|
| |
| Autor | Poruka |
|---|
Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
 |  Naslov: Re: Carstvo misterija  Sre 2 Jan - 11:20 | |
| PROJEKAT HAARP
 High Frequency Active Auroral Research HAOS IZ DALJINE ... Program HAARP čini mnoštvo nizova radiotransmitera ogromne snage i odgovarajućih instrumenata za detekciju. Tačnije sadrži se od preko 180 antena smeštenih na nekoliko hektara.HAARP je smešten blizu Gekone, jedne zabačene lokacije na Aljasci. Ovi moćni transmiteri svakodnevno, u kontinuitetu, odašilju  preko 3.000.000 vati koristeći 6 generatora jačine 3,6 hiljada konjskih snaga. To je 100 puta snažniji odašiljač od onih kakve na primer, u Evropi koristi TV BBC. Ipak, pulsna energija koju odašilje HAARP može biti i više desetina hiljada puta jače. Tvorac ovog demonskog čuda je dr Bertran Istlund sa Kolumbija univerziteta, a prvi izgrađen grejač na Aljasci isproban je još 1996. i to vrlo uspešno, na snazi od oko 20 milijardi vati. Američki Senat svake godine odobrava u proseku 20 milijardi dolara za usavršavanje sistema HAARP. Ovaj sistem ima višestruke funkcije i mnogo jr više od izučavanja fenomena polarne svetlosti i radio komunikacija, kako tvrde zvaničnici istraživačkog 'Geofizičkog instituta na Aljasci' i njihovi finansijeri - Ratna mornarica i Ratno vazduhoplovstvo SAD-a. Armija SAD-a je sa HAARP-om postavila sledeće ciljeve: ■ komuniciranje sa podmornicama u velikim dubinama okeana, pomoću radijacija ekstremno niske frekcvencije (ELF) ■ prodiranje na isti način u zemljino tlo, radi potrebe pretraživanja skrivenih tunela, ili podzemnih skrovišta od vojnog interesa ■ zaštita teritorije Amerike od neprijateljskih aviona i interkontinentalnih balističkih projektila ■ uništavanje neprijateljskih satelita ■ raspoznavanje vrsta projektila koji se približavaju američkoj teritoriji ■ ometanje i apsolutno onemogućavanje komunikacija na određenim područjima  ■ menjanje hemijske strukture viših slojeva atmosfere, odnosno programiranje klime na željenom delu planete (nema više nikoga ko se ne pita; 'Šta se to dešava sa klimom? Sada znate odgovor. ) ■ izazivanje zemljotresa ■ kontrola mentalnih funkcija i reakcija miliona ljudi ■ upravljanje zdravljem ljudi i biološkim procesima na Zemlji !!! Zadnje četiri tačke su ono na čemu se najviše radi u projektu HAARP i ono šta veliki moćnici najviše negiraju. Ovaj signal detektovan je u višim slojevima atmosfere na visini između 100 km i 350 km, gde ga potom apsorbuje jonosfera. To je i uzrok blagog zagrevanja oblasti na velikim visinama, koje se protežu desetinama kilometara. Po ovome se može zaključiti da je HAARP ogromna i poprilično skupa grejalica za spoljnu upotrebu. Ali, zagrevanje jonosfere na severnim širinama ima veoma čudan efekat. Za razliku od nižih geografskih širina, u oblastima na velikim visinama postoji  prirodan protok električne struje kroz jonosferu, koji se povezuje sa pojavom spektakularne polarne svetlosti - aurore borealis. Zagrevanjem se menja provodljivost jonosfere i utiče na njene prirodne električne struje, a to je ključna stvar u postojanju programa HAARP. Na taj način HAARP pruža svojim gazdama mogućnost da se dočepaju prekidača atmosferskog elektriciteta i da ga uključuju i isključuju kao da je obična sijalica. Omogućava im, takođe, da menjaju i moduliraju prirodni obrazac niskofrekventnih radio talasa koje emituje jonosfera. Zagrejani deo jonosfere tako postiže džinovski, ekstraniskofrekventni (ELF) radio transmiter. Američka vojska je itekako zainteresovana za ovakvu vrstu odašiljača, pa je HAARP izgrađen zajedničkim snagama Istraživačke laboratorije ratnog vazduhoplovstva i odeljenja za pomorska istraživanja SAD. ELF talasi imaju takvo svojstvo da mogu prodreti bukvalno kroz svaku materiju.Normalni radio talasi na mogu prodreti duboko kroz vodu, ali ELF talasi mogu. ELF radio će uskoro postati jedino sredstvo komunikacije u nuklearnim podmornicama koje krstare morskim dnom, tako da HAARP nudi daleko moćnija sredstva prenosa poruka od konvencionalnih radio odašiljača i prijemnika. To ukazuje na interese i umešanost Ratne mornarice SAD u  projekat HAARP, i njegova primena u komunikaciji je već dokumentovana ali se detalji čuvaju pod oznakom vojna tajna. ELF talasi takođe prodiru daleko dublje u tlo i stenje nego radio talasi. Georadar za istraživanje tla je prilično ograničen dubinom, ali sistemi koji koriste ELF talase mogu bez problema da zavire duboko, duboko ispod površine zemljine kore i bez izuzetka da lociraju i identifikuju sve podzemne bunkere i skrovišta. Ovo je oblast koju već godinama temeljno proučava američko vazduhoplovstvo. Javnosti su naravno nedostupne informacije o rezultatima tih istraživanja. Američka vlada je izjavila da je njegov zadatak pored komunikacije sa podmornicama i saniranje ozonskog omotača, što on stvarno i može da uradi, ali tamo gde to amerikanci odrede, zatim uklanjanje zagađenja ugljen-dioksidom i ugljen-monoksidom. Amerikanci povremeno sa HAARP-om čiste nebo i zagađenja nad Amerikom. Vrlo je zanimljiv nepobitan podatak da jedino u Americi opada stepen aero-zagađenja, mada njeni stanovnici i dalje nesmanjeno zagađuju atmosferu. Naučnici kojima je stalo do zdrave planete, smatraju i upozoravaju da bi HAARP s obzirom na njegove mogućnosti, trebalo koristiti sa mnogo više opreza. Jedan od razloga za zabrinutost je činjenica da se zagrevanje vrši u obliku ispaljivanja kontrolisanih mlazova elektrona na metu brzinom supersoničnog aviona (mehanizam još neobjašnjen normalnom svetu). Elektrone apsorbuju niži slojevi atmosfere, ali na velikim visinama mlaznica se rasprostire stotinama kilometara u krug i u stanju je lako oboriti balistički projektil. To je i jedan od razloga za spekulacije o umešanosti HAARP-a u eventualnom namernom ili slučajnom rušenju spejs šatla Kolumbija, u februaru 2003.godine. Ovakvim korišćenjem HAARP bi dejstvovao kao štit protiv napada svih vrsta dirigovanih prjektila iz vazduha.Upravo zahvaljujući HAARP-u, Reganov projekat Rat Zvezda je ušao u završnu fazu.Da je tako, pokazuje samo ponašanje Amerike.Bombardovanje Srbije i Iraka, a slična  sudbina čeka i Iran, Siriju i Severnu Koreju.Vladu SAD odavno ne interesuje mišljenje Ujedinjenih Nacija sa sa partnerima iz NATO pakta se konsultuju samo reda radi. HAARP se može koristiti i za manipulaciju klimatskim uslovima. Efekat zagrevanja se koristi da bi se krajnje suptilno izmenile vazdušne struje i stvorili masivni, kumulativni meteorološki efekti iznad određenog područja, koji mogu tako trajati danima i nedeljama. ELF talasi su frekvencije koja je vrlo bliska prirodnoj frekvenciji moždanih talasa ljudi. Ideja da se ELF talasi tako koriste za kontrolu ljudskog uma, stavlja HAARP na prvo mesto potencijalnih emitera radio talasa za masovnu kontrolu čovečanstva. Francuski naučnik dr Šarl Laverdir, fizičar sa instituta koji se nalayi u Sent Etjenu, fokusira svoju pažnju na takozvane 'bioefekte projekta HAARP', odnosno posledice dugotrajne izloženosti ljudi elektromagnetnom zračenju koje dovodi do učestale pojave umora, nervoze, gubitka memorije. nastanka katarakte, leukemije, urođenih deformiteta, raka i promena na mozgu.  Ekstremno niske frekvencije (do 10 Hz) mogu se upotrebiti za manipulaciju i rušenje mentalnih procesa te kontrolu stanovništva na daljinu. Ljudski mozak proizvodi električne talas čija se frekvencija kreće između 0.5 i 25 herca. Takozvane alfa, beta, delta i teta frekvencije povezane su sa stanjima ljudske svesti. Koncentrisana pulsna energija ovih učestalosti može izuzetno efikasno da promeni ponašanje čoveka. I tu nastupa HAARP. Da bi se emitovala radio talasi veoma niske frekvencije od oko 8 herca, bila bi potrebna dužina antene od oko 20.000 kilometara. Naravno da je ovo nemoguće ostvariti na zemlji. Ali ako se linije Zemljinog magnetnog polja iskoriste kao virtualna antena, i to postaje moguće! Gustina slobodnih elektrona, koji u spiralnim putanjama kruže oko linija Zemljinog magnetnog polja, putujući od Severnog do Južnog pola, modulišu se pomoću HAARP-a i tako napajaju ovu virtuelnu antenu sinusoidnim strujama željene talasne dužine. Da vlada SAD, na neki način pomoću aktiviranja HAARP-a, deluje na svest celog čovečanstva utičući pojedinačno na mozak ljudi, dr Laverdir iznosi niz dokaza. Na prvom mestu je pojava neke vrste opšte ravnodušnosti i prevladavanje američkog stila života. Više im nisu potrebne reklame i skupe kampanje, danas i u najzabačenijem afričkom selu stanovnici pričaju o koka-koli, big meku i borbi protiv terorizma.Američki način života se bezrezervno prihvata.Kada pitate ljude dok punih usta žvaću 'kartonska čuda' big meka, šta im se u njemu dopada, ne umeju da kažu. U takozvanim zemljama u tranziciji američki big mek restorani su puni, a procenat njihove reklame u medijima je mizeran. Kad ste zadnji put u Srbiji na televiziji videli reklamu za Mekdonalds? A dovoljno je otvoriti takav američki restoran i on je odmah pun. Dr Laverdir takođe nagoveštava mračne perspektive koje očekuju 'neposlušno čovečanstvo i društva koja ohrabruju terorizam'. Primena veštačkih elektromagnetnih polja širokog dometa podrazumeva kontrolu mase gde dolazi do delimičnih ili potpunih poremećaja percepcije i dezorijentacije.  Kako se videlo pri napadu na Irak, sposobnost iračkih pojedinaca za borbu se degradirala ili potpuno izgubila. Posledica upotrebe ove najmodernije tehnike je jaka kontrola i nadgledanje ponašanja stanovništva Zemlje. U bližoj budućnosti može da se razvije sistem koji slabi moždane funkcije ljudi u ciljnim regionima tokom dužeg perioda. Danas se, tehnologija manipulacije ljudskim ponašanjem, već svakodnevno primenjuje. Prilikom jedne posete Evropi, Džordž Buš je u razgovoru sa novinarima istakao veliki uspeh 'plišanih revolucija koje su se odigrale u Evropi, navodeči Srbiju, Čehoslovačku, Ukrajinu' rekavši pri tom: 'Više nema krvavih revolucija. Sada su one mekane... ' Na pitanje novinara da li je u tome imala ulogu i Amerika i korišćenje 'ogromne odbijajuče električne sile, koja utiče na rasuđivanje ljudi', Buš se nasmejao i rekao: 'Važni su rezultati - dolazak demokratije i borba protiv terorizma' (fraza kojoj trenutno amerikanci ispiraju mozak celom svetu i skreću pogled sa svojih zločina). Italijanski novinar je potom pitao: 'A HAARP, šta nam o tome možete reći'? Uz osmeh, Buš je samo kratko rekao: 'Sledeće pitanje, molim'. Devedeset poslanika ruske Dume uputilo je u augustu 2002. godine pismo predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, Ujedinjenim Nacijama i drugim međunarodnim organizacijama, u kome ih je obavestilo o svim opasnostima kojima svet izlažu Amerikanci eksperimentišući radiotalasima visoke frekvencije. To je korak koji deputati ocenjuju kao pokušaj stvaranja novog, ni sa čim uporedivog oružja, kojim se iz korena menjaju sve tradicionalne postavke o mogućim vojnim dejstvima i sa rezultatima mnogo tragičnijim od Hirošime i Nagasakija. U Norveškoj, naučna asocijacija EISCAT upravlja postrojenjem za zagrevanje jonosfere, koje se nalazi blizu grada Tromsa. Njegove karakteristike su veoma slične programu HAARP. Zvanični cilj ove naučne institucije je proučavanje interakcija između Sunca i Zemlje praćenjem poremećaja u gornjim slojevima atmosfere koje izazivaju solarne aktivnosti, ali se naravno ova tehnologija može iskoristiti za istu vrstu opakih aktivnosti koje se pripisuju i programu HAARP. Zanimljivo je da EISCAT nije privukao toliku pažnju kao HAARP, a još je zanimljivije ako se zna da su Skandinavci vodeći u svetu u istraživanju efekata elektromagnetnog zračenja na ljude i okolinu. |
|   | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 11:21 | |
| DARVINOVA TEORIJA EVOLUCIJE,
LAŽ KOJA TRAJE  AKO JE ČOVEK NASTAO OD MAJMUNA, ZAŠTO SU DANAŠNJI MAJMUNI ODBILI DA POSTANU LJUDI ? Svi smo učili u školi da je čovek postao od majmuna i samo od majmuna.To je vremenom postala svojevrsna dogma koja ne trpi bilo kakvo protivljenje. Nedavno se pojavila i jedna teorija iz oblasti evolucije koja govori da su današnje kokoške nastale od dinosaurusa?! Neverovatno na šta su sve spremni da bi odbranili teoriju evolucije, ali ... Naučnici koji su godinama usavršavali Darvinovu teoriju, pronalazili navodno karike koje nedostaju, pisali brdo knjiga na tu temu i zarađivali gomile para na njima, jednostavno ne dozvoljavaju bilo kakvu sumnju u njihove tvrdnje i naravno u Darvinov  u teoriju. Međutim, dokazi protiv Darvina, danas ih sve više pritiskaju. Pre par godina, jedna naša ministarka pokušala je da obrazovanju u Srbiji predoči istinu o Darvinovoj teoriji evolucije. Međutim, desilo se da je bukvalno stavljena na strub srama. Osudili su je oni koji su o Darvinu čuli samo u petom razredu osnovne škole. Danas deca i dalje slušaju priču o majmunima... Kada je Čarls Darvin u pitanju i njegov način razmišljanja, predočiću vam pre svega jednu činjenicu za koju ne verujem da ste znali: Prema Čarlsu
Darvinu, jedan od razloga što ljudi nisu tako dlakavi kao majmuni je u
tome što je muškarac pokazivao veću naklonost prema glatkoj koži žene !?
Većina naučnika prihvata evoluciju ne kao teoriju, već kao ustanovljenu činjenicu. Kenet Hsu u časopisu 'Sedimentarna petrologija' kaže:'... Darvinizam sadrži opake laži; on nije prirodan zakon formulisan na osnovu činjeničnih dokaza, već jedna dogma koja odražava preovlađujuću društvenu filozofiju 19. veka.' Čuveni švedski biolog Soren Levtrup je napisao: 'Verujem da će jednog dana darvinovski mit biti tretiran kao najveća obmana u istoriji nauke'. Međutim, po rečima filozofa Toma Betela:' Evolucija je možda najrevnosnije čuvana dogma američke javne filozofije. Mnogi zlatni standardi su napušteni, ali darvinizam će biti branjen do poslednjeg daha'. Zašto je većina naučnika prihvatila teoriju evolucije? Jesu li njeni dokazi tako ubedljivi? Videće se da nisu. Sa druge strane, da li je moguće da tako mnogo naučnika nije u pravu. Odgovor je - DA. Setite se samo Galileja ili Pastera, koji su dokazali da nije tačno ono u šta je verovao ceo svet njihovog doba - da je Zemlja u središtu univerzuma, odnosno da muve i pacovi nastaju od materije u raspadanju. Naučnik D.Votson je u časopisu 'Priroda' izjavio da je evolucija 'jedina univerzalno prihvaćena teorija, ne zato što je mogu potvrditi logički dokazi, već zato što joj je jedina alternativa Božje stvaranje, koje je naravno velikom broju ljudi neverovatno'. Čuveni britanski evolucionista Le Gros Klark kaže:'Da se evolucija stvarno desila, može se naučno dokazati samo otkrićem fosilizovanih ostataka reprezentativnih uzoraka pretpostavljenih prelaznih tipova.Ključni dokaz za evoluciju moraju omogućiti paleontolozi, čiji je posao da proučavaju fosilni zapis.Međutim, da bi evolucijom nastali milioni postojećih i izumrlih biljnih i životinjskih vrsta, bilo je potrebno desetak miliona paralelnih evolucija, a svaka od njih bi imala milione stepenika.Svaki od njih bi morao da ima hiljade ili milione predstavnika - svaka vrsta je morala na svakom stepenu 'evolucije' imeti mnoge predstavnike, kao što i danas postoje, na primer, milioni miševa, a ne samo nekoliko njih.Tako bi sasvim formirane biljke ili životinje bile samo mali procenat ukupne populacije koju je imala svaka zasebna evolucija.Međutim, do danas su nađeni milioni fosila, oko 250.000 vrsta, a svi su sasvim formirane biljke i životinje. To je tačno ono što predviđa model stvaranja po kojem su sva živa bića nastala sasvim formirana. Evolucionisti često navode kao dokaz za evoluciju slučaj 'biberastog moljca' (Biston betularia).Populacija ovog leptira koji živi na svetlom drveću, počela je da tamni kako se odvijala industrijska revolucija, tako da je postala skoro sasvim crna.Međutim, ispostavilo se da ta vrsta nije potamnela evolutivno, već prosto zato što su tamni, melanični primerci, koji su uvek postojali, bili manje upadljivi na drveću potamnelom od industrijskih gasova, pa su ih ptice manje hvatale.To je razlog zbog kojeg se se crni leptirovi namnožili više od belih.Enciklopedija Internešenal Vajldlajf proglasila je ovaj slučaj za 'najupadljiviju evolutivnu promenu kojoj je čovek ikada bio svedok'.Ako je to najbolji dokaz za evoluciju, onda zaista evolucija nije uopte imala ljudskih svedoka, jer ovo uopšte  nije bila evolucija. Prema teoriji evolucije, najprostiji oblici života, nastali su stvaranjem aminokiselina, koje su se igrom slučaja poređale u lanac i obrazovale proteine.Međutim, najjednostavniji protein sastoji se od lanca koji ima približno stotinak aminokiselina.U takvom rasporedu, samo jedan jedini raspored daje život dok ostali ne, a d se sto aminokiselina tako poređa šansa je jedan prema jedinici iza koje sledi još 158 nula!Prema astrofizičarima, bilo koji događaj sa verovatnoćom manjom od one koja iza pomenute jedinice sadrži više od 110 nula, i sam je ravan nuli, barem u ovom našem nama poznatom univerzumu.Biolog Edvard Konklin objasnio je slikovito takvu neverovatnoću sledećim upoređenjem: 'Verovatnoća da je život nastao slučajem može se uporediti sa verovatnoćom da će rezultat ekspozije u štampariji biti uredno i po redosledu složeno prošireno izdanje rečnika koji se u njoj štampa'. Drugi dokaz protiv evolucije predstavljaju fosili.Časopis 'Arizona dejli star' doneo je fotografiju uginule krave koja se raspada u pustinji.Uz komentar da od nje uskoro neće ništa ostati osim oštećenog skeleta, a naučnici pričaju da je potrebno milion godina da bi se dobila potrebna količina prašine, blata ili nanosa koji će prekriti životinju.Ali, fosili su pronalaženi gotovo netaknuti, sa svim unutrašnjim organima, kožom i naborima na njoj, školjke sa očuvanim mišićima, iako bi u toku fosilizacije usled hemijskog procesa oni morali da istrule.Evolucionisti ovaj problem nisu rešili, dok pristalice stvaranja misle da je došlo do velike katastrofe, opšteg potopa, koji je jedino mogao da iznenadno i brzo nataloži ogromne količine blata i mulja na uginule životinje.Ali to nije jedino pitanje na koje Darvinisti ne mogu da odgovore. Kada su u pitanju geološki slojevi, po nekoj logici, oni slede jedan drugog po starosti odozdo naviše, ali nije uvek tako!?Postoje brojni lokaliteti širom sveta gde su navodno stariji i jednostavniji fosili nataloženi tako da su vertikalno iznad 'mlađih' slojeva.Međutim prava komedija nastaje kada se pronađe živ i zdrav primerak zablude evolucionista.Gušter Tuatara izumro je pre 135 miliona godina, bar tako su tvrdili evolucionisti pošto nije pronađen nijedan njegov mlađi fosilni ostatak.Ali bruka se dogodila kada je nedavno na nekim ostrvima u blizini Novog Zelanda Tuatara pronađen živ i zdrav! Gde su fosilni ostaci ovog guštera u poslednjih 135 miliona godina?  Na reci Peloksi, u blizini Glen Rouza u Teksasu, velika poplava 1900. godine sprala je naslage mulja i otkrila krečnjački sloj ispod, star 120 miliona godina.U njemu su blizu jedno drugom, pronađeni otisci ljudskih stopala i nogu dinosaurusa! Jedan od evolucionista odmah je ponudio 'logično' objašnjenje; 'da je stena jednom bila meka, pa je tuda prošao dinosaurus, zatim se skamenila, a nakon 60 miliona godina, ona je iz nekog razloga ponovo smekšala, pa je onda tuda prošao čovek'!? Da li je iko ikada čuo ovakvo nešto? Na pitanje zbog čega u tom ponovnom razmekšavanju stene tragovi dinosaurusa nisu nestali, pametni evolucionista je samo slegnuo ramenima.Ali, da bi stvar bila još zanimljivija, biljni ostaci u tom sloju krečnjaka ispitani pomoću ugljenikovog izotopa C-14, pokazali su starost između 38.000 i 39.000 godina, što nameće zaključak da ni otisci čoveka ali ni dinosaurusa ne mogu biti stariji od toga! Kreacionisti veruju da je starost zemlje mnogo manja, nego što to tvrde evolucionisti, a da se većina geološki važnih formacija Zemlje može objasniti samo velikim biblijskim Potopom, kao na primer Tinetanski plato, Karu grupa u Africi sa oko 800 milijardi kičmenjačkih fosila, 'miocenske' naslage u Kaliforniji sa oko milijardu fosiliziranih haringi na području od samo deset kvadratnih kilometara! Potop je doskora bio generalno prihvaćen.Sve do oko 1800. godine geologija na Oksfordu, Kembridžu i drugim univerzitetima zasnivala se na Potopu, a tada se pojavio darvinizam i potreba da mu se geologija prilagodi. Evolucionisti su uzeli za starost Zemlje 4,4 milijarde godina i to prosto zato što misle da je to bio period dovoljno dug za evoluciju.Ali, drugi egzaktni metodi ukazuju na starost Zemlje od samo desetak hiljada godina! Međutim, treba znati da nema direktnog metoda određivanja starosti bilo kakve stene.Mada postoje vrlo tačne metode za određivanje današnjih razmera uran-olovo, torijum-olovo, kalijum-argon i drugih izotopskih odnosa u stenama - nema, naravno direktne metode za procenjivanje početnih odnosa tih izotopa u stenama kad su se one tek formirale.Radiohronolozi moraju pribeći indirektnim metodama, koje uključuju izvesne bazične pretpostavke, koje takođe uvek podrazumevaju milione ili milijarde godina.Međutim, noviji autori uveliko osporavaju te metode i ukazuju na druge pouzdane metode datiranja koji potvrđuju vrlo malu starost Zemlje. SKRIVANJE MIOCENSKOG ČOVEKA
U podzemlju Britanskog prirodnjačkog muzeja nalazi se jedan fosil ljudskog skeleta, iskopan iz depozita na Grande Teri, delu karipskog ostrva Gvadalupa. On još leži čvrsto uglavljen u bloku krečnjaka teškom dve tone, koji je čvršći od mermera za statue. Uglavio se tu dok je taj krečnjak još bio tečan, a njegovo pokopavanje bilo je iznenadno, izazvano nekom katastrofom, čemu su dokaz sklop kostiju i visoki organski sadržaj stene neposredno oko njega. Telo se još nije bilo raspalo kad je počelo njegovo zatrpavanje, što znači da su te kosti iste starosti kao i stena. Ništa tu ne bi bilo neobično da moderna geologija nije odredila da ta stena potiče iz miocena, perioda od pre 12 - 25 miliona godina, kad, po teoriji evolucije, na Zemlji ne samo da nije bilo ljudi, već ni njihovih navodnih majmunolikih predaka! I to nipošto nije usamljen primer. Svugde se uči, i smatra se naučnom činjenicom da je čovek evuluirao od neke vrste čovekolikog majmuna u toku poslednjih milion godina. Koriste se razne karte i dijagrami koji ukazuju na stepene takve evolucije. Ne govori se, međutim, o mnogobrojnim nalazima fosilizovanih ljudskih skeleta u geološkim slojevima koji se smatraju milionima godina starijim od onih u kojima se nalaze čovekovi navodni preci. Spomenućemo samo ljudske ostatke i do 200 miliona godina stare - kod Geli Hila, Ipsviča i Svanskomba u Engleskoj, u Kastenedolou i Olmou u Italiji, Abevilu, Fonteševadu i Klišiju u Francuskoj, Kanjeri u Južnoj Africi, Keiloru u Australiji i Načezu u SAD, zatim fosilizovane ljudske tragove iz perioda kembrija (pre 570 miliona godina), karbona (345 miliona godina) i jure (195 miliona godina) ..., kao i razna ljudska oruđa iz tih perioda. Zanimljiv aspekt ovog nalaza sa Gvadalupe je to što je on bio izložen javno kao kuriozitet još 1812. godine, ali kad je jednom darvinizam preovladao u naučnom svetu, on je prosto - sakriven. Prvi koji je do njega uspeo da dopre bio je antropolog Bil Kuper i to tek 1983. godine, koji je zatim o njemu napisao raspravu 'Miocenski čovek'. Razlog tog skrivanja je jasan. Ovakvim nalazima dovode se u pitanje teorije i karijere učenih autoriteta, tako da je jednostavno došlo do medijske blokade - a ta blokada traje sve do danas. Mnogo je naučnika koji su gubili posao i čiji se radovi ne mogu objaviti ni u jednom 'ozbiljnom' naučnom časopisu jer se njihovi nalazi ne uklapaju u zvanične teorije o poreklu kosmosa i čoveka. Spomenimo samo dr Djuena Giša, koji je na osnovu fosilnih nalaza utvrdio da evolucije nije nikad ni bilo, zatim dr Roberta Džentrija, koji je dokazao, na osnovu radijacije u granitu, da je Zemlja stvorena za vrlo kratko vreme, i astronoma Haltona Erpa koji je dokazao da se svemir ne širi i da nije nastao Big bengom, velikom eksplozijom, odnosno da takozvani Doplerov efekat treba tumačiti drugačije - posle čega mu je uskraćeno korišćenje opservatorije Palomar u Americi! Iz istih razloga skrivana je i istina o nalazu sa Gvadalupe. Poslednji naučni spis koji spominje ljudske ostatke u tim depozitima objavio je istraživač Spenser još 1901. godine. Od tada o njima nema ni reči, jer taj nalaz podrazumeva da je ili metod procene starosti slojeva Zemlje sasvim pogrešan, ili je fosilni čovek daleko stariji od svog pretpostavljenog pretka, što je, naravno, sa aspekta evolucije apsurdno. Većina današnjih naučnika rešava ovakve probleme oprobanim sistemom: evolucija je neosporna, a ako se činjenice u nju ne uklapaju - tim gore po činjenice!
