Kletve

Srpske kletve koje traju decenijama!

"Proklet ti bio rod i porod", "Seme ti se zatrlo", "Ne imao muškoga roda", "Da bog da te stigla božja kazna", samo su neke od kletvi koje su vekovima u nazad u najvećim emotivnim nabojima Srbi izricali jedni drugima




Da bi se ostvarila, kletva mora da bude nabijena emocijama i da ima jaku energiju. Bačena kletva može da traje punih šest generacija i tek sedmo koleno neće osećati posledice "otrovnih" reči.

"Proklet ti bio rod i porod", "Seme ti se zatrlo", "Sunce te nikad ne ogrejalo", "Ne imao muškoga roda", "Da bog da te stigla božja kazna", samo su neke od kletvi koje su vekovima u nazad u najvećim emotivnim nabojima Srbi izricali jedni drugima. Do dana današnjeg, tvrde poznavaoci ovog polja ništa se nije promenilo. Kunemo i dalje i to sa podjednakim žarom.

Tradicija kletvi postoji verovatno u svim kulturama sveta. Vreme nastanka ovog izraza zaključuje se na osnovu njene sadržine: pošto je osnovni podsticaj za nastanak klevete proklinjanje nekoga sa željom da mu se nešto neprijatno desi, jasno je da je nastala u davna vremena kada se verovalo u magičnu moć reči.

Prema tumačenju Predraga Petkovića, astrologa i ezoteričara, koji se već dugi niz godina bavi ovim pitanjem kletva je uvek vezana za neku osvetu. Ona mora da bude nabijena emocijama i da ima jaku energiju da bi se ostvarila.

Bačena kletva može da ima potencijal određeni period. Tradicionalno, važi do šestog kolena i tek sedmo koleno ne oseća posledice, priča Petković.

On naglašava da se kletve ispunjavaju naročito ukoliko imaju veliki energetski potencijal i ukoliko je osoba koja je izriče jako isprovocirana, a pri tom nevina.

Često se dešava, objašnjava naš sagovornik, da kletve budu "porodične" i da se celoj porodici u istom vremenskom periodu dešavaju iste stvari – npr. da ni jedna žena iz porodice ne rađa mušku decu, ili da se neko "prokletstvo" ponavlja generacijama.

Najteže kletve su one koje "baci" roditelj, a u narodnoj poeziji kao "opasne" kletve pominju se i one koje baca devojka, ili sestra.

Najstarija srpska kletva – kletva cara Lazara
Kletva cara Lazara spada među najstarije srpske kletve. Mnogi veruju da još uvek nismo “sknuli” prokletstvo koje nam je bačeno pre skoro sedam vekova. Petković smatra da su se mnogi događaji u istoriji srpskog naroda dogodili upravo na Vidovdan zahvaljujući rečima izrečenim 27.06. 1389:

"Ko je Srbin i srpskoga rodai od srpske krvi i kolena,a ne doš’o na boj na Kosovone imao od roda poroda,ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilorujno vino, ni pšenica bela, Rđom kapo dok mu je kolena!
Brojni su oni koji veruju da je kletva izgovorena uoči Vidovdana obeležila kretanje i sudbinu srpskog naroda. Kao primer često se navodi da je Gavrilo Princip izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Fredinanda upravo na ovaj dan, a kao primer iz moderne istorije navodi se izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.

Kunemo i danas
Ništa se nije promenilo ni sedam vekova nakon kletve cara Lazara. Prema rečima Petkovića Srbi su i dalje skloni tome da u naboju emocija bacaju kletve.

"Ljudska priroda se nije promenila, niti su se promenili bazični principi. Isti je princip i čobvek nije promenio svoj sklop, te ljudi i danas kunu", priča Petković.

U modernom dobu, jedino što se možda promenilo jeste što je veliki broj ljudi prestao da veruje u magijska dejstva, te su kletve dobile i šaljiv karakter. Na društvenoj mreži Fejsbuk postoji i stranica "Sve srpske kletve".

