudskoj prirodi.

Dostojanstvo - Nelagodnost i stid od pasivne uloge u kojoj se voljeni čovek nalazi. Biti voljen, po njegovom mišljenju, priliči samo ženama, životinjama i deci. Poljupci, maženja, stiskanja ruke, zanosni pogledi, za jednog muškarca, fuj! (Skoro sva deca u Francuskoj, ma koliko da su umiljata, ne vole poljupce. Moraju da ih trpe iz učtivosti jer su odrasli jači od njih. Dečju netrpeljivost prema cmakanju ne primećuju jedino odrasli, verujući da se time deca oduševljavaju.)

Želja za slobodom i nezavisnošću - Voljeni čovek je zatočenik. To je suviše poznato, ne treba naglašavati.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Tereza Panteven
Morijenski Dô

Pjeru Kostalu
Pariz

3. decembar 1926.

U ime Hrista Spasitelja,

Odgovorili ste mi! Napisali ste da biste rado čitali moje pismo svake tri nedelje. Čitala sam i ljubila te reči. Ne ostavljajte me da venem. Samo da ste mogli da vidite kako sam bleda. Pišite mi što pre da bih mogla opet da ljubim vaše reči.

Pritiskala sam vaše pismo na grudi, na ikone koje nosim oko vrata, sve dok nisam osetila bol, i ukoliko je on bio jači, utoliko sam više uživala. Kako uživam u svemu što mi nanosi bol! Maštam kako ulazite u moju sobu, ali kada biste stvarno ušli, možda bih i zaplakala.

Kada bih mogla, rado bih napustila "kužno ognjište". Ali kuda da idem? Trebalo bi uvek da idem napred, kao Avram, ne znajući kuda, u svetu slobodu Božijih stvorenja. Ne usudjujem se da dodjem k vama, ne bih vam umela ništa reći, ne biste mogli da isčupate ni jednu reč iz mene... a ipak očekujem da me pozovete, iako strahujem da ću vas razočarati. Ne ostajem uvek od kuće, često odlazim u polja. Tri ili četiriputa u godini odlazim u sresko mesto. Prošle nedelje smo bili u N..., na vašaru gde sam se lepo provela. Vidite da nisam dostojna da se zamonašim (ako ste to hteli da kažete).

Medjutim, nemojte misliti da sam vetropirasta. Svakoga dana se krepim svetim pričešćem i u tišini noći odmaram se telom i dušom pored vas, u dubokom spokojstvu. Tada se molim za svog jadnog oca koji ne veruje u Boga i tako grubo prema meni postupa. Zamislite šta je rekao sinoć za večerom! " Bolje je gajiti svinje, nego othranjivati kćeri". Pri tom je gledao u mene.

Zbogom prijatelju. Srce mi je prepuno ljubavi prema vama. Volite me ma i najmanje, i Večnost će nas uzeti pod svoje okrilje.

Marija Rajska

**Učlanjen** : 06.12.2012

"Pjer Kostal
Pariz

Terezi Panteven
Morijanski Dô

9. decembar 1926.

Gospodjice,

Ako već pripadate Isusu Hristu, budite u tome dosledni. Ako Bog postoji, on je ljudima samo zato darivao ljubav da je jedino njemu uzvrate. Treba li da vas podsetim na svetog Avgustina: "Duša može da se približi Bogu samo bez posredstva ljudskih bića", ili na onog mistika (Ekarta) koji je išao tako daleko da je rekao: "Znate li zašto je Bog ustvari Bog? Zato što oko njega nema ljudskih stvorova". Boga obeščašćujete, ako ga sa mnom izjednačujete. To je da se čoveku smuči. Kada vidim da se Isus Hristos izjednačuje s ljudskim bićem (a ne uporedjuje, što se svakom od nas dogadja), uvek se setim kako je onaj učenik, o kome govori princeza Palatin, dao da mu na stražnjici naslikaju svetitelje kako ga više ne bi šibali.

