Gimnastika

Gimnastika je sport, čije ime potiče od grčke reči koja označava vežbanje. Ona uključuje izvođenje vežbi koje zahtevaju fizičku snagu, spretnost i koordinaciju. Moderna gimnastika uključuje vežbe na razboju, gredi, parteru, karikama, konju sa hvataljakama i bez njih (preskok).

Istorija

Gimnastika se javlja već u starom Egiptu, ali je tada više nalikovala na akrobaciju. U staroj Grčkoj gimnastika se upražnjavala za održavanje dobre telesne kondicije i uvežbavanje sportista, ali i kao deo vojne obuke. U staroj Grčkoj telesna sposobnost je bila visoko cenjena. Mesta na kojima se vežbalo nazivala su se Gymnazium-i. Rimljani su prihvatili ove aktivnosti od Grka i koristili su ih za pripremu svojih legija za rat. Padom rimske imperije nestao je interes za gimnastiku i postala je više oblik zabave.

Početak moderne gimnastike

Prus Johan Bernard Bazedov je 1774. godine uveo telesne vežbe kao oblik nastave u školi u kojoj je radio u Saksoniji. Od tog momenta počinje modernizacija gimnastike. Germanske zemlje su prve koje su uvidele značaj gimnastike i počele da razvijaju tu aktivnost. Kasnijih godina tog veka Fridrih Ludvig Jan iz Nemačke je razvio neke gimnastičke sprave i posebne tehnike (vratilo, razboj, greda, skokovi) pa ga smatraju ocem moderne gimnastike. Graciozniju formu ovog sporta koja naglašava ritmičke pokrete je razvio Šveđanin Guc Mut. Drugi Šveđanin, gimnastičar Per Henrik Ling, uvodi i vežbe sa obručima, čunjevima i malim loptama, gde su važni ritam i koordinacija. U Evropi počevši od 1881. kada je otvoren prvi klub u Berlinu,
počinju da se otvaraju mnogi klubovi. U SAD je ovaj sport uveo u periodu pred građanski rat Dadli Alen Sardžent, inače učitelj gimnastike na nekoliko
američkih univerziteta. Dobio je priznanje jer je izumeo više od 30 gimnastičkih sprava. Može se reći da su razvoju gimnastike u SAD doprineli upravo emigranti iz Evrope. Za razliku od gimnastike u antičko doba, koja je podrazumevala i trčanje, plivanje, rvanje i dizanje tegova, moderna gimnastika gubi te aktivnosti.

Početak takmičenja

Prema nekim podacima, prvo takmičenje na spravama je održano 1877. godine u Čehoslovačkoj. Sa stvaranjem Međunarodnog gimnastičkog saveza (FIG) 1888. godine, napravljen je presudan korak u osmišljavanju vežbi na spravama. U ovaj savez je učlanjeno preko 150 zemalja sveta, a centar je u Švajcarskoj. Muška gimnastika je bila jedan od devet sportova koji su bili uvršteni u program Prvih olimpiskih igara 1896. u Atini. Prvo Svetsko prvenstvo u gimnastici 1903. održano je u Antverpenu, a Evropsko prvenstvo u gimnastici 1955. u Frankfurtu na Majni. Žene su se uključivale mnogo kasnije. Na Olimpijske igre 1928. u Amsterdamu, na Svetsko prvenstvo u gimnastici 1934. u Budimpešti, a Evropsko prvenstvo u gimnastici 1957 u Atini. Ovaj sport se konačno uobličio tokom pedesetih godina prošlog veka kao kombinacija dve vrste gimnastike popularne tokom XIX veka u Nemačkoj i Švedskoj. Nemačka gimnastika je naglasak stavljala na sprave koje iziskuju snagu, dok je švedska više insistirala na vežbama bez sprava. Od današnjih gimnastičara se zahteva pre svega usresređenost, osećaj za ritam, ravnoteža i odvažnost.

