Poznati sarajevski novinar i urednik Ekrem Milić, napisao je u povodu 36 godišnjice smrti Silvane Armenulić izuzetno dirljiv, zanimljiv i ličnim pečatom obojen tekst o ovoj legendarnoj pjevačici, čija je tragična smrt svojedobno potresla čitavu tadašnju Jugoslaviju. Milić je iznio i neke, široj javnosti manje-više nepoznate podatke o sudbini i tajnama koje su pratile ovu veliku pjevačicu. Uz dozvolu autora prenosimo ovaj tekst (naslov i oprema teksta su redakcijski)

SJEĆANJE NA SILVANU – ZILU ARMENULIĆ 10.10. 1976. – 10.10. 2012.



Deseti oktobar 1976. godine. Ujutro u 7,15 krenuo sam kod majke u sarajevsku Drugu gimnaziju. Te susrete pamtim po sjaju u majčinim očima i riječima «Evo meni moga sinana». Tog jutra me je skamenila. Saopćila mi je da mi je poginula Silvana. Upravo tako «poginula mi Silvana». Znala je koliko volim tu ženu, znatno više od miliona tadašnjih Jugoslovena koji su je voljeli, svako na svoj način. To ujutro, ošamućen i šokiran, umalo nisam i ja stradao; poput muhe bez glave, kao kroz maglu, na Skenderiji umalo nisam završio pod tramvajem.

Vole je i danas

Voljeli su mnogi Silvanu, a ja sam imao i motiv više. Bio sam njen šećer. Tako me je zvala. Zavolio sam je kao dječak, a upoznao kao desetogodišnjak na Ilidži 69. godine. Od tada bio sam bogatiji za još jednu ljubav, dobio sam krila, snagu, zaštitu, inspiraciju…. Niko kao ona, moja majka i moji nena i djed rahmetli, nije imao razumijevanja za mene. I danas je gledam kako sjedi na podu, uplakana, sestra joj Mira dobacuje iz kupatila: Ne vjeruj mu, opet će te prevariti (nisam znao da pričaju o Radmilu Armenuliću, njenom suprugu, a ja sam je gledao, gledao, gledao, divio se….). Uzvratila mi je pogled, blago se smješkajući, pomilovala me i upitala:

- Jesam li ti lijepa?

Onako stidljivo, ali iskreno, kažem «Jesi», a ona će;

- E kad bi ljudi znali koliko sam nesretna, niko me ne bi volio!

Mislio sam da će je ljudi zaboraviti i da ću je samo ja voljeti i 37 godina nakon smrti, ali sam se prevario. Silvanu – Zilhu vole, njene pjesme slušaju i pjevaju i oni što nisu bili rođeni u vrijeme njenog suverenog vladanja scenom jedne velike zemlje, a prostirala se od Triglava do Đevđelije.

Svi su znali da je iz Doboja, da je kćerka Mehmeda i Hajrije Bajraktarević, da joj je umjetničko ime Silvana, da je udata za tadašnjeg teniskog asa Radmila Armenulića, dijete ugledne beogradske porodice. Ali, niko nije znao da je svekrva Gordana nikada nije prihvatila jer je Muslimanka, da joj otac nikada nije oprostio što se udala za Srbina Radmila (u Doboj je došla tek na njegovu dženazu /sahranu, za njegovog života nije smjela prekoračiti kućni prag u staroj dobojskoj čaršiji)

Tragična pogibija

Nakon tragične pogibije, u kojoj su živote izgubili sa njom rođena joj sestra Mirsada – Mirjana Bajraktarević i Miodrag Jašarević, ostale su mnoge Silvanine tajne, poput one da je bila pred razvodom sa Radmilom, da je te noći 9. na 10. oktobar Radmilo promijenio bravu na vratima njenog, još neotplaćenog stana u Novom Beogradu, te prigrabio svu Silvaninu ušteđevinu, imovinu kao njen vjenčani suprug. Tražio je to na ime njihove zajedničke kćerke Gordane i dobio. Silvanina majka, teta Hajrija je na imovinskoj raspravi, nije željela ništa dijeliti, sve je ostavila Gordani, svojoj unuci, vjerujući da će bar Silvaninu kćerku moći ponekad vidjeti i pomilovati. Nažalost, ni to nije dočekala. Umrla je daleko od Doboja, u Danskoj, u devedeset i nekoj godini života, ali Gordana joj se nikada nije javila.