Kažete kako "niste dostojni" da se zamonašite. Kažete: "Nisam predodredjena" ili "Nisam izabrana". Možda je i tako. Ali ne pitajte se da li ste dostojni.Kao što se nečija ljubav ne zaslužuje, tako isto i Bog čini milost nekom biću i uzima ga za svog izabranika i bez njegove zasluge, iako postoji toliko drugih zaslužnih bića. Najzad, da sam Bog, najviše bi mi se svidjalo što bih svoju milost mogao da delim kome hoću. Posle svega ovoga imate pravo što sumnjate u sebe. Često se neko delo ne čini zbog samoga Boga i božanskog duha u nama, već samo zato što se smatra da će ono biti ugodno Bogu, kao što i ljudska dela često postaju poročna, ako se ne čine u nameri da se ljudi njima oduševljavaju.

Možda u vama ima unutrašnjih snaga koje bi mogle da se posvete Bogu. Ne znam šta biste time izgubili, ali sam siguran da taj gubitak ne bi bio veliki. Čovek koji je izmislio reči: ko gubi, dobija, mora da je bio crkveni otac. Teško mi je što živite usred ljudske gluposti. Idete na vašar u sresko mesto i još uživate u tome, umesto da vam se smuči. Ako verujete u Boga, šta radite onda na ovom svetu? U njemu nema ničeg nevinog za čoveka koji veruje. Dovoljno je samo da uzmete čašu vode koja vam prija, i vi već vredjate Isusa Hrista. To se ne može ničim opravdati. Sve što radite, ma koliko da je beznačajno, smešno je. Voleo bih da vidim kako svako zadovoljstvo polako isčezava u vama, kao što se svetiljke u ponoć gase u gradu. Kada je jedan moj kolega govorio o vrlini "prezira"... neki sveštenik ga je prezrivo ismejao u jednom časopisu: "Vrlina prezira!...Lep Hrišćanin!..." Medjutim, Jevandjelje je puno Hristovog prezira prema svetu. Jutros sam negde pročitao: "Kako je čovek srećan kada dodje do saznanja da je svet dostojan prezira! Kako je slab kad ga ne preziru koliko zaslužuje!" Ko je to napisao? "Blagi" Fenelon, "labud". (Misli V.) A najbolje je od svega što se Isus Hristos na samrti moli za svoje dželate, a odbija da se moli za čovečanstvo. Non pro mundo rogo. "Ne molim se za čovečanstvo" (Sveti Jovan, XVII, 9). To na mene ostavlja dublji utisak no prasak groma u trenutku kada je Hristos izdahnuo. Sa nastranošću dostojnom njegovog genija, moli se za svoje dželate, ali odbija da se moli za besvesnu i pokvarenu gomilu koju je prokleo u jevandjelju. "Ne molim se za čovečanstvo, već za one koje ste mi dali". Porazna, divna i blagorodna reč. A sada, gospodjice, priključite se onima za koje se Hristos ne moli.

Greh protiv svetog Duha... Možda postoji neki manastir koji bi želeo da mu se predate dušom i telom, kao što se ja sav predajem svojim delima. On vas čeka kao zemlja jutarnju rosu. Verujem da živite. Ali da li živite duhovnim životom? Ne mogu da odredim šta ima u vama; možda ničega i nema. Pre svega treba da znate kakav je to nemir u vašoj duši. Samo bi neki sveštenik mogao to da odgonetne. Da biste ostvarili svoje želje, najvažnije je da imate dobrog savetodavca. Posetite oca M... u L..., u manastiru... Poznajem oca M... Njemu pripada čast da je bio najveći grešnik na svetu, što znači da će on najbolje razumeti vaše grehove jer dobro zna šta je greh. Dovešće vas do takve skrušenosti da će vam ispovedanje grehova biti tako prijatno kao oganj mučenicima. Nikada neće prevideti Božju milost u vama, ukoliko ona postoji, i pratiće je ponizno i istrajno pošto je prethodno najopreznije ispita. Mada se danas ne stupa u manastir nesvesno kao nekada (kao što se i dalje tako stupa u brak), crkva ne može nikada dovoljno oprezno da proveri nečiju predodredjenost. Ne treba ljudi da vas načine kaludjericom, već Bog.