Trening

Većina današnjih vrhunskih gimnastičara počela je da trenira još u detinjstvu, što je u vezi sa razvojem ljudskog tela, posebno kičmenog stuba. Dečaci izvode vežbe na šest sprava, a devojčice na četiri. Međutim,
pre nego što pređu na sprave, moraju da steknu telesnu snagu, izdržljivost i gipkost. Za sve to su im potrebne godine napornog vežbanja uz pomoć iskusnih trenera.

Takmičenja

Najpoznatija gimnastička takmičenja su svetsko prvenstvo, koje se održava svake druge godine i Olimpijske igre koje se priređuju svake četvrte godine. Svaka zemlja članica FIG-a ima pravo da na svetsko prvenstvo pošalje
ekipu od po šest muškaraca i žena. Na Olimpijskim igrama se takmiči samo 12 zemalja koje su na prethodnom svetskom prvenstvu ostvarile najbolji rezultat. Svako takmičenje počinje izvođenjem obaveznih i slobodnih vežbi, za koje ocene dobijaju ekipe u celini. Nakon toga, 36 najuspešnijih gimnastičara prelazi u finale gde svako mora da vežba na svim spravama, a tek na kraju su završna takmičenja na pojedinačnim spravama. Svaku vežbu na svakoj spravi ocenjuju sudije.

Pravila

FIG ima svoj pravilnik o ocenjivanju,ocenjivanju, čija je osnovna namena da se osigura objektivnost vrednovanja vežbi. Ciljevi su takođe i da se osigura prepoznavanje najboljeg sportiste na takmičenju, ali i usmere treneri i gimnastičari u kreiranju vežbi. Sudije formiraju komisije koje se sastoje od
predsednika, članova. A komisije koju čine dva člana, članova V komisije koju čini šest članova, dodatnih sudija i pomoćnika (dve linijske sudije na parteru, meritelj vremena, administrator, računski operater itd. što zavisi od zahteva takmičenja, a da bude u skladu sa pravilnikom FIG-a). Za sve ove sudije i komisije postoji procedura kako se biraju, ali kada se oforme, odnosno imenuju, moraju biti u tom sastavu do kraja takmičenja. Veličina i sastav komisije mogu biti drugačiji za neka međunarodna prvenstva kontinenta, kao i nacionalna i lokalna takmičenja. U takvim slučajevima, primenjuje se pravilo o dozvoljenoj razlici između srednjih vrednosti. Na takmičenjima sa četiri ili manje sudija, razlika između dve srednje ocene ne sme biti veća od:

• 0.00 - 0.40 (0.10)
  
• 0.40 - 0.60 (0.20)
  
• 0.60 - 1.00 (0.30)
  
• 1.00 - 1.50 (0.40)
  
• 1.50 - 2.00 (0.50)
  
• 2.00 (0.60)
  

Ocenjivanje takmičarskih vežbi

Za svaku spravu određene su dve nezavisne komisije sudija (A & V). A komisija procenjuje težinu, posebne zahteve i daje bonus bodove. Ona određuje početnu ocenu vežbe. Započinje od 0.00 bodova. V komisija procenjuje samo izvođenje (dakle tehniku, položaj tela i sklad). Ocenjivanje sudije započinju od 10.00 bodova i odbijaju bodove prema načinjenim greškama, pri čemu odbici mogu biti u desetinkama ili stotinkama boda (0,5 ili 0,05 na primer). Najmanji i najveći bodovi sudija se odbijaju, a od ostalih
ocena (preostalih četiri) se računa aritmetička sredina. Konačna ocena je zbir ocena komisija A & V. Sudija vrednuje, pored tehnike i raznolikost kretnji u kreiranju vežbe. Svaka sprava ima pet grupa elemenata označenih sa I, II, III, IV i V. U svoju vežbu, takmičar mora da unese najmanje po jedan element iz svake grupe koji komisija A nagrađuje sa 0,5 bodova. Ukoliko element nedostaje, kažnjava se odbijanjem bodova od strane iste komisije.

