Prvi maj - Praznik rada

PRVI MAJ, OD POKOLJA DO ROŠTILJA: Top 7 stvari koje niste znali o Prazniku rada

Datum kada je policija počinila masakr na Hejmarketu u Čikagu simbolično je postao dan radničkog otpora kapitalističkom eksploatatoru. Međutim, sami Amerikanci ga nikada nisu slavili, već imaju svoj sopstveni praznik. To, i još mnogo više, saznajte u našem tekstu


Za veliku većinu ljudi Međunarodni praznik rada evocira slike nasmejanih ljudi koji sa visoko podignutim parolama, okruženi poljoprivrednim i industrijskim proizvodima, tenkovima i projektilima, paradiraju ulicama prestonica bivših socijalističkih zemalja.

To barem važi za one starije. Mlađima evocira slike roštiljanja, opijanja po parkovima i dobrog druženja.

Međutim, nije od početka bilo tako. Sve je počelo rekom krvi i pokoljom.

1. Masakr na Hejmarketu


Događaj koji je istoriografija nazvala Hejmarketskim neredima, ili masakrom, odnosi se na incident koji se dogodio u Čikagu 4. maja 1886. godine, na zloglasnom Trgu Hejmarket.

Demonstracije su u prvi mah bile mirne, a imale su svrhu da podrže borbu radnika za osmočasovno radno vreme, što je od strane sindikata zatraženo 1. maja (otud i važnost tog datuma). Međutim, nepoznata osoba bacila je bombu na policiju, koja je uzvratila vatrom. Bilans je bio sedam mrtvih pripadnika snaga reda i četiri civila. Bilo je i mnoštvo ranjenih.

Osam anarhista je osuđeno za zaveru. Na sudu se tvrdilo da je jedan od njih napravio bombu, ali niko od osmorice je nije bacio.

Prvobitni izveštaji tamošnjih medija, kao ni svedoci, uopšte ne pominju da se pucalo iz pravca demonstranata. Pucala je jedino policija.

2. Prva kapitalistička država koja je slavila Prvi maj bila je Hitlerova Nemačka


Aprila 1933. godine, svega dva meseca nakon što su došli na vlast, nemački nacional-socijalisti proglasili su Prvi maj “Danom nacionalnog rada” i državnim praznikom, te objavili da će sve proslave organizovati Vlada.

Proslave drugih političkih i društvenih činilaca bile su zabranjene, a centralna masovna proslava je bila održana na Aerodromu “Tempelhof”.

Sa time se nastavilo do kraja postojanja Trećeg rajha.

Svi fašisti su, osim nacista, represivno zabranjivali 1. maj


Nemački nacisti su, ipak, bili retkost među sličnim evropskim pokretima tog vremena.

Benito Musolini je u Italiji zabranio proslavu Prvog maja i za praznik italijanskog rada odredio 21. april, kada se slavio “Natale di Roma”, odnosno rođendan Večnog grada.

U Portugaliji je Antonio de Oliveira Salazar represivno gušio svaki pomen 1. maja, a slično je bilo u Španiji: režim Franciska Franka je strogo progonio one koji su pokušavali da ga obeležavaju.

Francuzi prijateljima i rodbini poklanjaju đurđevak


Pored tradicionalnih demonstracija, radni narod Francuske Republike ima još jedan divan običaj.

Naime, u skladu sa običajem koji datira još iz doba burbonskog kraljevstva, iz vremena kralja Šarla IX, Francuzi svojim voljenima, prijateljima i rođacima poklanjaju đurđevak.

Prema predanju, ovaj vladar je kada je imao deset godina, 1561, dok je čekao svoj red da sedne na presto, poklonio jedan đurđevak svim prisutnim damama. Danas francuska država oslobađa plaćanja poreza prodaju đurđevaka toga dana, ali samo pod uslovom da su ubrani u prirodi i da nisu kupljeni da bi bili preprodati.

Da li ste čuli za “EuroMayDay”?


Promovisan od strane mreže feminističkih, antikapitalističkih i imigrantskih organizacija, grupa i kolektiva prevashodno u zapadnoj Evropi, “EuroMayDay” se održava 1. maja kao i tradicionalni Praznik rada, ali je koncentrisan na borbu protiv nesigurnosti.

Njegovi tvorci ga gledaju kao “apdejt” starog praznika, a organizuje se pod sloganom “ljudi koji živite u nesigurnosti, ujedinite se i štrajkujte za slobodnu, otvorenu i radikalnu Evropu“.

Poreklo vodi iz Milana, odakle se proširio na Barselonu, pa onda i na celu Evropu. Procenjuje se da tog dana ukupno 300.000 ljudi protestuje protiv nesigurnosti na ulicama Evrope.