Molite se Bogu za svog oca? Bolje se molite za sebe samu. Zar ste zaboravili kakvu utehu jevandjelje može da pruži? Bilo bi bolje da ga čitate i trudite se da ga razumete nego što tako često idete u crkvu, ispovedate se, itd... Preterivanja su često opasnija od zabluda, jer se na njih manje obraća pažnja. Kao i bol, pobožnost treba da bude bez poze, i isto tako nema. Mojsijevo ćutanje pred Bogom bilo je najsliniji vapaj.

Ma šta vam napisao, imajte uvek na umu da nisam pristalica hrišćanske vere. Vera je tmina, ovaj izraz je tako čest u verskim spisima. A ja sam jarka svetlost. Ne zaboravite da ne verujem, da mogu i bez vere, mislim da nikada neću ni verovati, a i ne želim da verujem. "Iako put nekada izgleda dobar, on može da vodi i u pakao". Možda i ja idem tim putem. U mašti i nadanju proklinjao sam sebe bezbroj puta. Kada sam potpuno ostvario svoje želje, proklinjao sam sebe. U uspomenama i u kajanju takodje sam sebe proklinjao. U tome je delimično moja slava...

Mnogim ženama sam pomogao da sebe proklinju, da bih možda jednoj pomogao da doživi nešto najobičnije. Moja je duša izabrana, a izabrane duše se prenose na druge kao i sama milost koja se javlja u svim vidovima. I ja sam u suštini onaj - k o j i s e j a v lj a u s v i m o b l i c i m a.

Govorim jezikom koji vam nije sasvim razumljiv. Odaberite ono što možete. To je bolje nego da se spuštam do vas.

Oprostite, gospodjice, što sam tako nepažljiv.

Kostal

**Učlanjen** : 06.12.2012

Andre Akebo
Sen Leonar

Pjeru Kostalu
Pariz

24. decembar 1926.

Ne pišete mi već tri ndelje. Najzad sam primila jednu mršavu dopisnicu sa svega desetak reči, u kojoj me pozdravljate i raspitujete se za mne. Za mene? Ne mogu vam večito govoriti kako sam nesrećna. Moraću već jednom da izadjem iz ove krize koja me ubija. Nije daleko dan kada ću se uveriti da u ljubavi nema nikakvog izlaza za mene, i tada neću više biti uporna. Strašno je grčevito se priviti uz nekoga. Ostaje samoodricanje, uzvišen i čist život. Pripadam žrtvovanoj generaciji mladih devojaka. Naši izgledi na ljubav su sasvim uništeni ratom koji je pokosio mladiće. I mi smo udovice. Što se tiče lova po tudjem zabranu, pustolovina, još nisam sazrela za to.

Mislim da će mi ovo odricanje otvoriti nove vidike. "Pobedjena sam, to je činjenica, svršen čin. Dakle, prihvatiću sve što se desi. Pošto više ne tražim, možda sam već našla". Kad stignem do vrhunca iskušenja, često primenjujem preokret u samoj sebi: nastup mahnite gordosti, neosetljivost, ravnodušnost, iznenadnu ozlojedjenost prema sudbini: "Najzad, ma šta se desilo, još uvek ostajem samoj sebi".

