Istorija koju niste učili u školi

Atila

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sliku okrutnosti Atile i njegovih ratnika daje opis rimskih izaslanika koji su se trebali naći s njim. Na putu k njemu prošli su rijekom Nišavom kroz mjesto u koje je Atila nekoliko godina prije toga provalio. Mjesto je bilo toliko uništeno da su izaslanici morali noćiti izvan grada. Razlog je bio taj što su obale rijeke bile prekrivene ljudskim kostima, a zadah smrti je bio toliko jak da nisu mogli ući u grad. Mnoga mjesta kroz koja je Atila prošao zadesila je slična sudbina, naročito za vrijeme invazije na Galiju. O hunskom pohodu na Trakiju slikovito govori jedan zapis: Bilo je toliko ubijanja i krvoprolića da nitko ne može prebrojati mrtve. Huni su pljačkali crkve i samostane, te u roblje odvodili svećenike i djevice... Toliko su devastirali Trakciju da ona više nikada neće biti ono što je bila nekada.

DŽINGIS KAN

[You must be registered and logged in to see this image.]

Džingis Kan je od svoje majke naučio da mu je jedini vjerni prijatelj samo njegova sjena.

Svojim neprijateljima uvijek je davao samo jedan posve jednostavn izbor: predajte se i budite porobljeni ili umrite. Konstantno ustrajavajući na disciplini, nagrađujući vještinu i vjernost, a kažnjavajući one koji mu se usprotitve Džingis kan je izgradio ogromno carstvo. Prema legendi svi vojnici i sluge koji su prisustvovali njegovom pogrebu bili su ubijeni kako bi se sačuvala tajna o mjestu gdje je pokopan veliki vojskovođa. Ta je tajna ostala nerazjašnjena sve do danas. Džingis Kanova vojska odlikovala se brzim manevrima i prodorima. Masnovno je uništavala civilno stanovništvo i gradove, a zarobljenike pretvarala u robove. Svuda je unosila strah i ostavljala pustoš za sobom. baš zbog toga život Džingis Kana postao je predmet mnogih istorijskih i književnih dijela.

Žene Adolfa Hitlera

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hitler je tvrdio da će on završiti djelo koje je Isus započeo, te da je on alat Božji. Interesanto je spomenuti da je Hitler kada je došao na vlast svaki dan doručkovao isto: dvopek, ribanu jabuku, narandžu i čaj od kamilice. Također je praktikovao svakodnevnu tridesetominutu šetnju. Za njegov ljubavni život karakteristično je da je uvijek imao odnose samo s maloljetnim djevojkama. Prva poznata Hitlerova ljubav datira iz 1925., a riječ je o šesnaestogodišnjoj Mariji Raider koja je zbog Hitler pokušala samoubistvo. Sljedeća Hitlerova ljubav bila je sedamnaestogodišnja Geli, kćerka Hitlerove polusestre. Geli je zbog Hitlera izvršila samoubistvo. Soba u kojoj je to počinila na Hitlerov zahtjev ostaje netaknuta i niko nije smijo unutra. Nakon Geli nova ljubav je sedamnaestogodišnja plavokosa Eva Braun, koja se zbog Hitlera dva puta pokušala ubiti, a treći put je to učinila zajedno s njim 1945 godine. O maloljetnim djevojkama Hitler piše: Nema ničeg ljepšeg nego odgojiti nešto mlado. Djevojka od 18- 20 godina podatna je poput voska.

Optužbe opozicije i smrt Nikole Pašića


[You must be registered and logged in to see this image.]