Podsjećajući se na samo neka zrnca iz kratkog, burnog i bolnog Silvaninog života, vraćam se na njene riječi «Nemojte me zaboraviti». Izgovorila ih je u jednom intervju nekoliko mjeseci prije pogibije. Kao da je predosjećala i naslućivala kraj! Kao da je predosjećala da će na posljednjem oproštaju prisustvovati, kažu, oko 100.000 ljudi, da će je oplakivati milioni iz svih današnjih država bivše Jugoslavije, a da će u njenim pjesmama uživati milioni nekih novih generacija, rođenih nakon Silvanine – Zilhine pogibije. Da, njeno umjetničko ime je Silvana, a rođeno i u matičnim knjigama upisano Zilha. Ovaj podatak podvlačim jer su neki, nacionalno opterećeni krugovi, spočitavali joj i spočitavaju joj da je promijenila ime i vjeru. Ime nije promijenila, a bila je Čovjek, Bosanka, Jugoslovenka, kosmopolita i, ponekad iz inata – nekim krugovima u Srbiji, koji bi je nazvali «Turkinjom» – Turkinja.

Bila ispred svog vremena

Silvana nije zaboravljena. I nikada neće biti zaboravljena. Zapjeval’ se sevdalinka, komponovana ili starogradska pjesma, u porodičnoj atmosferi, na koncertu, u diskoteci, u TV studiju, bez Silvanine pjesme ne može proći. Njene su izvedbe pjesama «Da sam ptica», «Kraj potoka», «Moj dilbere», «A što ćemo ljubav kriti», «Golube poleti», «Kapetan Leši», «Rumena mi ruža procvala», «Šta će mi život», «Rane moje», «Srce gori», «Ciganine sviraj sviraj», «Ostavite tugu moju», «Nad izvorom»… jedinica mjere za kvalitet i idealnu i toplu interpretaciju.

Uzeo je dragi Bog na vrijeme. Skratio joj muke, da ne gleda kako se braća i sestre koje je ona uveseljavala svađaju, ubijaju i dijele. Uzeo je jedan baršunasti glas, anđeosku ljepotu i stas za sebe.

Kako vrijeme prolazi, Silvanina popularnost i cijena rastu. Bila je ispred svoga vremena. Živjela je da bi otišla u legendu. I otišla je. Silvana je Džems Din ili Merlin Monro za balkanske prostore.

Mi koji je se sjećamo za života, uvijek ćemo je rado slušati i pričati mlađima o ljepotici raskošnoga glasa, dami, ženi, borcu, umjetniku, majci, humanisti…. Godine će prolaziti, ali Zilha – Silvana će živjeti, a njena pjesma će se pjevati.

(Ekrem MILIĆ/Doznajemo.com)

Istina je. Vole je i danas.

Tragedija nikad prežaljene boginje narodne muzike!




Zamršena životna priča boginje narodne muzike Silvane Armenulić, osim zaslepljujuće slave i tragične prerane smrti u saobraćajnoj nesreći sa mnogo nepoznanica, još uvek krije brojne istine o drugim zvezdama sa kojima joj se povremeno ukrštao put i ima elemente šekspirijanskih zapleta, idile ruskih bajki, mračnih tokova svesti psiho-horora i munjevit, iznenadan kraj.




"Smederevo, 10. oktobra 1976. godine. Oko 21.30 časova na magistralnom putu Beograd-Niš kod Kolara dogodila se teška saobraćajna nesreća u kojoj su život izgubili Miodrag Jašarević, šef narodnog orkestra RTB-a, popularna interpretatorka narodnih pesama Silvana Armenulić i njena sestra Mirjana Barjaktarević".


Ovako je glasila vest o smrti po mnogima najveće zvezde narodne muzike nekadašnje Jugoslavije.

Rođena je u Doboju 18. maja 1939. godine kao Zilha Barjaktarević, ćerka Hajrije i poslastičara Mehmeda Barjaktarevića. Bila je jedno od desetoro braće i sestara, ali u dobojskoj Gornjoj mahali život nije bio nimalo lak. Još kao mala obolela je od tada smrtonosne difterije i samo je čudom uspela da preživi, ali njen mlađi brat Hajrudin nije. Njihovom ocu ponestalo je snage da to sve izdrži. Odao se alkoholu, zapostavio porodicu i praktično sav teret othranjivanja i izvođenja devetoro dece na put prepustio njihovoj majci Hajriji.