Ali naravno, ostajete mi i vi. U svojoj obeshrabrenosti i očajanju, osećam ipak neki mir. "On ne može i neće da bude moja sreća, ali je moja istina. Neće da ga volim, ne bih mu se svidela i propala bih. Našla sam uzvišeni mir u svom neuspelom životu, a postoje tolike žene koje nikada neće naći čoveka zbog koga će im uzdrhtati srce, ili će voleti bilo koga iz potrebe da vole. Nastaje uzvišeni mir kada se otkrije istina da postoji na svetu čovek koji vas oduševljava, koga biste mogli da volite svim svojim bićem. Više nemam šta da tražim, niti da iščekujem tešku sudbinu usamljenih žena". To umiruje. Utisak da sam postigla, imala, da sam se najzad spasla nejasnog i neodredjenog mučenja i razuzdane žedji za ljubavlju, da sam se odrekla odredjene vrednosti, a ne raznih nepoznatih mogućnosti - za mene znači kao da sam sve postigla i imala.

Božić! Kako su beskrajno dosadni i beznačajni oni sa kojima ću ga provesti. Kišni, tužni i mučni dan. Zašto u izvesne dane sve neprijatne stvari, pritajene i bezopasne, odjednojm iskrsavaju i opsedaju vas. Strašno je doživeti taj udar. Mislim na Božić onih koji se vole, divni Verterov Božić. Kakva šteta što ne mogu više da stavljam cipele u porozor! Stavila bih dva para jer ludo priželjkujem četiri stvari: muža (iz ljubavi), gramofon, knjigu o Kozimi Vagner i šeširić ukrašen nojevim perjem, koji vam neću opisivati jer biste mi se smejali.

Srećna Nova 1927. godina! Mnogo vas volim, Kostale, znajte! Kada bi se sreća poklanjala kao dijamant, on bi ubrzo prešao iz moje ruke u vašu. Ponovo vas uveravam u svoju odanost i postojanost. Da li će vam to ikada biti potrebno?

A.A.

(Ovo pismo je ostalo bez odgovora)

**Učlanjen** : 06.12.2012

Sen Leonar. Januar. Sedam stepeni ispod nule. Noću, iako gori vatra, voda se mrzne u kući porodice Akebo.

Kada udjete u sobu gospodjice Andre, najpre vas zapahne miris koji se iz učtivosti naziva "ustajali", iako je on samo delimično takav. Kada mlade devojke iz imućnih porodica koje imaju kupatilo u kući idu na lekarski pregled u školi, soba u kojoj se svlače miriše na lava. Sve u ovoj sobi, nameštaj, tkanine, predmeti, kupljeno je još pre dvadeset godina i nosi vidne tragove duge upotrebe. Već dvadeset godina tu se ništa, ili skoro ništa, nije kupovalo. Jedino su lepe kopije čuvenih slika odabrane sa ukusom koji nije svojstven ženama (u kome se osećao smisao za veličanstvenost.
. . . . . . . . .

**Učlanjen** : 06.12.2012

. . . . . . . . .

Napolju se čuju zvuci trube. Koliko li joj je puta samo srce zakucalo zbog toga. Iako je hladno, ona otvara prozor. Velika lampa na poštarevom biciklu osvetljava vrata susedne kuće. Zatim kreće, bliži se. Dok svetlost prolazi, Andre priželjkuje, kao kada zvezda preleće preko neba: "Bože, daj da se zaustavi!". Ali, svetlost se udaljava. I ovoga čoveka Andre doziva, ali on prolazi ne zaustavljajući se.

Zima je još više izdvaja od sveta od koga je već dosta izdvojena. Sneg prigušuje zvuke. Sve žive usporeno, sve se uvlači u sebe. Brzi vozovi sporije putuju. Pošta stiže dan docnije. Šta mari, uostalom? Nikada pisma od Kostala. Srećom, zna da će ceo februar provesti u Parizu.

