Praistorija i podela

PRAISTORIJA

Praistorijsko doba ili doba prvobitnih ljudskih zajednica počinje pojavom čovjeka (nekoliko stotina hiljada godina p.n.e.) i traje do pojave prvog klasnog društva i države i do pojave prvih pisanih spomenika (4000-3000 godina p.n.e). To je period prvog - besklasnog društva. Najveći dio prvobitne ljudske zajednice protekao je u razvoju čovjekolikog bića od tzv. kromanjonca, koje se smatra prvim razumnim ljudskim bićem koje je živjelo 40.000 godina prije našeg vremena.
Prvobitna zajednica je bila najduži i najteži dio ljudske borbe u savlađivanju prirode. Za izradu oruđa i oružja čovjek je koristio kamen, drvo i kost, a tek pri kraju ovog razdoblja počeo je da koristi i metal.
Čovjek je živio u surovoj klimi, okružen mnogobrojnim neprijateljima - divljim zvjerima. U borbi za goli fizički opstanak on je bio prinuđen se služi sa raznim pomoćnim predmetima, koje su nalazili gotove u prirodi (kamen, motka...). U početku je to korištenje predmeta bilo nagonsko, ali je kasnije postalo svjesno. Praljudi počinju da podešavaju te predmete da bi lakše rukovali njima, pa su tako nastala prva oruđa i oružja. Time se čovjek odvojio od životinjskog carstva i postao razumno biće. Zato se slobodno može reći: RAD JE STVORIO ČOVJEKA!!!

Praistorija se dijeli na dva velika razdoblja:
- kameno doba
- metalno doba

KAMENO DOBA

Kameno doba se dijeli na peleolit (grč. palaios-stari, lithos-kameni) - starije kameno doba i neolit (grč. neos-novi, lithos-kameni) - mlađe kameno doba. Paleolit je trajao od postanka čovjeka do XIII milenijuma p.n.e. a neolit od XIII do IV milenijuma p.n.e.

Paleolit

[You must be registered and logged in to see this image.]

U stalnoj borbi sa silama prirode, nepogodama i divljim životinjama, čovekolika bića se postepeno i veoma sporo razvijaju. Najstarije ljudske zajednice bile su horde. Horde su zajednice prvobitnih ljudi spontano nastale zbog odbrane od zvjeri i drugih neprilika i zbog razmnožavanja. To su bile zajednice sakupljača plodova i lovaca. Paleoliski ljudi su pravili svoje prvo oruđe i oružije od krubo klesanog kamena. Pored kamena, upotrebljavali su i drvo. Tokom vremena oruđa i oružija su usavršavana kako bi bila podesnija za rukovanje. U starijem kamenom dobu ljudi nisu gradili stalna staništa, nego su lutali u potrazi za hranom i koristila prirpdna skloništa - krošnje drveća i pećine. Ipak, u tom periodu čovjek je bio društveno biće koje je ovladalo govorom i time se definitivno odvojilo od životinjskog carstva. U poznom paleolitu se javljaju začeci likovne umjetnosti, koja u početku ima magijski karakter. Po zidovima pećina ljudi su dosata vjerno slikali konture životinja i scene iz lova. Izrađuju i skulpture od kostiju, najčešće jelena i žene. U periodu kada je lov čovjeku bio glavno zanimanje, pojavio se totemizam - obožavanje određene vrste životinja. U ovom periodu čovjek je počeo da koristi vatru, koja mu je olakšala život u surovoj prirodi. Upotreba vatre predstavlja prekretnicu u daljem razvitku ljudskog roda.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neolit