LAŽNI ARHEOPTERIKS
Pre 25 godina desilo se nešto o čemu se danas malo priča.Britanski fizičar Fred Hojl izjavio je da je jedan od najčuvenijih fosila na svetu - najverovatnije falsifikat.Radi se o fosilu poznatom kao arheopteriks (Archaeopteryx) koji je smešten u Prirodnjačkom muzeju u Londonu i sadrži kostur prastarog gmizavca, ukrašen lepo očuvanim perjem.Inače, ovo stvorenje je ponos evolucionista, i po njima, ono zajedno sa svojom sabraćom po ostalim muzejima, upečatljivo pokazuje evolutivni prelaz od gmizavaca prema pticama.Ova izjava  Freda Hojla ima i svoju naučnu pozadinu.Vršene su višemesečne analize u kojima su sa njim sarađivali i fizičari Čandra Vikramasing iz Kardifa i Li Spetner, konsultant za elektronske sisteme u Rehovatu u Izraelu..Oni su utvrdili da je još 1860. godine jedan dovitljivi Bavarac jednostavno dodao perje na dva originalna fosila gmizavaca.Ovi se falsifikati nalaze u Londonu i Berlinu.Ova tri fizičara objavili su i sliku londonskog fosila, tvrdeći da se na njima jasno vide intervencije falsifikatora.(Na slici je londonski primerak). Li Spetner je prvi posumljao u fosili kada je negde pročitao da dva fosila sa najuočljivijim perjem potiču iz kolekcije bavarskog doktora Karla Haberlajna.Spetner i njegove kolege fizičari su došli do zaključka da je Haberlajn izdubio prostor oko dva fosilna ostatka gmizavaca nalik dinosauru i to mesto popunio matricom od cementa.Zatim je u tu smesu utisnuo kokošije ili slično perje, kako bi dobio željeni otisak.Otkriveni su i znaci falsifikatorskog rada: fini zrnasti supstrat ispod perja i grudvice slične žvakaćoj gumi, koje bi mogle da budu ostaci cementa.Kako kaže Hojl: ' Otkrivene su i druge anomalije koje bi odmah uočio svaki fizičar'. Fosil je prelomljen na pola.Otisak ovog stvorenja se reflektuje i na drugoj ploči, koja je sačuvana kada je stena sa fosilom prelomljena.Hojl i saradnici primetili su ulegnuća i izbočine koji se ne ogledaju jednako perfektno na drugoj ploči.Na kraju su ukazali i na dvostruke otiske perja koje su otkrili na nekoliko mesta. Trojica fizičara imala je iduju da skine delić sloja sa krila fosila i podvrgne ga hemijskim testovima kako bi eventualno otkrili tragove gumarabike ili nekog sličnog materijala novijeg datuma.Naravno, čelnici Prirodnjačkog muzeja nisu dali da se 'uznemirava' jedan od najznačajnijih fosila u svetu. GDE JE KARIKA KOJA NEDOSTAJE ?
Otkriće koje je izazvalo najviše interesovanja u naše dane načinili su supružnici Liki 1960. godine.Oni su godinama tražili ostatke praistorijskog čoveka u klancu Olduvai u Tanzaniji.Jednog dana je gospođa Liki spazila nekoliko zuba koji su se pomaljali iz zemlje.Kopajući na tom mestu pronašli su preko 400 fragmenata lobanje koja je bila teško oštećena.Lice je bilo dugačko, a čelo se spoštalo neposredno iza očnih arkada.Lice je bilo majmunoliko u proporcijama, ali ljudsko u ostalim pojedinostima.Zubi su podsećali na zube australopiteka.Liki je ovoj vrsti dao ime Zinjanthropus africanus, čovek iz istočne afrike.Iznenađenje je izazvao rezultat kalijum-argon testa koji je bio obavljen na materijalu u kojem je lobanja bila pronađena.Test je dao milion i sedamsto pedeset hiljada godina kao približnu starost materijala.Većina antropologa smatrala je da se čovek pojavio na Zemlji pre najviše sto hiljada godina, a ova brojka od gotovo dva miliona godina poremetila je osetno hronologiju ljudske rase.  Dok su rasprave oko ovoga još trajale, nova otkrića unela su dodatnu zbunjenost među antropologe.U Evropi su pronađeni novi ostaci u slojevima ispod onih u kojima je nađen neandertalac, a pripadale su čoveku koji je bio mnogo bliži savremenom čoveku nego neandertalac.Zastupnici evolucije neandertalca od majmunolikih predaka bili su toliko zaprepašteni da su bili skloni negirati autentičnost nalaza.Ali, dokazi su nastavili da se gomilaju.Posebno je jedno nalazište bilo tako uverljivo da se više nije moglo proveravati.Pećina u Fontševadu u južnoj Francuskoj pokazivala je tipične oznake prebivališta neandertalaca.Ispod tog sloja bio je krečnjački talog, a ispod njega, na dubini od oko dva metra, pronađeno je mnogo životinjskih kosiju i dve ljudske lobanje.Lobanje su imale obim savremenih, a nedostajali su im i teški očni lukovi neandertalca.Oruđa pronađena oko njih pripadala su periodu pre pojave neandertalca.Fluorni test definitivno je pokazao da su lobanje starije od neandertalskih. U praktično svim obeležjima lobanje iz Fontševada bile su jednake današnjim, a ipak nije bilo nikakve sumnje da su pripadale ljudima koji su živeli pre neandertalaca.I tako su antropolozi bili prisiljeni da priznaju da neandertalac nije nastao evolucionim razvitkom od neke 'primitivnije' rase, već da je u stvari rezultat izrođavanja neke zdravije i naprednije rase.I tu smo dobili situaciju da je bio 'čovek pre pračoveka'.
Problem porekla pračoveka nije bio ograničen samo na Evropu.Kad je poznati istraživač Diboa otišao na Javu 1890. godine, prvo njegovo otkriće bila je takozvana Vadjak lobanja. Ona je bila tako savremena po svojim karakteristikama da je bila u potpunoj nesaglasnosti sa njegovim zamislima o izgledu preistorijskog čoveka i on ju je zanemario, ne dopuštajući nikome da je prouči gotovo 30 godina. U međuvremenu su načinjeni slični nalazi i problem je dostigao iste razmere kao i u Evropi.Kako je veliki broj tih lobanja bio stariji, ili bar jednako star kao pitekantropus, to je pretpostavka da se pitekantropus razvio od primitivnijih vrsta postala sve neodrživija.Tada je takođe dokazano da su neki od australoida savremenog izgleda, (kako su nazivani preistorijski ljudi jugoistočne Azije) u bliskom srodstvu sa australskim urođenicima.Smatralo se, naime, da su australski urođenici savremeni ljudi neandertalskog tipa, ali su najnoviji radovi obezvredili to tvrđenje i pokazali da oni uopšte nisu neandertalci, mada imaju neke karakteristike koje podsećaju na tu vrstu pračoveka. Istu zbrku izazvao je i slučaj Australopithicena iz južne i istočne Afrike.Dva metra pod ispod Zinjantropusa pronađene su kosti vilica, fragmenti lobanje, ključnjače, rebara i stopala.Najčudnije kod tih kostiju je to što su potpuno slične kostima savremenog čoveka, a ipak se nalaze nekoliko metara ispod ostataka čoveka za kojeg se smatralo da je najraniji primerak ljudske vrste. Odkud čovek pre pračoveka?
Dalju zabunu u ovom slučaju izazvao je rezultat kalijum-argon testa koji je jednom sloju bazalta u području Zinjantropusa dao starost od milion i trista hiljada godina, a drugom četiri miliona - što čini razliku od dva miliona i setamsto hiljada godina za materijal iz iste vulkanse nakupine.Godine 1969. jedna naučna ekspedicija pronašla je kod jezera Rudolf u Etiopiji izvestan broj zuba i dve donje vilice australopiteka u sedimentima čija je starost procenjena na četiri miliona godina.Zapanji se čovek kad vidi šta se sve ne traži od njega da veruje! Odličan primer tome je i Pitdaunski čovek, koji je zaluđivao stručnjake za ljudsku evoluciju preko četrdeset godina, a bio je namerna prevara.Rekonstruisan je na osnovu jednog jedinog zuba za koji se na kraju, ispostavilo da je svinjski! Engleski naučnik Vilfrid E.Legros Klark, priznak tako jedan od vodećih anatomskih autoriteta u svetu, mnogo je pisao o tim primercima čovekove vrste.U članku 'Čovek' koji je objavljen u Britanskoj enciklopediji 1966. godine, on tvrdi da se karakteristike koje pokazuju lobanje južnoafričkih praljudi nikada ne mogu naći kod majmuna.Nijedna od karličnih kostiju nije slična majmunskim, već je jasno hominidna, to jest pripada čoveku.Ostaci južnoafričkog pračoveka su u mnogo karakteristika različiti od ostataka majmuna, i što se tiče lobanje, a i zuba i kostiju udova.Oni nemaju isturenih očnjaka kao majmuni, već normalne ljudske zube.Oni se potpuno izdvajaju iz kruga savremenih majmuna i imaju karakteristike savremenih ljudi, iako su po rastu bili mnogo manji. Pitekantropus i svi njegovi srodnici, isto tako kao i neandertalac, potuno su odbačeni kao mogući preci savremenog čoveka.Australopitekus, koji je tako slavodobitno istican kao rešenje problema postanka čoveka, sada je zbačen sa prestola i diskreditovan.Što se više proučavaju ostaci preistorijskog čoveka nađeni po celom svetu, dokazi da su postali od životinjskih predaka sve su slabiji i neuverljiviji. Sa druge strane, ako se vratimo biblijskom izveštaju o raseljavanju ljudi sa Ararata i iz Vavilona, slika nam postaje sve jasnija i jasnija.Odlazeći u svim smerovima sa Srednjeg istoka, čovek je proširio i svoju 'kulturu kamenog doba' po celom Starom svetu, brzo usvajao bolje metode pravljenja oruđa, građenja zaklona, gajenja žitarica i razvijanja stočarstva. Varijacije koje su izazvale nastajanje tako različitih rasa kao što su bile neandertalska, pitekantropska i austalopitečka potpuno su razumljive kad se uzmu u obzir različiti uslovi pod kojima je čovek živeo u različitim područjima. U većem delu sveta te neprikladne mutacije su izumrle, a zamenili su ih ljudi boljih fizičkih osobina, iako su se u nekim područjima još održale u velikom broju, kao na primer u centralnoj Africi, na Novoj Gvineji i u Australiji. Naučnik Cukerman kaže: 'Ako izuzmemo mogućnost Stvaranja, onda je očito čovek morao nastati iz jednog majmunolikog stvorenja, ali ako jeste, za to nema apsolutno nikakvog dokaza u fosilnom zapisu'. Posle svega ovoga, čini se da bi trebalo ponovo pažljivo da se preispita ono čemu su nas učili u školi, a što se sasvim lepo uklapalo u ateističku teoriju evolucije, sve dok nije negirano upravo onim na što se najviše pozivalo - samom naukom.Izgleda da je vreme da priznamo da smo božanskog, a ne majmunskog porekla. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 11:22 | |
| TAJNA LJUDI ZOMBIJA
 TAMA KOJA HODA ... Mrtvi se mogu vratiti u nešto što je naliko životu, kao zombi, nesvesni robovi zlokobnih vračeva pod čijom će vlašću biti.Tako bar veruje narod Haitija, koji je duboko ogreznuo u vudu tradiciju. Na slici desno dole je prikazana žena za koju se smatra da je bila zombi 29 godina.Bar dve osobe su u njoj prepoznale svoju blisku rodjaku. 'Odmah pored nje, crni prsti jednog nemog gosta obuhvatili su krutu nožicu vinske čaše, pa se zateturala a vino se prosulo.Grozota nagomilana u njoj provalila je.Zgrabila je sveću, prinela pognutom, tupom licu i prime  tila da je čovek mrtav.Sedela je za stolom u druđtvu četiri uspravljena leša...', ovako završava prikaz jednog vudu ručka, održanog jednom, povodom venčanja 1920. godine.Ovaj prikaz ispričali su novinaru ljudi sa Haitija.Tvrdili su da su njihovi vračevi, tela mrtvih ljudi pretvorili u zombije, a to su upola živa bića koja su bez svesti, živela kao robovi vrača, organizatora slavlja.Ovaj novinar dodaje da je namera vrača propala, on je pobegao, a leševi su nestali.Postoji samo jedna zemlja na planeti gde se može dogoditi ovako avetinjska svečanost.To je Haiti, zemlja vudu kulta. Da li vudu vračevi zaista imaju moć da nakon smrti, vrate ljude u život? Da li je cela ova legenda o zombijima samo zavaravanje, koje vudu sveštenici namerno šire? Reč zombi pojavljuje se u mnogim afričkim jezicima.U Kongu, njeno značenje je fetiš; u Dahomeju to je naziv boga pitona.U savremenom vudu značenju, odnosi se na božanstvo zmije koje oživljava mrtvaca koga je vrač odabrao da mu bude sluga.Vudu rituali su mešavina afričke magije i religije, tako da ima elemenata i zapadnog okultizma i popularnog katoličanstva. Vudu je odigrao svoju ulogu u revoluciji kojom su se Haićani oslobodili od francuske vladavine. Avgusta 1791. godine, Francuska je bila u velikom previranju započetom revolucijom dve godine ranije.Kralj i kraljica bili su zatvoreni, plemstvo i sveštenstvo videlo je kako im je moć oduzeta, a sloboda, jednakost i bratstvo bili su usvojeni kao lozinke novog poretka u Francuskoj.U početku je izgledalo da se malo šta promenilo u San Domingu, zapadnoj trećini karipskog ostrva Hispaniola, najblistavijem dragulju francuske kolonijalne krune.Tamo je 40.000 hiljada Francusa vladalo nad pola miliona crnih robova i 30.000 mulata, koji su bili zaposleni na plantažama pamuka, šeđerne trske, kafe i indiga.Prva posledica revolucije u Francuskoj bila je ta da je poboljšan položaj mulata.A onda su crni stanovnici Haitija digli glas i postali nemirni, vodjeni delovanjem tajanstvenog sveštenika-vrača po imenu Bukman, koji je na San Domingo stigao iz britanske kolonije Jamajke.Bukman je pozvao sve one koji žele da mu se pridruže da se 14.avgusta 1791. godine, nadju na skrovitom mestu duboko u prašumi. Prema tadašnjim zapisima, na hiljade robova je stiglo tajnim stazama na ugovoreno mesto sastanka, a strahovita tropska oluja koja je vladala, izazvala je da sve što je tada usledilo, deluje još više zastrašujuće. Bukman je izveo krvni ritual, tako što je zaklao svinju i pozvao sve koji žele da mu se pridruže, da popiju njenu toplu krv. Ceremonija se završila divljim plesom zvanim 'božansko opijanje', posle čega su se učesnici rasturili kroz šumu.Ceo ovaj ritual podsećao je na aktivnosti tajnog pokreta Mau Mau, kada se ovaj borio za oslobodjenje Kenije, pedesetih godina prošlog veka, a dao je i slične rezultate.Idućih nekoliko dana napadnute su velike plantaže, a njihovi vlasnici su pobijeni.Mada su se snažniji francuski kolonisti održali još oko 12 godina, konačni ishod noćnog okupljanja bio je potpuni poraz Francuza i zasnivanje nezavisne republike Haiti, postojbine vudua, pod vodjstvom predsednika Tusan l' Uvertira.Prema verovanju seljaka Haitija, a često i prosvećenog dela stanovništva, Haiti je i dom zombija, tih mračnih, živih tela, lišenih duše i bilo kakve sopstvene kontrole. Zombi je rob okrutnog vrača, poznatog kao bokor, koji je izvukao nedavno sahranjeni leš iz groba i čarolijama mu udahnuo nešto što bi se moglo nazvati senka života.Mada zombi jede, diše, obavlja prirodne potrebe, čuje, pa čak i govori, on se ne seća svog prethodnog života, a nije svestan ni svog sadašnjeg stanja.Drugim rečima zombi je robot od krvi i mesa, prava biološka mašina. Haićanski seljak je uvek na oprezu od zlih duhova ili napada vudu kulta, i uvek prepoznaje zombije.Zombi skreće pogled levo-desno dok hoda, telesne radnje obavlja mehanički, oči su mu staklaste i ne mogu da usredsrede pogled, a govori kroz nos.Ova karakteristika je posebno istaknuta u haićanskom folkloru, verovatno zbog toga što postoji običaj da se nozdrve umrlih ispune  pamukom.Veruje se da guede, mračni pohlepni bogovi smrti u vudu panteonu, govore kroz nos.Kada je neki vudu vernik pod vlašću nekog guedea, on ili ona uvek govore kroz nos.Povezanost izmedju zombija i bogova smrti vidi se i po tome što se njihovo najistaknutije božanstvo smrti, Kapetan Guede, često naziva i Kapetan Zombi. Gotovo svi Haićani strahuju od mogućnosti da njihovi umrli rodjaci budu prevoreni u zombije.Preduzimaju se mnoge mere predostrožnosti kako bi se predupredila ova opasnost, u koju se i dan danas veruje na Haitiju.Na primer, čak će se i najsiromašniji seljak zadužiti da kupi krupno kamenje kojima će prekriti grob umrlog rodjaka.Izvan gradova, grobovi se smeštaju što bliže drumovima, kako vračevi zbog straha da budu primećeni, ne bi krali tela.Ponekad čak pripadnici porodice dežuraju na smenu dan i noć, sve dok ne budu sigurni da se telo pokojnika toliko raspalo da više ne može da posluži vračevima bokorima. Oni najzaplašeniji da će njihovi pokojnici dospeti medju zombije, primenjuju još ekstravagantnije odbrambene mere.Neki ubrizgavaju otrov u telo pokojnika, ili ga sakate nožem, a ponekad ga drugi put ubijaju, za svaki slučaj.Manje drastična mera je da se u grob stave igle sa odrezanim ušicama i klušče konca, kao i na hiljade sićušnih semenki susama.Smatra se da će tada duh pokojnika biti zauzet bezuspešnim pokušajima da utakne konac u iglu bez ušica, i u brojanju susama, pa tako neće čuti dozivanje vrača.Nekada se pored pokojnika ostavlja nož da bi mogao sam da se brani od vrača. Vračevi ponekad imaju u svojoj vlasti čitave grupe zombija, a neki su otišli toliko daleko da su razvili biznis i svoje zombije iznajmljivali kao najamne radnike. Najveća teškoća u istraživanju bilo kog vida života na Hitiju, a pogotovu vudu kulta, bila je u tome što je zemlja 14 godina bila u rukama jednog od najsvirepijih diktatora u istoriji čovečanstva.Bio je to Fransoa Divalije - 'Papa Dok'.On je mrzeo i uništavao sve što je podsećalo na stare kolonijalne dane.Pošto je sebe proglasio doživotnim predsednikom, prognao je iz Haitija američku, francusku i britansku poslovnu i političku aktivnost.I sam crnac poreklom, počeo je da proganja hiljade hrišćanskih poslovnih ljudi mešane krvi. Papa Dok se svima hvalisao kako je on moćan vrač - bokor.Njegovi telohranitelji uvek zaklonjeni tamnim naočarima i naoružani do zuba, nazivani su tonton makute. To su bili putujući vrači, inače ozloglašene ličnosti u vudu legendi.Papa Dok je pothranjivao verovanje u vudu i njegove magične moći, tako da su seljaci i mnogi pripadnici srednje klase verovali da je on sličan božanstvu i svemoćan.Njegov sin 'Bebi Dok', mada i sam proglašen za doživotnog predsednika, olabavio je neke očeve stege, uglavnom u interesu razvoja trgovine. Dopisnik afričkog časopisa Drum, koji je posetio Haiti šesdesetih godina prošlog veka, ovako je  prikazao stav zvaničnih krugova prema vudu kultu: 'Turista, a pogotovo novinar, neće imati problema da ga pozovu u houmfort (vudu hram), u šumi na noćnu ceremoniju održavanu subotom. Hungan (vudu sveštenik) i njegovi sledbenici padaju u trans, igraju u ekstazi i sve deluje vrlo slikovito.Medjutim ako pomenete postojanje zombija, ili kult mrtvih, svi odjednom zaneme.Ovakve ceremonije se možda odigravaju iz prkosa prema zabranama zvaničnih vlasti, koje tvrde da ovakva praksa nikad nije ni postojala'. Vudu je oduvek bio veliki biznis, pa nisu obmanjivani samo novinari.Vrlo često su otkrivane razne podvale.Britanski antropolog Fransis Haksi priča kako je neki funkcioner posmatrao kao hungan vadi telo iz groba, čita neke molitve, drma ga i najzad uspeva da ga oživi.Pošto se funkcioner plašio manje od ostalih, imao je hrabrosti da se približi grobu, pogleda unutra, i vidi u njemu cev koja je bila nameštena za dovodjenje vazduha.Navodni oživljeni leš, bio je prethodno smešten hunganov pomoćnik. Medjutim podvala ne može da bude objašnjenje za sve priče koje se čuju o zombijima.U 1960. godine pronadjen je zombi koji je hodao seoskim ulicama.Odveden je u policijsku stanicu, ali policija nije htela da ima posla sa zombijima pa su ga ostavili ispred zgrade.Posle nekoliko sati dali su mu da popije malo slane vode, jer se smatralo da će tako delomično povratiti svoje umne sposobnosti.Zombi je promucao ime, a neko se dosetio da je to ime jedne žene iz sela.Ta žena je dovedena, a kad je videla zombija, prepoznala je da je to njen nećak koji je umro i bio sahranjen 1955. godine.Kada je katolički sveštenik čuo za ovo, razgovarao je sa zombijem i saznao ime bokora koji ga je opčinio.Sveštenik je rekao ime bokora policiji, ali su ovi umesto da ga osude, jednostavno pozvali bokora da dodje i odvede svog zombija.Dva dana kasnije zombi je pronadjen ubijen, bokor je uhapšen ali je vrlo brzo pušten. Ima li nekog racionalnog objašnjenja ovakvih i sličnih slučajeva umrlih ljudi, pokopanih, a mesecima ili godinama kasnije vidjanim da su još uvek živi, ali bez razuma i kontrole?Medju onima koji su verovali u prirodno rešenje, bio je i dr Antoan Vilije, istaknuti francuski lekar, koji je godinama živeo na Haitiju.On nije verovao da iko može da bude oživljen iz mrtvih. Prema teoriji koju je zastupao, neki vračevi na Haitiju poznaju droge koje mogu izazvati duboku obamrlost koja može da se izjednači sa smrću, pa bi 'posle' smrti i sahrane otkopali svoju žrtvu i povratili je u život, ali ne i u normalan život, jer je pod uticajem tih droga funkcionisanje mozga prestalo. Neki dokazi potvrdjuju da je pozunavanje ovakvih droga postojalo u zapadnoj Africi, odakle je dospelo najviše robova.Čovek koji je proveo mnogo godina na tadašnjioj Zlatnoj Obali a današnjoj Gani, A.V.Kardinal, izvestio je 1972.godine da mladići nekih plemena često bivaju podvrgavani privremenoj smrti.Kada mladić želi da stupi u neko plemensko tajno druđtvo, biva posvećen sečenjem nožem.U rane se tada stavlja 'medicina' koja izaziva duboku obamrlost.'Bio je mrtav pet dana', zabeležio je Kardinal.Posle pet dana mladiću je data druga 'medicina' koja ga je povratila u normalan život. Jasno je da su tajnu poznavanja ovakvih droga, robovi poneli sobom u Ameriku.U 1789.godini Odbor britanske vlade za proučavanje života robova javio je da vrači impresioniraju tudjince time što pokazuju 'mrtvog Crnca koga če svojim umećem oživeti'. Dalje pojedinosti o ovom 'dizanju iz mrtvih' dao je engleski pisac Monk Luis, prisutan na ovakvoj ceremoniji još pre jednog i po veka.On kaže: 'Vrač je nekim praškom poprskao dobrovoljnu žrtvu, duvao je na nju, igrao je oko nje, naterao je da ispije neki napitak, a onda su je on i njegov pomoćnik uhvatili i vrteli ukrug, sve dok se nije onesvestila i pala na zemlju mrtva.Glavni vrač tada je počeo da vrišti, istrčao je iz kuće, panično mašući rukama i sakrio se u obližnju šumu.Posle dva-tri sata, vratio se noseći u naručju svežanj trave.Iz nje je iscedio sok koji je sipao 'umrlom' u usta.Sokovima drugih trava namazao mu je oči i vrhove prstiju, a sve to je bilo praćeno grotesknim pokretima i pevanjem, koje je ponekad prerastalo u urlikanje...Proteklo je prilično vremena dok pokojnik nije oživeo i ustao.'  Smatra se da se ovde radi o biljci callaloo, koja je sposobna da izazove kataleptički trans. Ako se koristi u ovu namenu, onda ili mora da bude pripremljena na poseban način, ili pomešana sa nekim drugim narkoticima. Ova je biljka inače, potpuno neškodljiva, pa se kao kuvana čak koristi kao hrana. Haićani smatraju da vrači spravljaju 'medicine' namenjene da druge podvrgnu svojoj vlasti, koristeći beladonu i beli glog, pomešane sa nekim drugim magičnim supstancama, kao što su tri kapi tečnosti iz nosa umrle osobe. Savremena farmakopeja poznaje priličan broj narkotika sposobnih da izazovu katalepsiju ili 'privremeni prestanak života'. Svaka zloupotreba ovih narkotika može da izazove trajno oštećenje mozga. U savremenim bolnicama može tačno d se ustanovi šta se dogodilo žrtvi i kojim toksičnim supstancama je bila izložena. Na žalost, na Haitiju nema baš mnogo takvih bolnica, a i uvek prisutni strah sprečiće primitivnog meštanina Haitija da pronadjenog zombija privede lekaru gde bi ga mogla spasiti potrebna terapija. Na kraju možemo samo da se zapitamo, da li je moguće da u dalekim predelima Haitija i danas rade 'mrtvi' muškarci i žene, osudjeni da dirinče sve dotle dok ih stvarna smrt ne oslobodi robovanja? |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 11:24 | |
| FANTASTIČNA ORUŽJA NAŠIH PREDAKA
 DA LI MI UOPŠTE POZNAMO NAŠU PROŠLOST... Da li su se nekada u davnoj prošlosti zemlje i čovečanstva koristila neka fantastična oružja, koja ni dan danas nisu identifikovana, pitanje je istorije mnogih isčezlih civilizacija, čiji mitovi, legende, pa i sami zapisi govore u prilog ovoj hipotezi. Tragovi takvih sukoba i uništenja sreću se nebrojeno puta u istoriji ljudske rase, a sami zemljini slojevi još i danas čuvaju svedočanstva takvog strahovitog razaranja, koja arheološki do danas nisu objašnjena. U velikim indijskim spevovima 'Ramajani' i 'Mahabharati' sreču se izveštaji o čudovišnim oružjima i ratovima koje su vodile mitske i povesne ličnosti starog doba.To božansko oružje jeste u hronikama povest koja se nimalo ne razlikuje od današnjih dostignuća u oblasti tehnološkog oružja, s obzirom na gotovo savremene opise u kojima se prepoznaju laseri, nuklearna oružja i druga tehnička čuda. Pošto je reč o vremenu koje sanskrit postavlja u hiljadama godina, sasvim je izvesno da opisi nisu nastali slučajno ili imaginacijom autora tih i sličnih tekstova, pogotovo ako je reč o doslednoj implikaciji opisa tih oružja koje koristimo danas. Po najstarijim legendama tih epoha, reč je o oružju koje su koristili 'bogovi sa neba' zbog čega u sanskritskoj literaturi to oružje i pripada svetu božanskog neba.Jačina njihovog dejstva merila se postepenu jačine uništenja, a to su: ... oružja koja su mrvila u prah i pepeo čitave armije, gradove i velike oblasti zemlje ! Među tim opisima, najpoznatija božanska oružja indijske mitologije bila su: Indrin plamen, bramaširas, bramadandon, sandagara, pašupati, pinaka, Bramino oružje, tvaštar i razne vimane: rukma, shakuna, tripura. Što se tiče oružja indijskih bogova, već je Indrin plamen bilo oružje svetlosnog porekla koje je po svom dejstvu uništavalo područje širokog dijapazona, pri čemu bi se ... javile kuglaste munje koje su razorno uništavale neprijatelja ! Ako uzmemo u obzir da su hronike o strašnom oružju tek usmeni prepis nekih starijih tradicija, onda su događaji u 'Ramajani', 'Mahabharati' i dugim indijskim tekstovima mnogo stariji od vremena u kom su zabeleženi. Mnoga od opisanih oružja u sanskritskoj literaturi mogla su da izazovu masovne kataklizme, raijacione mutacije, kao i trenutačno isčezavanje raznih ljudi, predmeta i barijera. Međutim, takav primer sintetičkih orušja, kao što su kuglaste munje, kojima se još naš Nikola Tesla bavio, još su i danas čovekov san, s obzirom da je reč o tehnologiji koja je još i danas nedostupna. U sanskritskoj literaturi postoji čak i nauka o božanskom oružju, Astravidža čija pojava nije objašnjena jer su ista oružja jednostavno isčezla iz povesti ljudskog roda.Slične primere o božanskim oružjima imamo u nizu legendarnih prikaza kod mnogih civilizacija, od Sibira do Ognjene zemlje, usled čega i nastaju božanski ratovi na zemlji.Utuda i imamo, u nemalo primera, legende koje govore o sukobu bogova čija se osnovna nit priče prebacila na legendarnu osnovu ratova na nebu, koji su se vodili izmedju: Horusa i Seta, Tiamate i Marduka, Zevsa i Titana, Arimana i Ormuzda, Odina i divova, Jehove i palih andjela. Tragove dejstva energetskih oružja imamo u arheološkim slojevima mnogih nestalih kultura, kao što su tuneli, podzemlja, kiklopski gradovi ili basnoslovna utvrđenja. Tako već u biblijskoj priči o Sodomi i Gomori postoji opis uništenja  gradova posredstvom nuklearnih eksplozija. Treba pomenuti Božanskog Indru iz indijske mitologije, koji je 'kidao tvrđave kao što starost dere haljine'. Danas medjutim u celoj Indiji postoji jedan jedini spomenik ovom božanstvu.Sa druge strane, jedna indijska knjiga mudrosti 'Surija panati' (Spoznaja sunca) sadrži opisane tajne o energiji Sunca ! Opet, pojava termonuklearnih bogova iz prošlosti dobro se uvrežila u sećanju ljudskog roda, pošto čovek kao vrsta nije mogao da u svojoj svesti sagradi tako fantastična verovanja o božanskom oružju i njegovoj upotrebi. To je moglo doći od jedne mnogo naprednije civilizacije, bilo da je sišla sa zvezda ili je pripadala legendarnoj Atlantidi. Otuda se stravični kult rata proširio celom ljuskom vrstom još od vremena pećinskog čoveka.Od celokupne istorije čovečanstva, samo 300 godina prošlo je bez ratnih sukoba ! Svi ostali milenijumi prošli su u krvavim sukobima svih vrsta. Navešćemo sada primere delovanja fantastičnih oružja na istorijsku stvarnost. ■ Dundalk - tvdjava istopljena do temelja ! ■ Nan madol - svedočanstvo kolosalne energije koja se tu upotrebila ! ■ Sete citades - avetinjski predeo bazaltne pustinje, u kojoj je do temelja sravnjen grad bogova ! ■ Sodoma i Gomora - svedočanstvo nuklearnog udesa ! ■ Jerihon II - jedan od sedam slojeva, sravnjen kolosalnom energijom još neidentifikovane vatre ! ■ Troja IV - četvrti sloj grada star 1.000 godina, pre Odiseja, bukvalno zbrisan iz povesti ! ■ Šurupak - spaljen i zagonetno mrtav, 3.000 godina pre Hrista ! ■ Mohendžo Daro IV - grad koji je doslovno sravnjen nuklearnom energijom, što je naučno utvrđena činjenica !  Na slici: Mohendžo Daro, grad uništen nuklearnom energijom pre 5000 godina ! Ovo su primeri koji se, arheološki nikada nisu objasnili, iako su vrlo dobro poznati naučnim krugovima. Sa druge strane neolitski čovek nije posedovao oružja takve moći, pa stoga ni opisi koji su nam ostali zabeleženi, nisu jednostavno mogli biti izmišljeni. Nadjeni su čitavi gradovi koji su bukvalno bili istopljeni nekom kolosalnom temperaturom. Danas se dobro zna da se granit topi tek na 1.300 stepeni Celzijusovih. Dakle, ideja o nekom požaru bilo kakvih razmera odmah otpada, što su naučnici i arheolozi već u startu odbacili.Reč je o energiji s kojom su bila rušena urbana naselja, u kojima se granit i andezit bukvalno topio, a čije staklaste primere imamo u niz lokaliteta istočne i zapadne hemisfere, na primer Kiklopski toranj u Borsipi. U egipatskoj 'Knjizi mrtvih' pominju se 'kuglaste munje koje su uništavale i parale nebom!' O realnosti tih sintetičkih oružja govore mnoge drevne hronike, u kojim takodje srećemo opise i najrazličitiji arsenal božanskog oružja.Poznata je takozvana 'Grčka vatra', čiji je plamen leteo brzinom munje, praćen grmljavinom ! Kada bi takav projektil stigao do cilja, dolazilo bi do strašne eksplozije i pojave dima ! Vratimo se indijskim izvorima, gde ima najviše opisa o tom strahovitom oružju bogova. Božanstvo Šiva, na primer, već je imao oružje pinaku, koje je u suštini bilo doslovno bacač plamena ! Zatim, legendarna ptica Garuda, boga Indre, po legendi, na zmijsko leglo baca 'božansko jaje' koje je eksplodiralo uz zaglušujuću svetlost i eksploziju ! Navešćemo još neka oružja iz indijske mitologije: Mauzola parva - gigantski vesnik smrti ! Darpana - oružje koje sasušuje ! Moha - oružje koje izaziva gubitak svesti i masovnu amneziju ! Šatagni - oružje koje stoput ubija ! Varšana - oružje koje izaziva iluminacije po neprijatelju !  Svi ovi prevodi i značenje navedenih oružja jesu doslovni, a od svih njih najmoćnije oružje bilo je tvastar, ili oružje haosa ! U Južnoj Americi to je oružje bilo poznato pod imenom mašmaka, dok nam slično oružje iznosi i Nostradamus u svojim 'Centurijama' pod imenom samatobrin.Ili doslovno, atom brisant.U 'Mahabharati', nuklearni opisi kao da su bili svakodnevna pojava, evo primera: ...Hrabri Asvathama prizove Agnijevo oružje i ispali eksplozivni stup, koji se rastvori u svim smerovima i izazva blještavu svetlost kao 100.000 sunaca... Tada je i voda uzavrela od topline i jare ...A svet sagoreo od žara ... U Južnoj Americi kod Indijanaca iz plemena Kajapo pominje se kop, gromovito oružje na principu lejzera ! (laser je drugi princip, za razliku od lejzerskog oružja koje se danas uveliko proizvodi na principu kvantnih generatora svetlosti.) Kod drevnih Kelta, bilo je poznato čuveno božansko oružje pod nazivom kod koga je bilo potrebno četvoro ljudi da bi ga stavili u dejstvo ! U mesopotamskim izvorima na najstarijim pronadjenim glinenim tablicama, ima opis nekih božanskih presija.Taj se fragment sačuvao u sumerskom narodu i bio poznat kao Engiduov treči san.Piše...Zatutnji zemlja, munja zabljesnu, oganj se zapali, napuni se prostor smrti. Tad nastade svetlost, dim pade i pretvori se u pepeo !... (Ep o Gilgamešu, V pevanje) U kineskim izvorima govorilo se i o 'strašnoj buci što ju je stvaralo čudesno oružje'! U baltičkim sagama, tačnije u 'Epu o prosidbi Emere' govori se o oružju koje je nauci nepoznato.U 'Mahabharati' ekvivalent tog oružja jeste oružje pod imenom vajavja, čije dejstvo jeste tipično radiološko oružje: ...Travka će se održati, ali plod u ženama ono će ubiti ! U persijskoj mitologiji, pominje se oružje pod imenom vazišta i speništa. S tim oružjem ...oni su ubijali i dvaput rodjene ! ... U Bibliji hebrejski Jehova upotrebljava munje - s obzirom na hebrejski izraz: hašmal (doslovno: elektricitet !) - kao božanska tvar koja ubija ! Osim ove uranske prošlosti čoveka, tu su prisutna i fruga, fonična (zvučna) oružja što se sreću već u indijskim izvorima: ...četiri zvuka, nazvana, zvuci što užas izazivaju, kao da se planine survavaju ! U japanskoj tradiciji kada je reč u božanskim oružjima postoji izraz: Soko No Kuni ili doslovno: zabranjena zemlja, što predstavlja radioaktivnost i kontaminaciju tla.Slično oružje na principu urana opisuje i keltska tradicija, i to pod imenom lamfade! Kod skandinavskih naroda, pominje se koplje gungni, koje je po legendi automatski pogađalo ciljeve ! U indijskoj mitologiji, srećemo pak los vapit ili natprirodnu moć vetra, čija energija neodoljivo podseča na fusiju atoma.Kod Jevreja, to je uriel, oganj Božiji, čiji je andjeo sejao smrt u Mojsijevo doba.Ova oružja uništavala su striktno gradove na zemlji, što je i arheološki potvrdjeno.To su: Bolsena, Dundalk, Ekos (stvarni gradovi koji su pronadjeni), kao i Zerzuru (mitski grad koji nije pronadjen). Primere ovih zagonetno spaljenih gradova nauka do danas nije objasnila, jer joj se činilo 'nemogućim' da oni upravo bivaju uništeni nekom višom energijom. Mnoga od tih oružja se ne mogu identifikovati, bez obzira na opsežan opis.Takav primer imamo u zapisima iz Indije: mohanastra - oružje koje šalje u besvesno stanje čitave armije, taštra - oružje koje izaziva svojevrsnu maglu i uništava sve pred sobom. Mnoga od ovih oružja imaju i svoju hijerarhiju, a tako tvrde i indijski izvori, rečima da postoje takozvana prva i poslednja oružja! Prvo se oružje verovatno podrazumeva pod vrstama konvencionalnog oružja, dok je poslednje oružje sredstvo nepojmljive moći, čiji opis koji ćemo navesti to i potvrdjuje: ...Oružje se vinulo visoku u vazduh i plamen koji je sevnuo iz njega, bio je sličan ognju koji je pogodio Zemlju na kraju geološke epohe. Krhotine su padale sa neba, a zemlja je sva podrhtavala... (Aunshani parva) ...Iz te mase, iznenada je izletelo mnoštvo plamenih strela, praćenih bukom koja je prevazilazila svu poznatu tutnjavu na zemlji... Pri padu na površinu zemlje, te gromovite strele su eksplodirale.Njištanje ranjenih konja, urlanje umirućih slonova i vapaj ljudi, stvarali su užas među preživelima... (Mahabharata) Legende svetskih naroda govore o vremenu takozvanih božanskih ratova, koji su bili vidjeni i na nebu i na zemlji. Ratovi koji su se u mnogome razlikovali od konvencionalnih ratova, kao i od geoloških presija prirode kakvi su vulkani, erupcije, poplave i uragani. Reč je o opisima božanskih oružja koja su koristila neka nama nepoznata bića, a čija tehnika i dejstvo na zemlji jesu u dlaku isti sa današnjim sličnim oružjem. Ako se svim ovim stvarima da naučna realnost, onda je istorija čoveka na ovoj planeti samo puko ponavljanje jedne već doživljene stvarnosti, s obzirom da mnogi izumi nisu uopšte izmišnjeni, već samo ponovo i ko zna po koji put otkrivani. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 12:08 | |