U moderne kletve, koje na žalost važe već nekoliko decenija spadju i "Dabogda svoju pravdu tražili i ostvarili je u srpskim sudovima", "Dabogda živeli od prosečne srpske plate i penzije", "Dabogda Vam ostalo još 5 godina staža do penzije u Srbiji".

(Vijesti365)

 

Dokazano - kletve ubijaju!



Aborodžinski vračevi – mogu i da skinu magiju

Piše Spomenka Milić

Tradicija kletvi postoji verovatno u svim (ne)kulturama sveta. I kod nas se odavno “primila”. Recimo, na sajtu vujaklija.com za kletve je predložena sledeća definicija: “drevna srpska borilačka vestina.... počinju sa 'dabogda ti', pozivaju se na vašu porodicu i užu rodbinu do 27-og kolena”. Kletve su, kao što znamo, pre dve godine stigle i u Skupštinu, kada se za govornicom orilo: “Proklet mu bio rod i porod”, „Neka mu se seme zatre, neka ga sunce nikad ne ogreje, neka ga stigne božja kazna“ i sl. Kako je vreme pokazalo, oni na koje je ciljano – i dalje su živi i zdravi. U čemu je “štos”? Kako to da kletve u nekim slučajevima deluju (mnogo toga može se naći u pričama naših čitalaca u rubrici “Šta nam se događa”), a u drugim – nemaju uticaja? Reklo bi se da je stvar u tome što oni na koje je bačena kletva jednostavno – ne veruju u njen učinak. A kada bi poverovali – loše bi im se pisalo... Ovo nije prazna priča, već dokumentovana ozbiljnim naučnim istraživanjima, baziranim na proučavanju ne magije, već – biologije....

VEŠTICA I MLINAR



Kroz istoriju, poznati su slučajevi “uspelih” kletvi. Da ne idemo dalje u prošlost, zabeležen je “boj” iz 1576, kada su se u bavarskom gradiću, Loru na Majni sukobili veštica Margret Šerčen i mlinar Stofel Zigler: “Ti si ponosni mlinar, ali ja ću uskoro mleti tvoje šape, i bićeš gotov” - upozoravala je Margret. Kako tvrdi istraživač sa Oksfordskog univerziteta Robin Brigs, specijalizovan za istoriju religije i veštičarenja, Zigler se istog trenutka srušio i umro.

Takođe, Brigs citira reči francuske veštice Manžat Ljanar, s početka 17. veka: “Kada (veštice) stvarno mrze nekoga, učine da taj dugo pati, i ako ga ne mrze previše, daće mu brzu smrt”. A 1587. portugalski istraživač i prirodnjak Gabriel Soares de Souza izveštava da članovi jednog brazilskog plemena mogu umreti od straha kada ih prokune vrač. Vekovima kasnije, Artur Leonard opisuje u svojoj knjizi iz 1906. The Lower Niger and its Tribes da je u Nigeriji video “više od jednog prekaljenog ratnika kako umire, jer veruje da je začaran.” Još jedan primer poznat u literaturi jeste slučaj Maorke koja je sredinom 19. veka slučajno pojela voće ubrano sa mesta koje je proglašeno tabuom (tapu). Kada je, posle podne istog dana, shvatila da je prekršila tapu, tvrdila je da će je poglavičin duh ubiti. Umrla je u podne narednog dana. Takođe, u tekstu objavljenom 1942, eksperimentalni psiholog sa Harvarda, Volter Kenon, navodi da su maorski tabui toliko moćni da jak, mlad muškarac može umreti istog dana kada prekrši tapu: “Žrtve umiru... dok njihova snaga ističe kao voda” - komentariše. Iako je poznato da, tu i tamo, vračevi ponekad “pomognu” kletvi tako što dodaju i odgovarajuću dozu otrova, sasvim je dovoljno slučajeva u kojima je kletva sve “odradila” sama.

SVE JE U UMU?