Ova komisija bonus bodovima nagrađuje takmičara za izvođenje težih vežbi (bez većih grešaka) i veza između njih. Elemenat u vežbi ne sme da se ponavlja osim ako je vežba prekinuta van kontrole takmičara. Ako takmičar padne sa sprave, može da izabere da li će vežbu ponoviti ili ne. Elemenat se ne može ponavljati u cilju priznavanja težine vežbe ili zarad sticanja
bonus bodova. Ovo pravilo se primenjuje i na elemente u vezama (osim kada su u pitanju konj sa hvataljkama i karike). Komisija V procenjuje tehničke i estetske greške, koje mogu biti male, srednje i velike, kao i pad sa sprave.
Vrednost odbijenih bodova mora biti jednak bez obzira na težinu vežbe:

• mala greška - 0.10
  
• srednja greška - 0.30
  
• velika greška - 0.50
  
• pad sa sprave - 0.80
  

Oprema

Muškarci nose dugački donji deo trenerke, atletsku majicu, čarape i patike
(mogu i bez njih) kada vežbaju na konju sa hvataljkama, krugovima, razboju i vratilu. Kada vežbaju na parteru ili izvode preskoke, onda su u šortsu i mogu biti bosi. Žene nose triko (obično sa dugim rukavima) i patike, ali mogu biti i bose.

Vežbe i sprave

Dvovisinski razboj

Na ovoj spravi vežbaju isključivo žene tako što se na različite načine prebacuju sa jedne na drugu visinu. Visina niže prečke iznosi 150cm, dok je druga visoka 230cm. Obe prečke su duge 350cm, a razmak između njih
je 43cm. Vežba ne sme ni u jednom trenutku da se prekine, iako gimnastičarke nekoliko puta promene pravac kretanja.

Razboj

Na razboju gde su obe prečke iste visine koja iznosi 42cm vežbaju muškarci. Oni tada izvode stoj na rukama, okrete i niz drugih zahvata. Prečke su duge 350cm.

Greda

Greda je jedina sprava osmišljena samo za žene. Da bi se na njoj vežbalo ispravno, potreban je izuzetan osećaj za ravnotežu jer je široka svega 10cm. Greda je postavljena na visini od 120cm, a duga je 5m.

Parter

I muškarci i žene vežbaju u parteru, koji sačinjava kvadrat čije su stranice
dužine 12m. Jedina je razlika što žene slobodni sastav izvode uz muziku. Dužina vežbe mora da traje između 70 i 90 sekundi.

Vratilo

Ovo je najspektakularnija od svih šest muških vežbi. Na prečki dužine 240cm na visini od 255cm gimnastičari bez prekida izvode vežbe kao što su velekovrtljaji, premeti i promene položaja ruku.

Konj sa hvataljkama

ovo je jedna od najtežih sprava za muške gimnastičare koji se rukama drže za hvataljke ili neki drugi deo konja, dok nogama izvode kružne pokrete. Za ovakvu vežbu neophodne su snažne ruke i ramena. Vežba je verovatno
nastala kao provera sposobnosti budućih konjanika. Konj je postavljen na visini od 110cm, a dug je 163cm.

Krugovi

Krugovi, koje još nazivaju i karikama su postavljeni na visini od 250cm, a vise sa prečke koja je na visini od 550cm. Razmak između krugova je 50cm. Na njima vežbaju muškarci pokazujući snagu i izdržljivost. Dodatna poteškoća je ta što krugovi u toku vežbe ne smeju da se njišu, te je bitan i osećaj za ritam.

Preskok

Preskok se radi preko postavljene sprave-konja. Konj je postavljen na visini
od 120cm, a dugačak je 163cm, što je važno za muške takmičare koji konja preskaču uzduž, dok ga žene preskaču popreko (iz zaleta sa odskočne daske). Ocenjuje se težina skoka, tačnost i sigurnost pri doskoku.


RITMIČKA GIMNASTIKA

Prvi pokušaj da se ritmika razvije kao sportska grana bio je u SSSR-u. Prvi sovjetski konkurs održan je novembra 1947. godine u gradu Talinu (SSSR). 1949. godine uvedeno je takmičenje za zvanje šampiona, a 1954. i program za zvanje majstora sporta u ovoj sportskoj disciplini. Za ritmiku su se počele interesovati i ostale istočnoevropske zemlje. Ritmika nije imala jedinstven razvojni put. Poprimala je neke elemente umetničkog plesa, klasičnog baleta, modernog baleta, narodnog plesa, akrobatike... Korišceni su i rekviziti poput lopte, obruča, trake, vijače, čunjeva.