| VREME KADA SU GIGANTI
VLADALI ZEMLJOM
 TAJANSTVENI NAROD BOŽIJIH SINOVA Mnogi kažu da se život začeo u svemiru i da je potom stigao na zemlju.Neki kažu da su to bili preci Maja, Tolteka i Egipćana, iz čijih su žarišta nastale grandiozne civilizacije našeg klasičnog sveta.Medjutim jedan još stariji svet, koji je prethodio čoveku, bio je svakako svet nadljudskih bića. Tragove te zagonetne civilizacije imamo prvenstveno u senzacionalnim nalazima arheologije (koji se ko zna zašto skrivaju) kao i u fosilnoj paleontologiji. Reč je o tragovima divovskih bića, čiji su fosili, alatke i orudja nadjeni na Javi, u Aziji, Andima, Agadiru, Šri Lanki, Filipinima... Dobro se vežite, jer polećemo u jedan svet o kom malo ko od vas ima ikakvog pojma, a kada vidite ekskluzivne fotografije, dobro pazite da ne padnete sa stolice! Prema rečima antrolpologa i paleoantropologa, nekada su na zemlji carovala gorostasna bića čija je civilizacija prethodila razumnom čoveku, a čija se prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine ! S obzirom da su ovi fosili nadjeni u malom broju, gigantska bića nisu mogla biti uvršćena u klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nadjene 'karike' njihovih prethodnika. I sami ovi gorostasi govore o besmislu Darvinove teorije evolucije (opširnije o tome u temi Darvinova Teorija, Laž Koja Traje), jer gde su ti majmuni od kojih su oni nastali? Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija drevnih naroda, nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao Zemljom, u interglacijalnom periodu. Medjutim postojanje pracivilizacije u epohi vurma potvrdjuju najpre tragovi prastarih kiklopskih zdanja i utvrda za koje nauka nije našla nikakvo objašnjenje, niti je ikada utvrdjeno njihovo poreklo i starost. Reč je prvenstveno o takozvanom gradu bogova na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako. Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19.veka, Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu 'Glacijalna Kosmogonija', rasa divova ili nadljudskih bića vladala je u epohi ašleyen, što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova. Po tom pitanju Tihuanako je izgradjen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su potvrdili i neočekivani nalazi. U tom vremenu je oko Zemlje kružio jedan satelit, prethodnik današnjeg meseca, nekih 100.000 godina, na razdaljini od šest zemljinih polumera.Medjutim, usld retrogradnog kretanja i velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena oko Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu postojale plime, već je sva voda mora i kopna stajala, oko ekvatora, 'nategnuta'.Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma ! Kako se taj mesec sve više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija usled kojih se on, doslovno, raspao u atmosferi Zemlje.Pri toj jonskoj kataklizmi, na Zemlji su nastali strahiviti poremećaji: okeani i vode mora trenutno su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio i razlio Zemljom 3 kilometra niže od predjašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila potopljena a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i fine, sitne prašine.Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci do danas nije razjašnjena.Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih slojeva, našli jasno kao nožem razgraničene fermente slojeva koji do danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre 250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti.U fizici se ovo može objasniti samo kataklizmičkim padom i nanosom nekog kosmičkog tela koje je eksplodiralo u atmosferi.  Dokaz toj činjenici nalazi se i danas u Južnoj Americi, gde se duž Anda u dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada vodom nagrizla stene, i to baš na visini od 3 kilometra! Ovo medjutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio nekada viši za tri kilometra nego danas.Baš usled te činjenice, u prošlom stoleću je nastala i jedna geološka zabluda.Tadašnji su naučnici mislili da su se Andi uzdigli za čitava 3 kilometra, nakon čega je i danas ostala vidljiva korozija nekadašnjeg nivoa vode.Medjutim, prema savremenim saznanjima, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada na Zemlji nije postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, čime se konačno dokazala Horbigerova teorija o glacijalnom mesecu koji je pre 250.000 godina uništio Andsku civilizaciju divova. Kada su arheolozi u prošlom stoleću otkrili u Andima, Tihuanako i njegove drevne ruševine, utvrdili su da to nije zapravo bio grad, nego doslovno luka! Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa!? Nakon toga sledila je prava eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za 3 kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline ostalo je jezero Titikaka.To je danas jedino jezero na svetu više od nivoa mora, a za čiji fenomen nauka nije našla nikakvo objašnjenje.  Slika objavljena u Strand Magazinu 1895. godine. Sa druge strane, značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku ajmara, znači 'grad umirućeg meseca'.Time se još jednom utvrdilo sećanje na vreme kada su taj grad i njegova civilizacija izumrli posredstvom Meseca koji je zamro i nestao na nebu.Kako do danas nije utvrdjena starost ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to najstariji grad na svetu, rodjen još u noći čovečanstva.Otud nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje potvrdjuju predanje o vremenu kada 'mesec nije bio na nebu' i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, 'graditelji golemih gradova'. Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige.Bio je to kiklopski grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih monolita, dana izgradjena gotovo čitava Lima! Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja.Tu su pronadjene čuvene Kpije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta! Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća! Ovo medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije! Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen!  Obratite pažnju kod slike desno na veličinu bagera na vrhu slike ! Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa.Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu.Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez ijednog eksera !!! Džinovske kamene monolite spajale su i svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost istraživače koji misle da se metal nije na Andima koristio pre nove ere dalje od 1500 godina.Fantastični likovi i ikonografijeu Tihuanaku samo su dokaz više jednog neverovatno starog sveta iz čijeg su centra kasnije nastali kultovi obužavanja jaguara i pume.Što se tiče same izgradnje njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte mišnjenje da se u tu izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego što je danas imamo, s obzirom na presedan levitacije koja se tu očigledno koristila. Kada je pre 250.000 godina carstvo divova bilo uništeno, oni su se migracijom razišli zemljom i tako ponovo ostvarivali svoje kiklopske radove, čije tragove srećemo u Balbeku u Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima.kada je Zemlja 'uhvatila' današnji mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi.Dokaz za tu tvrdnju je veoma jednostava: naime Mesec je došljak u Sunčevom sistemu.Prema svim zakonima fizike, da je nastao od Zemlje, ili sa nekog tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži poput pravca kazaljki na satu.Medjutim, on se kreće sasvim suprotno.To antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još samo kod Marsovih satelita Fobosa i Deimosa.Tako je ta druga i poslednja kataklizma uništila konačno i Atlantidu u Atlantiku, koja je bila samo produđetak jedne mnogo starije i moćnije civilizacije. Što se tiče samih divova, potvrdu njihove civilizacije nalazimo kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim mnogih naroda.Grčka predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci - Asurima, pueblosi iz Meksika - Mitmacima, Arapi - Šeid ad ben ad, Jevreji - Sinovi Božiji ...Obzirom da je kamen najrasprostranjeniji na Zemlji, otud se civilizacija divova i začela u kamenu, lčije megalitske tvorevine nalazimo širom sveta.Nauka danas za njihovo postojanje i funkciju nema objašnjenja, sem činjenice da su svi njihovi sistemi skoncentrisani oko Atlantskog bazena, kao da su svojim prisustvom govorili o mestu pradomovine poslednjih divova. Mnogi su naučnici uverenja da je čuveni Jeti sa himalaja, Saskvoč ili Big Fut, samo degenerisani i poslednji ostaci onog gorostasnog sveta čije zadnje predstavnike nauka naziva pod imenom Dinopitecus Nivalis.Sasvim je izvesno da je tu reč o svetu koji ne pripada čoveku, jer civilizacija divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge tradicije koje su kasnije preuzeli razni narodi.Tipičan primer je u zagonetnoj civilizaciji Maja u Meksiku, čija se struktura države kretala 'imperijalizmom prema vlastitom središtu', a čiji fenomen vlasti nikada i nigde nije postojao na Zemlji! Što se tiče tragova rada tih gorostasnih bića, još i danas naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrdjenja i tunele koji se granaju čitavom planetom.Kamene ceste sagradjene od ogromnih blokova kamenja, kao da su imale ulogu da izdrže neke ogromne težine.To su naučno utvrdjeni dokazi i zna ih svaki arheolog.Prema svim legendama prastarih naroda, rasa divova je bila bele puti, plave kose i očiju, sa prosečnom visinom od 3 do 5 metara.Imali su mozak veći od našeg, pa prema tome i veću mogućnost prikupljanja znanja.Simbol im je bila 'svastika' čiji je znamen kasnije upotrebilo Hitler, kako bi podupro ideju o takozvanom 'izabranom narodu' nadljudskih sposobnosti. Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke.Taj narod  Božijih sinova bio je u suštini narod graditelja, jer je izvesno da su poznavali tajnu vadjenja, obrade i transporta ogromnih blokova kamenja, čija zdanja srećemo širom planete.Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji je usledio pre 12.000 godina.Civilizavija ovih bića prethodila je čoveku.Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove civilizacije.U suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja koja su isksavala iz tame istorije? Rasa gigantopiteka danas je poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu 'redovne' evolucije o čoveku.U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog sveta srećemo prastare likove nekih gorostasnih bića koje naša evolucija uopšte ne poznaje.Paleontologija je pronašla i tragove degeneracije i kanibalizma u tim vrstama, što bi značilo da je ta rasa nakon kataklizme, pala u bedu i varvastvo i da više nije imala izlaza.Otud mnogi njihovi kiklopski spomenici (Komogena, Karahota, Nan-Madol) najpre simbolišu veru u konačnost svetova.U tom vremenu, naš predak je tek ulazio u svet paleolita i kretao se u čoporu, a otkuda bi inače čitavim svetom nastali zagonetni narodi kao što su bili: Rmohali, Ujgrijen, Menahuni, Lemuri, Titani ili Dakini, ako ne iz jednog predjašnjeg nasledja. Divovi su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli njihov svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina atmosfera bila bukvalno zamračena od triliona tona čestica i fine prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde imale ljubičastu boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je razbacala neka sila apokaliptičnih razmera. Sa druge strane Homo sapiens je ulazio u misaonu vasionu, i tragove tog nasledja najpre vidimo u čuvenom obrascu kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju je svet ikada video! Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika.Bili su visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba, a čije smo veličanstvene primere našli u pečinama Altamire, Lasko, Val Kamonike i drugih. Ova rasa došla je odnekud sa Atlantika, što je kao fenomen poznat u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što tada, pre 50.000 godina, nije bilo plovnih objekata niti bilo kakvih putovanja Atlantikom! Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u Evropi! Na koji način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje sem činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg i da je nenadano nestala početkom neandertala, koji su preizeli primat u carstvu hominida. Sve su ove misterije danas još neobjašnjive, jer mi iako imamo svakakve nalaze, nikakvim racionalnim jezikom ne možemo da ih objasnimo. Ko je bio taj svet i kuda su isčezli? Sa druge strane, kroz mnoge spomenike, megalitske kulture, možemo videti tragove njihovog daljeg lutanja Zemljom, tragove krvavih borbi za opstanak i okrutnih tradicija. Medjutim, ipak i pored njihovog beznadja i lutanja, još uvek nismo razjasnili njiohove simbole, njihove šifrovane poruke, njihove konstrukcije i njihovu usamljenost na Zemlji. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 12:29 | |
| GDE SU NESTALI DINOSAURUSI
NEKADA NEPRIKOSNOVENI GOSPODARI NAŠE PLANETE Bili su neprikosnoveni gospodari naše planete tokom 150 miliona godina, i činilo se da će tako stanje ostati večno.A onda su iznenada isčezli, kao da ih nikada nije ni bilo.Iza njih su ostali samo fosili i večno pitanje - Zašto su izumrli? Ima mnogo teorija koje pokušavaju da objasne ovu misteriju nestanka dinosaurusa i njima sličnih stvorenja iz praistorije sa lica Zemlje pre oko 65 miliona godina. Ovde ćemo pokušati da vam predstavimo neke od priznatih najverodostojnijih teorija, ali ni ove teorije ne mogu da budu prihvaćene kao neopozive i definitivne naučne istine. KLIMATSKE PROMENE
Tokom ere mezozoika, klima koja je vladala širom sveta kretala se od tropske pa do umereno tople.Era kenozoika, koja dostiže kulminaciju u ovome dobu u kome mi živimo, bila je obeležena sve izraženijim klimatskim promenama (ovde nije samo priroda umešala svoje prste, nego i ljudi), sa formiranjem polarnih kapa u finalnim fazama i snažno iznijansiranim klimatskim zonama od polova do ekvatora.Možda dinosaurusi jednostavno nisu bili u stanju da se prilagode ovim promenama? Međutim, sve ove promene nisu se desile iznenada.Na osnovu fosilnih nalaza teško je zaključiti da su postojale velike klimatske razlike između perioda kasne krede i kenozoika.Dinosaurusi su živeli u šumama i savanama koje su se održale i kasnije, u eri  sisara, a ne mogu se uočiti nikakve drastične promene koje bi izazvale izumiranje svih dinosaurusa.Sem toga, krokodili, koji važe za bliske rođake dinodaurusa, doživeli su eru kenozoika i postali saputnici ljudi u današnjem svetu. Pretpostavke koje su vrlo privlačne za široku laičku javnost o dinosaurusima koji se bore za svoj poslednji dah pod neverovatnim talasima vrućine, ili se smrzavaju izloženi nepodnošljivoj hladnoći, nemaju potvrda u raspoloživim dokazima. Ovde mora da su bili posredi uzroci mnogo suptilniji od gore spomenutih. Jedna mogućnost je da su klimatske promene, bilo da se radilo o vrućini ili hladnoći, uticale na reproduktivne cikluse dinosaurusa i tako dovele do njihovog izumiranja. Ali svedočanstva fosilnih biljaka ne ukazuju da su se desile neke tako ekstremne klimatske promene koje bi imale za kobnu posledicu izumiranje svih dinosaurusa, kako onih velikih tako i onih najmanjih. Ovde opet iskrsavaju krokodili koji su uspeli sve ovo da prežive. Jedna od velikih misterija nestanka dinosaurusa je u tome što se ona odigrala u strogo zoološkim okvirima. Svi dinosaurusi su izumrli, poseban je naglasak na svi, znači i oni najveći i oni najmanji koji su bili veličine krokodila. Zašto neki dinosaurusi, pogotovo oni manji nisu preživeli. Ako su krokodili mogli, zašto nisu dinosaurusi koji su bili njihove veličine? Mada je izumiranje dinosaurusa bilo propraćeno izumiranjem i drugih mezozoičkih reptila kao što su, pterosauri, morski ihtiosauri, pleziosauri, mazosauri, leteći pterodaktili, razni drugi reptili kao što su kornjače, gušteri i zmije, prešli su bez problema liniju koja deli mezozoik od kenozoika. Tako da danas svaka teorija koja pokušava da objasni izumiranje dinosaurusa, mora objasniti i neizumiranje reptila koji danas žive na Zemlji. ZAVISNOST POLA OD SPOLJAŠNJE TEMPERATURE
Proučavanja američkih aligatora na terenu i u laboratorijama, pokazala su da pol tih reptila određuje temperatura na kojoj jaja bivaju inkubirana.Ako je temperatura u gnezdu ispod 28 stepeni Celzijusa izležu se ženke, a ako je iznad 36 stepeni Celzijusa stvaraju se mužjaci.I studije o inkubiranju kornjača pokazale su slične rezultate.  Da li su onda možda temperature pri kojima su se jaja inkubirala dovele do izumiranja dinosaurusa?Ako je došlo do iznenadne promene temperature krajem perioda krede, bilo naviše ili naniže, da li je to možda rezultiralo stvarnjem samo jednom pola među dinosaurusima, sa neizbežnim propratnim izumiranjem?Pri pokušaju da se odgovori na ovo pitanje, ponovo iskrsava problem drugih reptila.Ako je i došlo do takve promene temperature, ona opet nije uticala na krokodile ili kornjače.Sem toga, kod reptila se nameće problem partenogeneze ili aseksualne, bespolne reprodukcije.Proučavanje guštera pokazalo je da kod pojedinih grupa, ženke donose na svet ženke, iz generacije u generaciju, bez intervencije mužjaka.Kako sada možemo biti sigurni da je odsustvo jednog pola bilo fatalno za opstanak dinosaurusa? EFEKAT STAKLENE BAŠTE
Zna se da je krajem perioda krede došlo do povlačenja plitkih mora koja su prekrivala mnoga kontinentalna područja tokom poslednjih faza mezozoika.Smatra se da je to dovelo do znatne redukcije morskih biljaka, što je opet imalo za posledicu povećanje količine ugljen-dioksida u atmosferi.A povećanje ugljen-dioksida u atmosferi prouzrokovalo je efekat staklene bašte i tako stvoreni omotač onemogućavao je toploti sa površine Zemlje da pobegne u svemir.Jedna varijacija ove teorije govori o formiranju ogromne Dekanove vulkanske naplavine koja prekriva područje od preko 250.000 kvadratnih kilometara u Indiji.Smatra se da je erupcija koja je dovela do stvaranja tako velike mase vulkanskog stenja zasitila atmosferu ugljen-dioksidom i time izazvala efekat staklene bašte.To je, sa svoje strane, dovelo do globalno povećanja temperature, a ovo je uzrokovalo smrt dinosaurusa.I ovde opet sledi pitanje: Zašto samo dinosaurusa?Zašto su bile izuzete druge životinje, a naročito mnogi reptili osetljivi na vrućinu? SUVIŠE VELIKI
Ideja da su dinosaurusi izumrli zbog svoje veličine, to jest zbog toga što su bili suviše veliki, ne može nikako da se održi, već i zbog same činjenice da nisu svi dinosaurusi bili džinovskog rasta.A kao što se zna izumrli su i oni najmanji.Prema tome nešto drugo je bilo uzrok njihovog nestanka, a ne njihova veličina. BOLESTI I EPIDEMIJE
Ovo objašnjenje takođe je teško prihvatiti.Bolesti i epidemije prilično su specifične u svome dejstvu.Životinje koje su srodne mogu da pate od istih bolesti, ali izrazitije različiti oblici obično su imuni.Bilo je mnogo rodova i vrsta dinosaurusa okupljenih u brojne porodice, a sve one spadale su u dva jasno razdvojena reda reptila.Teško je zamisliti bilo kakve bolesti ili seriju bolesti koje bi gotovo simultano uticale na takav jedan širok spektar reptila. SMRT OD GLADI
Ova ideja zvuči jako fantastično.Ovde se polazi od pretpostavke da su biljojedni dinosaurusi izumrli  zato što se nisu mogli prilagoditi na biljni svet koji je postojao tokom perioda krede, i da je sa njihovim izumiranjem došlo do korelativnog izumiranja mesojednih dinosaurusa koji su se njima hranili.Međutim, velika biljna revolucija desela se tokom perioda rane krede, a rezultat te duboke promene u biljnom svetu - nastanak angiosperni, ili cvetajućih biljaka (skrivenosemenica) - imao je upravo suprotni efekat.Pojava obilnih količina nove hrane bila je propraćena povećanjem broja i vrsta biljojednih dinosaurusa, što je naravno bilo jako dobrodošlo mesojednim dinosaurusima.Sem toga, šta je sa malim mesojednim dinosaurusima, koji su se verovatno hranili gušterima i drugom sitnom divljači?Bilo bi logično pretpostaviti da su oni bili izvan odnosa žrtva-grabljivac džinova, i da sve to nije na njih uticalo. Jedna možda realističnija varijanta te hipoteze glasi da su biljkama kojima su se biljojedi hranili nedostajali izvesni elementi (naprimer kalciju), koji su bili ključni za njihov opstanak.Ali to ne izgleda baš verovatno, jer se mora voditi opet računa o malim mesojednim dinosaurusima. ŽRTVE OTROVA
Još jedna od fantastičnih teorija.Moderni eksperimenti pokazuju da, naprimer kornjače nisu osobito osetljive na ukus biljaka.Zbog toga, smatraju zastupnici ove teorije, možda je u nekim biljkama iz perioda krede bilo nekih otrova koji su izazvali izumiranje biljojednih dinosaurusa, a samim time i dinosaurusa mesoždera.Ne sme se međutim gubiti iz vida da je tokom perioda krede bilo kornjača u izobilju, i te neosetljive kornjače, verovatno sklone da pojedu sve što im paden pod ruku, veoma su uspešno prežive prelaz iz krede u kenozoik i te 'otrovne' biljke. PLJAČKANJE IZLEŽENIH JAJA
Jedna veoma stara teorija tvrdi da su dinosaurusi bili nestali sa lica Zemlje, zato što su rani sisari  iz perioda krede pljačkali njihova gnezda.Sasvim je verovatno da su primitivni sisari, gušteri i mali dinosurusi u potrazi za jajima koja će pojesti, proždirali jaja u gnezdima dinosurusa.Veliko je pitanje, međutim, da li su ti pljačkaški pohodi sami po sebi mogli da dovedu do izumiranja dinosaurusa.Izležena jaja današnjih krokodila i kornjača takođe su meta napada raznih životinja, ali ukoliko se u tu hajku masovnije ne umeša i sam čovek, uvek će preostati dovoljno mladunaca da obezbede nastavak vrste. JAJA NESPOSOBNA ZA ŽIVOT
Zapaženo je da su ljuske jaja jedne vrste dinosaurusa koje su pronađene u južnoj Francuskoj bile neobično tanke.Na osnovu ovoga nastala je teorija da takva jaja nisu bila sposobna za život, što je imalo za posledicu da dinosaurusi nisu više mogli d se reprodukuju.Idejao degeneraciji ovih jaja je zanimljiva, ali je veliko pitanje da li se ona može primeniti na mnogobrojne, međusobno veoma različite vrste dinosaurusa. OSTARELOST RASE
I ovo je jedna od ranih teorija.Izneta je hipoteza da vrste baš kao i jedinke, prolaze kroz neki vid životnog ciklusa - rađanje, mladost, zrelost, starost i smrt - pa je tako, po proteku mnogih miliona godina, za dinosauruse došlo vreme da se umore od življenja i umru.Ta teorija je više u sferi filozofije neko prave nauke, nema nikakvih dokaza koji bi je bar malo potkrepili. POREMEĆENA EKOLOŠKA RAVNOTEŽA
Tokom perioda krede, rani sisari su se veoma razmnožili, kako po broju tako i po vrstama.I mada su ti veoma primitivni sisari bili mali i na izgled beznačajni, ono su po mišnjenju nekih naučnika pojeli  hranu, takoreći ispred nosa dinosaurusima biljojedima.Drugim rečima, ukoliko i nisu uspeli da iskorene dinosauruse time što su jeli njihova izležena jaja, oni su to možda postigli tako što su pojeli njihovu hranu.Ovo jeste jedna mogućnost, ali ona ne zvuči baš posebno verovatno.Ovde bi bile potrebne prave najezde malih sisara da se zalihe hrane u prirodi reduciraju do te mere da dovedu do izgladnelosti dinosauruse biljojede.Nema nikakvih paleontoloških dokaza koji bi potkrepili ovu teoriju.Čak naprotiv, tokom mezozoika, dok su dinosaurusi bili istinski gospodari planete, primitivni sisari bili su potisnuti u drugi plan.Tek nakon što su dinosaurusi izumrli, rani sisari mogli su istinski da se razmnože i da zaposednu kopnene površine. Ovde treba napomenuti da i u našem modernom svetu svaka najezda malih sisara, pogotovo glodara, obično veoma brzo postane samodestruktivna.Na primer, populacije leminga, razmnožavaju se do takvih razmera da ti mali sisari potpuno prekriju kopno gde žive, a onda brzo isčeznu; mnogi od njih izbezumljeno jure kopnom prema moru i samoubilački skaču u njega). PROMENA ZEMLJINOG MAGNETNOG POLJA
Novija istraživanja su pokazala da se tokom vremena Zemljino magnetno polje povremeno menjalo.Takođe, zapaženo je da je u vreme tih promena magnetskog polja dolazilo do izumiranja mikroskopskih morskih organizama, mada je teško reći iz kojih razloga.Da li je neka promena magnetskog polja mogla uticati i na dinosauruse, i ukoliko jeste, zašto je uticala?Ako je tako, zašto ona nije uticala i na druge reptile, posebno svuda prisutne, famozne krokodile? UZROCI IZ SVEMIRA
EKSPLOZIJA SUPERNOVE Prva od vanzemaljskih teorija polazi od pretpostavke da se desila eksplozija neke supernove u obližnjem svemiru, pri čemu se oslobodila ogromna količina energije koja je snažno uticala na  Zemlju.Rezultat ovakve eksplozije, bilo je u prvom redu, bombardovanje Zemlje ogromnim količinama kosmičkih i gama zraka tokom rane faze eksplozije, što je imalo kobne posledice za život na našoj planeti.Drugo, takav događaj mogao je uticati drastično na promenu klime, što je dovelo do izumiranja mnogih oblika života.Teorija o supernovi privlačna je zbog toga što objašnjava iznenadno i širokog spektra izumiranje koje je karakterisalo kraj perioda krede, ali i dalje ostaje onaj kamen spoticanja zvani selektivnost.Kako je jedan takav događaj mogao prouzrokovati izumiranje dinosaurusa i morskih reptila iz perioda kasne krede, a da poštedi mnoge druge stanovnike naše planete?Ovo je isto pitanje bez odgovora. SUDAR KOMETE SA ZEMLJOM Teorija o kometi polazi od teze da je u trenutku kada je jedno nebesko telo tog tipa pogodilo Zemlju došlo do silnog  zagrejavanja atmosfere, što je prouzrokovalo smrt svih dinosaurusa. Paralelno sa tim, pretpostavlja se da su i mikroskopski morski organizmi krajem perioda krede uveliko stradali od cijanida, koga je u atmosferu ispustila kometa.Mada ova teorija objašnjava zašto su izumrli dinosaurusi i morski plankton, ona ne objašnjava kako su pored takve kataklizme, ostale životinje uspele da prežive.Zar je i ovakva katastofa mogla biti tako selektivna? SUDAR ASTEROIDA SA ZEMLJOM Jedna od najnovih i možda najrazrađenija vanzemaljska teorija govori o sudaru Zemlje sa nekim džinovskim meteoritom ili asteroidom prečnika od oko 10-20 kilometara.Kao polazište za ovu teoriju poslužilo je otkriće slojeva ilovače iz perioda sasvim kasne krede koji sadrži abnormalne količine elementa iridijuma, ponegde čak i do dvadeset puta veće od onih koje se normalno nalaze u stenama.Iridijum je uobičajeni element u meteoritima, ali je redak na Zemlji.Smatra se da je prilikom sudara nekog džinovskog meteorita sa Zemljom oslobođena ogromna količina čestica prašine koja je bila odbačena u atmosferu, da bi tada ta gusta zavesa sprečavala prodiranje sunčeve svetlosti tokom tri ili četiri godine. Ovo je naravno prouzrokovalo izumiranje većeg dela zemaljskog biljnog života, čiji opstanak zavisi od fotosinteze. Naravno, nestanak biljaka doveo je do nestanka biljojednih dinosaurusa, a ovo je povuklo za sobom nestanak dinosaurusa mesojeda, koji su se hranili biljojednim dinosaurusima. Međutim, i ovde se opet suočavamo sa problemom selektivnosti.Sem toga, opravdano je sumnjati da bi sudar koji se desio na nekom određenom mestu na površini Zemlje, ma kako on snažan bio, mogao izazvati takve posledice širom čitave planete. Značajan protivargument teoriji o sudaru Zemlje sa asteroidom ili meteoritom, predstavlja otkriće u Hel Kriku, savezna američka država Montana.Iskopavanja koja su vršena na toj lokaciji pokazuju, da se geološki slojevi u kojima su pronađeni fosilni ostaci dinosaurusa i ranih sisara nalaze ispod sloja u kome su uočene abnormalno velike količine iridijuma. Drugim rečima, ma kakav da je mogući efekat iridijuma na životinjski svet, do njega je došlo znatno nakon isčeznuća dinosaurusa.