U nekim delovima sveta, korišćenje ovih fatalnih moći i dalje je prilično uobičajeno. Od 1969. do 1980. psihijatar Hari Istvil lečio je 39 Aboridžina u Ist Arnhemu, (udaljenoj oblasti severne Australije, a pacijenti su patili od stanja zvanog “strah izazvan čarobnjaštvom” (sorcery induced fear). Drugim rečima - kletva je navela Aboridžine da žive u stanju akutnog užasa. Istvil je čak došao do zaključka da je “stanje rastućeg straha” - treći najuobičajeniji psihijatrijski sindrom među njegovim aboridžinskim pacijentima. U trećini slučajeva, iznenadna smrt bliskih članova porodice doprinela je strahu od eventualnih kletvi koje baca lokalni vrač. Drugi “okidači”, kako je naveo Istvil, uključivali su nesvesno skrnavljenje ceremonijalnog zemljišta (što podseća na pomenuti slučaj Maorke), ubistva tokom međuplemenske borbe i – greške koje je počinio pacijentov otac tokom rituala.
Kulturološki i sociološki gledano, kako objašnjava Kenon Istvilovo iskustvo, ponašanje žrtve ukazuje da ona jednostavno veruje da je ukleta. “Doživljaju” se najčešće priključuje i porodica, koja prekida socijalne kontakte sa onim na koga su bačene čini. Takođe, dešava se i da se žrtvi redukuje pristip vodi, koja je u tom području vredan, ali i oskudan resurs, a rođaci aktivno rade na tome da žrtvu ubede da nema potrebe da pije i jede, jer je ionako već “na drugoj strani”.

Naravno, nisu kletve “rezervisane” samo za malobrojna preostala primitivna plemena. Ne tako davno, 1968, u jednom francuskom selu, žena koja je sumnjala da je napadnuta magijom, postala je fokus kontra- rituala koje su izvodili članovi njenog mesta. Narednog jutra osumnjičena veštica (piše Brigs), koja je znala za komšijske aktivnosti, završila je u bolnici. U beskraj je lekarima ponavljala jednu rečenicu: “Ja se bojim”. Bila je previše preplašena da bi mogla da jede i umrla je sedam meseci kasnije...

NEUBLAŽENI STRAH


Kako se ovo može objasniti sa naučnog gledišta? Prema medicinskom istraživaču dr Džozefi Kampini Bakot sa Univerziteta Ohajo, kod većine onih koji su pogođeni vudu magijom javlja se mučnina, povraćanje, dijareja, promene u ukusu, neobjašnjivi gubitak težine, halucinacije.... Neke žrtve žale se da životinje žive u njihovom telu ili da mile ispod kože, dok drugi imaju nagon da hodaju na sve četiri i čuju čudne glasove ili – pate od grčeva, slabosti, paralize i intenzivnog znojenja. I Istvil pominje da njegovi Aboridžini pate od intenzivne uzrujanosti, vidljivog nemira i obilnog preznojavanja, a noću ne spavaju, već osluškuju čudne zvuke koji se čuju u blizini kolibe.
Ovi simptomi obeležja su stanja “bori se ili beži”. Naime, kada se suočavamo sa nečim potencijalno opasnim, naša tela se pripremaju da se suprotstave opasnosti ili - da pobegnu što brže moguće. Tako nivo glukoze i masti u organizmu raste, da bi mišići bili snabdeveni potrebnom energijom. Krv se sliva iz glave u druge delove tela (što dovodi do bledila), a srce lupa jako i ubrzano. I dah postaje ubrzan, zenice se šire i obliva vas hladan znoj. Promene dolaze i do organa za varenje što, logično – dovodi do mučnine i dijareje.
Stanje “bori se ili beži” priroda je osmislila radi očuvanja naših života, međutim, ako strah pređe u hroničan, priča je – sasvim drugačija. Predugo ostajanje u ovom stanju troši naše mentalne, fizičke i emocionalne rezerve, što dovodi do isrpljenosti kao predispozicije za bolest i smrt. Kod ljudi sa bazičnim zdravstvenim problemima (srce, bubrezi ili pluća), aktivnost simpatičkog nervnog sistema može biti dovoljna da ubije, tako što dovodi do srčanog udara.
S druge strane, kod zdravih ljudi, komentariše američki biolog i psiholog Donald Mors, može doći do smrti kada je stres tako veliki da ubrza smenjivanje simpatičke i parasimpatičke nervne aktivnosti. Ovi delovi nervnog sistema ispunjavaju različite funkcije, oni su biološki jin i jang. Recimo, simpatičko delovanje ubrzava puls, dok ga parasimaptičko usporava, a balans između dva dejstva veoma je bitan (eto razloga zašto ne možemo da spavamo kada smo pod stresom – ili ako živimo sa kletvom). Mnoge tehnike samopomoći kod stresa – kao što su biofidbek, meditacija i joga – rade delimično na rastu parasimpatičke aktivnosti, tako rebalansirajući vaš nervni sistem.
Mors objašnjava da kod stanja “bori se ili beži” dominira simpatički odgovor (srčani ritam, ritam disanja i krvi pritisak rastu). Međutim, kada osoba veruje da je situacija beznadežna, parasimpatički odgovor proizvodi primetno usporavanje rada srca, a to može dovesti do abnormalnog srčanog ritma i opasno niskog krvnog pritiska. Sve ovo iscrpljuje srce i mozak (zbog manjka kiseonika i hranljivih materija) što može rezultirati i – smrću.