Istorija
Prvo međunarodno prvenstvo održano je 1963. godine u Budimpešti u organizaciji FIGA. Od 52 članice FIGA učestvovalo je smao 10 zemalja, od kojih su nabolje bile takmičarke SSSR-a. Nakon takmičenja došlo je do promena u nazivu ove sportske veštine. Dobila je naziv "Moderna gimnastika za žene". Sledeća svetska prvenstva održana su: u Pragu (1965), Kopenhagenu (1967), gde se po prvi put pojavljuju grupna takmičenja, zatim u Varni (1969), na Kubi (1971), i u Roterdamu (1973). Ponovo se raspravljalo o imenu pred Olimpijske igre u Minhenu, pa je
tako dobila naziv "Moderna ritmicka gimnastika za žene". Predloženo je da se uvrsti u program olimpijskih igara kao specifičan sport za žene.

Pravila

U modernoj gimnastici ocjenjuju 4 žene-sudije, nezavisno jedna od druge i
jedan vrhovni sudija-žena. Od četiri ocene, dobijene za svaku takmičarku, odbijaju se najviša i najniža ocena, a od ostale dve se izračunava aritmetička sredina. Sve ocene proverava vrhovni sudija, a svoju ocenu saopštava samo u slučaju spora, posle dogovora sa ostalim sudijama. 10 bodova za ove vežbe dele se na sledeći način:

4 boda za:

tačnost svih delova vežbe 2 boda
tačnost orijentacije i kretanja u prostoru 0,5 bodova
tačnost ritma vežbe 1,5 bod

6 bodova za:

eleganciju vežbačice 1 bod
sigurnost u izvođenju 1,5 bod
amplitudu pokreta 1,5 bod
koordinacija kretanja 1 bod
slaganje sa muzikom 1 bod


SPORTSKA GIMNASTIKA

Sportska gimnastika je najraširenija i najpoznatija sportska disciplina gimnastike. Čak se ponekad pod nazivom gimnastika u stvari podrazumeva,
iako pogrešno, baš sportska gimnastika. Najčešće se deli na mušku i žensku sportsku gimnastiku, i to na način da se vežbači takmiče na preskoku, razboju, konju s hvataljkama, krugovima, vratilu i na tlu, dok se vežbačice takmiče na tlu, dvovisinskom razboju, preskoku i gredi.

Iako sama vežba, zavisno od spravi, može trajati relativno kratko, ipak je u pravilu fizički vrlo zahtevna, a traže vežbačevu snagu, pokretljivost, izdržljivost, koordinaciju u prostoru najvišeg nivoa.
Gimnastika kao sistem pripreme vojnika potiče još iz vremena stare Grčke. Postoje i zapisi o različitim modelima gimnastičkog vežbanja i u staroj Kini i Indiji. U današnjem obliku sportska gimnastika je nastala u 19. veku u tadašnjoj Nemačkoj i Čehoslovačkoj.

1881 je osnovana Međunarodna gimnastička federacija, a u početku je uključivala samo nekoliko europskih zemalja članica. Sportska gimnastika je olimpijski sport od samih početaka modernog olimpizma 1896. godine, iako je ženama dopušteno takmičenje u sportskoj gimnmastici na Igrama tek 1928. godine.

Prema sada važećim pravilima, na velikim takmičenjima se vežbači i vežbačice takmiče u četiri dela programa: ekipno predtakmičenje, ekipno finale, finale višeboja i finale po spravama.

U ekipnom predtakmičenju vežbači nastupaju na svih 4 (žene) odnosno 6 (muški) sprava. Na osnovu rezultata ekipe se plasiraju u ekipno finale, a pojedinci u finale višeboja odnosno finale po spravama. Bodovi iz predtakmičenja se ne prenose u finale, što znači da oni koju su se
plasirali u finala u finalnim takmičenjima počinju takmičenje iznova,
bez prenesenih bodova iz predtakmičenja.