ZAKLJUČAK Šta reći posle svih ovih teorija, osim da smo ponovo na početku.Nijedna od ovih teorija, pa ni kombinacija više njih zajedno, ne daju nam pravi odgovor.Velika misterija sa početka, ostaje i dalje velika, isto kao što je i bila svih ovih godina, još od prvog dana kada su naučnici počeli da izučavaju fosilne ostatke tih neverovatnih stvorenja koja su toliko dugo bili neprikosnoveni gospodari planete Zemlje. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 12:37 | |
| JEDINICA 731
 NEVIĐENI JAPANSKI EKSPERIMENTI U ratu se čine razni zločini, ali ovakvo nešto prevazilazi sve na šta biste pomislili.Odmah vas upozoravam da slike koje slede nisu za svakoga.Stravična japanska jedinica 731 učinila je svoje... Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je to obiman program sa ciljem da se razvije orušje za biološki rat, gde bi bili korišćeni virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i  gomile drugih stravičnih patogena. Istraživanja je vodila misteriozna jedinica 731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i testirajući na terenu bombe kuge. Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija. Naravno da su uspeli u tome. Evo odmah reči jednog 72-godišnjeg starca koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima: 'Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu. Operacija bez anestezije je počela. Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti. Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka. On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda je konačno prestao da vrišti. To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put'. (Na slici desno gore su ostaci krematorijuma u sedištu jedinice 731). Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu.Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika. (Slika dole levo). Prvobitno curenje informacija o bakteriološkom ratnom programu Japana pretvorilo se 80-tih godina u pravu bujicu. Usred neprestanog poricanja članova japanske vlade, kako pojedinačno tako i kolektivno, da je Japan bio  agresor u Drugom svetskom ratu, širom Auije se proširila diskusija tokom koje je na površinu počela da izbija istina o japanskim zverstvima. Najpoznatiji tekst o tome je napisao Nikolas Kristof pod naslovom, 'Japan se suočava sa jezivim ratnim zločinima', objavljen u Njujork tajmsu 1995. godine. U tom članku dat je detaljan pregled najšokantnijih, najodvratnijih i najokrutnijih zločina sa kojima se ikada suočio ovaj civilizovani svet. Japanska jedinica 731 koristila je ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje.Jednako neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava. Ali, koga još čudi politika SAD-a.Nakon Drugog svetskog rata osudili su na smrt sve naciste koji nisu imali nikakvo znanje, zamazali celom svetu oči, a oni koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u SAD, putem operacije PAPERCLIP (Spajalica). Ovo je bio projekat američke armije, stvoren uz pomoć nacističkih naučnika, obaveštajnog dela i drugih ratnih zločinaca iz Evrope i Japana koji su prebačemi u SAD posle Drugog svetskog rata i koji su svoje monstruozne eksperimente nastavili da rade, sada pod patronatom SAD-a. Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima.Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja 'na terenu'. Na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja.Za šefa istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo nasledio dr Ito sa timom od 40  naučnika. Ovo je potrajalo nekoliko godina. Međutim, pravi početak stvaranja japanskog biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa (na slici levo).Išši je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i smesta se pridružio armiji.Doktorirao je 1927. godine i započeo propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji.Priklonio se rastućem japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunila tri elementa.Prvo, Išii je kao vojni ataše poslat u Evropu 1928. godine.Sledeće dve godine proveo je u Evropi i u Americi, zanimajući se za istraživanja na polju biologije.Posle povratka unapređen je u čin majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je Japan.Drugo, Išii je pronašao moćene saveznike u armiji. Bili su to pukovnik Tetsuzan Nagata, otpravnik vojnih poslova, Pukovnik Joriniči Suzuki, šef prve taktičke sekcije vojnog generalštaba, pukovnik Ruiđi Kajitsuka zadužen za medicinsko odelenje u vojsci i pukovnik Čikahiko Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider stranke 'Imperijalnog puta' u japanskoj armiji. (Na slici desno je bakteriološka bomba koju je lično razvio Išii Širo.)  Ubrzo posle Išiijevog povratka iz Evrope u oblasti Šikoku izbila je neka vrsta meningitisa.Išši je dizajnirao filtre za vodu koji su pomogli u sprečavanju daljeg širenja bolesti i stekao je poznato ime, naročito u vojsci gde je proglašen za najslavnijeg bakteriologa.Uprkos svemu ovome, Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji je više nego neophodan svakom lekaru. Po naređenju cara Hirohita, 1936. godine osnovane su dve jedinice: jedna je bila Išiijeva jedinica u javnosti nazvana 'Odelenje za prevenciju epidemija i pročišćavanje voda Armije Kuantung', čije se ime nije promenilo u 'Jedinica 731' sve do 1941. godine, koja je trebala biti premeštena u novu bazu kod Pingfana, 20 kilometara jugozapadno od Harbina.Druga je bila jedinica Vakamatsu (nazvana po svom komandiru Juđiru Vakamatsuu, a kasnije je prekrštena u jedinicu 100), smeštena u bazi u Mengčiatunu blizu Čangčuna, za javnost nazvana 'Odelenje za prevenciju veterinarskih bolesti Armije Kuantung'.U junu 1938. godsine jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od 32 kvadratna kilometra, označenu kao 'ničija zemlja'.U međuvremenu Išii je unapređen u čin pukovnika i imao je 3000 Japanaca pod svojom komandom.  Od 1940 godine Išii Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i napadima na gradove Ningpo, Činhua, Čučoa u provinciji Čečiang (tokom rusko-japanskog rata u Mongoliji, 1939. godine jedinica 731 je raspoređena na front da bi vršila bakteriološke napade).Da bi se osvetili za vazdušni napad SAD-a na Tokio pod zapovedništvom pukovnika Dulitla u aprilu 1942. godine, kada je preko 60 američkih pilota spaseno iz oblasti Čečiang, Japan je lansirao široku kampanju čišćenja uz učešće nekoliko stotina ljudi iz jedinice 731 i podređene jedinice 1644 iz Nankinga.Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da prioširi bubonsku kugu U Čangtiju i Hunanu.Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i britanskim obaveštajcima u Čangkingu, a pored toga je i kineska vlada poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih ambasadora u Londonu i Važingtonu.Kineske vlasti su dugo znale da Japan koristi bilološko orušje protiv Kine i neprestano su se obraćale međunarodnoj zajednici za pomoć.Pre bekstva iz Kine u vreme japanske predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih parcova koji su izazvali epidemiju kuge u 22 okruga provincija heilungčiang i Kirin, a preko 20.000 Kineza izgubilo je život.Kako je kuga bila sasvim dobro opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan primenjivao biološko oružje tokom rata.(Na slici gore prikazana je vivisekcija trudne žene od strane doktora iz jedinice 731). Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati dejstvo biološkog oružja.Subjekti su nazvani 'cepanice'.Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu. Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom  prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima. U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama.Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je, 'Video sam nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli. (Na slici desno gore prikazani su doktori jedinice 731 na zadatku). Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta.Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni.Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna.Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom.Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije. Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija.Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija.Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.  Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.Haris takođe tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine. (Na slici levo prikazano je odlagalište leševa u centru jedinice 731). Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih.On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu. Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u ameriku). Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan.U oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel objavljuje tekst 'Japansko biološko oružje 1930-1945'. Međutim, detaljno urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989. godine knjigu 'Jedinica 731:japanski tajni biološki rat u Drugom svetskom ratu'. Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje'. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naoprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi). Reklamna mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 12:56 | |
| MESEC ILI STUDIO U NEVADI
 NAJVEĆA PREVARA U ISTORIJI ČOVEČANSTVA Ovu temu je najbolje početi sa izjavom jednog NASA-inog čoveka, kada su ga nedavno pitali kada će ponovo na Mesec.Njegov odgovor bio je, 'Kada ovladamo tehnologijom, ponovo ćemo tamo...'. Da li je greškom načinio lapsus ili je samo bio iskren, ali ovo je prilično čudno. Pre 40 godina, pomoću štapa i kanapa ladno su u konzervi išli na Mesec, a danas sa ovakvom tehnologijom, još čekaju... Ima još jedna zanimljiva činjenica. Kada je novinar Bart Sibrel prišao jednom prilikom Armstrongu, ovaj mu je odgovorio 'Nemojte me ništa pitati i ja vam neću ništa slagati'. Da li bi Armstrong rekao ovako nešto da nema ništa da sakrije? Inače, Nil Armstrong se danas suočava sa mentalnom bolešću. Da li je to rezultat povezivanja njegovog imena sa najvećom prevarom u istoriji ili mu je jednostavno proradila savest. Uverenje da je čovek kročio na Mesec, odnosno da su poduhvati misije Apolo bili uspešni, toliko je čvrsto ukorenjeno u našoj svesti da tvrdnja da to nije istina deluje prilično smešno svakome.To je prihvaćeno kao svojevrsna dogma. Pa ipak, ima mnogo ozbiljnih dokaza u prilog tvrdnji da je celo čovečanstvo žrtva jedne od najvećih podvala u režiji Amerike, to jest NASA-e, (Američka agencija za svemirska istraživanja). Počelo je pre dvadeset godina kada jednom od inženjera koji je radio na projektu savest više nije dozvoljavala da ćuti. Izdao je knjigu gde je potanko objasnio ovu neviđenu prevaru. Tu su bile navedene sve same činjenice, kao što su: mesto gde je sve snimano, boravak astronauta u karantinu posle 'vraćanja na Zemlju' gde su u stvari učili odgovore na sva moguća pitanja koja će im biti postavljena od strane novinara, izbacivanje modula iz transportnog aviona - kao navodno spuštanje modula na Zemlju, pogibija tog pilota koji je vozio taj avion već na njegovom prvom sledećem letu, istina o lunarnom modulu koji nikada nije testiran na Zemlji i mnogo toga još. NASA je bila potpuno zatečena i uložila je nekoliko desetina miliona dolara da bi demantovala ove informacije.A zašto uložiti toliki novac za nešto što se smatra potpuno normalnim, očiglednim i sveprihvaćenim. Samo logičko razmišljanje baca totalnu sumnju na ovaj njihov 'poduhvat'.Kada su Rusi otišli u orbitu, Amerikanci su bili poniženi.Da i oni odu u orbitu, bili bi samo drugi koji su to uradili.Samo je postojala jedna opcija sa kojom su mogli da preteknu Ruse. Odlazak na Mesec bio je jedino rešenje.I šta su uradili, pa ladno su otišli na Mesec i to u rekordnom roku. Ovde treba spomenuti jednu činjenicu kada su vojni avioni u pitanju, a to je da je jednom vojnom avionu, od ideje pa do konačne realizacije, to jest da se nađe u naoružanju jedne armije, potrebno 15 godina.Koliko je potrebno onda jednoj napravi koja 'vozi na Mesec'.Po toj logici oni su trebali još početkom 50 godina da krenu u realizaciju projekta leta na Mesec.A kakva je tehnologija bila 50-tih godina? Pogledajte auto industriju, ili avio industriju toga doba.Informatičari koji dobro poznaju istorijat računarstva takođe vrlo dobro znaju na čega su ličili tadašnji računari, šta su mogli i naročito koliko su bili veliki. 1969. godine (a kamoli na početkju projekta) kompjuterski čip još nije bio pronađen.Maksimalna kompjuterska memorija bila je 256k, a kompjuter u Apolo 11 imao je 'neverovatnih' 32 k memorije.Danas kada kod Kineza kupite dve majice, na poklon dobijete kalkulator koji ima deset puta više memorije nego računar Apola 11. I sa tim su oni otišli na Mesec !? Kako sprečiti današnju tehnologiju da otkrije prevare na snimcima i video materijalu.Vrlo jednostavno.Francuski časopis Figaro objavio je vest da je NASA 'izgubila' ni manje ni više nego 13.000 kaseta na kojima su bili snimci sa meseca.Ono što nema, nemožete ni testirati.Gde su kasete sklonjene, samo oni znaju. Inače, treba spomenuti i autora Vilijama Kerela, koji je snimio dokumentarni film 'Operation Lune' za francuski 'Point du Jour Production and Arte France'.U ovom dokumentarcu, udovica poznatog režisera Stenlija Kjubrika otkriva frapantnu činjenicu da je on bio angažovan 1969. godine od strane američke državne administracije da snimi kadrove šetnje astronauta po Mesecu.Stenli Kjubrik je uradio taj zadatak i to u istom studiju gde je završio i svoj najpoznatiji film 'Odiseja u svemiru 2001'.Kjubrik je za snimanje tih kadrova koristio specijalne Zeiss objektive, koji su bili napravljeni upravo za potrebe NASA-e.U filmu se navodi da je američkoj administraciji bilo najvažnije da astronauti budu viđeni kako hodaju po Mesecu.Nagrada Kjubriku za dobro obavljen posao bila je ta da je on dobio te iste objektive da bi kasnije mogao da snimi svoj film 'Beri Lindon', za koji je specifično da uopšte nije korišćeno veštačko svetlo, već samo svetlost sveća. ČUDNE ČINJENICE
Na slici koju je načinio Ruski špijunski satelit poznate Oblasti 51 može jasno da se vidi oblast koja je potpuno čista od bilo kakvog biljnog sveta.Na tom delu postoje krateri, koji izgledaju potpuno isto kao krateri na Mesecu.Još preciznije istraživanje pokazalo je da je jedan od tih kratera identičan sa kraterom snimljenim na Mesecu prilikom misije Apollo 12. Kamera koja se koristila da napravi sve snimke na Mesecu, bila je postavljena na prednjoj strani odela astronauta i nije imala okular (ono kroz čega gledate dok pravite snimak.Imaju ga i većina digitalnih aparata, bez obzira što se slika gleda kroz ekran).Sve što su astronauti mogli da urade je da se okrenu prema objektu koji žele da slikaju, upere kameru i nadaju se da će im to ući u kadar.To je jednostavno bilo slikanje naslepo, a da se ne spominje skakanje i slično.Međutim, pogledajte slike sa Meseca, one su fantastično kadrirane, svaki objekat je potpuno fokusiran, nema kadrova koji izlaze van okvira, niti zamućenih slika usled skakanja.Tako je napravljeno hiljade perfektnih slika.Još jedan dokaz tvrdnji da je sve to napravila filmska ekipa. Samo mesec dana pre misije Apollo 11, Armstrong je testirao Lender u vazdušnoj bazi.U toku testiranja nije mogao nikako da uspostavi potpunu kontrolu nad njim.Lender je slupan, a Armstrong se spasao iskočivši iz njega u poslednjem momentu. Gus Grisom bio je veteran svemirskih putovanja koji je često okolo kritikovao NASU i govorio, 'Neko ide da bude ubijen'.Međutim taj neko bio je baš on.On je bio unutar kapsule koju je zahvatila vatra, komunikacija se izgubila i cela posada je izginula.Ostaci ove kapsule završili su zaključani daleko u vojnoj bazi. Familija Gus Grisoma misli da vatra uopšte nije bila nesrećan slučaj. Beti Grisom, Gusova udovica, tražila je od NASA-e da kaže istinu o ovom slučaju, kao i o Apollo misijama. Čarls Barent sakupio je preko 500 stranica NASA izveštaja koji su se ticali sigurnosti.Rakao je: 'Apollo program je velika zbka i nered, oni nikada to neće napraviti za let na mesec'. Jednu nedelju kasnije voz je udario u njegov auto, ubivši njega, ženu i ženinu ćerku iz prvog braka.Svi njegovi izveštaji su nestali! Između 1964. i 1967.godine, desetorica astronauta izgubili su živote u nesrećama.Samo vrlo mali broj ljudi iz NASA-e znao je pravo stanje i šta se u stvari dešavalo.Raketni inženjer koji je radio za kompaniju proizvodeći raketne motore za Apollo program, prijavio je mnogo problema i izrazio veliku sumnju u uspeh misije. Nekoliko godina nakon NASA-inog navodnog spuštanja na Mesec, Baz Oldrin, 'drugi čovek na mesecu' bio je upitan na jednom banketu kakav je osećaj hodati po Mesečevoj površini.Oldrin je nakon toga pogledao u svoja stopala i napustio prostoriju plačući nekontrolisano.To nije bio ni prvi ni poslednji put da je učinio tako nešto.Da li je to bila patnja i pokušaj da živi udaljen od velike laži. Odmah ćemo navesti i slučaj astronauta na misiji Apollo 12. Pit Konrad rekao je da će javno progovoriti o prevari letova na mesec kada bude 30-godišnjica njegovog navodnog leta na Mesec.To je trebalo da se desi 1999. godine.Ubijen je jednu nedelju pre navršetka 30 godina od njegovog leta i tako sprečen da progovori. NASA-ima slika sa Apollo 11 misije pokazuje Nila Armstronga kako čini veliki korak za čovečanstvo. Fotograf bi morao biti u tom slučaju na površini Meseca.Ako je Armstrong bio prvi čovek na Mesecu, ko je onda načinio fotografiju? Kaže se da su samo dva čoveka šetala po Mesecu prilikom Apolo 12 misije.Astronaut koji se vidi na viziru naslikanog astronauta nema kameru, pa ko je onda načinio fotografiju. Lunarni modul kojim su se navodno spustili na Mesec bio je težak 17 tona.Imao je izuzetno snažne raketne motore na donjem delu koji su ga trebali prizemljiti, kao i izbaciti pri povratku sa mesečeve površine.Međutim, na slikama modula, nigde nema nikakvih tragova ispod njega.Nikakvog, ni najmanjeg kratera koji bi trebao ostaviti, nikakvih tragova u prašnjavom tlu Meseca.Modul deluje kao da nikada nije upaljen. Ko je toliko lud da rizikuje korišćenje lunarnog modula na Mesecu, kada simulacija spuštanja na Mesec nije nikada testirana? Zašto su NASA-ini administratori dali ostavke dan pre prve Apollo misije? Kada pogledate šta su Apolo misije ostavile na Mesecu, zapitajte se zašto ništa od toga nije vidljivo putem jakih teleskopa.Sonda Klementina periodično mapira Mesečevu površinu, ali nikako da pokaže bilo koji artefakt koji je ostao tokom Apolo misija.Gde su Mesečev bagi i baza od Lunarnog modula nestali. Bilo je nemoguće imati svemirska odela sa vodenim hlađenjem, kada je spoljna temperatura bila stalno na tački ključanja vode. Navodno Mesečevo kamenje doneto sa Meseca je basaltna stena pronađena negde na Zemlji, a NASA ju je veštački načinila radioaktivnom. RADIJACIJA