I STRES UBIJA



Slični biološki procesi verovatno su u osnovi i drugih neobjašnjenih smrti. Neki od američkih vojnika koji su umrli prilikom iskrcavanja u Normandiju (konkretno – na Omaha Bič) imali su samo površinske rane – podseća Mors, smatrajući da su oni “verovatno umrli od straha”. Poznato je i da posle zemljotresa spasioci nalaze leševe bez znakova povreda. A Kenon podseća i na slučaj čoveka koji je tokom Prvog svetskog rata zatrpan u podrumu nakon eksplozije bombe: preminuo je od posledica šoka posle 48 sati a – autopsijom nije pronađena nijedna povreda.
U Španskom građanskom ratu (1936-1939) lekari su su se susreli sa stanjem nazvanim “zloćudna anksioznost”, koje karakteriše rastući puls (više od 120) i disanje oko tri puta brže od normalnog (što pokazuje na povišenu aktivnost simpatičkog nervnog sistema). Većina pacijenata patila je i od nedostatka hrane i vode i umarali bi za tri ili četiri dana. Autopsije većinom nisu pokazale nikakve povrede ili ozbiljnije bolesti. “Kombinacija nedostatka hrane i vode, anksioznost, veoma ubrzan puls i disanje, udruženi sa dejstvom šoka, imaju trajne efekte, što se vrlo dobro uklapa sa fatalnim uslovima kakvi postoje u primitivnim plemenim” - piše Kenon.
Ipak, ima nade! Isti autor opisuje kako aboridžinski vrač izvodi ceremoniju tokom koje “uklanja” manji objekat (kost, šljunak, štapić....) iz tela pacijenta, tvrdeći da je na taj način otklonio magijom izazvanu bolest. “Žrtva, do tog trenutka na putu ka smrti, diže glavu i gleda u čuđenju u predmet. Zatim traži vodu i brzo se oporavlja” - navodi.
Placebo ili ne – stvar funkcioniše... I, eto rešenja: ako u kletvu ne verujete – ne može vam ništa. A i ako poverujete, nađite nekoga da vas “razmađija” ili makar – da vas uveri da su čini skinute...



3 oko

Kletva bez adrese

Kletva gubi svoj značaj, ali nije sasvim nestala kod vernika. Kletve se javljaju još u biblijskim tekstovima, ali u različitim oblicima



Kletve se javljaju još u biblijskim tekstovima, ali u različitim oblicima. Razni oblici prokletstava su poznati svim literarnim radovima kao i u predanjima i prate sve civilizacije i najčešće imaju karakter opisivanja zaslužene kazne za kakvo zlodelo. Stare mitologije skoro svih zemalja sveta imaju u svojim tekstovima takve kletve i zakletve kao i fenomen krivokletstva. Razume se da one nisu mogle da mimoiđu ni srpsku mitologiju i tradiciju gde imaju značajno mesto.
Kletve se u srpskom jeziku i tradiciji javljaju u obliku:

Dabogda ti...

