Ovaj projekat popularnog kanadskog režisera Denisa Viljanueve, specijalizovanog za snimanje filmova na temu ljudske drame, je bio kandidat za Oskara 2009. godine u kategoriji najbolji strani film. Nagradu je tada odneo danski predstavnik In Better World, ali se veći broj ljudi bunio što nagrada nije otišla u ruke kanadskom ostvarenju.

Početak filma prikazuje blizance Džin i Simon Marvan koji čitaju testament njihove majke Naval. Testament je pun nesvakidašnjih bizarnih uputstava, počevši od detaljno objašnjenih postupaka u vezi sahrane, pa sve do izričite naredbe da se potraže otac i brat za kojeg nisu ni znali da postoji. Potraga za njima ih vodi u predeo Bliskog istoka, gde je do skora besneo građanski rat. Tamo otkrivaju sve više detalja u vezi njihove majke i njenog života i shvataju da nisu znali apsolutno ništa u vezi nje i da je njihov odnos bio prepun tajni.

Ovo je veoma potresna priča o pogubnim posledicama ratnih dejstava, užasnih sukoba i tragično isprepletane sudbine više ljudi. Predstava na ovu temu je dugo bilo na repertoaru pozorišta u Montrealu i pravi potez predstavlja prebacivanje priče na veliki ekran. Ono što se primeti da ni u jednom trenutku se ne spominje ime zemlje u kojoj se dešava radnja, iako se povodom istorijskih događaja zaključilo da se ipak radi o Libanu. Većina mesta, kao i grad Dareš, su izmišljeni.

Scenario je odličan, prepun obrta. Radnja je isprepletana tako da se naizmenično prikazuju segmenti Simonine potrage, tj. posete određenim lokacijama, i odmah zatim se radnja vraća desetak godina unazad, kao flešbek, i prikazuje Naval koja provodi vreme na tim istim lokacijama. Samim tim se efikasno ima uvid u Navalin život, kao i približavanje Simon otkrivanju istine. Eksplicitno su prikazani etnički i verski sukobi, krvna osveta, zločini iz časti i težak položaj žena u tim uslovima. Slobodno se može reći da film poziva na razum, oproštaj i međusobno poštovanje. Sa tehničke strane ceo projekat je urađen maksimalno dobro i odiše profesionalizmom, iako poseduje mali budžet. Prepun je živopisnih pejzaša i predela sa ožiljcima rata.

Gluma je sam hajlajt projekta. Belgijanka Lubna Azabal (Lubna  Azabal) pruža performans vredan svakog poštovanja i prikazuje hrabru i jaku ženu koja ne dozvoljava da je sav  teror koji je doživela u ratu obeshrabri i moralno uništi, iako su psihičke posledice prisutne. Sa jasno izraženim majčinskim instinktom shvata da neće imati mira ni na onom svetu ukoliko svojim blizancima ne ostavi u amanet da pronađu njenog prvorođenog sina. Svi ostali likovi se sastoje od relativnih anonimusa koji kvalitetno glume, ostavljaju realan utisak i ceo film zbog toga ima odličan šmek autentičnosti i uverljivosti, kao da se radi o autobiografskom delu.

„Zgarište“ je sjajna emocionalna studija na temu posledica rata i o činjenici da su one trajne, neizbrisive i vanvremenske. Film koji ostavlja utisak da se o njemu razmišlja danima nakon gledanja i da ga svako doživljava na svoj način.

Moja preporuka