Radijacija je ono što i dan danas predstavlja najveću prepreku putovanjima u svemir.Jedan američki autor je istraživao i otkrio da bi Apolo raketa trebala biti dva metra debela da bi zaštitila astronaute unutar kapsule od kuvanja usled kosmičke radijacije.Pitanje je veliko kako je NASA zaštitila filmove i kamere od radijacije i estremnih temperatura? Rusi su obelodanili da oni neće nikada pokušati otići na Mesec, pošto nemaju ideju šta sve radijacija može da uradi.Možda i ovo dovoljno govori o problemu radijacije. Sunčevi blesci mogu povrediti astronaute u svako doba.Da bi otišli na mesec, astronauti bi morali proći kroz 2 posebne oblasti sa veoma visokom radijacijom koje su poznate kao Van Alenov Pojas. Prvo polje je 272 milje od Zemlje. Količina radijacije u pojasevima varira od godine do godine, ali svakih 11 godina zračenje postaje najgore.I koja slučajnost.Baš od 1969. do 1970. bio je jedan od najgorih perioda u kome je radijacija dostigla svoj vrhunac. NASA je na ovo pitanje odgovorila da aastronauti nisu dugo prolazili kroz Van Alenov Pojas.Kada smo kod ovoga, setite se samo koliko traje snimanje na rendgenu.Delić sekunde, a i to je dosta. Zašto je onda NASA koristila tanke ploče od aluminijuma da bi zaštitila astronaute, kada su znali da je nivo radijacije u Svemiru nekoliko stotina puta jači od smrtonosne doze. Da li ste znali da je vlada SAD-a 1962. godine pokušala da napravi rupu u Van Alenovom Pojasu 248 milja od Zemlje.Tokom operacije Starfish Prime, megatoni nuklearnih bombi bili su korišćeni da naprave neprirodni koridor kroz Van Alenov Pojas.Nažalost, ne da nisu uspeli da naprave rupu u pojasu, već su napravili totalni haos.Napravili su treći pojas koji je bio 100 puta intenzivnijeg zračenja od prirodnih pojaseva, a 2002.godine ova veštačka zona još uvek je imala 25 puta jaču radijaciju od druga dva pojasa.Danas čak nema ni slaganja u pogledu širine pojaseva. Dr Džejms Van Alen, koji je i pronalazač ovih pojaseva otkriva da se oni prostiru najmanje 64.000 milja u dubinu, dok NASA kaže da su oni samo 24.000 milja u dubinu.Svaka od Apolo raketa provela je približno oko 4 sata u pojasu, izložena ogromnoj količini radijacije.Nikada nijednom od astronauta nije ni dlaka sa glave falila, a kamoli da su oboleli od bolesti koje prouzrokuju i mnogo manje količine radijacije. Na Mesecu, mnoge od stvari koje mogu ubiti astronaute su potpuno nevidljive: vakum, ekstremne temperature i naravno svemirska radijacija. 1994. određeni naučnici su zaključili da ljudska vrsta nemože rizikovati odlazak van Zemljine atmosfere, sve dok se ne pronađe put da se zaobiđe smrtonosna svemirska radijacija.Kako je danas? 2006. godine NASA je napravila 30 minutni video snimak, u kojem NASA-ini naučnici iz svemirskog programa nekoliko puta ponavljaju zaključak naučnika iz 1994. Putovanje, to jest navodno spuštanje na Mesec je savršen primer događaja za koji ne postoje dokazi osim snimaka i fotografija koje je za prikazivanje izabrala NASA.Ali, kao da se nije očekivalo da će neko pažljivo proučiti taj materijal i otkriti da tu nešto nije u redu.Tada ni oni znali da će se jednog dana pojaviti internet i da neće moći blokirati informacije, da će se pojaviti tehnike kojima se lako dokazuje svaka falsifikovana i montirana fotografija i video. Stručnjaci su ustanovili nepodudarnost filmskih kadrova snimljenih navodno na Mesecu sa fotografijama koje su 'astronauti' tamo napravili; na TV snimcima se gotovo i ne vidi da oni prave fotografije, kao da je reč o sasvim odvojenim dešavanjima.Zatim, i na tim kadrovima i na fotografijama, navodno napravljenim na Mesecu, vide se nemogući svetlosni efekti. Ovde ćemo vam sada pokazati neke od brojnih snimaka, i fotografskih i onih iz filmskih snimaka i TV prenosa, napravljenih između 1969. i 1972. godine na kojima postoje jaki dokazi da nisu pravljeni na Mesecu, kako to tvrdi NASA.Komentare na slike dao je Dejvid Persi, čuveni britanski stručnjak za film i fotografiju.  Ovde je jedna od najčešće spominjanih činjenica. Kako zastava vijori kada na Mesecu nema atmosfere? I kako da se ni na jednoj slici nevide zvezde, mada bi zbog nedostatka atmosfere trebalo da se vide mnogo bolje nego sa Zemlje prilikom najvederijeg neba? Scenaristi i režiseri o ovome nisu vodili računa.  Kako je moguće da se vidi tako mnogo detalja na ovom zlatnom delu lunarnog modula? Kao što se vidi, senka je ispred modula, Sunce je iza modula i zlatna oblast modula trebala bi biti u totalnoj senci, a ne osunčana? Takođe, zašto 'Sunce' ima oreol oko sebe, kada na Mesecu nema atmosfere?  Mislim da komentar na ove slike nije uopšte potreban, samo dobro pogledajte senke. Na gornjoj slici pogledajte dužinu senke desnog astronauta u odnosu na senku astronauta levo.  Pogledajte samo ove senke. Dužinu i pravac. Dužina i pravac senki ukazuju na očigledno postojanje više izvora svetlosti, postavljenih na različitim mestima.  Dnevna svetlost na Mesecu traje 14 Zemljinih dana, ali na NASA-inim snimcima dužine senki variraju u periodu od nekoliko sati ili dana navodne misije. Uz to, one su u neskladu sa uglovima pod kojim Sunčeva svetlost pada na Mesečevu površinu. Na primer, za vreme navodne misije Apolo 11, Sunce je bilo 10 stepeni iznad Mesečevog horizonta, ali na slikama taj ugao je čak 26 stepeni.Senke na slikama idu u različitim smerovima, što ukazuje na više bliskih izvora svetlosti.  Ova slika, takođe sa TV snimka, pokazuje odsjaj jednog svetlosnog izvora koji zauzima približno četvrtinu ispupčenog vizira kosmonauta. Taj svetlosni izvor morao je biti vrlo blizu i vrlo snažan.  Misija Apolo 16. Potpuno osvetljena prednja strana astronauta, koja bi trebalo da je osenčena, jer je on okrenut leđima 'Suncu'. To ukazuje na snažno reflektorsko svetlo, koje se ne spominje i ne vidi u TV prenosu. Taj svetlosni izvor morao je biti postavljen vrlo visoko, što objašnjava velike, nerealne uglove 'Sunčeve' svetlosti.  Obratite pažnju na potpunu osvetljenost astronauta, i to sa iste strane na kojoj je i senka! Osvetljena je i dalja zastava ispred samog modula, iako joj on potpuno zaklanja 'Sunce'.  Oldrin na čuvenom snimku sa misije Apolo 11 ne bi mogao stajati u jednom jarko osunčanom području, a da se iza njega odmah nalaze tamne površine. Sunčeva svetlost trebalo bi da se ravnomerno prostire po svim Mesečevim ravnim površinama. Obratite pažnju na senku, koja se pruža suprotno od 'neosunčanog' predela u pozadini. Očito su korištena dva reflektora, jedan visoko iza i iznad Oldrina, a drugi, slabiji ispred njega, omogućavajući da se vidi njegova osenčena strana, što je u Mesečevim uslovima vakuuma totalno nemoguće. Pogledajte i čistotu odsjaja na njegovoj kacigi, koja se nalazi na osenčenoj strani i trebala bi da je u potpunoj senci!  Upravo neverovatna stvar! Krstić koji je postavljen u žižnu ravan kamere i praktično je povezan sa filmom nalazi se na ovim snimcima iza objekata koji su snimljeni i delimično je njima zaklonjen! Otprilike ovo je isto kao kad bi meta zaklanjala nišan na pušci.  Pogledajte dobro slovo C na steni !!! Takođe, obratite pažnju na slovo C koje se nalazi na tlu ispred stene. Korišćenje slova C na filmskim i kazališnim rekvizitima je dobro poznato ljudima u Holivudu i koristi se da pokaže gde treba da bude centar scene.  Pogledajte sliku Baza Oldrina u Apolo 11 kapsuli prilikom 'povratka' sa Meseca i naravno u tami svemira. Međutim, šta se vidi kroz prozor kapsule. Zašto se vidi svetlo plava izmaglica od Zemljine atmosfere. Ovo je čisti dokaz da je kapsula bila samo u Zemljinoj orbiti. U stvari ovakva svetlo plava svetlost može da se vidi kroz prozor na video snimcima svih Apolo misija. Dokaz da su jednostavno samo orbitirali oko Zemlje. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 12:58 | |
| ZABRANJENA ARHEOLOGIJA
 STVARI KOJE NE SMETE DA ZNATE
NITI SMETE DA VIDITE
Da li mi uopšte znamo šta se sve nalazi na našoj planeti. Ko smo, šta smo i odakle smo. Ono što nam serviraju naučnici puno je velikih rupa i praznina, a da ne govorimo o onome što skrivaju od pogleda čitavog sveta. Razloge znaju samo oni, a nama ostaje samo da pretpostavljamo. Rekli su nam da naša civilizacija započinje pre oko 7000 godina.Babilon, Sumer, Asirija, Egipat... Šta je sa vremenom pre ovoga, i naravno sa dokazima vremena pre ovoga. Zašto nam sakrivaju civilizacije od pre 12.000, pa sve do 50.000 godina. Evo ovde ćemo vas malo prošetati po dalekoj istoriji i pokazati slike za koje neverujemo da ste ih ranije videli. PIRAMIDE U KINI
Kada se spomenu piramide, tada je prva asocijacija na koju svi pomisle, egipatske piramide.Oduvek su izazivale divljenje svojom veličinom i tajanstvenošću.Ko je i kako uspeo sve to projektuje, šta se sve još u njima krije.Ali  šta ako bi vam rekli da egipatske piramide nisu najstarije, najmisterioznije, najbrojnije i najveće na planeti, a da pritom ne mislimo na piramide Maja, Inka i Asteka. Radi se o piramidama za koje mnogi od vas nisu nikada čuli, niti su slutili da ovako nešto postoji.Ali, pripremite se... Idemo u Kinu... U potpuno zabranjenu zonu oko grada Ksian, koji se nalazi u središnjoj kineskoj provinciji Šensi. Dobrodošli u zabranjeno područje stotina gigantskih piramida koje su potpuno nepoznate svetskoj javnosti. Prvi put su se gigantske kineske piramide spomenule u javnosti u američkom listu 'Rocky Mountain News' 1947, godine. Autor ovog tajanstvenog teksta bio je pukovnik američke vojske Mauris Šenan, a tu je bila priložena i fotografija koju je 1945. snimio jedan američki pilot tokom II svetskog rata.Pilot je prevozio zalihe hrane za kinesku armiju preko Himalaja, a sama fotografija snimljena je oko 100 kilometara od grada Ksian. To mu je uspelo, jer su tada kineske vlasti još odobravale slobodni prelet američkim avionima preko ovih teritorija.Kada su fotografije naknadno analizirane, došlo se do saznanja da je piramida visoka skoro 350 metara, tako da je dvostruko premašila visinu najviše piramide u Egiptu. Piramida je nazvana 'Bela piramida' i predstavljala je najveću piramidu na planeti Zemlji. (slika levo).Ako je Keopsova piramida visoka oko 150 metara, možete li zamisliti na šta liči Bela piramida. Prošlo je skoro pola veka i tek tada su kineske vlasti dozvolile pristup prvom Evropljaninu u ovu zabranjenu oblast.Bio je to Austrijanac Hartvig Hausdorf koji je dva puta posetio Kinu 1994. Tokom svoje prve posete, u aprilu 1994., Hausdorf je imao priliku da vidi šest piramida u blizini grada Ksiana. Na povratku u Kinu, u avgustu iste godine, Hausdorf je na svojim snimcima uspeo da prebroji preko 100 piramida! Hausdorf je imao velike poteškoće da bi dobio dozvolu da doputuje u provinciju Šensi. Kinezi mu nisu dopustili nikakvo arheološko iskopavanje. Kada su videli da je objavio slike piramida, momentalno su zabranile svakom strancu posetu ovoj zabranjenoj oblasti. U blizini Bele piramide, Kinezi su podigli i lansirnu rampu za svoj svemirski program, tako da su i zvanično proglasili ovu oblast vojno zaštićenom i potpuno nedodirljivom za spoljni svet. Preko stotinu piramida nalazi se u zabranjenoj oblasti na otprilike 2000 kvadratnih kilometara. Visina im se kreće od 25-100 metara, izuzimajući Belu piramidu od čak 350 metara. Ove piramide su građene od tvrde gline i neke su već prilično oštećene. Jedan razlog je njihova velika starosti, a drugi je što su neke piramide oštetilo samo stanovništvo koje živi u blizini, koristeći glinu za gradnju svojih kuća.  Kineske vlasti više ne dozvoljavaju nikakva istraživanja u ovoj oblasti, a pogotovo približavanje piramidama. Njihova izjava ja da će neke buduće generacije imati pravo da prouče ove piramide. Ali šta se dešava u međuvremenu? Kineska vlada naredila je zasađivanje brzorastućih četinara koji su već uveliko prekrili mnoge piramide i od njih načinili šumovita brda. Posle par desetina godina biće potpuno pošumljene. Ako neko priupita za piramide, Kinezi će jednostavno reći, 'Gde vi ovde vidite piramide'. Evo još jedne kineske piramide koja je planski pošumljena  O starosti kineskih piramida prvi put isveštavaju dva australijska trgovca 1912.godine. Oni su razgovarali sa jednim budističkim sveštenikom koji im je otkrio da se ove piramide pominju u pisanim dokumentima koji su stari 5000 godina, ali čak i tada su se označavale kao veoma stare.Kolika je onda njihova prava starost, možemo samo da nagađamo. U blizini ovih piramida živi lokalno stanovništvo, ali kineske vlasti ne brinu da bi oni mogli otkriti njihovu tajnu spoljašnjem svetu.Oni žive izolovano, bez mobilnih telefona, računara i interneta. Oblik ove piramide levo podseća na piramide u Srednjoj Americi, kod kojih je poravnat vrh.Dali sve te piramide vode poreklo od iste civilizacije, velika je zagonetka.Poreklo i starost ovih piramida mogli bi objasniti razni artefakti pronađeni u njihovoj blizini, kao i hijeroglifi koji su pronađeni na zidovima piramida.Prema nekim postojećim izvorima u okolini piramida nađeni su grobovi sa kosturima.Ali ne baš bilo kakvim...Radi se o čudnim humanoidnim bićima koja imaju veliku glavu i malo telo, od nekih samo metar i dvadeset centimetara visine.U ovim tajanstvenim grobovima pronađeni su i stotine kamenih diskova sa nepoznatim hijeroglifima. Po rezultatima prevođenja, na diskovima je opisan udes kosmičke letelice od pre 12.000 godina. Šta se nalazi u kineskim piramidama i zašto se planski sakrivaju pošumljavanjem, odgovor znaju samo kineske vlasti.Ono što vi možete da uradite je, ako imate brzu internet vezu i program Google Earth, da probate da nađete oblast Šensi i grad Ksian (Xian) i da pokušate da malo provirite u ovu misterioznu oblast.Samo pazite... PODVODNE RUŠEVINE PORED JAPANA
Izgleda da se najveće misterije naše planete kriju na morskom dnu.Kolika je to površina ne treba ni spominjati, a pogotovo kada se još uzmu u obzir dubine mora i okeana na koja ljudi još ne mogu da odu sa ovakvom tehnologijom kakva je danas. Ali, hajdemo u okolinu Japana ... U dubinama Japanskog mora, u blizini ostrva Okinava, Una i Tajvan otkrivene su izuzetno neobične i tajanstvene ruševine.Pronađene su ostaci ogromnih građevina od precizno isklesanog kamena, čija je starost procenjena na čak 12.000 godina, što znači da su nastale još 10.000 pre Hrista. Mnogi u Japanu veruju da su u pitanju ostaci tajanstvenog, izgubljenog kontinenta koji japanska  narodna tradicija naziva Onogorodžima.Po njihovom predanju, taj kontinent je isto kao i legendarnu Atlantidu, progutalo more.Drugo mišljenje je, da je u pitanju mitski kontinent Mu, kolonija izgnanika iz Atlantide, oni koji su se po legende pobunili protiv vlasti u svojoj zemlji.I Mu je po legendi, takođe, nestao u moru. Još 1985. godine, Japanac Kikačiro Aratake je roneći stotinak metara od ostrva Jonaguni, na dubini od 25 metara, ugledao ogromnu piramidu.Piramida na dnu mora, bilo je to nešto nezamislivo i senzacionalno.Od tada, više puta je pokušavano da se utvrdi da li je to delo prirode ili veštačka tvorevina nastala ljudskom rukom.Tek 2000. godine mesto je proglašeno arheološkim lokalitetom, a rukovodstvo nad istraživanjima preuzeo je Masaki Kimura, koji je tada bio docent okeanografije na univerzitetu u Rjukju.Istraživanja su potvrdila da se radi o građevini digaćkoj oko 200 metara, širokoj 150 i visokoj 20 metara.Postoje rukom klesana stepeništa, ispod temelja nalazi se nakadašnji sistem za drenažu, a nađena je i glava (na slici dole) koja je vrlo slična sa glavama sa Uskršnjih ostrva ! Veoma važan nalaz su znaci isklesani u kamenu, sasvim slični piktogramima na još nedešifrovanoj steli sa Okinave. Bilo je više nego očigledno, da su kameni blokovi ostaci civilizacije koja je postojala davno pre zvaničnih naučnih tvrdnji i da je civilizacija koja ih je gradila raspolagala sa vrlo naprednom tehnologijom.To su fino obrađeni kameni blokovi koji formiraju bočnu stranu piramide sa hramom na vrhu.  U jesen 1995. godine, pronađene su još tri lokacije sa podvodnim građevinama, hramovima, trgovima, stepenicama, putevima, stiliziranim likovima morskih životinja.Između 1995. i 2005. godine pronađeno je još osam novih podvodnih nalazišta na potezu između Japana i Tajvana.Najveća podvodna struktura koja je dosada otkrivena nalazi se u blizini otoka Yonaguni na 35 metara dubine. Ova građevina je dugačka 80 metara, široka 30 metara i visoka oko 15 metara.Tu su takođe i kameni putevi i raskrsnice koji povezuju podvodne građevine koje se nalaze između ovog ostrva Yonaguni i dva ostrvceta, Kerama i Aguni. Kada je nastala piramida i svi ovi objekti? Kada ih je prekrilo more? O  koliko se ovde dalekoj prošlosti radi i ko je bila misteriozna civilizacija koja je sve ovo izgradila u 'vremenu koje je bilo pre vremena'. Dokazi govore o tome da je zadnje ledeno doba bilo pre 0ko 11.500 godina i da je tada došlo do topljenja velikih količina leda. Zbog ovakvog velikog topljenja, nivo mora se na nekim mestima na Zemlji popeo za preko 100 metara i tako potopivši na kopnu sve što je bilo u tom opsegu.Pretpostavlja se da je to bio slučaj i sa ovim kompnom kod japanske obale. Mnoge svetske legende govore o civilizaciji svih civilizacija koja je bila smeštena negde na Pacifiku.Stari narodi su je nazivali Mu ili kako su je zvali na zapadu, Lemurija.Prostirala se od Japana, pa preko Polinezije sve do Uskršnjih Ostrva, sastavljena od niza većih ostrva. Sve ove građevine pronađene u dubinama mora nedvosmisleni su dokazi postojanja ove civilizacije. NOVA VRATA U PIRAMIDI
 U martu 1993. godine robot nemačke prouizvodnje Upuaut II (Onaj koji otvara život) otkrio je na kraju jednog dugačkog podzemnog hodnika u unutrašnjosti Keopsove piramide, mala vrata od mermera i krečnjaka sa dve bakarne ručice.Ovu nemačku arheološku ekipu predvodio je inženjer robotike Rudolf Gantenbrink iz Minhena.Otkriće ove tajne prostorije u unutrašnjosti Velike piramide bilo je prava senzacija.Ali, radost nemačkih arheologa trajala je vrlo malo.Egipatske vlasti su odmah po ovom senzacionalnom otkriću, oduzele nemačkoj ekipi dozvolu za rad i izbacili ih iz zemlje ! Kako je tada rekao generalni direktor arheoloških iskopavanja u Gizi dr Zahi Havas: 'Piramide su nasleđe Egipta, a ne Zapada'. Od tada niko sa Zapada nije dobio dozvolu da radi, a egipatski arheolozi koji su nastavili iskopavanja u Velikoj piramidi, odbijaju da kažu šta se nalazi u tajnoj prostoriji.Gorepomenuti dr havas izjavio je predstavnicima štampe:'Iza vrata koja je pronašao Gatenbrinkov robot nema ničega'.Ali, prilikom jedne Havasove posete SAD, gde je otišao da traži novčanu pomoć za egiopatsku arheologiju, potencijalnim finansijerima rekao je u poverenju, da je 'iza tih vrata
najznačajnije arheološko otkriće u istoriji Egipta, a predmeti koji su
tamo pronađeni primoraće Zapad da piše potpuno novu istoriju'.Od tada se više ništa nije čulo o tajnoj prostoriji u unutrašnjosti Velike piramide koja se pripisuje faraonu Keopsu koji je živeo 2625.godina pre Hrista.Egipat već godinama zabranjuje pristup bilo kakvim arheolozima sa Zapada, zabranjeno je čak i snimanje i fotografisanje u blizini nalazišta u Gizi. TAJANSTVENO KAMENJE IZ IKE
U gradu Ika u Peruu, dr Kabrera Dartuea, fizičar i arheolog amater, ima u svojoj kolekciji oko 20.000  kamenova i ploča od stena koji su dekorisani velikim brojem gravira, od kojim mnogima tu uopšte nije mesto. Barem po našem shvatanju istorije. Kamenje je uglavnom od sivog andezita, granitne polukristalne osnove koje je veoma teško i tvrdo za urezivanje.Stanovnici u ovom kraju pronalaze ovo kamenje još od 1500. godine, a na njima su ugravirani nama nezamislive pojmovi. Tu su ugravirani detalji hirurških operacija, carskog reza, transfuzije krvi, komplikovane operacije pluća i bubrega, detaljni zahvati na srcu i mozgu. Lekari su utvrdili da je na pojedinim kamenovima čak ugravirana operacija presađivanja mozga. Neki crteži na kamenovima nas potpuno vraćaju u praistoriju, ali ne bilo kakvu. Prikazano je vreme kada su praistorijske životinje, dinosaurusi i ljudi živeli zajedno !!! Prikazani su ljudi koji se bore sa dinosaurusima, a na slici desno vidi se kamen gde je prikazan čovek koji jaše triceratopsa! Takođe na nekim kamenovima, prikazane su mape izgubljenih kontinenata, zatim čoveka koji istražuje neki predmet pomoću lupe ili kako kroz neku spravu koja je nalika teleskopu, gleda u nebo! |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 12:59 | |
| HITLEROVA VELIKA TAJNA
 GDE JE HITLER HTEO DA ODE...?