U ekipnom finalu 8 najboljih ekipa iz predtakmičenja se takmiče za konačni plasman. U finalu višeboja se sastaje 8 najboljih vežbača i vežbačica po ukupnim bodovima sa svih sprava. U finalu po spravama za svaku spravu se plasira 8 najboljih na toj spravi iz predtakmičenja.

Ženske discipline

Preskok
U ovoj disciplini vežbačica se nakon zaleta, tipično oko 25 metara dugog, odrazi od odskočne daske prema konju za preskok, u preletu prebacuje na drugu stranu uz doskok na strunjaču. Konj za preskok je na visini od 125 cm od strunjače. Obično se u toku takmičenja izvode dva različita skoka, a zavisno od takmičenja ukupna ocena se dobija ili zbirom, ili srednjom ocenom, ili se računa bolji od dva izvedena skoka.

Dvovisinski razboj
Vežbačica izvodi pokrete krećući se između dveju pritki različite visine. Viša pritka je na visini od 225 cm, a niža na 145 cm od strunjače. Razmak pritki je između 130 do 180 cm, a daljina 240 cm. U
vežbi se koriste se zamasi, veleokreti, prelazi s pritke na pritku, i
drugi pokreti.

Greda
Vežbačica izvodi koreografiju na gredi dugoj 5 metara i širokoj samo 10
cm, koja se nalazi na visini 125 cm od tla. Prilikom izvođenja vežbe
vežbačica koristi celu dužinu grede, pazeći pri tome na ravnotežu,
gracioznost i težinu elemenata u vežbi. Osnovna karakteristika vežbe na
gredi je da zahteva fantastičan osećaj za ravnotežu uz oslonac na vrlo
maloj površini grede.

Parter
Vežba na tlu ili parteru se izvodi na kvadratnoj površini od 12 x 12
metara. Vežbačica vežba uz muziku, kombinujući pri tome teške akrobatske
elemente uz elemente plesa.

Muške discipline

Parter
Slično kao i kod žena, vežba na tlu ili parteru se kod muškaraca takođe
izvodi na kvadratnoj površini od 12 x 12 metara. Razlika je da muškarci
ne vežbaju uz muziku, te su muške vežbe stoga bez posebnih plesnih
elemenata, a sadrže više akrobatike i elemenata snage.

Konj s hvataljkama
Vežbač izvodi vežbu oslanjajući se isključivo rukama na spravi pod
nazivom konj s hvataljkama. Konj je visok 115 cm, dug 160 a širok 35 cm.
Hvataljke su visoke 12 cm, a razmak među njima može biti od 40 do 45
cm. S obzirom da je vežbač cijelo vrijeme trajanja vežbe svom težinom
oslonjen isključivo na ruke, ova se sprava smatra najzahtjevnijom jer
traži između ostalog posebno veliku snagu ramena i ruku.

Krugovi
Krugovi su sprava koja se nalazi na visini 2 m i 55 cm iznad strunjače.
Krugovi su međusobno razmaknuti 50 cm, a obim svakog kruga je 18 cm.
Vežba se izvodi okretima, u visu a kraj vežbe uključuje najčešće
akrobatski skok.

Preskok
U ovoj disciplini vežbač se nakon zaleta, tipično oko 25 metara dugog,
odrazi od odskočne daske prema konju za preskok, u preletu prebacuje na
drugu stranu uz doskok na strunjaču. Konj za preskok kod muškaraca je na
visini od 135 cm. Obično se u toku takmičenja izvode dva različita
skoka, a zavisno od takmičenja ukupna ocena se dobija ili zbirom, ili
srednjom ocenom, ili se računa bolji od dva izvedena skoka.
Jednako kao i kod ženskog preskoka, 2001. godine je tradicionalni
gimnastički konj za preskok zamenjen s dužom i stabilnijom spravom koja
olakšava preskok.