Kao takve one su pune gorčine i izraz nemoći onog ko se kletvom obraća svevišnjem tražeći od njega pomoć u odmazdi za zlo koje trpi ili je već pretrpeo. Moćan retko kune a posebno ako je i sam grešan. On nema ni razloge da kune i proklinje, osim ako se nađe u poziciji da je i sam pretrpeo zlo nekog još moćnijeg. Onaj koji kune na taj način misli da vraća bolove primljenih udaraca i to po pravilu jače nego što ih je dobio. Kletva je "privilegija" ili bolje rečeno, kompenzacija slabog i nemoćnog.
Kletva je, dakle, odgovor nemoći povređenog ili poniženog istom merom prema onom kome nije mogao da uzvrati istom merom. Ona je ujedno poslednja nada onog ko trpi zlo da će se bog umilostiviti i da će mu pomoći tako što će zlotvoru vratiti zlo za zlo.
U staroj srpskoj tradiciji pojavljuju se devojačke kletve, majčinske kletve, očeve kletve, kletve siromaha i siročeta. Kletva ostavljene i obeščašćene devojke je suviše teška. Nemoćnima ona daje poslednju nadu, a moćnicima nameće moru savesti. Ni jedna majka ne voli da joj kunu sina, a kletva drugih joj nameće grižu savesti.
Kao lep primer kletve u srpskoj poeziji se koristi Lazareva kletva uoči Boja na Kosovu. Ona ima snažan odjek u srpskom biću, pa imamo osećaj da nas i danas opominje, barem one koji još nisu zaboravili ko je bio car Lazar i kada je vođena ova bitka.
Kletva je u XX veku značajno izgubila svoju aktuelnost, ali nije nestala, posebno u verujućem svetu, kako hrišćanskom, tako i muslimanskom. Ona je u tom smislu deo naše zajedničke tradicije. Ona je čak i Mojsija pratila, kako to govore stari biblijski izvori. Njena konačna poruka se svodi na logiku da niko ne može zlo činiti, a dobru se nadati.
Zakletva se od kletve razlikuje po tome što ona predstavlja neki oblik buduće kletve za neizvršenje preuzete obaveze ili date reči. Po svom sadržaju u našoj tradiciji ona može da ima različite forme.
Zakletva se, dakle, javlja kao moralna obaveza verujućih ljudi.
Posmatrao sam u životu mnoge ljude koji su skloni da se kunu i zapazio da je njihova zakletva svedena na frazu i da je oni ne doživljavaju na način kako su je izrekli. Oni samo potvrđuju staru ekonomsku doktrinu da je bezvredno sve čega ima u izobilju. Ljudi koji se često i lako zaklinju ne drže do zakletve, niti im ona bilo šta znači. Stoga se ljudima koji se često i mnogo zaklinju ne veruje čak ni pri najtežoj zakletvi. Oni su ili loši ili nerazumni, pa do njihove svesti i ne dopire sadržaj zakletve koju su dali.
Suprotno kletvama koje su još uvek sačuvane, pa se čuju i sa parlamentarne govornice, blagoslovi ili blagosiljanja su izašli iz tradicije. Oni imaju za cilj da izraze prijateljstvo i dobre želje i obično su se koristili o kakvim svetkovinama, slavama, svadbama, pa čak i na daćama. One su se svodile na formulacije u obliku:
Blagoslovi bože ovaj dom i ukućanima daj sreću i čitav niz dobara koje samo prijatelji žele.
Već dugo nisam čuo dobar blagoslov izrečen u srpskoj tradiciji, a on se sačuvao u crnogorskom i hercegovačkom delu, ali je dobio drugačija obeležja. Suština je ista u smislu da se nekome želi dobro, ali je forma drugačija, pa se formom savremenog crnogorskog i hercegovačkog blagoslova afirmiše lepota govora, te je u prvom planu onaj ko govori, a ne onaj kome je blagoslov upućen.
Tradicionalni srpski blagoslovi su dobili obeležja slavopojki u kojima počinju da se nadmeću provincijski intelektualci. To su svojevrsne oracije koje ponekad podsećaju na takmičenja u besedništvu bogatim metaforama, koje gube karakter iskrene poruke. Taj prelepi tradicionalni srpski blagoslov izgleda nestaje pred nama opet pod pritiskom marketinške želje da se naši besednici takmiče u fraziranju.
I stari srpski blagoslovi su počeli da gube svoju iskonsku vrednost, pa su se i oni pretvarali u frazeologiju s tom razlikom što je to bila frazeologija neukih ljudi, pa je imala iskrenu naivnu lepotu. Njen surogat u obliku retoričnih igara koje počinju da podsećaju na sofističke spekulacije izgleda konačno uništava tu tradiciju, tako da ćemo uskoro zaboraviti kako je izgledao stari blagoslov na srpskoj slavi, ispratnici, pa i na godišnjici smrti, kada su prijatelji mogli da se obrate budućnosti porodice, dakle onima koji su ostali i koji treba da razvijaju pokojnikov dom. Od svega toga u savremenim oracijama nije ostalo ništa. Sa žaljenjem sam u proteklim godinama slušao mnoge naše intelektualce koji su držali prigodne govore na srpskim slavama u želji da sebe predstave kao mudre i učene, a koji pri tom nisu ni pokušali da neguju tradiciju našeg blagoslova.