Hitler je u mladosti bio član jedne stare okultističke organizacije, čiji koreni vuku još iz srednjeg veka. Ona je svoje članove pažljivo birala širom sveta, a sama organizacija bila je strogo zatvorenog tipa.I najmanje kršenje njenih pravila skupo se plaćalo. Hitler je još u najranijom mladosti bio opsednut okultizmom i okružen takvom literaturom gde je upijao svaku reč. Već tada se u njegovom bolesnom umu stvorila ideja o 'Novom svetskom poretku'. Hitler je na vlast i došao preko magijskih organizacija i poznat je njegov uticaj na velike mase, koje su u njegovom prisustvu prosto padale u neku vrstu transa. To se vidi i na dokumentarnim filmovima sa njegovim govorima, gde masa stoji kao opčinjena, u transu i skoncentrisana jedino na njegove reči. Po tvrdnji američkih psihijatara, njegove reči su direktno 'ciljale' u njihov mozak i Hitler je već tada znao magijske tehnike koje su to omogućavale. Ovo je tek kasnije postalo poznato Rusima i Amerikancima.Tehnike koje je Hitler koristio bile su: zombiranje, masovna hipnoza, ubistva mislima na daljinu... Rusi i Amerikanci bili su obavešteni o svemu tome, ali to nisu uzimali za ozbiljno, sve do pred kraj rata kada su ih njihove obaveštajne službe izvestile da Nemci imaju novo oružje koje vrlo brzo može da uništi ceo svet. Nedaleko od Beča, Nemci su imali laboratorije gde su usavršavali hemijsko i biološko oružje. Međutim, izuzetno veliku pažnju nemački naučnici su posvećivali svemiru, koji je u to vreme za ceo svet bio prilično velika nepoznanica. U dokumenti  ma iz arhive Trećeg rajha otkriveno je nešto zapanjujuće. Videlo se da je Hitler uz pomoć svojih medija uspostavio kontakt sa međuplanetarnim entitetima. U arhivama je pronađen i dnevnik marije Štajner, jednog od Hitlerovih medijuma. Evo šta je nađeno u dnevniku: 'Bilo je to 1932.godine. Popodne su me predstavili lično Adolfu Hitleru. Odmah mi je kazao da sam izabrana za jedan jako važan zadatak, sa još nekoliko ljudi iz naše okultne grupe, kojoj je i lično Hitler pripadao.Nas nekoliko sedilo je u krugu i meditiralo.Rečeno nam je da uspostavimo kontakt sa bićima sa drugih planeta, koja treba da nam pomognu da napravimo svemirski brod. U početku se ništa bitno nije dešavalo, a tada jednoga dana, posle dve nedelje, uspostavljen je prvi kontakt. To je bila planeta koja je od Zemlje udaljena hiljadu svetlosnih godina. Na toj planeti živela su bića malog rasta, sive kože, velikih glava i sa prorezima umesto očiju. Oni su nam rekli da prekinemo sa ovim poslom, da to uopšte nije u redu. Kada smo ovo saopštili Fireru bio je jako ljut, i rekao je da će i bez naše pomoći zavladati svetom i celim svemirom.Posle ovoga nas je držao tamo još nedelju dana, a onda pustio uz pretnju da o ovome nikome ne smemo da pričamo'. U arhivu Trećeg rajha nađene su skice na kojima se vidi da je Hitler zaista stvorio svemirsku bazu i mali vasionski brod.Kasnije je sagrađen jedan veći, a pred kraj rata i jedan ogromnih razmera.Efikasnost ovih letelica isprobavana je na Antarktiku, u polarnim predelima.Govori se čak da su eksperimenti u početku rađeni u dogovoru sa Rusima, negde u Sibiru.Za ovo se nije došlo do materijalnih dokaza, jer je deo dokumentacije koji se odnosio na saradnju sa Rusima nestao na misteriozan način.Ostaje da se veruje preživelim naučnicima koji su radili na tom projektu i koji su progovorili pred KGB nakon završetka rata.  Nemački naučnici tvrde da je Hitler hteo, kada je video da će da izgubi rat, da pobegne tim vasionskim brodom, i to na planetu sa kojom su njegovi medijumi uspostavili kontakt.Poslao je grupu naučnika da izvrši poslednje pripreme pred poletanje.Sa tim naučnicima je bio i Gering.Sve se to dešavalo na hladnom Severu, a sudeći po nekim podacima možda čak i u Sibiru.Hitler je trebao da se pojavi u bazi dan posle ovih priprema.Međutim, po izjavama naučnika sa projekta, koje su pronađene u dokumentaciji sa njihovog saslušanja pred Gestapoom, nebo se odjednom otvorilo, iz njega je izronio džinovski svemirski brod i prosto usisao Hitlerovu poslednju reč tehnike, njegov lični vasionski brod.Sve se ovo dešavalo naočigled desetine naučnika koji su se posle toga danima pitali šta se to tada desilo.Mnogi od njih su to shvatili kao opomenu Viših sila, jedne mnogo inteligentnije civilizacije nego što je naša.Po njihovom mišljenju ta visoko razvijena bića nisu dozvolila da neko uništi planetu Zemlju i tako ugrozi i život u svemiru.Kažu da je mesec dana nakon ovog događaja Hitler digao ruku na sebe pošto je shvatio da je izgubio i poslednju šansu.   Dokumenti iz arhive Trećeg Rajha, gde su prikazani planovi za izgradnju 'letećih ttanjira'.  Nemački naučnici su tajno razvijali letelice na bazi diska. Ovde na slici gore je slika iz arhive Trećeg rajha koja prikazuje jedan od prvih modela nemačkih letelica oblika diska.  Nacistički Horten H 9 V1 glider, leteće krilo.Pogledajte samo sličnost između ovog tajnog nemačkog projekta iz Drugog svetskog rata i današnjih američkih nevidljivih stelt aviona.Očigledno da su Amerikanci na kraju rata od nemačkih naučnika iz operacije Spajalica došli do potrebnih planova za ovakvu vrstu aviona. NACISTIČKI URANIJUM ZA JAPAN U martu 1945. godine iz norveške luke Kristijansand isplovila je nemačka podmornica koja je nosila oznaku U-234.Njen cilj bio je Tokio, a nosila je 550 kilograma uranijum oksida, jedan od oblika uranijuma čija je hemijska oznaka bila U-234.Identično kao i oznaka podmornice ! Da li slučajno? Ovaj smrtonosni teret bio je namenjen Japancima za pravljenje njihove atomske bombe sa kojom su oni mislili zadati odlučujući udarac svojim protivnicima.Nemačka je tada već bila u ruševinama, ali Hitler o tome nije brinuo.Bio je ubeđen da će se nešto dogoditi što će preokrenuti sve u njegovu korist.Ovo njegovo verovanje u preokret izgleda da i nije bilo bez osnova, jer su već dve ovakve pošiljke uranijuma bile isporučene u Japan, i zajedno sa zadnjom isporukom skupilo bi se dosta za barem jednu atomsku bombu.Ali kakve li ironije, tačno ta količina uranijuma iz zadnje isporuke bila je potrebna i Amerikancima za njihovu atomsku bombu. Podmornicom U-234 komandovao je Johan Hajnrih Feler, a on sam nije imao pojma šta prenosi.Osim njega tu su bili general Luftvafea Ulrih Kesler koji je bio jedan od vodećih stručnjaka za vazduhoplovstvo, onda dva pukovnika nemačkog vazduhoplovstva kao i dva japanska oficira, Hideo Tomonaga i Genzo Šoji.Sve ovo je potvrđivalo izuzetan značaj ove misije.Ali, međutim, podmornica nikada nije došla do Tokia.Kapetan podmornice Feler je 4.maja uhvatio signal britanske radio stanice i saznao da je Hitler mrtav, a potom je odlučio da se preda.Oba japanca izvršila su njihovo ritualno samoubistvo, a Nemci su zarobljeni.Po rečima učesnika 'Projekta Menhetn' uranijum je odmah izvađen i smesta poslat u Ouk Ridž.Kako su svedoci pričali, amerikancima je očajnički trebao ovaj uranijum, čak su grebali po dnu bureta da bi došli do potrebne količine.I došli su.Već u augustu, Hirošima i Nagasaki bili su svedoci toga.Razoreni su zahvaljujući uranijumu koji je trebalo da završi u njihovoj zemlji, mada Pentagon zvanično nikada nije priznao da je ovaj nemački uranijum namenjen Japanu, poslužio za razaranje Hirošime i Nagasakija. TAJNA PODMORNICE U-534
 1986. godine danski ronilac Age Jansen pronašao je olupinu nemačke podmornice U-534, koja je izvučena na površinu 1993. godine.U Danskom kraljevskom mornaričkom muzeju otvorene su njene zapečaćene prostorije, ali tada nije pronađeno ništa značajno.Podmornica je posle toga prebačena u istorijski muzej rata u Birkenhidu, a tamo je došlo do zapanjujućijh otkrića. U zadnjem delu podmornice otkrivena su dva torpeda T-11 koja su imala pasivno navođenje! Iako su postojale neke glasine o tome, ipak se nije verovalo da Nemci poseduju tako nešto.Fabrika za koju su pretpostavljali da je mogla proizvoditi ovakva torpeda, potpuno je razrušena.Saveznici su imali neverovatnu sreću da ova torpeda koja kruže kroz vodu dok ne pronađu cilj, nisu ušla u upotrebu, jer ko zna kako bi se to odrazilo na dalji tok ratovanja. Međutim, podmornica U-534 krila je još tajni.Naučnici koji su ispitivali podmornicu, shvatili su da su dva propelera ove podmornice bila dizajnirana tako naprednim rešenjima do kojih su Britanci došli tek šezdesetih godina!Pronađeni su i ostaci nekog tajanstvenog aparata koji je omogućavao komunikaciju pod vodom, zatim i uređaj koji je omogućavao da podmornica ostane pod vodom dok joj rade dizel motori, dovodeći specijalnim cevima vazduh sa površine! Sve ovo bilo je nezamislivo za saveznike koji su bili zatečeni ovakvim otkrićima. Očigledno da je podmornica U-534 bila na nekom vrlo važnom i tajnom zadatku.Posebno je zanimljivo da je ova podmornica napuštala luke u poslednjem trenutku.Tako je bilo u Bordou kada su stigli saveznici, zatim u zadnjem trenutku je napustila Štetin pred Sovjetima, a zatim i Kil pre nego što je pao u ruke saveznicima.Šta je čekala ova podmornica koja je bila snabdevena najvećim dostignućima ratne podmorske tehnike toga doba.Kada je podmornica pogođena, potonula je pedeset metara u dubinu mora.Tri člana posade su poginula, a spašeno je nih 49.Pravac kretanja i odredište bili su im nepoznati. U notesu jednog člana posade bio je crtež podmornice, u njemu nacrtan drveni kovčeg, a preko njega veliki znak pitanja.Priča se da je U-534 nosila neke važne magijske rekvizite, a možda čak i originalno Koplje Sudbine, koje je predstavljalo simbol Hitlerove moći od kada ga je odneo iz muzeja Hofburg u Beču. ŠTA SU NACISTI SAKRILI U JEZERU TEPLIC Jezero Teplic nalazi se među vrhovima Alpa i predstavlja veliku misteriju još od kraja rata.Ukoliko se istraži i otkrije šta su to nacisti tamo sklonili pred kraj Drugog svetskog rata, možda će se napokon saznati tajna Hitlerovog tajnog oružja. Jezero Teplic je vulkanskog porekla i prepuno je podvodnih pećina.Do pre nekoliko godina, ronioci nisu bili uspešni u njegovom istraživanju.Mnogi ronioci se sa tih zadataka nikada nisu vratili.Pretpostavke su bile da se radi o zatrovanosti nepoznatim  supstancama, jakih izvora zračenja ili čak električne energije.Jedan izvor govori da je sada potpuno jasno da su vode ovog jezera bile elitna laboratorija za naučnike Trećeg Rajha. Po rečima očevidaca, u planinskom masivu oko jezera pripremljena je odlučujuća i poslednja bitka za sudbinu Trećeg Rajha! U okolini jezera su vršeni neobični naučni eksperimenti sa navođenim raketama, drugačijim vrstama eksploziva, pa čak i posebnim aparatima na gravitacioni pogon.Očevici svedoče da su viđali nešto slično 'letećoj cigari', a sve se događalo u vreme kada fenomen 'letećih tanjira' još nije bio poznat! Do sada se zna da je veliki deo dna jezera na višoj dubini od prirodnog ostatka.To navodi na zaključak da su nacisti 1945. godine uspeli da nekako uzdignu dno jezera i tako dobiju prirodni trezor, dugo vremena potpuno nedostupan.Jedna od pretpostavki je da se u pećinama ispod jezera nalaze  sanduci u kojima su pohranjene milijarde falsifikovanih britanskih funti, čijim ubacivanjem je Hitler imao nameru da izazove ekonomski haos u Britaniji, zatim više tona zlatnih poluga, nakit i druge vrednosti.Ono što najviše golica maštu istraživača jezera Teplic, nije ni zlato ni novac, već su to dokumenti i rezultati naučnih istraživanja sprovođenih u nacističkim laboratorijama.Konkretno, u pitanju su letelice na gravitacioni pogon, a takođe i dokumenti iz oblasti genetike, to jest genetskog koda čoveka! Interesantno da je samo nakon dve godine nakon što su nacisti 'uredili i sredili' jezero Teplic, došlo do masovne pojave letećih tanjira.Međutim, na osnovu dokumenata i svedočanstava naučnika koji su radili za naciste u toku rata, mnogi  od njih videli su NLO-e na nebu iznad Nemačke i tokom samog drugog svetskog rata, pogotovo je to bilo učestalo u oblasti Pinemindea, gde su se odvijali najvažniji eksperimenti. Šta je ovo što čuva nemački vojnik iz Drugog svetskog rata? Šta se desilo sa svim ovim tajnim projektima Trećeg Rajha.Po jednima, oni se baš nalaze na dnu jezera Teplic ili Monci u gornjoj Austriji, po drugim izvorima one su prenete podmornicama u Južnu Ameriku (na podmornici U-534 pronađene su detaljne karte i maršrute za južnu Ameriku), ili Antarktik za koji se veruje da obiluje tajnim bazama. Ovde posebno treba napomenuti ono za šta se pouzdano zna da se desilo. To je famozna operacija Spajalica (Paperclip), koju su izvršili Amerikanci na kraju Drugog svetskog rata.Svi nacistički naučnici koji su posedovali izvrsna znanja i radili na posebnim projektima, tajno su prebačeni u Ameriku, gde im je omogućeno da nastave svoje radove, kakvi god da su bili. Svoje znanje i tajne prepustili su Amerikancima u zamenu za život. Posle rata u onim spektakularnim suđenjima nacistima, osuđeni su i pogubljeni oni koji nisu ništa znali, čisti fizikalci koji su samo ispunjavali naređenja. Jednostavno nisu imali šta da ponude saveznicima u zamenu za svoj život. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 13:00 | |
| TAJANSTVENI MARKO POLO
GDE (NI)JE BIO VELIKI PUTNIK... PRAZNINE KOJE ZBUNJUJU Prema jednoj britanskoj istoričarki, ovaj čuveni venecijanski trgovac nikada nije stupio na kinesku teritoriju.Jer kako drugačije objasniti neverovatnu činjenicu da Marko Polo u svojim rukopisima ne spominje ni Kineski zid, ni čaj, ni kaligrafiju? Godine 1298. u jednom zatvoru u Đenovi pisac po imnu Rustičeli iz Pize, saslušao je uspomene venecijanskog trgovca i po njegovom diktatu napisao vrlo opsežan 'Opis Sveta'. Ime ovog putnika bilo je Marko Polo.On je bio proveo 17  godina u Kini u službi Kublaj - kana, unuka poznatog Džingis - kana. Neprikosnoveni gazda svih mongolskih azijskih kanova, u to doba je kontrolisao čitavu Kinu gde je zaposlio mnogo svojih agenata. Marko Polo dospeo je u tamnicu, jer je u borbi sa Đenovljanima stao na stranu Venecije. Po izdržanoj kazni vratio se u svoj grad sa napisanom knjigom, koja ubrzo postaje bestseler, a Marko Polo postaje slavna ličnost.Na slici dole je ruta kojom je išao Marko Polo. Danas, iako je originalni rukopis izgubljen, svetom kruži više od 150 kopija, raznog porekla, sa prilično različitim detaljima, mnogim dodavanjima i izostavljanjima. Glavne činjenice su ostale: prvo putovanje Nikole i Matea Pola (Markovog oca i ujaka) do Karakoruma, prestonice Kublaja - kana, zatim njihov susret sa velikim kanom koji ih je imanovao hrišćanskim emisarima i preko njih uputio poruku papi Klementu IV; njihov povratak u Veneciju; drugo putovanje u društvu sa mladim Markom; njegovo postavljanje na mesto upravnika grada Jangcu; misije koje su mu poveravane, opisi mesta u koja je navraćao kao i oružana pratnja mongolske princeze koja je pod njegovom zaštitom otišla iz Kine u Persiju, gde će se udati za kralja Arghuna. Tako je ovaj skromni trgovac postao ambasador hrišćanstva u Aziji. Istorija ga je zapamtila kao hroničara koji je srednjevekovnom Zapadu ostavio jedno od najpotpunijih svedočanstava o dalekom Orijentu. Osim, ako nije lagao i ukoliko njegovi opisi nisu velika prevara ! Moguće je da se Marko Polo nije nikada obreo u zemlji izlazećeg sunca i da je crpeo svoje uspomene iz pripovedanja stvarnih putnika ! Da bi osvežio svoje pamćenje, prepisivao je persijanske geografske knjige.Ova teza, potekla od više nemačkih stručnjaka za mongolsku istoriju, poput Herberta Frankea, pojavila se u vrlo dokumentovanoj knjizi engleske istoričarke Fransis Vud, pod uredništvom Kineskog odeljenja Britanske biblioteke. Kako tvrdi ova istoričarka, Marko Polo nikada nije bio u Kini ! Njeni glavni argumenti podneti su na ocenu nekolicini stručnjaka za život i delo Marka Pola, kao i za Kinu s kraja XIII veka. Fransis Vud ističe sledeći ključni argument: ako je Marko Polo, kao što on tvrdi, bio značajna osoba, zašto nema njegovog imena u službenim kineskim i mongolskim arhivama, administrativnim dokumentima, u osobnim dnevnicima i u kazivanju njegovih savremenika? Marko Polo je verovatno prenaglasio važnost svoje funkcije i ulepšao činjenice u svoju korist.Ali to nije dovoljno da objasni odsustvo bilo kakvog spominjanja njegovog imena. Kristofer Šifer, sinolog na Univerzitetu u Lejdu u Holandiji, predlagao je drugo objašnjenje. U istoriji Kine, mongolska dinastija Jian (1260-1367) nema nikakav legitimitet. Posle povlačenja Mongola, Kinezi dinastije Mingo ponovo su ispisali taj deo istorije, brišući sve tragove svojih osvajača.Mongolske arhive bile su uništene, a imena državnika dobila su kineski prizvuk.Stoga je lako shvatiti da je jedan Italijan koji je uživao naklonost kana, pa makar on bio i Marko Polo, vrlo lako bačen u zaborav. Ipak, ostaje čudno da ni jedan misionar, pa čak ni trgovac, došavši iz Evrope, nije nikada rekao ni reč o njegovom prisustvu.Uprkos svemu, u službenoj mongolskoj istoriji nije zaboravljen Džon od Marinjola, koji je bio papski  predstavnik kod kana između 1330. i 1340. godine. Marko Polo je tvrdio da je obišao Kinu uzduž i popreko.Pa kako se onda moglo dogoditi da pri tome ne opiše Kineski zid? Zar mu je mogao izmaći pogled na jednu takvu neverovatnu građevinu? Na ovo pitanje odgovar je dao Mišel Kartje, direktor Visoke škole društvenih nauka, a on kaže da Marko Polo nije video Kineski zid iz prostog razloga što zid tada nije ni postojao.On kaže da su zapušteni ostaci zida koji su se u to vreme nalazili na severu Kine imali izgled zemljanih nasipa bez građevinskih radova, kula i osmatračnica.Oni nisu pregrađivali pejsaž kao današnji Kineski zid, koji je obnovljen u XVI veku.Međutim, i takvi ostaci zida u to vreme sigurno bi trebali skrenuti pažnju na sebe svojom pojavom.Izgleda da takvo nešto tada nije impresioniralo Marka Pola. Izgleda međutim, da su i mnoge karakteristične crte kineskog društva izmakle velikom trgovcu. On opisuje lepotu i toalete Kineskinja iz visokog društva, međutim nigde ne spominje njihova bandažirana stopala.Tradicija koja se sastojala u tome da se stopala snažno stežu platnenim trakama kako bi ostala mala, ne bi mogla da ne začudi jednog Evropljanina.Sem ako on, posećujući Mongole, nije imao pristupa eliti kineskog društva. Kaligrafija ga je takođe izgleda ostavila potpuno ravnodušnim.U vreme kada upotreba papira nije bila raširena u Evropi, Kinezi su uveliko koristili pisana dokumenta.Napisi su uveliko ukrašavali paviljone, svetilišta, gradske kapije, vrtove, čak i stene jezera Hangchou. Ako se uzme u obzir da nije bio ljubitelj čaja, Marko Polo bi morao spomenuti ovo piće, tada potpuno nepoznato na Zapadu, pogotovo što se nije ustezao da opisuje jaka pića i vina služena na dvorskim banketima.Bio je blizak sa mongolskim osvajačima, pa možda nije pridavao veliki značaj kineskom narodu i njegovim običajima.Međutim, to ga nije sprečilo da spomene neke od njegovih izuma: papirni novac, porcelan ili korišćenje uglja kao goriva.  Knjiga Marka Pola sadrži omaške i neistine. On tako grad Kancionfu smešta na pogrešnu obalu Žute reke.Uprkos svojim izjavama, on nije mogao da prisustvuje opsadi Ksjangjanga, koja se završila godinu dana pre pristizanja Polovih u Kinu. Te greške i ta preterivanja mogu biti pripisana lakoumnosti ili preteranoj revnosti brojnih prepisivača rukopisa.Što se tiče pogrešnih datuma, oni možda svedoče o teškoćama putnika da uskladi različite onovremenske kalendare. Međutim, istoričar Rene Kapler koji je preveo na savremeni francuski jezik knjigu Marka Pola, zapaža sledeće: čak ako je marko Polo i lagao, ipak je većina njegovih zapažanja istinita.Kakvim dokumentima je on dakle raspolagao? Za istoričarku Frensis Vud korišćenje persijanskih reči i imena umesto mongolskih ili kineskih, ukazuje na to da je Marko Polo mogao koristiti persijanske izvore, do kojih je dolazio preko svoje porodice, radi stvaranja trgovačkih ispostava na Istoku. Rene Kepler napominje da ne treba zaboraviti da je u tom delu sveta, persijanski jezik bio pretežak. Ali ako je on imao pristupa persijanskim kartama i spisima, zašto nije pronađen ni jedan od tih dokumenta? Sedam vekova nakon ovih događaja, vrlo je teško razdvajati nestvarno od stvarnoga. Neuobičajen stil knjige Marka Pola sadrži sumnju sam po sebi. Delo ne liči na putopis, već pre svega na priručnik iz geografije i istorije. U njemu je malo prepoznatljivog, a većina opisa je bezlična.Svedočanstva o Marku Polu data su veoma škrto. Uprkos svemu 'Opis Sveta' ostaje, neposredno ili posredno, sažeto i dragoceno svedočanstvo o tadašnjem Orijentu. Na kraju svega, evo i prvih redova iz priloga knjige poteklih iz pera samoga Marka Pola, napisanih starofrancuskim jezikom, u kojima on sam kao da oseća da bi njegov putopis mogao da bude doveden u sumnju: 'Da biste saznali čistu istinu o različitim krajevima sveta, uzmite i čitajte ovu knjigu. Naći ćete u njoj najveća čudesa koja su tu opisana o velikoj Armeniji, Persiji, postojbini Tatara i Indiji i mnogim drugim provincijama. Naša knjiga će vas zadovoljiti svojom otvorenošću. U njoj o svemu tome, mudri i plemeniti građanin Venecije, marko Polo, vam priča ono što je video. Ali ima i ponešto što on nije video, ali je čuo, od ljudi dostojnih poverenje.Stoga da bi naša knjiga bila ispravna i istinita, bez ikakvih laži, viđeno valja uzeti za viđeno, doznato za doznato. I svako ko ovu knjigu bude čuo ili čitao treba da joj poveruje, jer sve što je u njoj istinito je'. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 13:02 | |
| OSTRVO HRASTOVA
 TAJNA ĆE OSTATI NEOTKRIVENA? Oak Island, ostrvo Hrastova u Novoj Škotskoj, oko šesdeset kilometara jugozapadno od Halifaksa, već više od dvesta godina čuva veliku tajnu, tajnu koja ni do dan danas nije rešena.Blago Hrastovog ostrva ostaje tako jedna od najdubljih misterija našeg vremena koja se ne da rešiti ni najmodernijom današnjom tehnikom. Sve je počelo u proleće 1795. godine tri vesela momka iz obližnjeg doseljeničkog grada Čestera pošla u lov na prepelice na Ostrvu hrastova, udaljeno samo sedam kilometara od obale. Bili su to Mak GInis, Džon Smit i Entord Vogan. Iskrcali su se na ostrvo i lutali po njemu, usredsređeni na lov zbog čega su i došli.U jednom momentu, jedan od njih trojice primetio je na jednoj velikoj grani starog hrasta, postavljen starinski čekrk.Takođe su primetili da se ispod čekrka u zemlji nalazi ulegnuće prečnika preko deset stopa. Pri pokušaju da skine čekrk, kakav su do tada videli samo na starinskim slikama, on se usled starosti jednostavno rasuo u prašinu. Svima trojici nametalo se samo jedno pitanje. Šta to može biti? I jedini odgovor koji se svima nametao, bio je isti. Zakopano blago! Blago kapetana Kida, to im je prvo palo na pamet. Nisu imali strpljenja, pa su odmah počeli kopati koristeći samo noževe i vesla svojih čamaca.Sve što su tada našli bila je jedna kamena ploča sa čudnim znacima. Odmah su se razočarali i krenuše nazad ka obali. To im je bila najveća greška.Na kamenoj ploči bilo je napisano rešenje kako se dolazi do blaga. Ali, oni to nisu mogli znati, momci su bili nepismeni. Da je ploča bila ispisana i njihovim jezikom, ne bi znali pročitati šta je na ploči napisano. Tumači koji su preveli čudne hijeroglife na ploči, protumačili su ih kao:' Dva miliona funti je zakopano na 40 stopa odavde'.Jedna jedina rečenica od sedam reči vodila je na put sa blagom. Iako su bili razočarani, momci su se puni nade vratili u svoje mesto.Iduće  nedelje su se vratili naoružani lopatama, krampovima, vedrima, užadima, čekrcima.Čvrsto su odlučili da idu do kraja.Bili su opsednuti svojim bunarom. Širom Nove Škotske počele su kružiti priče o 'Money Pitu', bunaru sa blagom.Momci su neumorno kopali po ceo dan.Izgledalo je kao da bunar uopšte nema dna. Ali, na dubini od tri metra naišli su na drvenu platformu. Ispod nje opet je bio sloj zemlje, ali pomešan sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima. Opet onda drvena platforma i opet posle toga sloj zemlje na svaka tri metra.Trebalo je ponovo kopati i izvlačiti tone zemlje, ali su radovi nekako napredovali, a bunar je bivao sve dublji.A onda sasvim iznenada, iz bunara je pukaljala slana morska voda..Bilo je to na dubini od 30  metara i momci su jedva uspeli da se spasu pred vodom koja je kuljala iz dubine i smirila se tek kada je izravnala nivo sa morem.Sve ono što su do tada uradili bilo je uništeno.Jalovi pokušaji da se voda vedrima iscrpi bili su samo smešno batrganje tvrdoglavih momaka koji su bili ešeni da uspeju po svaku cenu.Kada su se konačno uverili da od tog posla neće biti ništa, digli su ruke od svega i posvetili se drugim poslovima. Godine su prolazile i samo je neko sa vremena na vreme pokušavao da malo čeprka po bunaru, a priča o njemu nastavila je da kruži Novom Škotskom. Prošlo je od ovih početaka 113 godina, a tada je vlasnicu letnjikovca na ostrvu Kampobelo, u neposrednom susedstvu Ostrva hrastova, posetio njen sin, mladi njujorški pravnik, i budući predsednik Amerike, Frenklin Delano Ruzvelt. Čuo je priču o tajanstvenom bunaru i odmah ga je uhvatila želja da ga pogleda.Tada je i njega misao o zakopanom blagu potpuno opsela i držala ga je sve dok nije potrošio i poslednji dolar svoje, za tu svrhu osnovane kompanije 'Old Gold Salvage and Wrecking Company' - Kompanija za spasavanje starog zlata i brodskih olupina. Na slici desno dole je Frenklin Delano Ruzvelt sa svojom ekipom na Ostrvu hrastova. Preduzimljivi Ruzvelt je pod hitno osnovao kompaniju kako bi došao do blaga iz tog tajanstvenog bunara.Obezbedio je akcionarska ulaganja od preko 250 hiljada  dolara.Ruzvelt je tražio svoju šansu i u nju uložio 250 hiljada dolara koji su se pred bunarom sa blagom istopili kao vosak.Kad je ova velika suma novca nestala, on je shvatio da se nalazi tek na početku nepoznatog puta.Shvatio je da je to momenat kada treba da odustane. Frenklin Delano Ruzvelt, pošto je teškom mukom zaboravio na bunar, predao se svome poslu.Posle je četiri puta biran za predsednika SAD.Bio je jedan od tvoraca Antihitlerovske koalicije i jedan od najzaložnijih za njenu pobedu. Ali, šta bi se desilo da Ruzvelt nije odustao od Ostrva hrastova...? Posle Ruzvelta na Ostrvo hrastova krenuli su čitavi čopori avanturista i istraživača.Potrošili su čitave svoje imetke i spali na prosjački štap.neki su čak i glave izgubili, ali bunar nije prestajao da se opseda.Tako se 1960. godine, građevinski inženjer sa Floride, Dan Blanke, udružio sa kanadskim biznismenom Dejvidom Tobijasom da bi kupili deo Hrastovog ostrva.Potrošili su 10 miliona dolara za parče zemlje veličine četvrt hektara ne bi li iskopali blago i rešili misteriju Hrastovog ostrva.Nisu uspeli, potrošili su sav novac, a danas je njihov deo zemljišta zatvoren za posetioce i ograđen bodljikavom žicom.  Kako su dani prolazili, tako su na Ostrvo hrastova stizali novi ljudi sa sve komplikovanijim tehnikama i oruđima.Ali, svi su se vraćali neobavljena posla. Jedan je čak preko mora dovukao moćne podvodne kablove, koji će strujom natapati snažne crpke i osloboditi ga nadiruće vode.Drugi su smišljali druge stvari, ali rezultat je uvek bio isti. Ljudi su dolazili i odlazili.Kopali su i prekopavali, bunar je gitao gomile novca, a svuda okolo ležao je razbacani zarđali alat i širila se velika kaljuga oko bunara. Od silnog kopanja nije se više tačno znalo gde je njegov centar i šta predstavlja njegove zidove.Graditelji ovog čuda su očito mnogo polagali na solidnost gradnje i sigurno ga nisu gradili da u njega može da uđe svako ko tuda prolazi.Bunar je doživeo da bude teško oštećen itrebalo ga je vratiti u prvobitno stanje. Ali po nekima, ne treba ga ni otvarati.Pandorinu kutiju lako je otvoriti, ali se ona više nikada ne može zatvoriti.Smatraju da je nadležna vlada trebala da bunar ztrpa, a zatim zabrani pristup svakome ko ima bilo kakav alat u džepu.Da se to desilo, ne bi neki bogataš došao na ostrvo sa snažnim svrdlom koje je kao sondu spustio na dno bunara.Probio je ne samo slojeve bunara, nego i kovčege koji se tamo nalaze zakopani.Ali, rezultat rada ovog bugataša, bilo je saznanje da je u bunaru stvarno zakopano nešto vrlo dragoceno. U zavojima svrdla ostali su komad zlatnog lanca i komad obrađene kosti, koja je bila deo neke izrađivane.Deo lanca je posebna misterija za sebe: ni najbolji zlatari nisu mogli da utvrde vreme izrade i svrhu za koju je izrađen. U Bibliji, uz opis Solomonovog hrama, opisan je i veliki zlatni lanac koji je okruživao mesto na kojem je bila postavljena 'Svetinja nad svetinjama'. Baš je ova sonda i omogućila da se shvati do kraja kako je bunar-trezor konstruisan.Prvo je u neposrednoj blizini obale iskopan bunar dubok 50 metara, a širok  360 centimetara.U dno je ugrađena debela gvozdena ploča i nad njom izgrađena cementna betonska dvorana visoka 10 metara. U tu dvoranu je pohranjen 'kovčeg', a zatim, do južne plaže, probijen je tunel koji dovodi vodu u dvoranu.Na visini od 15 metara postavljena je jaka drvena plarforma.Na visini od 17 metara iskopan je drugi kanal koji vodi do Smitovog zatona.Na visini od 20 metara postavljena je druga platforma i na njoj su smeštena dva kovčega sa nekim dragocenostima.Potom dolazi još devet platdormi između kojih je, na rastojanju od po 3 metra, nabacana ilovača izmešana sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima.Kada je bunar zatrpan, na kraju dovodnih kanala je aktiviran ranije postavljeni eksploziv i voda je prodrla u prostorije.Sada ta voda stalno nadire do nivoa mora.Niko je ne može iscrpsti, ali niko ne može ni kopati dalje.(Na slici gore desno su meksičke makazice iz 17. veka, pronađene u bunaru.Interesantno je to što Meksikanci nisu došli ni blizu Hrastovog ostrva sve do sredine 18.veka!) Kakva je ovo majstorija! Ko je bio u stanju da smisli ovakvu genijalnost. Ovde nije u pitanju samo poznavanje graditeljstva, već i same psihologije ljudi.Graditelji su čvrsto verovali da će neki uporni tragač, kada posle svih prepreka, ipak dođe do prve ostave sa dva sanduka krcata blagom, biti zadovoljan. Staviće tačku na dalja istraživanja, oglasiće da je bunar ispražnjen, a glavni sadržaj, ono zbog čega je ovo čudo i načinjeno, ostaće i dalje zakopano i nepristupačno za ljudske poglede. ŠTA JE TAMO SAKRIVENO Uglavnom svi tragači veruju da tragaju za gusarskim blagom.Smatra se da ga je na ostrvo zakopao sir Henri Morgan (1635-1688), legendarni pirat i bivši viceguverner Jamajke, mada neki smatraju da je u pitanju blago kapetana Vilijema Kida. U celoj priči je i legendarni gusarski kapetan Crnobradi, koji je pre nego što su ga ubili rekao da je blago sakriveno tamo gde ga niko sem njega ne može pronaći. Neki stručnajci veruju da je baš Crnobradi taj koji je sakrio blago na Oak islandu, ali nisu uspeli da pronađu njegove tragove. Jedna teorija govori o Hrastovom ostrvu kao nekoj vrsti gusarske banke. Arheolozi iz Kanade tvrde da imaju dokaze da su lovci na blago na Haitiju i Madagaskaru pronašli lopate i druge alate koje su napravili gusarski kapetani, a koji su im koristili da bi prokopali tunele u kojima su sakrivali blago. Blizu gusarske banke nađeno je i misteriozno kamenje u obliku srca, čije poreklo još nije utvrđeno. Druga grupa istoričara smatra da su blago na Hrastovom ostrvu sakrili Vitezovi templari, koji su započeli kao hodočasnici za odbranu vere, a onda su vremenom postali najbogatija i najmoćnija srednjevekovna organizacija. Papa i francuski kralj uništili su (bar se tako smatra) 1307.godine Temlare, ali pre toga oni su svoje blago preneli u luku La Roš i ono je nestalo u nepoznatom pravcu. Pošto se za vitezove Templare vezuje i priča da je u njihovim rukama bio i legendarni 'Zavetni kovčeg', neki smatraju da je baš 'svetinja nad svetinjama' možda sakrivena na Hrastovom ostrvu. Bilo kako bilo, bunar - trezor ostaje jedna od najvećih misterija. Misterija o čijem rešenju i dan danas sanjaju istraživači, avanturisti i naučnici. Misterija čije rešenje ne može da nađe ni najsavremenija tehnologija danas. Bili su to stvarno veliki majstori ogromnog znanja, a njihovu tajnu izgleda nikada nećemo otkriti. |
| | | | Rozela
Elita
Poruka : 1253
Učlanjen : 07.12.2012
Raspoloženje : uvek dobro
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 2 Jan - 13:04 | |
| ŽIVI
SAHRANJENI
 STRAVIČAN KRAJ, U POTPUNOJ TAMI I BEZ IZLAZA... Smrt je, kada se bolje sagleda, privremeno stanje i, kao i bolest, može da se govori o 'napadu smrti' i potrebno je praviti razliku između nekog ko je 'malčice' umro, i nekog ko je zaista 'ozbiljno mrtav'. Tako kažu savremeni lekari. Sa njima se sasvim slažu, za razliku od mnogih 'klasično-obrazovanih' stručnjaka - svi oni koji su bili - živi sahranjeni.
VELIKA ZABLUDA
'Oslušni mu srce!'
'Ne kuca'.