Razboj
Paralelni razboj je sprava koja se sastoji od dve paralelne pritke na
visini 175 cm. Dužina pritki je 350 cm, a razmak izmežu njih se kreće
između 42 i 52 cm. Vežbač kombinuje različite elemnte kao što su stoj,
salto i okreti iznad pritke, pri kraju vežbe izvodi i akrobatski saskok.

Vratilo
Vratilo se sastoji od jedne pritke na visini od 2 m i 55 cm iznad
strunjače. Vežbač izvodi elemente kao što su veleokreti, salto i okreti
iznad pritke, pri kraju vežbe izvodi akrobatski skok.


Izvor: Savremeni sport.com

Nađa Elena Komaneči (rum. Nadia Elena Comăneci (* 12. novembar 1961. Georgi Dež) je rumunska gimnastičarka, koja je za vežbu na dvovisniskom razboju na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu prva u istoriji gimnastike dobila maksimalnu ocenu 10

Nađa Komaneči je rođena u Rumuniji u gradiću Georgi Dež (danas Onešti) 12. novembra 1961. godine kao ćerka Georgija i Stefanije-Aleksandrine.

Komaneči je počela da trenira gimnastiku u šestoj godini, u grupi poznatog trenera Bele Karolja, koji je te godine pokrenuo eksperimentalnu gimnastičku školu koja je bila u neposrednoj blizini kuće u kojoj je stanovala. Sa devet godina počela je sa prvim takmičenjima, a sa deset je već nastupala na međunarodnim takmičenjima.

Prvi veći međunarodni uspeh došao je na Evropskom prvenstvu, kada je pobedila u višeboju i u svim pojedinačnim disciplimama, osim u parteru gde je bila druga. Te 1975. godine je već bila proglašena ginastičarkom godine. Kasnije još dva puta osvaja titulu evropske prvakinje 1977. i 1979. postavljajući time još jedan rekord.

Olimpijski uspesi

U svojoj 14-toj godini Komaneči postaje zvezdom Olimijskih igara u Montrealu 1976. Vežba na dvovisinskom razboju prva je u istoriji Olimpijski igara ocenjena maksimalnom ocenom 10, a takav standard je ponovila u još 6 vežbi. Na tim je Igrama ostvarila ukupno 5 medalja, od toga zlato u višeboju, dvovisinskom razboju i gredi, srebro u ekipnom takmičenju te bronzu u vežbi u parteru. Time je postala jedna od najmlađih osvajačica olimpijskog zlata u istoriji!

Na Igrama u Moskvi 1980 ponovno briljira, osvajajući zlato na gredi i u parteru (u parteru je podelila prvo mesto s Neli Kim), te još dva srebra: u ekipnom i pojedinačnom višeboju.

Godine posle takmičenja

Godine 1981. za vreme egzibicione turneje po SAD Nađin trener Bela je sa suprugom prebegao i tražio azil. Po povratku u Rumuniju Komaneči je stavljena pod prismotru tadašnjeg Čaušeskuovog režima zbog bojazni da bi
i ona mogla prebeći. Zabranjena su joj putovanja van zemlje, pa se posvetila treninrenju rumunskih gimnastičarki.

Nađa nikad nije htela da potvrdi priče o torturama koje je trpela. Ipak je i sama pobegla 1989. i danas živi u Americi. Do tada ju je maltretirao i seksualno zlostavljao Čaušeskuov sina Niku.

Novi život u Americi

U novembru 1989. godine, nekoliko nedelja pre revolucije u Rumuniji, Komaneči beži iz Rumunije. Traži i dobija dozvolu za borvak u Americi. Ali Nađa nije imala seće ni kada je napustila Rumuniju. Premda ju je u obećanoj zemlji očekivao njen trener Bela Karolji, ona mu se nije javljala. U zatočeništvu ju je držao čovek koji joj je omogićio beg iz Rumunije, uzevši joj slobodu za 5.000 dolara. Konstantin Panait, koji joj je omogućuo beg, brzo je svatio da bi u Americi mogao da zaradi na rumunskoj gimnastičarki, pa se počeo da naplačuje njene intervjue i gostovanja u telenizijskim emisijama. Pretpostvlja se da je tako zaradio 200.000 dolara, ali Nađa od toga nije dobila ni centa. Nađa Komaneći se uz pomoć jednog prijatelja, godinu dana kasnije, oslobodila Penauta i nastanila u Montrealu, gde je osvojila svoje najsjnije zlato.