"Bili smo jedno drugom do uva i majka nas je, kad bi je pitali za naša imena, na prste nabrajala. Kako je sastavljala kraj s krajem, još ne mogu da shvatim. Sve je morala da meri kroz onaj vražji broj devet: devet kaputa, devet obroka, devet pari cipela... Zato sam maštala o danu kad ću joj se skinuti s vrata", pričala je Silvana kasnije kad je postala velika zvezda. Zilha se upisala u osnovnu školu 1947. godine. Njen talenat za muziku bio je uočljiv nastavnicima, pa je počela da svira mandolinu, a ubrzo i da peva.

To je za nju predstavljalo priliku za bekstvo iz života koji nije želela jer se otac nije treznio, a majka je smatrala da je dovoljno to što je naučila da čita i piše, a posle toga treba da se uda. Pesma je delovala kao spas i mogućnost preokreta.
Sa šesnaest godina Zilha se odselila kod svoje tetke u Sarajevo. Iako maloletna, počela da peva po kafanama na Ilidži. Ubrzo ju je zapazio harmonikaš Ismet Alajbegović Šerbo, koji je, oduševljen njenim glasom, hteo da je priključi svom orkestru. Pošto je bila maloletna, za to joj je bilo potrebno odobrenje roditelja. Oni su se isprva tome protivili, jer u to vreme profesija kafanske pevačice nije predstavljala neko prestižno zanimanje. Ipak, Zilha nije mogla da ide putem koji su joj oni odredili i to su ubrzo shvatili. Pa neka bude pevačica kad baš hoće, rekao je na kraju njen otac koji je u to vreme već bio digao ruke od svega. Tako je u kafani Topola na Ilidži počela karijera najveće zvezde u istoriji jugoslovenske novokomponovane narodne muzike.

Pevanje po kafanama uopšte nije ugodan niti bezopasan posao, posebno za vrlo mladu devojku bez iskustva. U opis tog radnog mesta spadaju i dim, pijanci, tuče, vulgarna dobacivanja i na momente preteća atmosfera. Da bi njen mladi duh opstao u tom teškom vremenu socrealizmu, Zilha je uzela ime svoje omiljene romantične filmske junakinje.
Strastvena, zgodna i američki drska radnica na plantažama pirinča na severu Italije, koju je u filmu Gorki pirinač tumačila zanosna glumica Silvana Mangano, bio je lik u koji se Zilha sklonila kako bi nastavila da sanja velike snove.
"Danas se naježim kad uđem u kafanu. Trebalo je izdržati neprijatnosti i poniženja. Ko nije bio među pijancima, ne zna koliko je to strašno. To govorim ja koja sam pevala u boljim lokalima, mogu da zamislim kako je onim pevačicama u raznim prčvarnicama gde ih većina gostiju gleda i sluša bez poštovanja", priznala je kasnije Silvana.

Pre nego što će se mlada pevačica proslaviti u Beogradu i samim tim u čitavoj zemlji, nastupajući u Leskovcu 1958. godine spazila je na klupi ispred hotela promrzlog mladića. Prišla mu je i zapodenula razgovor sa njim. On joj je otkrio da je došao sa sela u potrazi za poslom, ali nije ga našao. Nije imao novca da se vrati kući, a nije imao ni gde da spava. Pošto se i sama uspinjala trnovitim putem, Silvana je u potpunosti saosećala sa momkom i ponudila se da mu pomogne koliko može: zamolila je upravnika hotela da nesrećnom mladiću nađe bilo kakav posao i smeštaj. Kad se uzmu u obzir njena harizma i šarm, nije čudo što joj je odmah izašao u susret. Neizmerno zahvalan, taj momak počeo je da se druži sa muzičarima i povremeno bi s njima, na Silvanin nagovor, čak  otpevao neku pesmu. Ime mu je bilo Toma, a prezivao se Zdravković.