PRISTOJNE PSOVKE

Mnogo puta smo gledali kako se od nevažnih sitnica napravi veliki sukob baš zbog nekontrolisanog violentnog karaktera koji lako psuje, a još lakše i brže reaguje na psovku.
Zapaža se ipak da se i kod Srbina psovke menjaju tako da u rečniku ima sve manje onih "teških psovki" u kojima se pominju majka, sestra ili deca a da se mesto njih češće susreću one koje imaju neutralni karakter i koje ne izazivaju suviše burnu reakciju. Zapaža se, takođe, da ima manje onih psovki koje dokazuju prijateljstvo kao i da se one ublažuju po sadržini, pa dobijaju pristojniju konotaciju.


novosti

KLETVE: Zašto ih Crnogorci koriste?



Izrazi poput „Dabogda dobra ne vidio“ ili „Đavo te ponio“, dio su našeg svakodnevnog govora i često nismo ni svjesni šta tim riječima poručujemo.

Izgovaramo ih „kao dobar dan“ iako se u njima često kriju nimalo lijepe poruke.

Skloni smo da ljudima „poželimo“ da se razbole, dožive nezgodu ili neuspjeh.

„Slomio se dabogda“, „E, ne vidio se“, „Voda ti stala“, „Strelica te fištila“, „Majka te nemala“ su fraze koje djeluju smiješno kada se stave na papir i kada o njima razmislimo.

„Klevetamo“ u razgovoru sa kolegama, prijateljima, partnerom, pa i sa članovima porodice!

Kletve su dio naše svakodnevice od davnih dana.

„Postoje od kad je svijeta i vijeka, tačnije od kada je čovjek počeo da verbalizuje svoju emociju ljutnje i snažnog nezadovoljstva, nemoći da iz nekog konflikta izađe na zadovoljavajući način“, kaže Kadić Aković.

Prema njenim riječima, kletve su nastale kao proizvod čovjekovog vjerovanja u magijsku moć izgovorenog s jedne strane, ali i magijske moći pakosti koja je verbalno otjelotovrena.

„Centralni koncept u ovom smislu je koncept nemoći koji je proizveo kod čovjeka potrebu da nekoga kune, a i nemoć pred strahom da se, bez obzira na to kako se nevjerovatnom to čini, na neki volšeban način ostvari“, objašnjava Kadić Aković.