Glačajući kamen, ljudi su dobijali fine i oštre predmete kakve ranije nisu imali - sjekire, strugove, svrdla, noževe, motilke... Pored koplja, čovjek je izgradio luk i strijelu, čime je usavršio lov. Korišćenjem glačanok kamenog oružija i oruđa promjenio se život ljudi. Pomoću oštre i izglačane sjekire ljudi su počeli da krče šume, da se naseljavaju uz obale jezera i rijeka gdje podižu stalna naselja. Gradili su zemunice - staništa koja su ukopana u zemlju, i sojenice - drvene kuće ili kuće od šiblja podignute iznad vode. Ljudi su pripitomili neke vrste životinja i počeli da se bave stočarstvom. Od stoke su prvo upotrebljavali meso, a kasnije mlijeko za hranu, i kožu i dlaku za pravljenje odjeće i obuće. Iz saklupljanja plodova postepeno se razvila zemljoradnja. Prelazkom na zemljoradnju i stočarstvo javila se prva velika društvena podjela rada i prva razmjena proizvoda - između stočarskog i zemljoradničkog stanovništva.Napredak u proizvodnji stedsava za život uslovio je promjene i u društvenom uređenju. Da bi se proizvodnja uspješno obavljala bio je potreban zajednički rad. Hordu postepeno zamjenjuje rod - zajednica zasnovana na krvnom srodstvu. Preovlađivao je tzv. matrijarhalni rod - matrijarhat (lat. mater-majka, grč. arhein-vladati), u kome starešinstvo pripada ženi. To je bilo uslovljeno ulogom žene u proizvdnji, koja je bila značajnija od uloge muškarca. U samom početku neolita razvilo se grnčarstvo. Covjek je bez grnčarskog kola izrađivao različito posuđe od gline koje mu je služilo za spravljanje i čuvanje hrane.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мезолит


Мезолит (грчки mesos - средње и lithos - камен) је период праисторије који означава прелаз палеолита (старијег каменог доба) у неолит (млађе камено доба). Трајао је од краја леденог доба (пре 10.000 година) до појаве земљорадње, односно неолита.

На Балкану, мезолит траје од средине 9 миленијума пре нове ере до краја 6 миленијума пре нове ере, на територији централне Европе до краја 3 миленијума а на Блиском истоку до краја 7 миленијума пре нове ере. Током мезолита, као станишта, и даље се користе пећине и поткапине, али се јављају и прва трајна насеља на обалама река, језера и мора. Карактеристична је појава тзв. микролитских оруђа, веома малих димензија који су служили као пројектили или врхови копаља и усађивани су у дрвене дршке. Поред сакупљања плодова и лова, мезолитске заједнице су свој опстанак заснивале и већим делом и на риболову и као последица тога, особени су и нови типови коштаног и каменог оруђа и оружја (секире, удице, клопке, мреже, харпуни). Понекада се мезолит означава и појмом епипалеолит и протонеолит.


Услови живота у позном палеолиту и мезолиту

Време између 15 000 и 12 000 година, је враме ловаца на ситну дивљач, риболоваца и скупљача плодова. Стварају се стална насеља у погодним долинама, користи се ватра и одећа. Мења се дотадашњи однос према неким животињама. Са завршетком леденог доба долази до формирања водених токова, тако да је рељеф Европе формиран пре око 10 000 година. Долази до наглог пораста становништва, чему доприносе и стална насеља. Припитомљене су одређене животињске врсте и култивисане житарице, што доводи и до почетка складиштења хране.

[You must be registered and logged in to see this image.]