Ona je tada imala 19 godina, on 20. Kasnije, kad je već postao najtraženiji folk kantautor i pevač, upravo je on za Silvanu napisao pesme koje su je proslavile na čitavom Balkanu. Između ostalog i hitove Šta će mi život, koju i dan-danas u kafanama neprekidno naručuju svi kojima srce pati i koje duša boli.Godinu dana nakon boravka u Loznici, Silvana je konačno stigla u Beograd. Prvo je nastupala u hotelu Bristol sa orkestrom Jovice Marinovića, u kojem je pevač istovremeno bio i bubnjar, a zvao se Predrag Gojković, zvali su ga Cune. Potom je, posle kratkih i efikasnih pregovora, dospela u hotel Grand, koji se smatrao predvorjem slave. To nije bilo slučajno: u Grandu je svirao kompozitor Aca Stepić koji je Silvanu čuo još u kafani Topola na sarajevskoj Ilidži. Još tada joj je prorekao veliku karijeru i videvši je ponovo, nagovorio je direktora hotela da je dovede ne pitajući za cenu. Nagovaranje nije bilo posebno teško pošto je, osim glasa, i Silvanina lepota bila opojna.
Osim brojne i verne publike, nastupi u Grandu doveli su je do još jedne ozbiljne prekretnice u životu. Iako je tokom večeri kad je ona pevala sala bila prepuna, nije mogla a da ne zapazi jednog naočitog mladića koji je, za razliku od svih ostalih koji su se nalivali alkoholom, sve vreme pio sok od maline. Sedeo je sam i, kako je Silvana kasnije opisala, venuo. Kad su članovi orkestra počeli da joj skreću pažnju da se momak ozbiljno zaljubio u nju, saznala je da je student prava, poznati teniser, član reprezentacije Jugoslavije i da potiče iz gospodske beogradske porodice. Ime mu je Radmilo Armenulić.

Poučena lošim iskustvom iz ranijeg kafanskog života, nasrtljivcima i jednokratnim Don Žuanima, Silvana isprva nije htela da se upliće ni u kakav odnos. Međutim, iz večeri u veče Radmilo joj je sve više privlačio pažnju. Osim dobrog izgleda, besprekornih manira i aristokratske odmerenosti, sviđalo joj se još nešto: sazrevajući uz brojne pijance i poučena nezaceljenim ožiljcima iz detinjstva zbog oca alkoholičara, bila je fascinirana činjenicom da on nikada ne pije ništa osim soka od maline. Posle nekoliko nedelja, Radmilo je sakupio hrabrost i prišao Silvani.Već posle nekoliko meseci, u jesen 1961. godine, Radmilo je zaprosio Silvanu. Venčali su se 26. oktobra, bez znanja roditelja. Posle sklapanja braka u Opštini, otišli su u kafanu Vidin kapija, da bi posle toga Radmilo odveo suprugu u roditeljski stan. Do tada ju je krio jer je kao jedinac iz bolje beogradske kuće strahovao da roditelji neće prihvatiti kafansku pevačicu za snahu. Međutim, oni su mu samo zamerili što je sve to krio od njih, što je ranije nije predstavio i pozvao ih na svadbu.
Spolja gledano, te prve godine braka izgledale su kao bajka i 1964. godine dobili su ćerku kojoj su dali ime Gordana, po Radmilovoj majci. Takođe, Silvani je bilo izuzetno važno to što njen suprug nije tražio da ona prestane sa kafanskim pevanjem. Međutim, ne postoji savršena idila. Radmilo je ubrzo dobio ponudu da igra u Zapadnoj Nemačkoj kao profesionalni teniser, a godinu dana kasnije u Doboju je preminuo Silvanin otac. Stari Mehmed, ljubitelj pesme i muzike, umro je na samom pragu velike i blistave karijere svoje ćerke.