Uvek je patila što ne nailazi na odziv, što ne zna kome i čemu da se posveti. Još kao dete pokazivala je simptome bolesti koju je Kostal u igri reči, u stilu medicinskog rečnika, nazvao "pismomanija". U to doba pisala je pisma samoj sebi, kao onaj engleski pesnik prošlog rata koji je, na putu za Dardanele, u svakom pristaništu plaćao nekom mangupčetu da maše maramicom kada brod podje. (Kostal smatra da je to odvratno i da se ne može pružiti ruka čoveku koji pati od takve osetljivosti.) Docnije je dugo saradjivala na rubrici dopisivanja u modnim listovima, što mladim devojkama zamenjuje muškaraca, kao što psetane ženama zamenjuje dete. Sve je to prestalo kada je počela da piše Kostalu.

Satima mu je ispisivala bezbrojne stranice, zaustavljajući se tek kada bi je uhvatio grč u ruci. Nije bila od onih devojaka koje stavljaju držalje medju zube i razmišljaju, pisala je tečno i bez zastoja. Kao većina žena, u vidu pisama slala je svoj dnevnik. Velike stranice, bez margina sa strane, neoznačene brojevima, sa precrtanim rečima, ispisanim jedna preko druge, drugih redova. Kada Kostal primi pismo, uzdišući odmerava njegovu težinu i nagadja koliko ima stranica. Svaki put je to bio težak udarac za čoveka koji, kao i većina ljudi, ne može da čita dugačka pisma.

. . . . . . .

**Učlanjen** : 06.12.2012

Anri de Monterlan – Ubica je moj gospodar

Henri de Montherlant SMDpNi4

Ovo je roman koji treba čitati leti, kada je najtoplije, kada se sa čela sliva znoj na knjigu, kada ludimo od vrućine, kada se letnja neuroza širi našim umom brzinom znoja koji obliva naše telo. Tada možemo na pravi način shvatiti prvi deo ove odlične priče i dobro se pripremiti za drugi deo romana, za ono što nas čeka kada utonemo u tamnu stranu ljudske prirode.

Prvi deo romana isijava od sunca, odzvanja od putenosti, erotičnosti i životne snage, koja je u kontrastu sa fizičkom i karakternom slabošću glavnog lika dela - Egziperija. Dok je oko njega sve ispunjeno životnom poletnošću, zracima mladosti i surove lepote, Egziperi čami u sopstvenoj bedi i nesnalaženju. Nemajući snagu da se nosi sa arapskom egzotičnošću Alžira on je potajno mrzi. Mrzi svoje slabosti, slabosti da živi, da odlučno učini izbor u svom životu. Nemajući egzistencionalističku snagu on se prepušta okolnostima i hirovima drugih lica u priči. On je poslušni sluga svakom čoveku koga sretne. Spontano se potčinjava svakome bez obzira na društveni položaj. Nesposoban da život preuzme u svoje ruke prepušta se drugima da to učine za njega. Iz te servilne prirode postepeno će se roditi ludilo. U početku samo blago neurotičan ubrzo postaje paranoičan i završava u ozbiljnoj patologiji. U ovom romanu nalazimo neverovatno precizan opis ličnosti, koji u suštini ima dobre karakterne crte, ali nažalost ne i dovoljno snagu da respektuje svoju sopstvenu personu. Iz toga proizilaze svi ostali problemi.

Njegov pretpostavljeni u biblioteci u Alžiru, gospodin Sen-Žisten, koji ga okrutno ponižava, postaće kao i mnogi drugi u okolini Egzipera njegov ubica. Egziperi svojom servilnom prirodom sam proizvodi kod drugih ljudi takav nadređeni odnos prema njemu. Sadističke prirode će se još više iživljavati nad njim, drugi ljudi će ga koristiti kad god mogu, a oni zaista dobri ostaće nemoćni da mu pomognu. Ako čovek ne može sam sebi da pomogne ne mogu to ni drugi umesto njega. Takav karakter kakav je Egziper nužno tragično završava.