Bavila se promotivnim aktivnostima, reklamirala gimnastičke sprave i treninge i radila kao fotomodel. Verila se 1994. godine sa američkim gimnastičrskim šampionom Bartom Konerom, kojeg je prvi put upoznla još 1976. Svadba je bila zakazana za 26. april 1996. godine u manastiru Kašin blizu Bukurešta. Poželela je dajoj venčani kum bude tadašnji presednik Rumunije Jon Ilijesku. Političar je bio oprezan i rekao je da je Nađina želja lep gest i prema zemlji i njenim roditenjima, a da zbog svog zvaničnog položaja nije mogao da preuzme „kumovski status“, ali je bio domaćin tog događaja. Na tu „svadbu veka“ pozvani su bili Robert de Niro, Arnold Švarceneger, Džimi Konors, Ion Cirijak, Ilija Nastase i prva dama Amerike Hilari Klinton. Mnogi nisu došli, ali jedan podatak, koji vredi zabeležiti jeste onaj da je Nađin suprug prešao u pravoslavlje.

Nađa je dobila američko državljanstvo. Danas često putuje i propagira sport i gimnastiku u različitim delovima sveta. I dalje je aktivna u raznim sportskim sferama. Sa suprugom je otvorila privatnu gimnastičarsku školu u Normanu. Zajedno se takmiče u revijama i zarađeni novac daju u dobrotvorne svrhe.

Zanimljivosti

Tokom Igara u Montrealu korišćen je semefor koji uopšte nije mogao da prikaže desetku. Kada je Nađa dobila 10,0 ta ocena je na semaforu bila prikazana kao 1.0. Publika je negodovala, a mlada četrnaestogodišnjakinja je bila zbunjena, jer je u tom trenutku pomislila da je dobila ocenu 1, a ne 10 i bila je razočarana. Zbog nje je u Montrealu je bilo teže doći do ulaznica za gimnastiku nego za gledanje popularne košarke.
U njenu čast je jedan element na dvovisinskom razboju dobio njeno ime, komaneči. Taj element je i danas rezerviran samo za najkvalitetnije gimnastičarke, zbog težine izvođenja.










wikipedija

Larisa Semjonovna Latinjina, (rus. Лариса Семёновна Латынина), sovjetska (ukrajinska) gimnastičarka, rođena je 27. decembra 1934. u gradu Herson, u Ukrajini, u tadašnjem SSSR-u. Ona je sportistkinja s najviše osvojenih olimpijskih medalja - uopšte: ukupno 18, i to 9 zlatnih, 5 srebrnih i 4 bronzane; na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956, Rimu 1960 i Tokiju 1964. Trener joj je bio Aleksandar Mišakov, koji je bio i trener još jednog slavnog sovjetskog gimnastičara, Olimpijskog pobjednika, Borisa Šaklina.

Na četiri Svetska prvenstva (1954, ‘58, ’62. i ’66.) Latinjina takođe beleži impozantan bilans - osvaja 9 zlatnih, 4 srebrne i 1 bronzanu medalju, dok sa tri Evropska prvenstva (1957, ’61. i ’65.) donosi 7 zlatnih, 6 srebrnih i 1 bronzanu medalju.

Sve skupa: 46 (četrdeset i šest) medalja s velikih takmičenja. Teško ponovljiva karijera, uistinu vredna divljenja.

Rođena je kao Larisa Diri (Latinjina postaje udajom 1955), i prvo se počela baviti baletom, ali kad se njen koreograf otselio, prešla je na gimnastiku. S 19 godina se prvi put predstavila svetu, 1954 godine na Svetskom prvenstvu u gimnastici, kada je počeo njen veliki niz, sudelujući u osvajanju zlata u ekipnom višeboju.