Svoju prvu ploču Silvana je snimila za Diskos iz Aleksandrovca i sa orkestrom Ilije Spasojevića, u tiražu od čak pedeset hiljada primeraka. To joj je otvorilo vrata radio-stanica, koje su tada bile ono što je televizija bila osamdesetih i devedesetih, ali u isto vreme predstavljalo i potvrdu da više nije kafanska pevačica već estradna umetnica. Prihodi od pedeset hiljada prodatih singlica i tantijeme od emitovanja na radiju bili su veliki, ali to je bio tek mali deo novca koji su narodnjaci zarađivali na koncertima, što ju je tek čekalo.
Tih godina, kad su se izdavači utrkivali u otkrivanju novih zvezda narodne muzike, Silvana je prvo potpisala ugovor sa PGP-RTS-om, za koji je snimila četiri duetske ploče sa kompozitorom Petrom Tanasijevićem. Ova izdanja doživela su veliki uspeh, ali Silvana je htela više, želela je solo albume. Zato je prihvatila ponudu Jugotona i već početkom januara 1967. u saradnji s Acom Stepićem snimila novi album. Iste godine objavila je još dve singlice sa grčkim pesmama, a sa Aleksandrom Trandafilovićem album izabranih izvornih narodnih i starogradskih pesama. Kao deo Beogradske estrade, u grupi sa Tomom Zdravkovićem, Muharemom Serbezovskim i Ismetom Krcićem gostovala je po gotovo svim mestima tadašnje Jugoslavije. Počela je da učestvuje na festivalima, pa čak i da dobija nagrade. Ipak, nije imala veliki hit, ali tada je presudnu ulogu odigralo staro poznanstvo.
"Prijateljstvo između Silvane i mene trajalo je godinama. Sretali smo se po raznim gradovima i 1969. godine našli smo se u istoj grupi. Tad sam već bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Čini mi se da je to bila Nad izvorom vrba se nadnela. Stalno je gunđala kako joj treba prava stvar, da snimi ploču i bude u špici. Pitala me šta da radi, kako da se probije. Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali šta? Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Sa Silvanom je bilo teško. Pričali smo danima, bila je nesrećna. Otkrivala mi je detalje iz svog braka koji je bio labilan, naprosto je očajavala. Često mi je govorila: Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u đavola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit' brak, nit' ovo, nit' ono... I jednom dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: Znaš šta, to je interesantno, da ti ja napravim pesmu baš kao što ti pričaš, onako kako se osećaš. Onda ćeš bolje pevati", pričao je svojevremeno Toma Zdravković.
Na toj turneji, tokom mnogih putovanja i dugih razgovora, Toma je upoznao sve njene probleme, život, način izražavanja, ušao joj je u dušu. Međutim, baš tad su mu tražili pesmu za Beogradski sabor.
"A ja sam razmišljao o Silvani i onom njenom šta će mi život. I pošto smo imali pauzu, pio sam sa nekim društvom dva-tri dana, totalno sam bio bolestan, umoran i probudio se u hotelu Slavija. Oko devet trebalo je da krenemo na turneju. Onako sav izbezumljen, mamuran, glava mi otpada, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Mislim, to mi nikad nije bilo teško, sad ću bar da napišem pesmu za Beogradski sabor. Odjednom, shvatim da će pesma Šta će mi život biti odlična i ostavim je za sebe, da je pevam na Saboru. Na turneji Silvana mi je govorila kako treba da snimi ploču i u isto vreme postoji šansa da igra u nekoj televizijskoj seriji. A nema pravu stvar ni za ploču ni za seriju. Kad smo se vratili sa turneje, ja sam krijući se malo od nje, otišao u studio da snimim numeru Šta će mi život. Radio Beograd i Estrada spremali su zajedničku ploču sa stvarima koje će biti na Saboru, ali Silvana je čula pesmu baš u tom studiju Pet i počela da me ubeđuje: Dado, molim te, ova je pesma za mene, ti moraš da mi je daš. I šta ću, dam joj numeru. Uostalom, to je bila njena priča, pesma je nastala od onoga što je ona meni pričala. Uzmi, ionako sam je pravio za tebe. Tako je bilo suđeno", otvorio je dušu u jednoj svojoj ispovesti Toma Zdravković.

Pesma Šta će mi život, koju je Silvana pevala i u seriji Ljubav na seoski način, prodala je ploču na kojoj se nalazila u 300.000 primeraka. Zvezda je rođena.Uprkos tome što je konačno postigla ono što je htela, što živi život o kom je jedva smela da mašta kao musava devojčica iz Doboja, u Silvanom oku uvek je bila prisutna senka crnih slutnji.
"Veliki sam pesimista. Bojim se života, budućnosti, onog što će sutra biti. Strepim da li će ga uopšte biti", pričala je u jednom intervjuu 1972. godine. U leto 1976, Silvana je sa sestrom Mirjanom, koja je takođe postala pevačica, gostovala u Bugarskoj. Videla je to kao idealnu priliku da se sretne sa tada najpoznatijom živom proročicom na svetu, slepom Vangom, jer je godinama imala želju da sazna svoju sudbinu. Zamolila je organizatore turneje da joj obezbede susret sa inače gotovo nedostupnom proročicom. Uspeli su nekako da je provedu kroz masu naroda koja je čekala ispred Vangine kuće i kordon policije koja je tu održavala red. Kad su se našle nasamo, Vanga nije okretala glavu prema Silvani. Posle duge i neprijatne pauze, samo je rekla:

