GARDAJA
DRAGULJ U SRCU PUSTINJE
Dolina Mzaba, koju naseljavaju alžirski Berberi, jedan je od retkih bisera severne Afrike koji savremeno društvo nije ni dotaklo
U nepreglednoj saharskoj pustinji Alžira, nalazi se redak dragulj – velika oaza Mzaba. Kada krenete iz glavnog grada ove države, Alžira, spremite se na 600 kilometara putovanja ka jugu po asfaltu koji se danju, zbog visokih temperatura, topi i lepi za točkove. U ovoj dolini, koja je ponos Alžiraca i nestvarni raj za turiste, nalazi se sedam gradova i administrativnih oblasti, takozvanih vilaja: Gardaja, Beni Isgen, Melika, El Atef, Barivan, Gerara i Bu Nura. Stanovnici se nazivaju Mozabiti, a pripadaju alžirskim Berberima.
Mapa lokacije Gardaje
Mozabiti su u celom Alžiru poznati kao konzervativni i veoma religiozan narod. Oni smatraju da je privatnost svake individue od suštinske važnosti za očuvanje identiteta naroda. Ulazna vrata njihovih kuća, na primer, nikada ne gledaju na vrata prvog komšije. Takođe, postoje dva ulaza – jedan za članove porodice, a drugi za goste.
Svetionik u gradu Mzab
"Jednooke" žene
Uopšte ne dopuštaju fotografisanje žena, a ukoliko je reč o muškarcima ili deci, prvo morate da ih zamolite za dozvolu. Mozabitske žene se retko mogu videti u gradu. Njima pripada briga o domaćinstvu. Udate žene su u obavezi da nose belu odeću koja ih potpuno prekriva, tako da im možete videti samo jedno oko. Zbog toga su ih turisti prozvali jednooke.
Muškarci nose tradicionalnu odeću – široke pantalone, prsluke ili ogrtače i bele kape.
Mozabitske žene se retko mogu videti
Gardaju nazivaju još i vrata pustinje. Za obilazak grada, koji se uvače zaključava, potreban vodič. Mi smo se u Gardaji zatekli tokom vikenda, koji u Alžiru počinje od četvrtka posle podne. Petak se provodi u molitvama u okviru porodice. Gradska pijaca vrvi od ljudi, ali kako se podne primiče grad se prazni, da bi najzad ulice potpuno opustele.
Gradovima Mozabita upravlja religijska administracija koja donosi sve važne odluke. Ukoliko prekrši zakon, pripadnik ovog naroda može biti proteran iz grada, kao što se nekad radilo u staroj Grčkoj.
Dolina Mzab ima bogato tradicionalno zanatstvo. Među najbitnijima su obrada bakra i palminog drveta i izrada grnčarije, ali Mozabiti su naročito ponosni na tkanje tepiha. Ova umetnička tradicija postala je jadan od najboljih načina izražavanja žena u Mzabu. Po šarama na tepisima se prepoznaje da dolaze iz ovih krajeva. Čitavi delovi kuće su posvećeni tkanju: udubljenja u zidu su predviđena za pribor, a važna je i svetlost, pa je dobro da taje deo ne bude pregrađen.
Šeik nije odoleo
U ovoj dolini ima dovoljno značajnih mesta i istorijskih spomenika čija su lepota, veličina i originalnost zaslužili da se nađu pod zaštitom UNESCO-a 1982. godine. Pripadnici jedne od muslimanskih sekti, Ibaditi, izabrali su ovo žarko područje nazvano još i "pustinja u pustinji", nastanivši se na njemu uprkos nepovoljnom terenu. Tle, osim peskom ispresecanih oštrih stena, na pojedinim mestima izgleda kao da je pocrnelo u požaru.
Gardaja je osnovana 1048. godine na desnoj obali ueda Mzaba i ubrzo postala stecište trgovaca. Uedovi ili isušene reke su na ovim terenima česti, budući da su kiše retke i da je voda stvarala svoja rečna korita, koja bi posle dugog žarkog perioda presušivala. Mozabiti su odlični trgovci. Izbor robe koja stigne dovde je bogat jer centralni položaj ove oblasti doprinosi ukrštanju puteva i odličnom protoku raznih proizvoda. Za Gardaju smo i čuli zahvaljujući trgovcu Mozabitu, koji nas je u glavnom gradu Alžiru snabdevao svojom robom.