METALNO DOBA

Енеолит- или бакарно доба (или халколит), у старијој литератури називано и „камено бакарно доба“. Овај период обележило је откриће бакра, метала који почиње да се користи у изради примитивног оруђа и оружја. Мешањем бакра и калаја добијена је тврда легура - бронза, која потискује у потпуности камен као материјал за израду предмета. Управо по бронзи следеће доба, које смењује енеолит, добија име - бронзано доба.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Usavršavajuci izradu oruđa i oružja, ljudi su krajem neolita pronašli metal i poceli od njega da izrađuju oruđe i oruzje. Tako je u razvoju prvobitne zajednice odpočeli metalno doba, njen prvi period. Prvi pronađen metal bio je bakar, od koga su prvobitni ljudi vec u IV i III milenijumu p.n.e pravili oštrice za koplja, udice, noževe i sjekire. Međutim, bakar nije bio dovoljno čvrst te su se bakarna oružja lako lomila. Ljudi su tad poceli da mješaju bakar i kalaj i tako su dobili bronzu, a bronzana oruzja su bila čvršća i trajnija od bakarnih. Zato je bronza bila pogodna za izradu oruđa - rala sa metalnim raonikom, sjekire, motike, kao i za izradu oružja - mača, koplja i štita. Veliki napredak u proizvodnji odpočeo je pronalaskom gvožđa, poslednjih stoljeća II milenijuma p.n.e. jer su tad znatno usavršena sredstava za proizvodnju. U zemljoradnji je odpočela upotreba rala sa gvozdenim raponikom i gvozdane motike, zatim se pojavila zaprega, kao i kola za prevoz tereta. Vazna je i pojava zanata - sto je dovelo do druge velike podjele rada, do odvajanja zanatstva od zemljoradnje- i trgovine, sa kojom i treca drustvena podjela rada. U metalno doba ljudi su zivjeli u naseljima. Ponekad su podizala naselja na kolju - na rijekama i jezerima. Takva naselja nazivaju se sojenice. Upotreba kola i izrada većih lađa omogucuje prenos tereta i ljudi na vece daljine, tako da su veze izmedju udaljenih krajeva postale zivlje i redovitije. Ljudsko drustvo u metalno doba prelazi iz prvobitne zajednice u civilizaciju i prva klasna društva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Гвоздено доба

[You must be registered and logged in to see this image.]

Гвоздено доба је најмлађи период праисторије, који смењује бронзано доба и траје до почетка нове ере. Ово је доба када је човек овладао производњом и употребом гвожђа, које улази у широку примену, металургијом и када се јавља први новац.

За почетак гвозденог доба се сматра 1000. година п. н. е. када се знање о топљењу гвожђа проширило Блиским истоком и Грчком. У средњој и јужној Европи говздено доба почиње у 9 веку п. н. е. (у Грчкој се завршава протогеометријски период). Претпоставка је да се развија самостално. Обрада гвожђа хладним ковањем почиње негде на Блиском истоку око 6000. п. н. е. У западној Европи Келти су били први који су употребљавали гвожђе. У француској школи овај период се назива "протоисторија".


[You must be registered and logged in to see this image.]


Wiki

Praistorija

Praistorija je vremenski period koji traje do pojave prvih pisama. Pol Tornal je prvi smislio ovaj termin kako bi opisao predmete načinjene u pećinama u južnoj Francuskoj. U francuski jezik je ušao tridesetih godina 19. veka da bi se opisalo vreme pre pisma, a u engleski jezik ga je uveo Danijel Vilson 1851.

Vremenski period od trenutka kada je praistorijski čovek počeo da izrađuje oruđe i oružje se deli prema materijalu od koga je pravljeno i načinu njegove obrade na: starije kameno doba (paleolit), srednje kameno doba (mezolit), mlađe kameno doba (neolit) i metalna doba (bakarno doba ili eneolit, bronzano doba i gvozdeno doba).


Definicija

Za praistoriju se može reći da datira od nastanka svemira, iako se termin češće koristi za označavanje perioda kada je bilo života na Zemlji; dinosaurusi se mogu opisati kao praistorijske životinje, a pećinski ljudi kao praistorijski ljudi. Uobičajeno kontekst implicira o kom se geološkom ili vremenskom periodu govori, na primer „praistorijski miocenski majmuni“ implicira na vreme od pre 23-5,5 miliona godina ranije ili „srednjo-paleolitski homo sapijens“ implicira na vreme od pre 200.000-30.000 godina.