Henri de Montherlant NsQjG6r

Monterlan je vrhunski pisac koji obrađuje još tema u ovom romanu. One su za glavni tok priče sporedne, ali bez njih glavna fabula ne bi bila tako celovita i inspirativna za čitanje. Zbog prostora ovde ih ne možemo sve pomenuti. Možemo ipak napomenuti da se u ovom delu nalaze jedni od najboljih opisa birokratije i mediokriteta. Birokratija u ovom romanu je baš to što i jeste - bezlični Levijatan.

Rizikujući da narušim koncepciju ovog teksta moram da izdvojim još jednog lika u romanu, koji je ostavio poseban utisak na mene. Taj lik se zove Flaster ( tj. to mu je nadimak). Flaster je sušta suprotnost Egziperiju, ali i drugim likovima u romanu. Razlikuje se od glavnog lika po odlučnosti, hrabrosti, bezobrazluku, drskosti, po jednoj više nego mangupskoj prirodi. Flaster nosi oreol urbanog šarma Mediterana. Od drugih likova u romanu, Sen-Žistena i drugih zaposlenih u biblioteci, razlikuje ga slobodna priroda. Flaster se ne vezuje za društvene ili etičke norme. On uzima i služi se samo onim što mu koristi.

“On vidi ono što jeste, što je bolje od sna: bez imetka, ali zato što neće da radi ono što se zove raditi, slobodan, nameće ’gejacima’ svoja raspoloženja i svoj stil života, drpa nekažnjeno, srećan i ne plaćajući ni novcem ni kulukom svoju sreću, što znači dvostruku sreću.“ (Anri de Monterlan, Ubica je moj gospodar)

Dok drugi likovi licemerno, pod plaštom konvencija, kriju svoje loše lice i traže sigurnost položaja u kome mogu da ispolje svoje frustracije, Flaster se ponaša otvoreno, iskreno i svojim drskim delima pljuje na licemerje i laž. On je jedan od retkih prijatelja glavnog lika. Naravno, on u skladu sa svojom prirodom iskorišćava i svoje prijatelje. Međutim, ta njegova mana deluje bezazleno u odnosu na slepi aparat administracije, koju oličava nesuđeni akademik Sen-Žisten i mnogi drugi bezlični likovi u romanu. U Flasteru još ima ljudskosti i dobrote. On je u osnovi human, dok su ostali izgubili i ono najelementarnije u sebi.

Monterlan na kraju knjige upozorava da smo svi mi potencijalne ubice nekome kome očajnički treba naša pomoć. Ako odbijemo i hladnokrvno zanemarimo pruženu ruku koja traži oslonac i sami postajemo ubice. Ukoliko nismo u poziciji žrtve koja vapi za čovekom, lako možemo postati njeni dželati. Monterlan poziva čoveka da, kantovski rečeno, ne koristi drugog čoveka kao sredstvo, već da na njega gleda kao na cilj. Cilj da u drugom vidi ličnost sa velikim L. Ličnost dostojnu poštovanja i slobode. Čovek treba da u drugome sagleda čovečnost, ono univerzalno što čini čoveka, pa samim tim da ugleda i sebe. Ne želimo društvo gde će ubice biti gospodari, a ostali dobiti ulogu žrtve. Želimo čovečanstvo koje počiva na humanističkim vrednostima slobode i pravde i one elementarne jednakosti u smislu odnosa i poštovanja drugog (ne nekakve ideološke jednakosti ili nekih političko-egalitarističkih bulažnjenja). Svako od nas se razlikuje i treba da se razlikuje od drugog, ali moramo baš zato dosegnuti taj izazov da na drugog gledamo pre svega kao na Ličnost.

Šarl

Gost

Čitajući Kornarakisovu knjigu Shizofrenija ili asketizam saznao sam za delo ovog pisca koje se zove Španski kardinal. U njemu je fantastično opisan odnos izmedju shizofrenije i asketizma. Na žalost, izgleda da delo nije ni prevedeno na srpski a ako jeste, to je bilo davno. Da li neko može da pomogne da nabavimo ovu knjigu, makar na engleskom?