Gardaja, panorama grada
O nastanku grada su se ispredale mnoge legende. Po jednoj, mladu devojku Daju su proterali zbog trudnoće. Živela je u pećini. Šeik Sidi Bu Gdema je prolazeći video dim iznad pećine i zastao. Zaveden lepotom mlade devojke, zatražio je njenu ruku. Tako su njih dvoje osnovali Gardaju (gar-Daju, Dajinu pećinu). Turisti mogu videti ovu pećinu, koja je poput rupe preprečene rešetkom.
Sedam vilaja
Sve vilaje su sagrađene u istom duhu i organizovane istom ekonomijom. Ugled koji uživa ova oblast u velikoj meri potiče od arhitekture, koja je inspirisala i velika imena poput Korbizjea, a odlikuju je jedinstvena boja (plava i žuta u raznim nijansama) i oblici (podsećaju na dečje crteže).
Gardaja, grad opasan zidom
Svaki grad je na uzvišenju najpre imao kulu sa osmatračnicom i džamiju sa minaretom. U samom središtu grada se nalazi pijačni trg. Gradovi su omeđeni zidinama, koje su nekada skrivale, ali i štitile. Ovi utvrđeni gradovi nazivaju se ksuri.
Jedinstvena arhitektura
Mozabiti su još u davna vremena odlično poznavali metode termičke izolacije: gradili su kuće od precizno određenih slojeva blata i trske, sa obaveznim prostorijama u podrumu gde se hladan vazduh zadržavao i u najvrelijim danima. Mogućnost razvijanja turizma naobičnom arhitekturom podstakla je bogate preduzetnike da sagrade novi grad imitirajući stare oblike i boje, ali beton koji negde proviri, kao i ujednačenost šara, razotkriva moderan stil.
Kada leti temperatura pređe 40 stepeni Celzijusovih, ljudi se iz grada povlače u senku palminih rasada. U onom koji se nalazi na dva kilometra od Gardaje ima oko 60.000 palmi. Reč je o pravom mestu za odmor, budući da ima veliki broj vikendica u koje dolaze porodice u toplim sezonama u potrazi za hladom i svežinom.
Čaj uz grickanje urmi
Bunar u palminjaku
Drevni stanovnici ove oaze su pokazali zavidno znanje i snalažljivost. Naime, bili su svesni da malo vode koja padne treba nekako i zadržati. Sagradili su branu, ali i sistem bunara koji su crpli vodu.
Inače, sve kuće su povezane kanalima i podvodnim galerijama. Hidraulični objekti, zahvatne brane, podvodne galerije i bunari čine genijalan sistem podele vode koji je na svetskom glasu i koji je ovim oazama u pustinji omogućio preživljavanje.
Gardaja je inspirisala i mnoge istraživače, naučnike, slikare i pisce, među kojima i Simon de Bovoar.
Rasad palmi za odmor i uživanje
Jedna od najlepših stvari koje možete uraditi u dolini Mzaba je kampovanje u tradicionalnim kućama zvanim akham, koje su oko pet kilometara udaljene od centra Gardaje. Sobe su prostrane, lepo i tradicionalno ukrašene, uvek imaju toplu vodu u kupatilu, a jedna noć košta oko 16 evra, u šta je uračunat i bogato pripremljen doručak.
Na meniju su zastupljeni salata, pirinač, piletina i ovčetina. Mozabiti jedu dosta hleba, a hrana im je poprilično začinjena. Ako se ikada nađete u Gardaji, morate probati harisa začin.
Čaj se ispija tri puta, jer jednom kao da se nije ni pio. Kratki gutljaji, miris nane i grickanje urmi čak i od užurbanog turiste naprave opuštenog čoveka, spremnog da uživa u čarima jednostavnog života.
Najbolji način da provedete veče u gardaji jeste da zamolite lokalnog vodiča da vas odvede na neki koncert ili predstavu. Svi vole da igraju, pa smo im se i mi pridružili i uživali do jutra.
P.Travel