Pašića je poslednjih godina života opozicija optuživala za korupciju, obrušivši se i na njegovog sina Radeta. Svakave priče širile su se o navodno nezakonitom Nikolinom i Radetovom bogatstvu.
Pored imovine koju je imala njegova bogata žena
Đurđina, Nikola je u jednom trenutku 5.000 deonica u rudniku bakra u Boru.
Naime, mnogo pre nego što je dobio mesto u vladi i još pre Timočke bune za vladavine Obrenovića, Pašić je stekao dozvolu da traži rudu na mestu gde su mu seljaci pokazali veliku stenu. Nakon ugušenja te bune od strane Obrenovića, Pašić je traženje rude predložio Đorđu Vajfertu, koji je u mladosti došao u Srbiju, borio se u srpskoj vojsci i postao vodeći industrijalac. Pošto je projekat istraživanja rude bio uspešan, da bi se zahvalio Pašiću na dobrom savetu, Vajfert mu je poklonio 5.000 deonica.
Mnogo godina kasnije i Pašićev sin Rade je stekao veliko bogatstvo na sličan način. On je, kako navodi dr Dragnić, "Čitao o zlatu i srebru koje su iskopavali u Srbiji tokom srednjeg veka i otputovao u Istanbul i Dubrovnik kako bi proučio stare zapise", nakon čega je dobio "dozvolu da istražuje rudu, i posle nekoliko godina iskopavanja uspeo je da dobije britanski kapital za osnivanje kompanije za eksploataciju rudnika Trepča (cink i srebro)", pa se iz ovog poduhvata Rade veoma obogatio.
Nikolu Pašića su, takođe, optuživali da "ne ostavlja za sobom tragove, pa ne može ništa da mu se dokaže", a on nikad nije odgovarao na lične napade. Jedan njegov savremenik je zabeležio: "Retko se može sresti državnik koji ispoljava toliko hladnokrvnosti kada mu se upućuju kritike. LJudi, čak i oni iz opozicionih stranaka, imali su poverenja da i u najtežim trenucima 'Baja zna šta radi', a to poverenje je najveća snaga i najbolja nagrada sposobnom političaru".
10.decembra 1926.godine prilikom jednog razgovora sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem došlo je do sukoba između njih. Tom prilikom je kralj pod naletom besa rekao Pašiću da bi mu bilo bolje da objasni kriminalne poslove svoga sina. Pašića je ta izjava toliko uvredila da je on odmah napustio dvor. Uznemiren zbog te izjave kralja umro je istog dana. Pola sata nakon njegove smrti iz dvora je došla poruka sa kraljevim pismenim izvinjenjem zbog izgovorenih reči. Nažalost stigla je prekasno.
Umro je u svome domu na uglu Pozorišne i Jevremove ulice u Beogradu. Po svedočenjima savremenika, ostavio je za sobom 826.605 ondašnjih dinara (u vrednosti tadašnjih 16.000 dolara) na štednom računu u banci, namenivši novac za podizanje spomenika ruskom caru Nikolaju u Beogradu u znak zahvalnosti srpskog naroda.

Отомански султани су понекад путовали инкогнито како би из прве руке видели дешавања међу својим поданицима. У таквим ситуацијама Мехмед II Освајач би се прерушавао у мевлевијског дервиша, а Сулејман I Величанствени у спахију.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kamikaze – božanski vetar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvobitno značenje reči kamikaze je božanski vetar. Odnosno to je naziv za tajfun koji je 1218. godine uništio invazionu mongolsku mornaricu. Po ugledu na taj događaj i željom da spreče savezničko osvajanje Filipina u II svetskom ratu japanski ratni planeri stvaraju specijalne jedinice kamikaze – pilote samoubice.

Japanci su avion Zero opremili bombom teškom 250 kilograma čiji je jedini zadatak bio da se zajedno sa pilotom zakuca u saveznički ratni brod i tako ga uništi. Kamikaze piloti su bili dobrovoljci kojima je bila velika čast da svoj život daju za japanske ratne ciljeve. Prolazili su kroz posebnu obuku a pre izvršenja samoubilačkog zadatka svaki pilot je od vojske dobijao posebna odlikovanja, pa bi svojim najbližima napisao oproštajno pismo, i popio svoj poslednji sake.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kao prvo dejstvo kamikaza u II svetskom ratu uzima se napad na savezničku mornaricu kod Filipinskih ostrva u zalivu Leute kada su potopili tri nosača aviona. Saveznički vojnici su bili šokirani samoubilačkim činom kamikaza.

Najmlađi branioci Beograda

[You must be registered and logged in to see this image.]

U svojim uspomenama Bogosav Vojnović Pelikan, tada poručnik srpske vojske, zabeležio je i delić tužnih uspomena na decu koja su tih oktobarskih dana ginula u Beogradu. „Svoje ogorčenje što sa borbama još nije svršeno, izlivali su nad nejakom decom i nemoćnim starcima… Beograd je zaista pao, ali je ostao Podvis, ostalo je Petlovo i Bumbarevo brdo, Devojački grob, Dučine i puno novih Beograda gde su zavojevači imali da prospu još koju kap krvi. U herojskom koštacu na Bumbarevom brdu imali smo i zarobljenika. Tom prilikom kod zarobljenog feldvebela (narednika, prim. aut.) Oskara Bluma nađena je i jedna fotografija.“

Na fotografiji su bili austrougarski vojnici sa puškama uperenim u glave trojice dečaka, snimljeni samo momenat pre nego što će ih mučki ubiti. Dečija lica bila su izbezumljena od straha. Poručnik Vojnović je prepoznao mališane sa fotografije i prema sopstvenom kazivanju, jedva se suzdržao da na mestu ne ubije zarobljenog narednika. U tome ga je sprečila čast i zakletva srpskog oficira i saosećanje za bespomoćnost zarobljenog neprijatelja. Sve ono što neprijateljski vojnici sa fotografije nisu imali.