Kako po definiciji praistorije nema pisanih izvora o praistorijskim vremenima (ili barem nema nijednog poznatog koji još uvek postoji), informacije koje znamo o tom vremenskom periodu dobijamo od nauka kao što su paleontologija, biologija, palinologija, geologija, etnoastronomija, antropologija, arheologija i druge prirodne i društvene nauke. U društvima gde se pismo skoro pojavilo, usmeno prenošenje znanja, sa generaciju na generaciju, sadrži izveštaje o praistorijskim vremenima.

Ovaj termin je postao manje striktno definisan u 20. veku kako je granica između istorije (interpertacija pisanih i usmenih svedočanstava) i drugih disciplina postala manje oštra. Današnji istoričari se oslanjaju na dokaze iz mnogih oblasti i ne ograničavaju se na istorijski period i pisane, usmene ili druge simbolički zapisane izvore, a takođe termin istorija se više koristi nego termin praistorija (npr istorija Zemlje, istorija svemira). Ipak, ova podela je ostala važna mnogim naučnicima, posebno u društvenim naukama. Glavni istraživači o praistoriji čoveka su arheolozi i antropolozi koji koriste iskopine, geografska istraživanja i naučne analize da otkriju i interpretiraju prirodu i ponašanje ljudi pre pojave pisma ili onih koji nemaju pisma.

Datum koji označava kraj praistorije, dan kada su pisani izvori postali korisni akademski izvori, varira od regiona do regiona. U Egiptu je uglavnom prihvaćeno da se praistorija završava oko 3200. p. n. e. dok je kraj praistorije na Novoj Gvineji oko 1900.

Палеолит


Mapa drevnih migracija ljudi (dobijena mDNK analizom)

Палеолит је период који се протеже од пре 2.600.000 година до 10.000. године п. н. е. Обележио га је настанак и развој хоминида и првобитног оруђа и оружја.

У старије камено доба људи су живели у пећинама. Човек је овладао ватром, бавио се скупљањем плодова и ловом. Оружје и оруђе је прављено окресивањем камена. Током средњег палеолита људи су овладали језиком, стварали су најранију уметност, музику и почели су са пијететом да сахрањују умрле чланове заједнице.

Почеле су и велике миграције, човек је пре око 80 миленијума населио област од Источне Африке до Блиског истока, затим продире на истоку ка јужној Азији и Аустралији са Океанијом пре око 60 миленијума, затим се креће северно ка Европи и источно ка централној Азији, осваја области Аустралије. Током млађег палеолита (пре око 40 миленијума) развијају се снажне палеолитске културе, човек продире до северне Америке и Океаније. Током последњег леденог доба, данас региони погодни за живот, били су изузетно негостољубиви, крајем овог периода око 12.000. године п. н. е. насељене су готово све области које нису биле покривене вечитим снегом и ледом.

У пећинама Алтамира у Шпанији и Ласко у Француској пронађени су цртежи бизона, јелена и мамута које потичу из тог времена. На сликама преовладавају смеђа, жута и црвена боја.

Области западне и средње Европе насељене су у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), територија Балканског полуострва постају део екумене тек у раздобљу последње глацијације (алпска глацијација Würm). Током овог периода клима је била хладна, граница вечног леда спуштала се и до 1.500 m надморске висине, тло су покривале степе и ретке шуме борова, смреке и брезе, а ветар је долине великих река ветрови засипао песком и чиме се стварао лес по равницама. Због тога су први људи за своја станишта бирали пећине на обронцима нижих брда који затварају мање речне долине.

Археолошка налазишта из овог времена су: Хадар у Етиопији, Монте Чирчео у Италији, Тешик таш у Туркменистану, Шанидар у Ираку, Крапина у Хрватској, Градац и Рисовача у Србији, Црвена Стијена у Црној Гори, Сеиди и Елида у Грчкој, Мас д Азил у Француској.