Kletvama, dodaje ona, život produžava činjenica da je čovjek nemoćan pred svojom mržnjom, slabostima i nezadovoljstvom, frustracijom da je nemoćniji od subjekta kojem je kletva upućena

Ova pojava, dio je naše tradicije.

„Kletve se vezuju za praznovjerje i danas se doživljavaju kao diskurs tipičan kod nedovoljno sofisticiranih ljudi, ali njihovu univerzalnost pokazuje činjenica da se javljaju u svim segmentima društva. Prosto je ljudski „izdušiti“, ako se to zadrži na verbalnom – šteta ostaje samo na nivou mentalnog: straha da se nešto ne desi nekome i nečemu što vam je najdraže“, pojasnila je naša sagovornica. Postavlja se pitanje, kako i zašto ovaj društveni fenomen opstaje u modernom dobu?

„Onog trena kada kletvu izgovori, čovjek je otvorio jedan moćan ventil koji pročišćava mentalni sadržaj nastao u nekom konfliktu“, kaže Kadić Aković za Kolektiv.

Naš narod kletve upućuje najčešće prema kolektivitetima (državama, narodima, vladama itd.), grupama (navijači, protivnički tim itd.), autoritetima (profesori, pretpostavljeni), čak i prema najbližima (djeci).

Mada je, istče Kadić Aković, kod ovih poslednjih prisutan i oblik „klevetanja“ u negaciji „Ne ubilo te to glupiranje sa brzom vožnjom“.

Prema ocjeni naše sagovornice, kletve se izgovaraju u ljutnji i manje-više bez razmišljanja.

„Što je lice manje obrazovano, to više očekuje od njih“, dodaje ona navodeći da kletve aktuelnim čini i činjenica da, bilo da vjerujete ili ne vjerujete u njih, doživljavate ih kao vrstu vradžbine.

Ipak, nije nam prijatno kada nam neko uputi neku „sočnu“ želju za brzu smrt, lomljenje noge, bolest...

„Koliko god je čovjek uspio da racionalizuje ono što mu se dešava i šta ga okružuje, postoji mnogo stvari i koincidenicja koje su mu neobjašnjive i boji se dejstva kletve tj. zamišljene vradžbinske moći koju ima. Bez obzira što ste se otrgli od tog folklora kroz racionalno poimanje moći izgovorenog – svakako su vam neprijatne situacije u kojima se nađete na meti takvih poruka posebno što su one usmjerene na ono što vam je najdraže: život, zdravlje, porodica, djeca“, navodi naša sagovrnica. Ona ocjenjuje da su kletve „pucnji u prazno“ kojih se ne treba plašiti kao ni razmišljati da li mogu biti zakonski sankcionisane.

Kadić Aković skreće pažnju na veoma važnu stvar - trebalo bi snažnim društvenom kritikom osuditi one koje dolaze sa adresa koje bi mogle da „zavedu“ mase.

„Tu prije svega mislim na vjerske poglavare i lidere zajednica i kolektiviteta“, zaključila je Milica Kadić Aković u razgovoru za naš portal.

Sigurni smo da ćete, nakon ovog teksta, sljedeći put razmisliti o kletvama koje uputite dragim ljudima ukoliko vas u tom trenutku ne savlada bijes pa zaboravite šta ste rekli tj. „poželjeli“.

„Dabogda se ne ostvarilo ono što u tom trenutku kažete“.


kolektiv

Ja sam čuo još goru;

"Dabogda ti sin doveo zeta"  

Dabogda imao proliv i štucavicu u isto vreme ! 

Dabogda imao sto kceri, pa cijeli zivot za tampone radio

Dabogda ti na tastaturi radilo samo " Delete "

Dabogda ti babo nosio tange  

Dabogda ti apoteka menza bila ! 

Dabogda se Bora Drljača zaljubio u tebe.

Dabogda ti se TV antena okrenula i ostao ti samo Pink i Zadruga.

da bog da ti zena rodila stonogu pa ti radio celi zivot za cipele

Da Bog da se na hipodromu na tebe kladili.