Svoj olimpijski pohod počinje na Olimpijskim igrama u Melburnu, 1956 godine kada u borbi sa sjajnom Mađaricom Agnes Keleti postaje najuspešnija gimnastičarka Igara. Latinjina pobeđuje Keleti u višeboju i predvodi sovjetske gimnastičarke do pobede u ekipnom višeboju. Osvaja i zlato u vežbi na tlu (deli ga s Keleti), zlato u preskoku, srebrnu medalju u dvovisinskom razboju i ekipnu bronzanu medalju (dele je s Poljskom) u, kasnije ukinutoj disciplini, prenosnim spravama. Keleti takođe osvaja šest medalja: četiri zlatne i dve srebrne.

Veliki uspeh Latinjina postiže na Svetskom prvenstvu, 1958 godine, gde osvaja 5 od 6 naslova, dakle gotovo sve titule, osim srebra na tlu. Ono što je ostalo u analima jest činjenica da je to postigla – trudna. Ona je ponovo glavni favorit gimnastičkih takmičenja na Olimpijskim igrama u Rimu, 1960 godine, gde opet pobeđuje u višeboju (sovjetske gimnastičarke osvajaju prva četiri mesta), osvaja zlato u ekipnom višeboju, brani i zlato u vežbi na tlu, osvaja i dve srebrne medalje, u vežbama na gredi i dvovisinskom razboju, te zaključuje zbirku bronzanom medaljom u preskoku.


Na Svetskom prvenstvu 1962 godine osvaja tri zlatne, dve srebrne i jednu bronzanu medalju.

Na Olimpijskim igrama u Tokiju, 1964 godine Latinjina je poražena u višeboju od nove zvezde svetske gimnastike – čehoslovakinje Vere Časlavske, ali osvaja zlatne medalju u ekipnom višeboju, i u vežbi na tlu, obe zlatne medalje kao treće u nizu (na trima OI). Osvaja srebro u preskoku kao i dve bronzane medalje, na gredi i dvovisinskom razboju, čime završava svoju blistavu olimpijsku karijeru. Na tim OI imala je već 30 godina, a to su godine u kojima su današnje gimnastičarke odavno prestale sa takmičenjima.
Nakon Svetskog prvenstva 1966. godine, gde osvaja srebrnu medalju u ekipnom višeboju, Latinjina se povlači i počinje raditi kao gimnastički trener.

Uvrštena je u Međunarodnu kuću slavnih žena sportista (International Women's Sports Hall of Fame) 1985, a, u Međunarodnu gimnastičku kuću slavnih (International Gymnastics Hall of Fame), tek 1998. godine.

Danas živi u Japanu.



1954 -- Agnes Keleti (Hungary)
1958 -- Larissa Latynina (USSR)
1962 -- Irina Pervushina (USSR)
1966 -- Natalia Kuchinskaya (USSR)
1970 -- Karin Janz (East Germany)
1974 -- Annelore Zinke (East Germany)
1978 -- Marcia Frederick (USA)
1979 -- Ma Yanhong (China) and Maxi Gnauck (East Germany)
1981 -- Maxi Gnauck (East Germany)
1983 -- Maxi Gnauck (East Germany
1985 -- Gabriele Fahnrich (East Germany)
1987 -- Doerte Thuemmler (East Germany) and Daniela Silivas (Romania)
1989 -- Fan Di (China) and Daniela Silivas (Romania)
1991 -- Kim Gwang-Suk (North Korea)
1992 -- Lavinia Milosovici (Romania)
1993 -- Shannon Miller (USA)
1994 -- Luo Li (China)
1995 - Svetlana Khorkina (Russia)
1996 - Svetlana Khorkina (Russia) and Elena Piskun (Belarus)
1997 - Svetlana Khorkina (Russia)
1999 - Svetlana Khorkina (Russia)
2001 -- Svetlana Khorkina (Russia)
2002 -- Courtney Kupets (USA)
2003 -- Hollie Vise (USA) and Chellsie Memmel (USA)
2005 -- Anastasia Liukin (USA)
2006 - Elizabeth Tweddle (Great Britain
2007 -- Ksenia Semenova (Russia)
2009 -- He Kexin (China)


wikipedija