Mezolit

Mezolit ili srednje kameno doba trajalo je od kraja ledenog doba, pre 10.000 godina do pojave zemljoradnje, odnosno mlađeg kamenog doba pa sve do neolita, odnosno mlađeg kamenog doba. Datovanje varirara u odnosu na različita podneblja. U nekim oblastima (npr. na Bliskom istoku), zemljoradnja javlja se krajem pleistocena, tako da je mezolit veoma kratko trajao i teško ga je definisati. U oblastima sa ograničenim efektom promena u smeni ledenih i međuledenih doba – koristi se termin epipaleolit, a u drugim regijama gde se vidi jasna promena nastala smenom glacijala (koja se ogleda u ekološkim razlikama) vidi se jasna slika ovog doba.

Tokom mezolita, ljudi i dalje žive u pećinama, ali i grade prva trajna naselja, najčećše na obalama reka, jezera i mora i razvijaju tehnologiju. Oruđa se i dalje izrađuju okresivanjem kamena, javljaju se mirkoliti, kamene sekire i predmeti od drveta. Na nekim lokalitetima otkriveni su kanui i čamci. Opstanak se osim na sakupljanju plodova i lovu, zasniva i na ribolovu. U šumskim područjima pojavljjuju se znaci deforestacije, koja se razvija u neolitu tokom koga je čovek počeo sa krčenjem šuma, da bi stvorio više prostora za zemljoradnju.

Mezolitska nalazišta su Vlasac i Lepenski Vir na desnoj obali Dunava, u Đerdapu (Srbija), Kramond (engl. Cramond), Hovik haus (engl. Howick house) i Star kar (engl. Star Carr), (Velika Britanija), pećina Franhti (grč. Σπήλαιον Φράγχθη) (Grčka), Svifterbant kultura (Swifterbant) (Holandija).

Neolit

Neolit ili mlađe kameno doba je treća epoha koju obeležava početak stočarstva i zemljoradnje, kao i pojava stalnih urbanih i protourbanih naselja, sedalački način života i proizvodnja predmeta od pečene gline. U neolitu se kamen obrađivao glačanjem i poliranjem. Ljudi su živeli u zemunicama i sojenicama (kuće na drvenim stubovima u vodi). Društvo se delilo na rodove, bratstva i plemena. Keramika se ukrašava, javlja se figuralna plastika i različiti predmeti kultnog karaktera.

Teorija plodnog polumeseca

Teorija plodnog polumeseca bila je zasnovana na ideji da je prva proizvodnja (odnosno poljoprivreda) počela da se razvija u širokom luku od Levanta do Kurdistana u Iraku, i južno od Kaspijskog jezera, odakle su kulture prodirale u ostale delove sveta. Međutim, neolitske kulture su se razvijale nezavisno u različitim delovima sveta i tokom različitog vremena su počele sa uzgajanjem različitih biljaka („plodni polumesec“ – pšenica, ječam i mahunaste biljke oko 8000. godine p. n. e, u Aziji – pirinač i proso su domestifikovani oko 6000. godine p. n. e., u Srednjoj Americi – kukuruz, krompir oko 7000. godine p. n. e.)

Veruje se da je Jerihon, grad na zapadnoj obali reke Jordan u Palestini najstarije naselje na zemlji i da potiče iz ovog perioda. Čuveni spomenici koji su sačuvani iz ovog perioda su megalitski spomenici, od kojih je najpoznatiji Stounhendž (Stonehenge) u južnoj Engleskoj. Neki misle da je to svetilište, a neki da je to neka vrsta prve opservatorije.
Na Balkanu su najpoznatija nalazišta iz ovog perioda su Lepenski Vir koji se nalazi na Dunavu između Golubca i Donjeg Milanovca, Starčevo kod Pančeva i Vinča kod Beograda, a pronađeni su i neki od prvih rudnika u Evropi. Bakar se vadio kod Majdanpeka, a živa u Šupljoj steni na Avali.