'Znači - gotovo je'. Dijalog sličan ovome vođen je vekovima, i vekovima je činjena ista greška: sahranjivali su ljude čije je srce prestalo da kuca, jer je smatrano da bez rada srca - život više ne može da postoji. Kakva zabluda! Čak i kad srce prestane da kuca - život može i dalje skoro sasvim normalno da se odvija. Jedan francuski kardiolog, koji je u Indiji boravio sa pokretnim elekrokardiografom zabeležio je na traci mnoge slučajeve živih ljudi čije srce na osetljivom instrumentu nije davalo znake života. Reč je naravno o poklonicima joge. Jedan francuski stručnjak za jogu pre 35 godina javno je demontrirao lekarima i svim zainteresovanim da je čovek u stanju da živi, a da mu pri tome srce ne kuca. Pod kontrolom više lekara je privezan za mnoštvo instrumenata koji su merili sve životne funkcije, a on je u više navrata zaustavljao rad sopstvenog srca po tri minuta, a nekad i duže. Američki istraživač dr Vatson zabeležio je u Indiji slučaj fakira koji je bio u stanju da zaustavi u potpunosti rad srca - 12 minuta. U školi se i danas uči da je osnov života - krvotok, i cirkulacija krvi u organizmu. Osnov svega je, naravno, srčani mišić: on tera krv kroz telo, zahvaljujući njegovom radu mi živimo. Zanimljivo je, sa stanovišta danas razvijenih tehničkih nauka, pobliže osmotriti ovu teoriju: da li je srčani mišić zaista u stanju da svojom snagom, potpomognut kontrakcijama arterija, potera krv do najsitnijih kapilara, kilometrima dugim putem kroz organizam? Hidroinženjeri tvrde - da nije. Čak je pravljen i eksperiment: uvećani krvotok, pumpa snage srca, u odgovarajućoj srazmeri, i - pun promašaj. Tečnost gustine krvi nije stigla ni do krupnijih krajeva sistema, a kamoli do kapilarnih žilica. Navešćemo odmah primer od pre skoro 40 godina kada je jedna devojka dovedena u bolnicu zbog trovanja barbituratima. Konstatovani su svi znaci smrtnog slučaja. Na svu sreću jedan novinar je zamolio da još jednom bude izvršena kontrola rada srca,kardioskopija, ali da instrument bude povezan sa zvučnim signalizatorom, koji lekari ređe koriste. Molba mu je uslišena, i kad je već i njega napustila nada, začulo se spasonosno 'bi-bip'. Zahvaljujući hitno izvedenoj reanimaciji, devojka je preživela. Kod trovanja barbituratima dolazi do zaustavljanja krvotoka, i simptoma koji su veoma slični smrti. Lekari su se posle objavljivanja ovakvih slučajeva pozabavili mišlju - kako bi to izgledalo da se ne samo u slučaju sa barbituratima, već prilikom svakog konstatovanja prestanka života - upotrebe svi raspoloživi metodi reanimacije: ostalo je otvoreno pitanje koliko bi života na taj način bilo spašeno i koliko bi manje ljudi bilo živo sahranjeno.Mnoge smrti su se zaključile na osnovu prestanka disanja i odsustva pulsa. Koliko je to danas bespredmetno, ilustruju i današnje operacije na sniženim temperaturama, na kojima se srce zaustavlja samo od sebe. Da se, nekim slučajem u operacionoj sali neke savremene bolnice danas zatekne hirurg iz prve polovine XIX veka - ne bi mu sigurno bilo jasno zbog čega se njegove kolege petljaju oko 'leševa'. Bez pulsa, pod narkozom, on bi pacijenta glatko proglasio mrtvim. Da ne govorimo o operacijama srca, gde njegovu funkciju obavlja aparat, dok druga mašina radi umesto pluća. 'Ukoliko priznamo, izgubićemo klijentelu. Svi će da pređu na kremiranje!'- izjavio je u jednom razgovoru direktor firme koja se bavi sahranama u Parizu. Reč je o priznanju činjenice da kod svakog otkopavanja starog dela groblja, u kome se oslobađaju mesta za nove pokojnike biva pronađen isuviše veliki broj skeleta sa izlomljenim prstima, i tragovima noktiju, pa čak i kostiju u unutrašnjem poklopcu sanduka: tragovima uzaludnih pokušaja pogrešno sahranjenih da se izvuku iz groba. GLEDAO SOPSTVENU SAHRANU Navešćemo slučaj Huana G. iz Španije koji je preživeo svoju smrt pod zaista neuobičajenim okolnostima. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći, u toku noći i lekari hitne pomoći su ga bez većeg problema proglasili mrtvim, a zatim je kolima hitne pomoći prebačen do bolničke mrtvačnice. Stavljen je u sanduk-frižider, na temperaturu od -6 stepeni, i tu je ostao celih pet dana, dok nije otkriveno njegovo poreklo, s obzirom da u trenutku nesreće nije imao nikakva lična dokumenta kod sebe, a niko u tim danim nije prijavio njegov nestanak. Kada je otkriveno ko je, bio je prebačen u rodno selo, gde je trebao biti sahranjen. Sam Huan je kasnije pričao kako je, u trenutku kada je osetio toplinu, prilikom vađenja iz frižidera, imao utisak da se budi iz nekog dugog i teškog sna. Nije bio svestan gde se nalazi, znao je samo da ga nekuda voze, ne pretpostavljajući uopšte da se nalazi u mrtvačkom sanduku. Shvatio je o čemu je reč tek kada je na odru u kući čuo plač i glasove porodice, koja ga je oplakivala, ali nije bio u stanju da ispusti glas, ili da prisutnim da bilo kakav znak da je živ. Nešto kasnije je, pri svetlosti sveća, kroz proreze očnih kapaka koje nije bio u stanju da pomeri, video uplakana lica svojih najbližih. Nije znao koliko je vremena prošlo od časa kada su ga okupali i obrijali, pripremivši ga za sahranu. Bio se nadao da će primetiti koliko mu je brada porasla za vreme dok je 'bio mrtav', ali na taj detalj izgleda da niko nije obraćao pažnju. Obukli su ga svečano, i preneli u kapelu. Tu je prisustvovao sopstvenoj sahrani. Virio je kroz sopstvene oči na okolinu, na rođake, i video ono što bi mnogi voleli da vide - kako se ko ponaša u trenutku kada se oprašta od njega. Kada je ceremonija bila završena, rodbina se razišla, a na scenu su stupili grobari. Premestili su ga iz sanduka u kome je bio smešten u bolnici u obloženi sanduk za sahranu, koji je pripremila rodbina. Da nije bio nešto kratak za Huanov stas, verovatno bi ostao sahranjen zauvek. Ovako su grobari imali muke da mu smeste noge u prekratak sanduk, i jedan se dosetio da bi to lakše moglo da se izvede pomoću čekića. Kada je prvi put udario čekićem po potkolenici, ne bi li je nagurao u sanduk - grobar je spasao život Huanu: bol koji je osetio, pomešan sa željom da pokaže neki znak života i strahom da ne bude živ sahranjen, izazvao je reakciju koja se ne očekuje od mrtvaca: kriknuo je. Grobari, navikli na svakodnevni kontakt sa mrtvima, nisu baš lako preživeli susret sa živim čovekom. Pobegli su glavom bez obzira. Huan je trenutak posle toga uspeo sam da izađe iz sanduka. Grobari su u međuvremenu došli ksebi, vratili se nazad, dali mučašu vode i pozvali lekare. Posle nekoliko dana vratio se kući, kao da se nikada ništa nije desilo. Posledice su bile zanimljive: promenio je ranije pripremljen testament, jer mu se činilo da su žena i sin kojima je ostavio imanje, pokazivali na sahrani više radosti nego tuge. Zanimljivo je da je Huan odbio svaki razgovor sa novinarima o svom 'periodu smrti'.Samo u mediteranskim zemljama, za koje se imaju pouzdani podaci, govori se godišnje o više od dvestotine slučajeva živih - sahranjenih. Možda je prava sreća umreti u Španiji i Grčkoj, gde postoje običaji brzog sahranjivanja, i otvaranja groba posle nekoliko dana. Šta da rade oni kod kojih je običaj da se u zemlju spušta jednom zauvek? BUĐENJE MRTVACA  Još u starom Rimu lekari su imali zakonom propisane elemente na temelju kojih su ustanovljavali smrt. Poznati lekar toga doba, Forestus, izazvao je mnoge polemike i navukao na sebe gnev kolega tvrdeći da sahranjuju žive ljude. Insistirao je da pojedini grobovi budu otvoreni, i izašao je kao pobednik iz toga duela: konstatovano je da je nekolicina pacijenata čije je otvaranje groba Forestus zahtevao, očigledno bila živa sahranjena. Za njih je, naravno bilo kasno. U svojim spisima Forestus je zabeležio da je veći broj ljudi vratio u život posle prividne smrti, koja je u nekim slučajevima trajala i više od 48 časova. Biografi kojima zbog ugleda koji su uživali, svakako možemo da verujemo bleže da je čuveni pesnik Frančesko Petrarka (na slici levo) bio proglašen mrtvim, i kao mrtvac proveo na odru osam časova, u doba kada je imao četrdeset godina. Bio bi verovatno sahranjen, i mnoge njegove pesme ne bismo danas čitali, da nagla promena atmosferskog pritiska, i naglo zahlađenje nisu izazvali njegovo buđenje iz neobičnog mrtvačkog sna. Živeo je posle ovoga još punih trideset godina. 'Ako ne možeš da izbegneš silovanje, ti lezi pa uživaj' - kaže jedna stara kineska poslovica. Ovo je primenjivo, naravno, za života. U slučaju smrti - više nije reč o silovanju. Lekari imaju naziv za takvu vrstu polnog čina: nekrofilija. Seksualni čin opštenja sa mrtvacima oduvek je bio kažnjavan. Šta učiniti sa nekim ko je izvršio to nedelo, ali zahvaljujući kome je mrtva devojka o kojoj je reč - oživela? Ovaj pravno zamršen slučaj, zanimljiv u svakom pogledu, opisuje nam u 18. veku sekretar Hirurške akademije u Parizu, izvesni Luis. Devojka o kojoj je reč, proglašena je mrtvom, i pored nje je u toku noći, čuvajući je, kao što je to bio običaj u to vreme, bio i jedan monah. Sutradan ujutro devojka je trebalo da bude sahranjena. Njena lepota dovela je monaha u iskušenje do te mere, da pred zoru više nije izdržao: devojka se probudila iz mrtvih u okolnostima u kojima se za života nikad nije nalazila. Monah je prestravljen pobegao, a ona se potpuno osvestila i povratila tek po njegovom odlasku. Pronašli su je, zahvaljujući pozivima u pomoć, ljudi koji su stanovali u blizini. Devet meseci kasnije, na zaprepašćenje svojih roditelja, a i svoje sopstveno - donela je na svet zdravo i normalno dete. Mnogi koji su čitali ManonLasko ne znaju da se njen autor, sveštenik Prevost, probudio jednog dana u zaista neobičnoj situaciji: pod hirurškim nožem nekog studenta medicine, koji se bio spremao da počne seciranje. U isto vreme, u 18.veku , danski astronom Wislav pobegao je dva puta, kao dečak i kao mladić, lekarima i grobarima kojima se isuviše žurilo. Kasnije je u Parizu objavio rad pod naslovom 'Od nesigurnih znakova smrti do još nesigurnijih hirurga koji sa njom eksperimentišu'. Delo je postalo veoma poznato, i u Francuskoj je prevedeno pod naslovom 'O nesigurnosti znakova smrti'. Poznati hemičar Šaptal ostavio je iza sebe autobiografsku belešku: 'Jednog dana Presin je došao da mi javi da je doneo leš i ostavio ga u sali za anatomiju. Uskoro smo se svi skupili u njoj. Pronašli smo telo čoveka koji je umro pre četiri ili pet sati. odlučili smo da seciranju pristupimo odmah. Kod prvog reza hrskavica koja spaja rebra sa grudnom kosti, leš se pomerio, podigao desnu ruku, stavio je na srce i pokrenuo glavu. Instrumenti su mi ispali iz ruku, i pobegao sam glavom bez obzira...' Dokumenti koji nam govore o brojnim sličnim slučajevima u istoriji, različitog su porekla. Pred francuskim senatom overena je zapisnički i potpisana izjava kardinala Donea 28. februara 1866. Kardinal je tom prilikom izjavio: 'U vreme kada sam počinjao kao sveštenik u jednom selu bio sam prisutan u dva navrata oživljavanju ljudi pripremljenih za sahranu. Jedna od njih je živela dvanaest časova, a druga se u potpunosti vratila u život. Kasnije, u samom Bordou, mlada devojka je bila proglašena mrtvom. Danas je udata i ima decu'. Kardinal tada nije mogao ni da pretpostavi da će se i njemu samom desiti slična stvar: 1872. za vreme službe Božje, u katedrali u Bordou, pao je i izdahnuo.Bio je proglašen mrtvim, i to napamet: pregled je, s obzirom na osobu o kojoj je reč, izvršio ceo konzilijum lekara. Sve je bilo spremno za svečanu sahranu sutradan poslepodne. Kardinal je bio živ sahranjen, da u toku noći nije, jedva čujnim glasom, uspeo da dozove sveštenike koji su dežurali pored njega. Biskup iz Lezba je imao drugačiji doživljaj. Proglašen mrtvim, bio je izložen na odru u crkvi u kojoj je služio. Bio je izložendva dana, i sve vreme su pored njegovog odra prolazili u redu vernici, opraštajući se sa čovekom koga su voleli. Usred te procesije, posle dva dana ležanja na odru, biskup se pridigao, i prvo što je rekao bilo je: 'Šta ste zinuli?' Zanimljiv slučaj je iza sebe ostavio i Pjer Le Kler, čovek od poverenja sa dvora Luja Velikog: sestra prve žene njegovog oca bila je sahranjena sa dragocenim prstenom na ruci na groblju u Orleanu. Sledeće noći jedan od seljaka iz okoline, koji je čuo za prsten, otvorio je grob i pokušao da skine prsten sa ruke. Nije nikako uspevao, i odlučio je da odseče prst. Kad je pokušao da izvrši svoju nameru, žena je zaurlala od bola. Lopov je, užasnut, pobegao. Pokojnica se sama oslobodila mrtvačkog pokrova, i usred noći stigla kući. Kako su se osećali njeni kada su je videli, nije zapisano. Ostala je samo beleška da je, mada jednom već sahranjena, žena nadživela muža, i rodila mu u međuvremenu još jednog sina. KAKO SPREČITI Kako izbeći mogućnost da čovek živ dospe u grob, to je pitanje na koje su odgovor pokušavali da nađu lekari iz najdavnijih dana. Zakoni, običaji, kazne - sve je bilo smišljeno da spreči takvu mogućnost. Još nas Herodot uči da su Persijanci sahranjivali mrtve tek kada su se oko leša sakupljale ptice grabljivice, privučene smradom raspadanja. Neprijatan, ali siguran metod. Ovakav način provere sačuvao se do današnjih dana u nekim indijskim provincijama. Bez obzira što veruju u zagrobni život i reinkarnaciju, Indijci se ne opraštaju lako ni od ovozemaljskog života. Ovakve scene mogu se i dan danas videti u Indiji, gde leševi bivaju izloženi sve dok se price ne sakupe na gozbu. Pišući o antičkim iskopima u vezi sa sahranjivanjem, jedan od autora podseća današnje lekare da bi s vremena na vreme trebalo da ih pročitaju i podsete se starih običaja, i navodi primer Sirakuze. Tirani su konstruisali specijalne grobove na obali mora, neobično velike. Bili su pokriveni desetak centimetara debelom stenom, ali su imali otvore za ventilaciju. Sa pokojnikom je, bez obzira da li je bilo reči o nekom plemenitom podaniku, ili robu, bila ostavljena određena količina hrane i vode. Ukoliko bi se pokojnik vratio u život, imao je mogućnost da preživi, i da dozove stražare koji su, u određenim intervalima, obilazili groblje. Građani Sparte nisu sahranjivali definitivno svoje mrtve pre isteka jedanaestog dana žalosti. Još su Demokrit i Diogen, koji su bili svedoci oživljavanja, pisali o tome da niko ne bi smeo da bude sahranjen pre isteka od 24 časa posle konstatovanja smrti. Rimljani su konzervirali mrtve sedam dana i pravili su čitav niz proba pre nego što bi se definitivno uverili da je zaista smrt u pitanju. Da bi probudili uspavanog mrtvaca, Kinezi su imali običaj da u više navrata zaustavljaju pogrebnu povorku, otvaraju sanduk i svaki put dobro prodrmaju pokojnika, ne bi li pokazao neke znake života. Hrišćanska ceremonija sahrane nasledila je neke od običaja iz rimske tradicije: prizivanje tri puta glasno imena pokojnika, izlaganje pokojnika sa otvorenim licem, plač nad kovčegom (da bi se probudio mrtvac), period od nekoliko dana pre sahrane. Vatikanski protokol i dan danas zahteva da se Papa, na odru, tri puta pozove po imenu pre početka ceremonije sahrane. Narikače su poznate i u našem narodu. Poreklo običaja je jasno. Identičan način ponašanja beležimo i u Bretanji u današnje vreme. U Rusiji profesionalne narikače su ukinute posle oktobarske revolucije. U delu Švajcarske postoje još od 1545. godine, 'inspektori mrtvih'. Mogli bismo da nabrojimo čitav niz običaja koji imaju samo jednu svrhu: da spreče sahranjivanje živih. Bez obzira na sva vekovima stečena iskustva, ista greška se ponavlja i u današnje vreme, i to možda u zabrinjavajućim razmerama. |
| | | | Sarra
Poruka : 9173
Učlanjen : 09.04.2011
| | Naslov: Videli podzemno svetlo na Dinari?! Čet 21 Feb - 17:58 | |
| Iz udubljenja u dalmatinskom kršu izvirala je svetlost iako u rupi nije bilo ničeg sem snega.  ZAGREB - Hrvatski planinari Jozo Vitić i Ivan Zebić bili su među planinarima koji su se prošlog vikenda peli uz Dinaru. Na usponu ka planinarskom skloništu na nadmorskoj visini od 1.369 metara zatekli su neobičan prizor. Pred njima se nalazilo udubljenje prečnika oko pet i dubine do tri metra. Iako se iskusni planinari na ovako nešto ne bi ni osvrnuli, jer su takva udubljenja normalan prizor u dalmatinskom kršu, ovo je ipak bilo posebno zbog izuzetno jake svetlosti koja je dopirala iznutra, piše Krometeo (Crometeo). Uvereni da se tu neko ulogorovao, te da je izvor svetlosti neka lampa ili upaljena vatra prišli su udubljenju, ali imali su šta i da vide - u rupi nije bilo ničeg sem snega. "Ne umemo da objasnimo to što smo videli. Najlogičnije je da je rupa na neki način duže zadržala dnevnu svetlost. Snimio sam ovaj fenomen foto-aparatom, ali on ipak nije dovoljno dobro 'uhvatio' stvarno stanje o kom još pričamo", ispričao je planinar Ivan Zebić.  Always be positive  |
| | | | Enigma
MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sre 27 Feb - 0:47 | |
| Tajna dvorca Glamis Na sjevero-istoku Škotske u Strathmore dolini stoji dvorac Glamis. Dvorac koji na prvi pogled izgleda kao mjesto radnje neke predivne bajke. No priča ipak nema happy end, ni happy početak a bome niti središnji dio fabule. Danas je turistička atrakcija, no vrijeme ima svoju priču, priču koja stoljećima stvara jezu slušaocu. Za razliku od ostalih dvoraca koje opsjedaju duhovi Glamis ima jednu još sočniju priču. Stoljećima to velebno zdanje uspijeva u svojim zidinama sačuvati neku strašnu tajnu, tajnu koja ni dan danas nije izašla na vidjelo. O čemu je riječ? Navodno to znaju samo određeni članovi obitelji Glamis, ali postoje različite priče i pričice. Zna se da ta tajna nema veze sa tvrdoglavom mrljom krvi u jednoj od soba tog dvorca koja se nikako ne da saprati. To je krv kralja Malcolma 2. koji je umro od mača pobunjenika 1084. godine. Tajna nema veze ni sa činjenicom da je Lady Glamis spaljena kao vještica, iako njen duh hoda hodnicima Glamis dvorca kao «Grey Lady». Ne, tajna koju Glamis čuva leži u rješenju nekoliko grotesknih slagalica bizarnih događaja.  Brojeći prozore s vanjske strane dvorca i unutarnje nailazimo na prvu bizarnost – izvani ih je za 2 više – što upućuje da se negdje nalazi tajna odaja, a što se u toj prostoriji nalazi nagađa se već preko 600 godina. Nitko ni danas ne zna gdje se točno nalazi ta tajna prostorija. Sljedeći trag koji ide u korist postojanju tajne sobe je da su sluge kroz stoljeća čule neobične zvukove koji kao da dolaze iz zidova, načuli su da je kralj James 5. zatvorio «nešto» u svojoj sobi. Mnoge sluge su mislile kako se radi o deformiranom djetetu, kao rezultat neprekidnog «križanja» rođaka u familiji. Neki istraživači vjeruju kako bi to mogla biti istina, jer na jednoj slici u dvorcu nalazi se čudna slika zeleno sive figure djeteta s deformiranim torzom. Identitet te osobe nikad nije utvrđen. Godine 1486 obitelj Ogilvies došla je do obitelji Glamis tražeći od njih zaštitu od zakletih neprijatelja – obitelji Lindsay. Ogilvies-e su odveli u jednu prostoriju dvorca i tamo ih zatvorili na više od mjesec dana bez hrane i bez pića. Kad su prostoriju ponovo otvorili samo je jedan član te obitelji bio na životu, ako bi se to tako moglo nazvati. Pojeo je druge članove obitelji kroz taj period izgladnjivanja. Da li je to možda ta tajna odaja, a u njoj se nalaze stravični ostaci davnog i prisilnog kanibalizma? U 17. stoljeću jednog su crnog roba skinuli i lovili lovačkim psima za zabavu. Psi su jadnog čovjeka rastrgali dok su dvorske dame uživale gledati tu «igru». Vjerojatno je duh tog roba entitet znan kao Jack the Runner – kojeg viđaju kako trči dvorcem i vrišti. Otprilike u isto vrijeme, mlada sluškinja iz lokalnog mjesta koja je bila u vezi s jednim od obitelji Earl je naišla na tajnu odaju. Što god da je tamo zatekla moralo je biti toliko strašno, jer je mlada sluškinja pobjegla vrišteći iz dvorca. No dva radnika iz konjušarnice dvorca su je uhvatila. Jedan joj je iščupao jezik željeznim kliještama. To je bila uobičajen postupak ušutkavanja u to doba, a mnoge sluge iz tog dvorca su bile žrtve tog krvoločnog ušutkavanja. Obično bi žrtva iskrvarila, no mlada sluškinja je svejedno potrčala iz dvorca bez jezika. No uhvaćena je i dokrajčena. Tijelo raskomadano i ostavljeno zvijerima u šumi. Ovo otprilike daje sliku koliko je bilo esencijalno da se tajna Glamis dvorca sačuva, no duh žene bez jezika i danas opsjeda Glamis, možda želi otkriti dugo skrivanu tajnu. 1904. godine trinaesti Earl od Strathmore-a - Claude Bowes-Lyon, rekao je svom prijatelju: «Kad bi samo znao prirodu ove strašne tajne, kleknuo bi na koljena zahvaljujući Bogu što nema veze s tobom.» Kada je kćer Earla četnaestog upitala oca o toj tajni on joj je odgovorio: «Ne mogu ti reći, jer nijedna žena ne smije znati tajnu Glamis dvorca.» Navodno danas samo određeni muški potomci te obitelji znaju za tu tajnu, a za nju tradicionalno saznaju na dan svoje punoljetnosti.  Do danas nijedan član nije ni potvrdio ni demantirao postojanje stravične tajne Glamis dvorca. Pitanje ostaje – o kojoj se groznoj tajni radi? Ukoliko je ta tajna dijete s deformiranim tijelom zar bi se poduzimale tako oštre mjere da to nikad ne dođe u javnost, zar su ljudi morali umirat kako bi istina o postojanju još jednog člana obitelji, doduše koji nije ličio na čovjeka, ostala unutar zidina dvorca? Kakva je to tajna koja stoljećima uspijeva ostati tajnom, a ipak zgražati sve one koji su upućeni u samu priču, tajna koja odolijeva vremenu? Ljudsko tijelo ne može živjeti iznad kojih 100tinjak godina. Rijetki su slučajevi da čovjek doživi 130ti rođendan, prema tome daje na zaključak kao se tu možda i ne radi o djetetu, jer kroz dugi niz godina ono bi umrlo. Postoji jedna priča, više legenda o jednom okrutnom članu te obitelji koji je izgubio dušu igrajući karte sa samim Vragom. Ide nekako ovako: Jedne nedjelje Earl Beardie nakon poprilične količine konzumiranog alkohola, da skratimo stvar – bio je pijan k'o letva, vikao je tražeći partnera za igru kartama, nitko nije htio igrati te je izjavio u bijesu kako bi igrao i sa samim Vragom. Netom se začulo kucanje na vratima, i visoka spodoba u tamnoj odjeći ušla je u dvorac pitajući da li Earl Beardie još uvijek želi partnera za igru. Earl je naravno pristao i zatvorili su se u jednu sobu u dvorcu, te započeli igru. Dvorcem su odjekivala vikanja i psovke iz sobe, i jedan od sluga je iz znatiželje provirio kroz ključanicu. Tad ga je jarka zraka svijetla pogodila, i vječno oslijepila na to jedno oko. Earl je bijesno izašao iz sobe kako bi ukorio slugu zbog špijuniranja, no kad se vratio natrag u sobu, osoba za koju se smatralo da je Vrag je nestala, zajedno sa Earlovom dušom koju je izgubio u jednoj od partija. Za sobu u kojoj se sve to odvijalo se smatra da je ta tajna odaja. Ovakvu priču sigurno ne bi uzeli uopće u mogućnost objašnjenja, pošto nam razum nalaže da se tako nešto ne može dogoditi, uostalom ako je to cijela strka oko tajne odaje, čemu cijela tajnost ako je Vrag, pretpostavljajući da takav postoji i da je bio u njoj, otišao prije nekoliko stoljeća? Koliko će stoljeća još proći prije nego li izađe na vidjelo to što je ljude zgražalo toliko godina. Na kraju krajeva možda se radi o nekakvoj sitnici, koja bi prije par stoljeća možda više značila, a danas ostaje samo kao tradicija čuvanja strašne tajne Glamis dvorca. |
| | | | katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sub 3 Avg - 23:52 | |
| LEGENDA O CRNOM OTOKU  U turopoljskim šumama bilo je nekoć kao mravlja, ogromnih životinja. Nalikovale su na volove, samo su bile još jedanput tako velike. Dlaka im je bila crna, a rogovi dugi dva rifa. Životinje su se zvale turovi, po čemu danas Turopolje nosi svoje ime. Na riječnom otoku stajao je grad, crn poput noći a u njemu živješe kralj turova. Bijaše ogroman i crn, oči mu bijehu kao baklje, a rogovi zlatni. Ime mu je bilo Urus, bog plodnosti. Jedne burne noći porastu mu rogovi do neba, dosegnu crne oblake, a vila oblakinja zapne mu o njih. On se zaljubi te je skine s oblaka i zarobi u gradu. Živio je s njom u ljubavi te uskoro čitav otok preplaviše vile crnih kosa. Naga im je tijelesa pokrivao crni veo. Kad bi nastala noć, ljudi bi gledali kako se na mjesečini u srebrenim valovima Save kupaju, dok vjetar vijori njihovim crnim velima poput oblaka. Svake godine izašao bi iz crnog boga bijeli nagi mladić. Tom su prilikom crne vile letjele svijetom tražeći mladu nevinu djevojku. Odjenule bi je u bjelinu i žrtvovale svojem bogu Urusu. Još i danas stari ljudi toga kraja pričaju da otokom lete crne vile pa ga nazivaju "Crnim otokom". Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta  |
| | | | Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Sub 14 Sep - 23:19 | |
| Incident na Dyatlovom prijelazu Devetero mladih izletnika usred ledene noći pobjegli su iz kampa bez odjeće i obuće. Što li ih je otjeralo u sigurnu smrt? Grupa mladih skijaša krenula je početkom veljače 1959. godine na planinu Kholat Syakhl na sjevernom dijelu uralskog lanca. Kholat Syakhl na jeziku Mansi naroda koji su živi, znači “planina smrti”.  zadnji trenuci života Vođa skupine, iskusni Igor Dyatlov na naizgled bezopasni izlet vodio je devetero studenata uralskog politehničkog fakulteta. Ipak, nešto manje od mjesec dana kasnije pronađena su njihova smrznuta tijela, razbacana po snježnoj padini i obližnjoj šumi. Iako je većina umrla od strašne hladnoće, pedeset godina nakon tragičnog događaja nitko ne zna što je grupu natjeralo da pobjegne iz kampa i potraži utočište u obližnjoj šumi. Većina poginulih bila je vrlo slabo odjevena, bez obuće i toliko potrebne tople odjeće. Preživio je jedan član skupine, koji ih je napustio nekoliko dana prije njihova misterioznog nestanka. Smrskana lubanja, polomljena rebra, iščupan jezikKada su 26. veljače članovi službe spašavanja pronašli kamp nestale skupine, zatekli su poderane šatore, razbacanu opremu i osobne stvari nestalih skijaša, ali ne i devetero mladih. Istražitelji su utvrdili da su šatori bili izrezani iznutra, te su pronašli tragove bosih stopala u metar dubokom snijegu. Identificirani su samo tragovi članova skupine, bez nepoznatih otisaka, pa je isključena prisutnost trećih osoba.  uništeni šator Prva tijela nađena su na rubu šume, kojih petstotinjak metara od napuštenog kampa. Georgy Krivonischenko, strar 24 godine i 21-godišnji Yury Doroshenko bili su smrznuti, odjeveni samo u donje rublje i bez obuće. Blizu tijela nađeni su ostaci vatre, a jedno stablo bilo je potrganih grana do pet metara visine, pa su istražitelji pretpostavili da su se nesretnici penjali na stablo ne bi li nešto pronašli, možda kamp, ili su izviđali situaciju. Na temperaturi od minus 30, bez odjeće i obuće, sigurno nisu dugo živjeli. Nešto bliže napuštenom kampu, pronađena su tijela vođe pute Dyatlova, Zine Kolmogorove, i Rustema Slobodina. Po položaju njihovih smrznutih tijela bilo je jasno da su pokušavali stići do kampa. Jedino je Slobodinova lubanja imala manju frakturu, dok ostali nisu bili ozlijeđeni. Svima je presudila hladnoća i ono što ih je u nju otjeralo.  igor dyatlov Istražiteljima je trebalo još dva mjeseca da pronađu tijela Nicolasa Thibeaux-Brignollela, Ludmile Dubinine, Alexandra Zolotaryova i Alexandra Kolevatova. Tijela su bila zatrpana ispod četiri metra snijega, 75 metara udaljena od ruba šume gdje su pronađena prva dva tijela. Kod ovih nesretnika pronađene su ozbiljne ozljede:Nicolasu je lubanja bila smrskana, Zolotarevu bila su polomljena rebra, a Ludmila je nađena bez jezika i s polomljenim rebrima. Uz tako grozne ozljede, nije bilo niti traga modricama ili ogrebotinama na tijelu. Ovo četvero bilo je bolje odjeveno od ostalih. Da su zadnji poginuli bilo je jasno i po tome što su nosili odjeću onih koji su umrli prije njih. Sva odjeća bila je kontaminirana visokom raznim radijacije. Jedini zaključak istražiteljskog tima je bio da je “nepoznata sila” uzrokovala njihovu smrt. Kobni prijelaz nazvan je po Dyatlovu, a nakon incidenta pristup je bio godinama zabranjen za javnost. Slučaj je bio zatvoren. Što se zapravo dogodilo te noći?