Inače, evo nekih informacija o piscu

Henri de Montherlant Henry_de_Montherlant

Čuven po tetralogiji „Devojke“, koja je izazvala pravu književnu revoluciju kad je reč o ženama, u knjizi „Ljubavnici i besmrtnici“ (Albatros Plus, Beograd, 2009), jedan od najprovokativnijih pisaca dvadesetog veka, Francuz Andri de Monterlan ne napušta svoje omiljene izazovne teme: opojni miris mlade devojke, lice i naličje strasti, ljubavi, želje, ispitivanje svih stadijuma ženske duše u koju se muškarac projektuje, večito suparništvo između majki i kćeri, donžuanizam.

Strasni ljubitelji života, telesnih i duhovnih uživanja i veliki protivnik braka - kroz dnevnike Lava Tolstoja i njegove žene čuveni pisac nas upoznaje sa paklom Tolstojevog braka, ali i braka uopšte. Raskrinkava glupost patnje, koju književnost i politika uzdižu, ali ulazi i duboko u sentimentalno vaspitanje mladih devojkaka. Bavi se i sentimentalnom usamljenošću kao modernim fenomenom. Muškarci su, po njemu, večiti dečaci, što u ženama traže uvek devojčicu, a žene nikad ne žele da saznaju koliko u muškoj ljubavi ima laži, koristoljubivosti, umora. Ženskoj humanosti i ženskoj poeziji on daje sasvim posebno mesto.
Surovi razotkrivalac tajni muško-ženskih odnosa, na duhovit način razotkriva i naličje želje za slavom i besmrtnošću kroz priču o antičkom filozofu Peregrinu, koji se, pred gomilom koja je navijala, spalio u nadi da će mu to doneti večni život.
Kad je zapisao da se njegov život sastoji od dve stvari - sklonosti ka telesnom uživanju i ka književnom stvaranju - dodao je i ovo: „Šta će mi ostati kad dođe dan da mi, zbog godina, te dve snage posustanu? Ništa. Preostaće mi da umrem“. Tako je i bilo. Ubio se hicem iz revolvera 21. septembra 1972, zagrizavši i kapsulu cijankalija - da svoju smrt ne promaši.
Pored čuvene tetralogije „Devojke“, Anri de Monterlan je napisao romane „Olimpijske igre“, „Neženje“, „Zverinjak“, „Ljubavna istorija ’peščane ruže’“ i druge, kao i drame „Gospodar Santjago“, „Don Žuan“, „Španski kardinal“, „Građanski rat“ i druge.

Gost

"Њена љепота је припадала целом свијету, али њене мане припадале су му само."
- Хенри де Монтхерлант

Gost

Већина људи не чита; они који читају не разумеју; они који разумеју заборави. "
- Хенри де Монтхерлант

Gost

Подсећам те да немам вере. Ако сам тражио Бога, наћи сам себе. "
- Хенри де Монтхерлант , Лес јеунес филлес

Gost

Svatko koga volim odvaja dio svoje slobode, ali u tom slučaju ja sam to želio; i toliko je užitak u ljubavi da onaj rado žrtvuje nešto zbog nje. Svatko tko me voli oduzima svu slobodu. Svatko tko se divi (kao pisac) prijeti da će me odnijeti. Čak sam se bojao onih koji me razumiju, zbog čega provodim toliko vremena da pokrivam moje staze - kako u privatnom životu tako iu osobi koju izražavam kroz moje knjige. Ono što bi me odušilo, da sam volio Boga, jest misao da Bog za ništa ne daje ništa. "
- Henry de Montherlant , popunjava Les jeunes

» Henri Matisse
» Henri Gervex
» Henri de Toulouse-Lautrec
» Adrien Henri Tanoux
» Henri Fantin-Latour