Metalno doba


Oružje, oruđe i nakit sa karakterističnom ornamentikom metalnog doba

U ovom periodu oružje i oruđe se pravilo od bakra, bronze (legura bakra i kalaja) i od gvožđa. Izdvajanje metala od rude naziva se metalurgija. Tada su se pojavili trgovci i zanatlije. Roba se razmenjivala za robu, a trgovalo se i na kopnu i na moru. Na kopnu se roba prevozila kolima koja su vukli magarci i konji, a napravljeni su prvi jedrenjaci. U gradovima su uglavnom živeli trgovci i zanatlije i oni su predstavljali najobrazovaniji deo društva. Izraz civilizacija nastao je od latinske reči civis — što znači građanin. Tada nastaju i prve države, a građani izdržavaju vlast tako što plaćaju porez.

Bakarno doba


Bakarno doba (još i eneolit ili halkolit), u starijoj literaturi nazivano i „kameno bakarno doba“ je period koji je obeležilo otkriće bakra, metala koji počinje da se koristi u izradi primitivnog oruđa i oružja. Vezuje se za 3. milenijum p. n. e.

U ovom periodu javlja se rudarstvo. Rudnici ovog perioda su veoma kvalitetni, u početku se koristi samorodni bakar (u Evropi u kulturama poznog neolita imamo pojavu samorodnog bakra i oksidnih ruda).

Najbogatija ležišta bakra na teritoriji današnje Evrope nalazila su se na ostrvu Kipru, koje je u kulturnom pogledu bilo vezano za Bliski istok.

Takođe su ležišta rude bila i na Karpatima, u Češkom Ravnogorju, na Kavkazu, Uralu (gde rano počinje mešanje bakra i arsena, čime se dobija arsenska bronza), na Balkanu su Rudna glava (kod Majdanpeka) i Ai Bunar (Južna Bugarska). Takođe treba pomenuti i područja srazmerno bogata zlatom, koje je predstavljalo važnu sirovinu, a to su oblast Urala, centralna Evropa i Transilvanija. Navedene oblasti su predstavljale i značajne metalurške centre kako tokom eneolita, tako i kasnije, tokom bronzanog doba.

Bronzano doba


Bronzano doba (2200. do 750 / 700. godine p. n. e.), obeležava kako upotreba bronze, tako i seoba stočara u vreme ranog bronzanog doba (2200. – 1600. god. p. n. e.) na područje Sredozemlja. To je bio sledeći talas indoevropskih doseljenika (nakon prvog talasa poljoprivrednika u mlađem kamenom dobu).

Jedan od najvećih rudarskih centara ovog perioda bio je Miterberg u zapadnoj Austriji, gde su otkrivene velike količine bakarne rude. Postojale su jame gde se topila i prerađivala ruda. Nađeni su ostaci jamskog rudarenja, drvene konstrukcije, vedrice. Proizvodnja je bila najintenzivnija u drugoj polovini 2. milenijuma. Kasno bronzano doba ili vreme tzv. kulture polja sa urnama (kultura polja sa šarama) traje od 300. do 750/700. god. p. n. e.

Gvozdeno doba je najmlađi period praistorije, koji smenjuje bronzano doba i traje do početka nove ere. Ovo je doba kada je čovek ovladao proizvodnjom i upotrebom gvožđa, koje ulazi u široku primenu, metalurgijom i kada se javlja prvi novac.


Za početak gvozdenog doba se smatra 1000. godine p. n. e. (Bliski istok i Grčka). U srednjoj i južnoj Evropi govozdeno doba počinje u 9. veku p. n. e. (u Grčkoj se završava protogeometrijski period). Pretpostavka je da se razvija samostalno. Obrada gvožđa hladnim kovanjem počinje negde na Bliskom istoku oko 6000. godine p. n. e. U zapadnoj Evropi Kelti su bili prvi koji su upotrebljavali gvožđe. U francuskoj školi ovaj period se naziva „protoistorija“.


Latenska keramika

Početkom ovog doba nakit i oružje postaju masivniji, keramika gubi dekorativnost. Eksploatacija rudnih bogatstava podstiče razvoj zanatstva i trgovine. Dolazi do pojačanih populacionih kretanja, što izaziva i nemire, sukobe.