Tek devedesetih godina, ponovno se počelo “njuškati” po zatvorenim slučajevima, pa je i ovaj ponovno došao pod lupu javnog interesa. Tada su pronađena svjedočanstva drugih planinara i mještana, koji su u vrijeme nestanka Dyatlove grupe na nebu viđali blještave leteće objekte. Jedan od razumnijih zaključaka bio je da je grupa bila žrtvom lavine. Ta bi teorija objasnila zašto su istrčali iz šatora, te neke ozljede, ali nikako ne objašnjava zašto se grupa razdvojila, niti radijaciju u odjeći. Naviše se sumnja na vojne eksperimente. Jedini preživjeli, Yury Yudin kojeg je spasilo slabo zdravlje, kaže da je među stvarima koje su nađene na mjestu nesreće bilo nekih koje nisu pripadale njegovima kolegama:komad odjeće koji je nalikovao vojnoj odori, jedna skija te naočale. Također, tvrdio je Yury, vojska je istragu započela 14 dana prije nego li su tijela pronađena. Da su nesretni izletnici bili žrtvom nekog vojnog eksperimenta koji je pošao po zlu, bilo bi jasno porijeklo visoke razine radijacije. Naravno, vojska nikada nije potvrdila takve informacije, pa smrt devetero mladih ostaje misterijem.  spomenik poginulima Ulje na vatru dolijevaju neki drugi svjedoci i činjenice. Unutrašnji organi stradalih nestali su nakon obdukcije, svjedoci govore im je koža bila neobično tamna i narančasto-smeđe nijanse. Vjeruje se i da su bili oslijepljeni, budući da su pokušavali zapaliti vatru zelenim granama koje su brali sa stabala iako je oko njih bilo dovoljno suhog pruća. Preživjeli Yuri Yudin kaže, da može Bogu postaviti tek jedno pitanje, pitao bi ga što se te noći dogodilo njegovim prijateljima. idesh.net |
| | | | Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Uto 11 Feb - 0:15 | |
| NAJVEĆE MISTERIJE PLANETE ZEMLJE: 11 svetskih čuda za koje naučnici nemaju objašnjenje! I pored najsavremenije tehnologije mnoga svetska čudna predstavljaju pravu zagonetku za ljudski rod  Svet je pun čuda i čudesa. Za većinu od njih naučnici su ponudili razumna objašnjenja, ali za neke od njih još uvek ne možemo da nađemo pravo objašnjenje bez obzira na to koliko vremena uložili u posmatranje. 1. Kineske mozaik linije  Jedni smatraju da je ovo tajni vojni poligon dok drugi misle da se radi o poruci posetiocima iz svemira Ove čudno postavljene linije nalaze se na koordinatama 40°27'28.56″N, 93°23'34.42″E. Ne postoji mnogo informacija o ovim čudnim, ali opet lepim linijama urezanim u pustinju u provinciji Gansu Sheng u Kini. Dok neki smatraju da je ovo tajni vojni poligon drugi misle da se radi o poruci posetiocima iz svemira, međutim, pravog objašnjenja nema. 2. Kamena lutka Pronađena u julu 1889. godine u Nampi, u Ajdahu, ova malena kamena lutka ugledala je svetlo dana prilikom kopanja bunara i potom je izazvala zanimanje naučnika širom sveta. Bez ikakve sumnje napravljena od ljudske ruke, pronađena je na dubini od 100 metara čime se može izračunati da je nastala davno pre nego što se ovde prvi put pojavio čovek. 3. Kameni kalendar U egipatskom delu saharske pustinje leži najstarije poznato astronomski poslagano kamenje na svetu – Nabta. Hiljadu godina pre Stounhendža, ljudi su postavili kamenje u krug na obali jezera koje je davno presušilo. Ovo tri metara visoko kamenje dovučeno je ovde pre 6.000 godina. Iako je danas ovo područje Egipta pustinja bez padavina, ovde su nekad živeli davno izumrli bizoni. Iskopine pokazuju da je ovo područje nekad bilo veoma naseljeno. Pitanje čemu je služilo ovo kamenje još nije dobilo svoj odgovor. Dok neki smatraju da je služilo kao kalendar, drugi misle da su se ovde prinosile žrtve bogovima. 4. Drevni svemirski brod Ne radi se o letelici nego o crtežu u pećini koji datira 5.000 godina prije Hrista, a nalazi se u Japanu. 5. Snaga piramida  U njihove zidove ugrađen je mineral mica, a najbliži kamenolom u kojem se nalazi ovaj mineral je u Brazilu Ove piramide nalaze se u Teotijuacanu u Meksiku. U njihove zidove ugrađen je mineral poznat pod nazivom mica. Ono što je začuđujuće je činjenica da je najbliži kamenolom u kojem se nalazi ovaj mineral - u Brazilu, hiljadama kilometara od piramida. Pitanje koje se postavlja je zašto su drevni graditelji prošli toliki put da bi ugradili ovaj mineral u zidove piramida. Jesu li pomoću tog minerala upijali neku davno zaboravljenu energiju kako bi očuvali svoj grad? 6. Fosilizovani div Ovaj fosilizovan div pronađen je u Irskoj 1895. godine. Visine je 3,6 metara. Otkriven je prilikom miniranja obližnje planine. Uz njegovu veličinu začuđujuća je još i činjenica što na svakom stopalu i ruci ima po šest prstiju. 7. Potopljene piramide Uz kubansku obalu nalaze se, na nekoliko mesta, potopljene piramide. Pronašli su ih američki arheolozi i odmah razglasili da su pronašli Atlantidu. Ne postoje nikakvi pisani podaci o kom gradu bi moglo da se radi, pa ostaju samo nagađanja... 8. Divovi iz Nevade Postoji legenda o 4 metara visokim crvenokosim ljudima koji su živeli u Nevadi. Legendu o tim ljudima prenose indijanska plemena. Kasnija iskopavanja na području Nevade rezultirala su iskopavanjem velike ljudske čeljusti i dva kostura. Jedan visine 2,8 metra, drugi 3,5 metara. 9. Most psećih smrti  Lokalni vlasnici pasa izbegavaju ovo mesto jer psi u njegovoj blizini postaju čudni Ovo je most s kog psi počinjavaju samoubistvo. Nalazi se u Škotskoj, sagrađen je 1859. godine i postao je poznat po tome što je mnogo pasa skočilo s njega bez ikakvog razloga. Lokalni vlasnici pasa izbegavaju ovo mesto zato jer psi u njegovoj blizini postaju čudni i cvile, a oni koji pobegnu s povodca skaču s njega u 50 metara duboku provaliju. 10. Aluminijumski teg Možda se čini kao da postoji objašnjenje za aluminijumski teg, ali činjenica da je izrađen od čistog aluminijuma i star oko 500 godina, govori da je nešto čudno u vezi sa njim. Naime, aluminijum nikad u prirodi ne dolazi kao čist metal nego u mešavini s drugim metalima. A kad uzmemo u obzir da je aluminijum otkriven tek 1808. godine, a njegova proizvodnja počela tek 1885. godine - ovaj teg postaje sve čudniji. 11. Loladof tanjir Ovaj tanjir je 12.000 godina star kamen pronađen u Nepalu. Izgleda da nije Egipat jedini koji je bio posećen od strane malih zelenih. Na tanjiru je prikazan leteći brod u obliku diska, ali i figura koja podseća na čovekolikog došljaka iz svemira. Autor: Dnevno.rs |
| | | | Abu Dabi
MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
| | Naslov: Nevjerojatno - Snimka pokazuje pravo čudo u Srbiji! Ned 18 Maj - 10:10 | |
| Nevjerojatno - Snimka pokazuje pravo čudo u Srbiji!Vjerojatno jedini srbijanski grad koji nije zahvaćen obilnim padalinama je Kragujevac što se jasno vidi i iz priloženih satelitskih snimki.  'Obilazi kao kiša oko Kragujevca' Srbi su dobro upoznati s narodnom poslovicom u kojoj se kaže da netko ili nešto 'obilazi kao kiša oko Kragujevca'. Ta narodna poslovica sada je dobila potvrdu i u praksi. Naime, na snimkama Republičkog hidrometeorološkog zavoda jasno se vidi kako oblaci zahvaćaju gotova sva mjesta oko Kragujevca, ali ne i sam Kragujevac, piše Blic. (Danas.hr) |
| | | | Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| | Naslov: Horor dečak (3) Ned 25 Maj - 21:39 | |
| Prepoznao ubicu koji mu je rascopao lobanju u prošlom životu!Znali su da crveni beleg na njegovoj glavi nešto znači, ali nisu imali pojma što ih čeka...  Trogodišnji dečak iz Izraela jedan je od aktera knjige nemačkog terapeuta reinkarnacije Trutza Harda. Dečak je pripadnik etničke skupine Druza, čija vera i kultura prihvata reinkarnaciju kao činjenicu. I pored toga njegova priča je sve iznenadila. Dečak je rođen s velikim crvenim belegom na glavi, a njegov narod veruje kako su takvi znakovi na telu posledica prethodnih života, odnosno smrti. Kad je dečak naučio govoriti rekao je svojoj obitelji da je u prošlom životu bio ubijen udarcem sekire u glavu. Sećao se iz kojeg je sela, pa su ga odveli tamo ne bi li se još nečega prisetio. Rekao im je i kako je on zapravo reinkarnacija čoveka koji je nestao četiri godine ranije, a sećao se i imena svog ubice. Kad su ubicu suočili, on je potpuno probledio, ali nije priznao ubistvo. Dečak je tada rekao kako ih može odvesti i na mjesto na kojem je zakopano telo muškarca za kojeg su verovali da je nestao. Točno na mestu na koje ih je odveo pronašli su kostur muškarca čija je lobanja bila rasečena tačno na mestu na kojem dečak ima beleg. Kraj tela su pronašli i sekiru. Suočen sa ovim dokazima, ubica je priznao zločin. (Dnevno.hr) |
| | | | katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Uto 10 Jun - 12:31 | |
| Stounhendž  Egipat ima piramide u Gizi i Sfingu, Grčka Partenon, Italija Koloseum... Za razliku od ovih građevina kojima je funkcija poznata, Britanija ima antički spomenik za koji se ne zna ni čemu služi ni kako je napravljen, ali fascinira turiste decenijama unazad. Reč je o Stounhendžu (Stonehenge), kamenim stubovima poređanih i složenih u pravilnom krugu, britanskoj ikoni koja simbolizuje moć, mističnost i istrajnost. Čemu je služio ovaj monolitni spomenik na 13 km od Solsberija u Engleskom okrugu Viltšir, niko ne zna. Postoje razna nagađanja od toga da je bio hram nekom antičkom bogu, preko toga da je bio opservatorija za praćenje vremena i pravljenje kalendara, do toga da je bio mesto za žrtvovanje velikim božanstvima. Sve ove teorije su nekako na klimavim nogama ako se uzme u obzir da je njegova izgradnja trajala od 3000.godpne pa do oko 1600. god.pne. Svaki bog bi se ozbiljno naljutio da je čekao 1400 godina za svoj hram, bez obzira koliko veličanstven on bio; iz istog razloga, dužine izgradnje, neverovatno je da je služio kao opservatorija, naročito posle utvrđivanja da se kameni stubovi ne poklapaju sa većinom poznatih nebeskih tela; pada u vodu i teorija o žrtvovanju jer u centru strukture ne postoji ni jedan kameni blok koji bi odgovarao žrtveniku, a malo je verovatno da ga je neko od turista strpao u džep i poneo kući kao suvenir. Ipak, naučnike manje interesuje sama svrha ovog zaboravljenog svetskog čuda, koliko način njegove izgradnje. Današnji Stounhendž je samo ruševina nekadašnje građevine, za šta su krivi stanovnici okolnih naselja koji su koristili kamene delove za kuće i popločavanje puteva, i turisti koji su do skora mogli nesmetano da se šetaju po Stounhendžu i prikupljaju suvenire bez plaćanja. U vreme dok je bio celovit, na osnovu rekonstrukcije arheologa to je bila velelepna struktura kamenih blokova, poređanih u dva prstena (spoljni prsten čini savršeni krug) i naslaganih jedan na drugi, težine od 4 do 50 tona. Unutrašnji prsten je rađen od tzv ''plavog kamena'' iz kamenoloma u Velsu, udaljenom 300 km. Izuzetan poduhvat za arhitekte i radnike onog doba, ako se uzme u obzir da treba preći dve velike reke između. Spoljašnji prsten je bio lakši zadatak, jer su kamenje morali da dopremaju iz kamenoloma koji je daleko ''samo'' 30 km. Grupa entuzijaista je 1985. god probala da jedan sličan kamen iz kamenoloma donese do Stounhendža. Trebalo je 600 ljudi da bi se kamen preneo preko nekih nepristupačnih delova puta.  Ko je podigao Stounhendž? Na ovo pitanje niko nema siguran odgovor, uvek nedostaje jedna mala sitnica da bi bio kompletan. Prema legendi, kamenje su iz Afrike doneli divovi a čarobnjak Merlin ih je poređao svojom magijom (ovde nemamo šta prigovoriti, sve je provereno), drugi tvrde da su kamenje postavili druidi u vreme Rimljana, da bi vršili svoje obrede (druidi su se pojavili oko 5 vekova kasnije od završetka Stounhendža). Najprihvatljivija teorija je ona koju je izneo profesor Majk Parker Pirson sa Univerziteta Šefild: ''Kada je sagrađen Stounhendž, radilo se na objedinjavanju celog ostrva. Ono je već negovalo jedinstvenu kulturu – kuće su građene u istom stilu, kao i grnčarija i drugi oblici od severne do južne obale. To je bio sasvim novi pokret, jer je prethodne vekove obeležio snažan regionalizam. Spomenik je tako dobio ulogu simbola nove saradnje između svih krajeva ostrva''. Veličanstven spomenik ujedinjenju jednog naroda, vekovima odvojenog od ostatka sveta i formiranju jedinstvene kulture u Velikoj Britaniji. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | | katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Uto 10 Jun - 12:38 | |
| Tunguska eksplozija  30. juna 1908. godine, nešto pre 8 časova ujutru, seizmološki aparati u celom svetu su zabeležili izuzetno jak potres. Zbog jačine potresa mogli su samo da pretpostave o kakvom je rušilačkom zemljotresu reč. Međutim uskoro je bojazan od jačine zemoljtresa u epicentru zamenilo zaprepašćenje, kada su pročitali da uzrok potresa širom sveta nije bio zemljotres, već snažna eksplozija iznad nenastanjenog područja u centralnom Sibiru. Danas je taj događaj poznat kao Velika Sibirska eksplozija, Tunguska eksplozija ili Tunguski događaj (Tunguska Event). Šta se tačno dogodilo, ne zna se ni sada nakon 214 godina od tada. Priče očevidaca (koji žive i preko 50 km daleko od mesta događaja) govore o usijanoj velikoj lopti koja je doletela sa neba i ostavljala za sobom dug rep sivog dima. Ta lopta je eksplodirala takvom jačinom da se u nju nije moglo gledati, kao da se upalilo drugo sunce. A zatim se čula cela serija detonacija, kao artiljerijska vatra. Udarni talas koji je došao nakon eksplozije, lomio je grane na drveću, obarao ljude na tlo i čupao ograde, čak 50 km od centra eksplozije. Nisu mogli ni da zamisle šta se dešavalo na samom mestu, dok radoznalost nije pobedila i ljudi otišli da vide o čemu je reč.  Našli su neverovatan prizor, na 30 km od centra eksplozije, drveća su bila oborena, delimično spaljena ili savijena, pronađeni su lovci koji su umrli od udarnog talasa. To su bile posledice najjačeg udara iz svemira na našu planetu zabeleženog u novije doba. Ne zna se šta je to doletelo iz svemira, da li je asteroid ili kometa, ni koja je njegova veličina bila. Postoje procene veličine nebeskog tela od 60 do 1200 metara, a jačina eksplozije je procenjena na 10-20 megatona što je hiljadu puta jače od one u Hirošimi. Prva ekspedicija koja se uputila u to područje, 19 godina kasnije, sa ruskim mineralogom Leonidom Kulikom na čelu, nije međutim našla krater koji je specifičan za detonaciju ove jačine. Nigde, na području od 50 kvadratnih kilometara nisu našli ništa sem oborenog drveća, nikakve rupe, spaljenog mesta na zemlji... Šta više, u samom centru kruga kojeg su činila oborena stabla našli su nešto zapanjujuće. Nekoliko stabla su stajala uspravno kao da se ništa nije dogodilo. Tada su krenule raznorazne manipulacije, svojstvene ljudskom rodu – početak kraja sveta, napad vanzemaljaca, rušenje svemirskog broda, antimaterija je udarila u zemlju, mala crna rupa je prošla kroz zemlju... Naravno, sve te teorije su brzo odbačene, jer za njih nije bilo nikakvih dokaza. Svetu nije došao kraj; nisu pronađeni ostaci svemirskog broda; vanzemaljci su izgleda samo čistili oružje koje je slučajno opalilo (dešava se i iskusnim vojnicima); antimaterija još ne postoji kako kažu naši naučnici a crna rupa...to bi bio jedinstven primer da je crna rupa usisana od nečega a ne usisala nešto, posebno što na suprotnoj strani planete nije zabeležen njen izlazak. Ni dan danas, uz svu pomoć tehnologije i nauke, nije pronadjen odgovarajući odgovor koji sveobuhvatno objašnjava Tungusku eksploziju, tako da ostaje jedna velika tajna čije objašnjenje tek treba da izađe na videlo. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | | katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Uto 10 Jun - 12:39 | |
| Crteži iz Naske  Južna Amerika je kontinent bogat ugašenim vulkanima, koji su za vreme svojih nekadašnjih aktivnosti obilno zatrpavali okolinu materijalom iz svoje unutrašnjosti. Ništa čudno, naravno. Južnoameričke kamene pustinje, ‘’pampe’’, su pune tog crnog vulkanskog kamenja. Ali, čudno je kad na jednom mestu, površine od oko 500 kvadratnih kilometara, šetajući se kao turista recimo, nađete 15cm široku traku bele površine koja se prostire u nedogled. Ili na belu podlogu široku čak 300 metara, kojoj se takođe ne može videti kraj. Neko je sklonio crni kamen da bi došao do bele podloge ispod njega. Ako se osvrnete okolo, nećete primetiti razlog ovoj ljudskoj delatnosti. Slegnućete ramenima i reći da naši preci nisu imali pametnijeg posla nego premeštati kamenje po okolini. Pa i u našoj skorijoj istoriji se to isto radilo i na Golom otoku, ništa čudno. Ali ako se popnete na samo 200 metara visine, ostaćete bez reči kada ponovo bacite pogled na te iste linije. Ugledaćete neverovatan sklop crteža nastalih uklanjanjem crnog kamenja sa bele kamene podloge ispod njega. Videćete fascinantne ‘’Linije iz Naska’’ (Nazca).  Narod koji je živeo na ovim prostorima, 460 km južno od Lime, glavnog grada Perua, poznat pod imenom Naske (Nazca; 2300.-1200. god.pne.) zaslužan je za stvaranje ovih misterioznih crteža. Pored 5 velikih pravolinijskih linija, moći ćete da vidite i preko 300 figura veličine od 25 pa do 275 metara, napravljenih od velikih kamenih blokova težine od 200 do 1500 tona. Među figurama dominiraju trouglovi, trapezoidi, cik-cak linije, ali najuzbudljivije su figure ljudi, životinja, riba i biljaka, njih oko 70-tak. Najpoznatije među njima su kit, pauk, gušter, majmun, zmija, 18 cvetova i po Denikenu (Erich von Däniken, nemački pisac i misteriolog) čak jedan astronaut. I sve te figure su vidljive samo i isključivo iz vazduha. Način stvaranja ovih crteža je i dan danas kamen spoticanja mnogih naučnika. Linije su se lako mogle napraviti, razvucite dovoljno dug kanap i samo sklonite kamenje ispod njega. Ali, za pravilan oblik živih bića... tu prestaju logična objašnjenja i počinju nagađanja. Stojeći na zemlji ne postoji način da se kontroliše pravljenje figura u željenom obliku. Na stranu težina nekih blokova, koje je i dan danas teško podići bez odgovarajućih kranova, mada je to uspelo Egipćanima, Majama, Inkama i Astecima prilikom pravljenja svojih građevina. Postoje mnoge teorije i čemu su služili ovi crteži. Najviše pristalica imaju religijsko objašnjenje da su time Naske htele da odobrovolje svoje bogove, pa preko objašnjenja da su crteži bili piste za sletanje vanzemaljaca, do onog koja je kombinacija prethodna dva, Naske su njima htele da odobrovolje svoje božanske posetooce iz svemira. Peruanski arheolog Džoni Islas (Johny Islas) i njegov nemački kolega Markus Rajndel (Marcus Reindel) su već par godina na terenu i jedino što su do sada uspeli je da pronađu još tajantvenih crteža, ali ne i razlog njihovog postojanja. Pojedini novootkriveni crteži se vide u samo određenom delu dana, u zavisnosti od pada sunčevih zraka na njih. Bilo kako bilo, crteži iz Naske, ostaće još jedno izvesno vreme misterija i dobra turistička atrakcija koju svakako vredi videti ako vas put nanese u te krajeve. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | | katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | Naslov: Re: Carstvo misterija Uto 10 Jun - 12:43 | |
| Sveti Gral  ’’Kažeš da žudiš za Gralom. Ti ludi čoveče, žalostan sam da to čujem. Jer nijedan čovek ne može nikada dobiti Grala ukoliko nije poznat na nebu i po imenu pozvan od Grala. Ovo ti moram reći o Gralu, jer ja znam da je tako, i ja sam to video...’’ – deo govora pustinjaka Treverezenta, vitezu okruglog stola Sir Persivalu. Sveti Gral, fenomen u zapadnjačkoj kulturi za kojim se traga još od krstaških ratova, tema je mnogih legendi, priča i fantazija. To je čaša koju je Isus Hrist koristio na tajnoj večeri sa svojim apostolima, to je čaša u kojoj je uhvaćena Isusova krv kada je proboden na krstu, to je tajanstveno blago koje su vitezi Templari doneli iz Palestine, to je... To je relikvija, tajanstveni sveti predmet o kome ne znamo ništa sa sigurnošću, već možemo samo da nagađamo o čemu se tačno radi. Prvi put se pojavljuje u legendi o kralju Arturu početkom 12. veka u delu Kretjena de Troa,’’Persival, priča o Gralu’’ (Chretien de Troyes; Perceval, le Conte du Graal) kao jedan od zadataka koje je Artur dao svojim vitezovima okruglog stola. Etimološko značenje reči Gral, ili Graal, ne postoji jer takva se reč ne pojavljuje ni u jednom evropskom jeziku kao reč sama po sebi. Oblik pisanja samog pojma, Sain Graal, doveo je u nedoumicu mnoge stručnjake koji su se time bavili, pa su krenuli u kombinatoriku kako bi pronašli koren reči. Tako su drugu verziju naziva San Graal, spojili u jednu, Sangraal, razdvojili je ponovo i dobili Sang Raal (u srednjovekovnoj Španiji bi to nedvosmisleno značilo Kraljeva krv). Ova kovanica predstavlja osobu kraljevskog porekla, i mnogi su našli da odgovara opisu jer po njima Isus i jeste bio potomak Davida, izraelskog kralja. Ako je to tačno, tada bi se pojam Gral odnosio na njegove potomke, što objašnjava zašto crkva nije prihvatila širenje legende o Gralu. Isus nije bio oženjen i nije imao potomke. Ali, ako već nije prihvatila, zašto se nije suprotstavila ovom verovanju? Crkva uvek odlučno demantuje ono što joj ne odgovara, tako da ovo malo zbunjuje.  Poslednja večera Isusa i njegovih apostola Istoričari koji su se bavili Gralom podelili su se u tri struje. Prvi su govorili da je Gral pehar koji je koristio Isus na tajnoj večeri i u kojem je sakupljena njegova krv. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus je u Britaniju doneo Josip iz Artimaeje (Joseph of Arimathea) čovek koji je svoj već pripremljen grob ustupio Isusu nakon njegovog razapinjanja i koji je zaslužan za širenje Hrišćanstva u Britaniji. Drugi su govorili da je legenda o Gralu samo skup keltskih legendi koje su iskorišćene od strane hrišćana u svrhu širenja religije. Kelti su lakše prihvatali svoje nasleđe od tuđeg. Treći su govorili da je priče o Gralu skrivaju tajno okultno nasleđe koje se prenosi vekovima zaslugom tajnog društva iz tog vremena. Iskreno, prva verzija je najprihvatljivija običnom čoveku, ali i ona, kao i ostale dve, ima više dokaza da se opovrgne nego potvrdi. Najintrigantnije u celoj toj priči je da legenda o Gralu nigde ne spominje Crkvu, kao najvećeg ''zaštitnika'' religije. Na stranu to što Crkva o Gralu nema zvaničan stav. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koja nije pod zaštitom Crkve nego grupe nezavisnih čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josipovom pravu, dakle direktno od Isusa. To se slaže sa pojavom jeretičkih pokreta širom zapadnog hrišćanstva između 11. i 13. veka.  Vitez Templar Sada je vreme da se u celu priču upletu Templari, viteški red koji je bio poznat po poprilično neuobičajenom tumačenju religije, i izuzetno jakom finanasijskom i političkom uticaju u to vreme. Kao mnogi viteški redovi tog doba, a i verske sekte, Templari su imali svoje verske ceremonije o kojima se malo zna. Crkva ih je udruženim snagama katoličkih vladara rasformirala nakon dugih krvavih borbi, ali ih nije zatrla. Postoji priča da je malobrojna grupa vitezova pobegla sa svojim blagom koje su čuvali u Škotsku. Malo je verovatno da bi 5-6 ljudi odnelo svo blago Templara, pa se postavlja pitanje, da li je Gral bio ono što je ovaj viteški red čuvao po cenu svoje smrti? Tu je zatim i priča o Katarima, u Francuskoj, jeretičkom pokretu koji se širio u 11. veku. I tu se provlači priča o bogatstvu jeretika koji su ovi izneli prilikom begstva iz svog poslednjeg uporišta u Monseguru. Sve u svemu, Gral nikad nije bio dostupan pogledu širokih masa, a trag mu se gubi oko 14. veka. Od tada, to je samo priča koja budi maštu avanturista, istoričara i naučnika (ne i Crkve), da pronađu tu relikviju koja može dati večni život onom koji ga koristi. Potraga za Svetim Gralom se nastavlja, a da li će biti pronađen, i kada, to samo Bog zna. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | | neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| | Naslov: Tajanstvena šifrirana poruka Čet 17 Jul - 18:57 | |
| |
| | | | Sponsored content
| | Naslov: Re: Carstvo misterija | |
| |
| | | | |
Similar topics | |
|
| Strana 3 od 8 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 | |
| | Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| | Ko je trenutno na forumu | Imamo 724 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 724 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
| Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
| Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|