"Ništa, ništa ne treba ni da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi za tri meseca. Čekaj! U stvari, nećeš moći da dođeš. Idi, idi, ako možeš dođi".
Silvana je iz Vangine kuće izašla suznih očiju.

Nikad se nije vratila.Anton Pavlovič Čehov je napisao: Ako u prvom činu predstave vidimo pušku okačenu o klin u sobi, ta puška u poslednjem činu mora nekog da ubije. Na Silvaninom zidu nije bilo oružja, ali je obožavala jake i brze automobile. Agresivna vožnja bila je njena pasija. Ipak, pokazaće se da bi te kobne oktobarske noći 1976. godine bilo bolje da je ona bila za volanom.- Dan je počeo uobičajeno, a Silvana i Mirjana počele su da se spremaju za put. Trebalo je da i ja pođem s njima, ali ostala sam kod kuće da bih pogledala film. Kad su krenule, Mirjana se vratila na vrh stepeništa i poljubila me – pričala je njena sestra Dina prisećajući se poslednjeg pozdrava sa sestrama.

Po dolasku u Požarevac i učestvovanju u javnom snimanju emisije RTV Beograd, Silvana i Mirjana otišle su na otvaranje restorana Lenin bar. Enterijer restorana podražavao je pećinu, pa su sa plafona visili veštački stalaktiti. Dok je ustajala, Silvana je jedan zakačila glavom i osetila oštar bol koji se nastavio i u kasnijim satima, ali i sutradan, kada je trebalo da uz druge zvezde nastupi na završnoj svečanosti Župske berbe grožđa. Sestra joj je masirala glavu, ali bol nije prestajao. Publika ništa nije primetila, ali Silvana je izvela samo četiri umesto osam pesama i kad je sišla sa bine, doslovno se srušila na stolicu držeći se za glavu.Pošto se malo osvežila, spakovala je stvari u gepek i sela za volan svog forda granade. Pored nje sela je Mirjana. Pevač Ljubomir Đurović pitao ih je da li može s njima, a onda je pritrčao Miodrag Jašarević, gotovo u panici, i zamolio ih da ga povezu pošto će ostali krenuti tek nakon završetka prenosa utakmice Jugoslavija–Španija. Čuvši ovo, Đurović koji je inače neuporedivo bolji vozač od Jašarevića, rešio je da ostane i gleda utakmicu sa ostalima.