Naselja se podižu na utvrđenim uzvišenjima, gradinama.

Nekropole se sastoje od grupa tumula. Češći oblik sarhanjivanja je inhumacija. Krajem perioda javljaju se veliki tumuli sa složenim pogrebnim ritualom ograničenim brojem sahrana i velikim brojem priloga od srebra, zlata, oružja, metalnih posuda i keramike. Ovo dokazuje početak stvaranja plemenske aristokratije.

Gvozdeno doba možemo podeliti na:
– halštat (starije gvozdeno doba)
– laten (mlađe gvozdeno doba)

Praistorija u Evropi


Ostaci mamuta - stepskog slona (Mammuthus trogontherii ) u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu, u Beogradu (pronađeni 1996. godine u Kikindi)

U Evropi su otkrivena značajna nalazišta iz praistorijskog perioda velikih paleolitskih kultura.

Orinjačka kultura, naziv je dobila po Orinjaku, u predelu gornje Garone. Datira iz 3000. godine p. n. e. Široko je rasprostranjena u Zapadnoj Evropi. Odgovara kromanjonskim ljudima. Značajni lokaliteti su: Altamira (Španija), Orinjak, Fon de Gom, Losel, Pećina Lasko (svi u severnoj Francuskoj), Kostjenki (Rusija).

Šatelperon kultura, prelaz između musterijera i mlađeg paleolita (3.500 godina). Za ovu kulturu su karakteristični jednostavni izduženi strugači, blago zaobljeni noževi sa retušom na jednoj ivici.

Gravetijen, (naziv je dobila po La Gravetu u Dordonji). Datira iz 25.000. godine p. n. e. Karakteristična su mala sečiva i šiljci, paleolitske venere od kamena, slonovače, gline… Čuveni lokalitet je Vilendorf u Austriji gde je pronađena Vilendorfska Venera.

Solitrejska kultura, datira oko 18.000. godine p. n. e. Karakteristični su šiljci u obliku lovorovog lista, okresani plitkim tetušom sa obe strane. Inovacija je odbacivač sa kukom na jednom kraju. Slična ovoj je Seletijenska kultura.

Magdalenijen (15.000-9.000. godina p. n. e), u ovom periodu isčezavaju mamuti, nosorozi i irvasi, kremena oruđa su manje tipična i ređe se koriste, dok se najviše koriste kosti i rog. Matično područje kulture je jugozapadna Francuska i severna Španija.

Tokom mezolita u severnoj Evropi društvene zajednice dobro žive zahvaljujući mogućnosti da stvore dobre zalihe hrane. Materijalni dokazi otkrivaju nam dve kulture: maglemosijen i azilijen. Verovatno su ovakvi uslovi za život u ovoj oblasti, odložili dolazak neolita do oko 4000. godine p. n. e. Tokom narednog perioda takođe se razvija veliki broj kultura na području Evrope. Izuzetan značaj ima kultura Lepenskog vira u Đerdapskoj klisuri.

Tokom doba metala u gotovo celoj Evropi imamo veliki broj nalazišta, od kojih se izdvajaju Unjetička, Otomani, Vitenberška, Verbičoara kulture bronzanog doba i Halštatska i Latenska kultura gvozdenog doba.

U Evropi početkom istorijskog perioda smatra se pojava minojske civilizacije i pisma koje se razvilo u alfabet (Linear A) oko 1900. godine p. n. e.

Umetnost i religije praistorije


Umetnost paleolita, Vilendorfska Venera

Umetnost praistorije proučava arheologija, budući da se ova nauka, oslanjajući se na materijalne ostatke ljudske kulture, bavi otkrivanjem drevnog života. Najčešći predmeti iz ovog perioda koji su otkriveni, imali su određenu funkciju i bili su ritualni i magijski predmeti. Najstarijim umetničkim delom smatra se komad nakita — male bušene školjke koje su stare oko 75.000 godina, otkrivene u Južnoj Africi. Dalja otkrića takvih školjki u marokanskoj pećini pomera granice za nekih 7.000 godina i datuju se na 82.000 godina. Umetnost praistorije možemo podeliti na umetnost paleolita, umetnost mezolita i umetnost neolita.