„Šta ste uradili s decom kada ste ih uhvatili? ‐ pitao je poručnik Vojnović austrijskog feldvebela.

„Kriegsgericht (Vojni sud, prim. aut.)! Znate utvrdilo se da su dodavali metke vojnicima.“ ‐ Odgovorio je narednik, bez trunke kajanja i griže savesti. Vojni sud u tim danima značilo je da su ta deca streljana u nekoj zabačenoj beogradskoj ulici ili nekom dvorištu, bez ikakvog suda, „po kratkom postupku“.

Reč je o dečacima Dušanu Vujiću (14 godina, sin opštinskog delovođe), Svetislavu Đorđeviću (14 godina, učiteljski sin) i Jovanu Staniću (12 godina, sin kapetana srpske vojske). Sva trojica su bila iz Beograda i sva trojica učenici I beogradske gimnazije. Bili su braća školskih i ratnih drugova Bogosava Vojnovića. On se u tom trenutku setio kako su zapravo ova trojica dečaka dospela do streljačkog stroja. U jednom trenutku borbi za odbranu Beograda pojavili su se na prvim linijama fronta da donesu preobuku svojoj braći. Kao članovi sokolskog gimnastičkog društva želeli su da i oni doprinesu odbrani svog rodnog grada. Poručnik zbog njihovih godina nije želeo da ih zadrži na borbenoj liniji, ali bilo je daleko rizičnije da ih po ubistvenoj artiljerijskoj vatri odatle vrati. Naredio im je da ostanu u rovu, pored sanduka sa municijom i čekaju da srpski vojnici krenu u proboj. Da ne mrdaju odatle dok naša vojska ne potisne neprijatelja. Vojnici sa tog položaja nikada nisu krenuli u proboj. Pobijeni su, gotovo svi, u borbi. Austrijanci su, po ulasku u srpski rov, dečake zatekli žive kraj sanduka sa municijom.

Danas nijedna beogradska škola ne nosi njihovo ime, ni jedna ulica, dečije pozorište, obdanište… Oni i mnoga druga deca pobijena u Beogradu tih dana, živela su još samo u uspomenama svojih bližnjih i savremenika, a onda su i te uspomene nestajale, kako su sa ovog sveta nestajali oni u čijim su srcima živele. Ostajale su samo one zapisane, u nečijim memoarima, istorijskim knjigama, na nadgrobnim spomenicima. „Vox audita perit, litera scripta manet“ („Izgovoreno nestaje, zapisano slovo traje“).



Bastabalkana.

Da li neko još istražuje ko počiva u grobu na Avali?

Neznani junak je Sulejman Balić?

Nekoliko uglednih istoričara iz Beograda i Sarajeva tvrdi da je neznani junak sa Avale Bošnjak iz Duge Poljane između Novog Pazara i Sjenice

I posle pola veka polaganja venaca i cveća na grob neznanog junaka na Avali, ostaće dilema: da li je reč o Bošnjaku Sulejmanu Baliću, kako tvrdi nekolicina uglednih istoričara iz Beograda i Sarajeva, ili o nekom drugom.

Prema njihovim tvrdnjama, koje su objavljene u novopazarskom listu "Parlament", kao i u nekim naučnim studijama uglednih istoričara, Sulejman Balić je rođen u mestu zvanom Duga Poljana, koja se nalazi između Novog Pazara i Sjenice. Kako se navodi dalje u tekstu, Balić je hrabro poginuo na Avali, boreći se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bezimeni

Neznani junak na Avali verovatno je stajao na osmatračnici, gde ga je pogodio neprijateljski šrapnel. Po obliku lobanje, stručnjaci su utvrdili da je reč o mladom čoveku, ne starijem od 19 do 20 godina, vrlo krhke građe.
U grobu nije pronađena ratnička značka, niti pločica s imenom. U pitanju je bio mlad vojnik, na brzinu mobilisan, pa nije uspeo da dobije identifikacionu pločicu.