Amerikanci moraju u svemu da budu drugačiji

Premda ceo svet, bilo zvanično bilo nezvanično, Praznik rada slavi 1. maja, Amerikanci imaju drugačiji datum. Naime, njihov praznik je šetajući i slavi se prvog ponedeljka septembra. On služi da obeleži ekonomski i društveni doprinos radnika, a zove se “Labor day”, odnosno Dan rada.

Njegovo uspostavljanje je predložio mašinista Metju Megvajer 1882. godine, a prvi put je proslavljen u državi Oregon. Nacionalni praznik je postao 1894. godine, a svi pokušaji da se prebaci na 1. maj su do sada bili neuspešni.

I dok Srbi roštiljaju, Francuzi, Španci i Italijani demonstriraju, Amerikanci kupuju. Trgovci tvrde da je promet tog dana drugi najisplativiji posle “crnog petka”.

Istočnom bloku je muka od radničkih prava

Radnici bivših komunističkih država nemaju masovne proteste i demonstracije, a u kapitalističkim državama, poput Francuske i Italije, one su redovne i masovne.

Ovaj fenomen je dosta teško objasniti, ali verovatno ima veze sa zasićenjem višedecenijskom pričom i potenciranjem prava radnika koji su se, na koncu, osećali bedno, obespravljeno i daleko siromašnije nego njihovi saborci sa kapitalističkog Zapada.


Bilo kako bilo, i ove kao i prethodne godine, asfalt Pariza, Tuluza, Rima, Madrida, Barselone i Berlina biće prepun besnih radnika željnih pravde, dok ćemo mi, na Istoku, pošto smo izuzetno bogati i krcati svim beneficijama, praznik provesti roštiljajući i opijajući se.


Možda se u tome i krije odgovor na pitanje zašto je njima bolje nego nama.

(M. B.)
telegraf

Međunarodni praznik rada – 1. Maj – obilježava se u spomen na velike radničke demonstracije održane u Čikagu (SAD) 1886. godine. Demonstracije su organizovane iz protesta zbog neispunjenja zahtjeva radnika za poboljšanjem uslova rada. No, 1. Maj ima i mnogo veče značenje za radnički pokret od same uspomene i odavanja počasti ovim hrabrim ljudima – on predstavlja ujedno i dan svjetske radničke solidarnosti. To je trenutak da se prisjetimo borbi iz prošlosti i pokažemo našu nadu u bolju budućnost. Dan da se prisjetimo i shvatimo da je napad na jednog napad na sve.

Kako je sve počelo? Veoma loši uslovi rada, radno vrijeme od 10, 12 i više sati dnevno, rad subotom, a djelimično i nedeljom, niske nadnice, nikakvo osiguranje – samo su neki od razloga koji su radnike širom svijeta prisiljavali da se počnu boriti za svoja prava i da se suprotstave kapitalističkom ugnjetavanju. U drugoj polovini 19. vijeka situacija se, posebno u SAD, sve više zaoštrava, jer su radnici, uvidjevši da pojedinačno ne mogu postići ništa, počeli da se organizuju – osnovano je više radničkih organizacija. Radničke unije bile su zasnovane na neposrednoj kontroli od strane običnih ljudi, sa dna ka vrhu, odražavajući na taj način vrstu društva kom su stremili.

Putem svojih predstavnika radnici su od poslodovaca zahtijevali osmočasovno radno vrijeme – tom problemu su posvetili veliku pažnju. Tada je i nastala ona popularna podjela radnog dana na 3 x 8 sati – 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja! Postavljen je i svojevrstan ultimatum – ovi zahtjevi upućeni kapitalističkim poslodavcima i vlastodršcima trebali su biti ispunjeni do 01. maja 1886. godine. Međutim, do ispunjenja nije došlo – poslodavci su odbili svaku pomisao na bilo kakve ustupke. U to vrijeme vladajuća klasa u SAD shvatila je da njene profite i moć potkopava direktna akcija ujedinjene radničke klase. Odgovor zahtjevima radnika bio je – nasilje! Vladavina terora nadvila se naročito nad Čikago. Sastajališta, kancelarije sindikata, štamparije i privatni stanovi bili su (obično bez upozorenja) predmeti čestih policijskih racija. Mnogi osumnjičeni su bili prebijani, a neki i podmićivani s namjerom da rade protiv svojih kolega kao tzv. štrajkbreheri.

Ogorčeni ovakvim odlukama poslodavaca radnici su organizovano, ali i spontano počeli izlaziti na ulice. Štrajkovi su zahvatili mnogo velikih gradova SAD, a najveće demonstracije, u kojima je učestvovalo više od 70.000 radnika, pogađaju Čikago. Proizvodnja je bila paralisana.