Religije praistorije su religijska shvatanja, kultovi i rituali nosioca praistorijskih kultura (Homo habilisa, Homo erektusa, Homo sapiensa). O religiji ovog perioda saznajemo preko kamenih artefakata, slika na pećinama, plastike i materijala koje nalazimo u nekropolama. Tokom paleolita možemo naznačiti samo elementarne forme religije. U kulturi Homo Habilisa centralnu sakralnu ulogu ima oblutak, pažnja se poklanja kamenu, koji je sa izuzetnom pažnjom biran i preoblikovan, pa se pretpostavlja da mu je pridavana izuzetna moć.

Pre oko 1.600.000 godina, rukotvorine od kamena su sve raznovrsnije, pojavljuju se u Africi, jugoistočnoj Aziji, a pre oko 1.500.000 godina i u Evropi. Homo erektus takođe sakralizuje kamen na šta upućuju nalazi najsavršenije oblikovanih i najvećih ručnih klinova na kojima nema tragova upotrebe.


Pećina Lasko (Francuska)

Sa veštinom obrade kamena povezano je i ovladavanja vatrom. Najstarija vatrišta u Evropi arheološki su dokumentovana nagorelim oblucima. Vatra je promenila život: izmenila ishranu, pobedila hladnoću, mrak, predstavljala zaštitu od divljih životinja, produžila dan i omogućila okupljanje, doprinela razvoju verbalne komunikacije, čuvanju tradicija, razvijanju mašte i stvaranju atmosfere pogodne za stvaranje legendi i mitova.

Neandertalac menja tradicionalnu kulturu i uspostavlja kult mrtvih i verovanja o zagrobnom životu. Neandertalac je svoje mrtve sahranjivao sa pijetetom. U Regurduu (Francuska) pokojnik je položen na veliku gomilu kamena, pokraj koje je sagrađena kamena konstrukcija za skelet medveda. Jednostavnija ali slična konstrukcija otkrivena je u pećini Monte Čirčeo (Italija). U Krapini (Hrvatska) pronađene su plomljene kosti pokojnika, tragovi kanibalizma upućuju na ritualno konzumiranje mesa umrlih srodnika. Tokom praistorije razvija se i kult lobanje. Poštovanje mrtvih je izraženo kod homo sapiens sapiensa, otkriveni su grobovi iz mlađeg paleolita, u kojima su pokojnici sahranjeni sa bogatim prilozima, najčešće nakitom.


Slike u pećini Altamira (Španija)

Neandertalac se vezuje i za najstarije sakralne konstrukcije (Hijenina pećina kod Arsir Kira u Francuskoj), imamo primer da je ljudsku lobanju polagao u venac od kamena (u pećini na Monte Čirčeo u Italiji). Homo sapiens sapiens je na zidovima pećina predstavljao najčešće bremenite životinje (Altamira i Lasko), a kamen je preoblikovao u skulpture, najčešće u žensku figuru sa naglašenim odlikama materinstva (Vilendorfska Venera).

U mustijerskoj kulturi uočava se osamostaljivanje likovnih zamisli. U srednjem paleolitu (između 120.000 i 35.000. godine p. n. e.) razvija se simboličko i sakralno značenja kamena, ali i kosti, rožine i slonovače. Razvija se osećanje za boje. U prebivalištima neandertalaca otkriveno je grumenje oksida gvožđa (oker) i oksid mangana, a ređe kalcinisani hematit, pirit i galenit.

Širom Evrope tokom mlađeg paleolita čovek je pravio antropomorfne i zoomorfne figurine, od raznih vrsta kamena i kosti, pretpostavlja se u magijske svrhe.

Sadržaj preuzet sa Wikipedia.