Okupan u vinu

Po starom običaju, kosti neznanog junaka na licu mesta su oprane u belom vinu, zavijene u platno i položene u plehani sanduk, a potom sahranjene u blizini mesta pogibije. Krst sa groba neznanog junaka danas je u porti crkve u Belom Potoku.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Spomenik neznanom junaku na Avali, po narudžbini kralja Aleksandra, podigao je poznati vajar Ivan Meštrović.

Na naučnom skupu u Novom Pazaru dr Šefket Krcić, profesor na ovdašnjem Univerzitetu, takođe tvrdi da je neznani junak bio upravo Sulejman Balić.
- Primer zapostavljenosti Bošnjaka kroz istoriju od bivših srpskih režima jeste spomenik neznanom junaku na Avali. To je spomenik Sulejmanu Baliću, koji je sa grupom vojnika Sandžaklija, lojalnih srpskoj državi, hrabro poginuo braneći Beograd od austrougarske vojske. O tome do sada niko ništa nije napisao - kaže Krcić.

Na Pešteru i danas živi nekoliko porodica s prezimenom Balić. Neki od njih, poput Ramiza Balića, iz priča svojih predaka tvrde da je u grobu neznanog junaka u stvari njihov rođak Sulejman.
- Još su naši stari za Titova doba pričali da je naš Suljo taj neznani junak, ali se niko nije usuđivao da o tome javno progovori. To je bila tajna, zbog politike i zato se ćutalo. Možda bi sada, kad se o svemu otvoreno govori, trebalo i ova dilema da se rasvetli. Naravno, za nas nije dilema, ali jeste za javnost. Mi nemamo konkretnih dokaza za ovu tvrdnju, ali s kolena na koleno se prenosio amanet starih da se ne zaboravi gde počiva naš Sulejman - kaže Ramiz.

Oni koji tvrde da je Sulejman Balić neznani junak sa Avale podsećaju da i na srpskom groblju na Zejtinliku mnogi grobovi nose ime Bošnjaka. Reč je o vojnicima Bošnjacima iz Sandžaka, koji su prošli Albaniju i kosti ostavili na Krfu i na solunskom frontu.


Politikin zabavnik

Esad Paša Toptani

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tokom okupacije Albanije u balkanskim ratovima, Esad Paša je sarađivao sa srpskom i crnogorskom vladom protiv privremene albanske vlade Ismaila Kemalija. U previranjima nakon proglašenja nezavisnosti Albanije, krajem 1913 je uz pomoć Srbije preuzeo vlast u centralnoj Albaniji, uspostavivši neku vrstu marionetske države. Nakon toga, nakratko je stekao visok položaj u vladi Vilhelma od Vida, dok nije 1914. prognan iz zemlje.

Tokom prvog svetskog rata je bio na strani Srbije, omogućujući joj povlačenje preko Albanije. Nakon rata je saveznicima pokušao da se predstavi kao jedini legitimni vladar i da se vrati u zemlju. 1920. godine ga je ubio albanski aktivista u Parizu.

Dok se spremao za povratak u Albaniju, Esad Paša je ubijen u atentatu 13. juna 1920. u Parizu. Ubio ga je Avni Rustemi, politički aktivista i član albanskog parlamenta, verujući da je sarađujući sa Srbijom izdao interese albanskog naroda. Mnogi Albanci su ovaj atentat smatrali herojskim činom.

Esad-paša je sahranjen na srpskom vojničkom groblju na Tijeu u Bolonjskoj šumi, gde i dan-danas u moru krstova stoji i jedan polumesec.

U Srbiji se Esad-Paša Toptani smatra tradicionalnim srpskim prijateljem. U Beogradu jedna ulica u opštini Voždovac nosi njegovo ime.

U Albaniji, Esad-Paša se smatra jednim od najvećih izdajnika sopstvenog naroda zbog saradnje sa Srbijom tokom okupacije Albanije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Politikin zabavnik.

Драгутин Гавриловић

[You must be registered and logged in to see this image.]

Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

Говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда 1915. год.



У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници!
Јунаци!'
Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.
Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред, у славу! Живела Отаџбина, Живео Београд!