Posebno teško stanje bilo je u kompaniji Mek Kormik Harvester (McCormick Harvester), gdje je više od polovine radnika stupilo u štrajk. Nakon dva dana neprestanih protesta policija je odlučila brutalno prekinuti akciju nezadovoljnih radnika – u krugu kompanije otvorila je vatru na dežurne štrajkače, ubila jednog i ranila još nekolicinu. Ožalošćeni i ogorčeni ovim događajem i ovakvim ponašanjem vlasti i policije, vođe unije i radnici su zakazali miting na čikaškom trgu Haymarket za sljedeći dan. U početku je izgledalo da su demonstracije sa samo 3.000 prisutnih bile potpuni promašaj. Miting je bio miran i kiša je ubrzo većinu prisutnih navela na odlazak kućama. Kada je ostalo nekih 200 - 250 upornih učesnika mitinga, policijski kordon od 180 ljudi nastupio je i naredio okupljenima da se odmah raziđu, iako prema riječima tadašnjeg gradonačelnika Čikaga “ništa nije govorilo da je bila potrebna policijska intervencija”. U tom trenutku je nepoznata osoba, čiji identitet nikad nije utvrđen, (prema mišljenju nekih učesnika bio je u pitanju policijski agent – provokator) mađu policajce bacila je bombu kojom je ubijeno 7 i ranjeno 67 pripadnika policijskih snaga. Za policiju je to bio rado očekivan razlog za napad. Odmah je otvorena vatra na demonstrante – ubijeno je i ranjeno mnogo radnika.

U napadu histerije gradske i državne vlasti uhapsile su tim povodom osam navodnih vođa štrajkova, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt, a 11. novembra 1887. su, uprkos protestima iz cijelog svijeta, četiri Haymarketška mučenika obješena. Bilo je poznato da su svi pogubljeni zaista zagovarali oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali bilo kakvo učešće u nekom konkretnom ekstremnom događaju, pa i ovaj put prilikom bacanja bombe na policiju, njihovi tužioci nisu mogli dokazati. Dali su živote zbog svojih riječi, ne zbog svojih postupaka.

Tek 1893. godine je novi guverner Illinoisa ozvaničio ono što je radnička klasa u Čikagu i širom svijeta znala od početka – izvinuo se Mučenicima zbog njihove očigledne nevinosti i zato što “sudski proces nije bio pošten”. Godine 1889. američka delegacija, koja je prisustvovala kongresu Socijalističke Internacionale u Parizu, predložila je da 1. Maj bude prihvaćen kao radnički praznik. Ovim bi bila obilježena uspomena na borbu radničke klase i “Mučeništvo osmorice iz Čikaga”. Od tada 1. Maj postaje dan međunarodne radničke solidarnosti.

Za radnike i sindikaliste širom svijeta, Haymarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva. Do današnjeg dana kako u našoj zemlji, tako i u cijelom svijetu taj dan se obilježava u spomen pomenutim žrtvama. Događaji iz kojih je izrastao 1. Maj pokazuju da njegov stvarni smisao nije šetnja kroz grad praćena govorima radničkih političara i sindikalnih birokrata.

Nakon 50 godina u kojima je praznik rada slavljen kao veliki državni praznik u SFRJ, stanovništvo ovih prostora i dalje ne zna šta tog dana obilježava, a sindikalne birkokrate mu sramno okreću leđa kao ostatku prevaziđenog komunističkog nasljeđa, svjesno saučestvujući u neo-liberalnim reformama. Ni malo ne iznenađuje činjenica da se danas čini sve kako bi se prava istorija i značenje 1. Maja sakrili. Kad bi ideje čikaških Mučenika postale poznatije i ponovo vraćene u praksu, sindikalne birokrate i radnički političari koji vode radnički pokret bi ostali bez posla, a poslodavci i veliki industrijalci bi se ponovo našli pred vratima sukoba sa radničkom klasom! 1. Maj, kao i sam radnički pokret, mora biti spašen od onih koji imaju koristi od sadašnjeg sistema! 1. Maj mora ponovo biti dan kada ćemo se sjetiti prošlih borbi radničke klase i dan na koji ćemo pokazati solidarnost sa sadašnjim borbama. Ali tu se ne smijemo zaustaviti, mi svaki dan moramo načiniti 1. Majem! Budućnost radničkog pokreta nalazi se u zaposjedanju njegove sakrivene prošlosti. Moramo stvoriti stvarnu, borbenu alternativu i podići novi svijet na ruševinama starog!