"Svi smo bili iznenađeni što je bata Rade seo za volan. On je uvek spavao kad ga je neko vozio, stalno je bio umoran i neispavan. Takođe, bio je plašljiv i loš vozač. Silvani je verovatno bilo mnogo loše kad je njega naterala da vozi – pričao je kasnije muzičar Ljubiša PavkovićPrema rekonstrukciji nesreće, na ravnom putu ford granada kretao se brzinom od oko 150 kilometara na sat, a onda je iznenada počeo da prelazi u levu, suprotnu kolovoznu traku i usledio je sudar. Vozač kamiona iz daljine je video farove kako mu se brzo približavaju, ali je pomislio da će se mimoići. Shvativši da će doći do sudara, počeo je da koči, ali bilo je kasno. Desna strana forda granade takvom silinom zakucala se u kamion da mu je kompletno izvalila prednji desni točak, poluosovinu i podvukla se pod njega.
- Nikad nisam čitala izveštaj sa obdukcije. Čitala su ga moja braća koja su mi rekla da ja to ne uradim. Mirjana je bila u šestom mesecu trudnoće kad je poginula", izjavila je kasnije Silvanina i Mirjanina sestra Dina.
U kanalu pored puta nađena je polomljena violina, a Silvanina smrt je za sobom ostavila brojne misterije. Na primer to da su u vreme kad je već uveliko trebalo da budu u Beogradu, bili tek na pola puta.
"Uvek mi je teško kada moram da pričam o njenoj pogibiji. Prihvatio sam ono što je pisalo u policijskom izveštaju, a posle su mi rekli da je možda i ona bila za volanom. Sve te priče koje se vezuju za njenu smrt smatram kafanskim. Na svaku godišnjicu Silvanine smrti idem na njen grob, a nekad odem i bez nekog formalnog povoda. I naša ćerka Gordana uvek sama posećuje majčin grob, ne voli da ide kada je gužva. Nerado o tome govori, što je razumljivo, jer je imala samo 12 godina kada je Silvana poginula. Postavio sam na grobu dva bela goluba od mermera. Pamtim je kao osobu koja je bezgranično bila hrabra. Ničega se nije bojala. Volela je brz život i uzbuđivale su je opasnosti. Jednom je u Nemačkoj zalupila vrata stana, a ključ je ostao s unutrašnje strane. Izašla je na sims širok oko 40 centimetara po kome je, na visini od dvadeset metara, obišla kuću i kroz prozor na kupatilu ušla u stan. A kao supruga i drug bila je nežna, pažljiva i blagodarna", rekao je Radmilo Armenulić.
On ističe da i danas rado sluša Silvanine pesme i ima celu kolekciju njenih ploča. Sluša ih i sa svojom sadašnjom suprugom Mirom Pejić, s kojom se venčao tek pošto se njegova i Silvanina ćerka Gordana udala.
Nema tog čoveka koji će reći da je smrt stigla prekasno ili na vreme, ali u slučaju tragične sudbine Silvane Armenulić, nikad prežaljene boginje narodne muzike, taj trenutak zaista je došao prerano. Iako je poslednjih godina svog života odavala utisak osobe koja naslućuje skori kraj, njena priča kao da je ostala da lebdi neispričana. Kao da je bilo još mnogo toga što je trebalo da se desi, ali nije. Verovatno se baš zbog toga Silvanino ime i dalje neprekidno pominje, a odjek njenih besmrtnih pesama ostaje u kafanama čak i kad poslednji pijanac plati račun i ode kući.


Postoji anegdota kako je, već kao velika zvezda koja je odavno zaboravila kafansko muziciranje, Silvana sa društvom došla na večeru u Skadarliju i tu, na mestu gde je počela svoj put, odmah se stvorila ogromna gužva. Kuvarice su izvirivale, orkestar je zasvirao tuš, konobari su prestali da služe. Slučaj je hteo da se u tom trenutku u Skadarliji pojavi tadašnji holivudski superstar Kirk Daglas. Seo je i zapanjio se: niko ga nije ni pogledao. Svi su bili oko stola neke smelo dekoltirane plavuše. Tada se pojavio još jedan čovek sa foto-aparatom i pogledom pitao Daglasa da li sme da ga fotografiše. Ovaj mu je, konačno zadovoljene sujete, odobrio. I nakon što je blesnuo blic, neznani fotograf prišao je stolu, zatražio pare i ostavio cedulju da se slike za tri dana mogu podići u toj i toj fotografskoj radnji.

"Silvana Armenulić svesna je svoje vrednosti, veličine i popularnosti, pa zato kad zađe među ljude ili instinktivno oseti da je vrebaju kamere, zabaci glavu i isturi gornji deo tela. Volela je da u novinama čita o sebi, a reditelj Fadil Hadžić, koji joj je dao glavnu ulogu u svom filmu Lov na jelene, zvao ju je ženski Klej iz Doboja i kad se hvali, ona to čini s razlogom", pisao je svojevremeno Pero Zlatar o svom susretu s njom.

"Na dan nesreće trebalo je da putujemo na zajednički koncert, ali ja sam se se prvi put u karijeri uspavala. Za njenu smrt saznala sam od novinara koji su me probudili u dva sata noću da me pitaju za komentar povodom tragedije. Počela sam da se tresem i gledala u sto na kome su bili plakati na kojima smo bile nas dve. Odmah sam popila sedativ i dugo nisam mogla da se pomirim sa istinom. Od tada nikada više u životu nisam sela za volan", opisala je Lepa Lukić o trenutku kad je saznala za Silvaninu smrt.