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мајор Драгутин Гавриловић је буквално парадигма српске несреће. Човека који је храбро бранио Београд 1915.године, тридесет година касније убили су Београђани. Наиме, када се Гавриловић 1945.године враћао из заробреничког логора, ишао је у униформи официра краљевске војске. У Београду је наишао на неки руљу комуниста или њихових симпатизера, или ко зна већ кога, који су његову униформу протумачили као провокацију, па су своју мржњу према краљу, влади у Лондону и југословенској војсци, а оданост Титу, партији и новом поретку, решили да искале на мајору Гавриловићу. Убрзо после тога, Драгутин Гавриловић је умро, а Србија остала без једног од својих највећих синова.


ORDENJE


PUKOVNIK Gavrilović je odlikovan Karađorđevom zvezdom, ordenima Svetog Save, Belog orla, Jugoslovenske krune, francuskim ratnim krstom, Legijom časti, medaljom Miloš Obilić, Spomenicom na rat 1914. i sa još 12 odličja.

Prvi je počasni građanin Kruševca.

Војвода Петар Бојовић пише Ђенералу Дражи Михаиловићу

”У својој дубокој старости преживљујем часове минулих борби нашег народа за његово право на живот и не нађох данашњег примера од Косовске битке до Карађорђа и Милоша, и од ових великих синова нашег народа до данас. Познато је да велики догађаји стварају велике људе, а велики људи стварају велика дела. Веровао сам да је српски народ надахнућем Божјим способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима дати.
Сазнање да сте Ви, драги Србине и ђенерале, развили ослободилачку заставу са оног места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео пре двадесет осам година и протерао непријатеља из наше Отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.
‘У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског народа, ставио на расположење моје име и моју децу, уз очински поздрав и војничку заповест: Напред у победу за Краља и Отаџбину! Војвода Петар Бојовић”.

Извор: ”Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића)”, Интерклима графика, Врњачка Бања, 2004, 78.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Војвода Петар Бојовић

Петар Бојовић је рођен 16. јула, 1858.год. у селу Мишевићи, општина Нова Варош. Гимназију је завршио у Београду и ступио у Војну академију 6. октобра 1875.год. Произведен је за артиљеријског потпоручника 1880.год., за коњичког поручника 1883.год., за генерал-штабног капетана 1. класе 1891.год., пјешадијског потпуковника 1897.год., генерал-штабног пуковника 1901.год., ђенерала 1912.год.

Као млад официр заузимао је постепено положаје према чину и командовао је у миру пешадијским пуком, пешадијском бригадом, дивизијском облашћу, коњичком дивизијом, трупама нових области. Био је начелник штаба дивизијске области у два маха, помоћник начелника штаба активне војске, помоћник и заступник начелника и начелник Главног генералштаба, начелник штаба главне војне инспекције и начелник општег војног одељења Министарства Војног.

Ратови Војводе Петра Бојовића

У рату против Турске 1876.год., као питомац Војне академије, био је у штабу Врховне команде, у наставку рата 1877. до 1878.год. као питомац Војне академије, био је у батерији на дужности подофицира.

У Српско-бугарском рату 1885.год. био је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба Шумадијске дивизије.

У Првом балканском рату 1912-1913.год. био је начелник штаба Прве армије, која је извојевала велике победе у Кумановској и Битољској бици. Учествовао је у мировним преговорима са Турском, одржаним у Лондону 1913.год., као војни стручњак у делегацији српске владе.

У Другом балканском рату 1913.год. против Бугарске био је начелник штаба Прве армије, која је однела победу у бици на Брегалници.
У Првом светском рату 1914-1918.год., његова Прва армија је претрпела велике губитке у бици на Дрини 1914.год. Бојовић је био рањен у овој бици, па га је заменио армијски ђенерал Живојин Мишић. У јануару 1916.год., именован је за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра.
Ту позицију је задржао до јуна 1918.год., када је дао оставку на то место због несугласица са генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта.

Поново је преузео положај команданта Прве армије, која је прва пробила непријатељске линије на Солунском фронту и напредовала дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га је 26. септембра одликовала титулом војводе за његове заслуге током рата.

Војвода Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд.

1921. године је именован начелником Генералштаба на месту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922.год. се повукао из активне службе.

АПРИЛСКИ РАТ


На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Након априлског слома, због старости није учествовао у ратним операцијама, али је подржавао ЈВуО.


Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25. у Београду. Од задобијених повреда је преминуо. Тело војводе Бојовића је пребачено на таљигама на Ново Гробље, а народу је забрањено присуство сахрани под претњом репресалија.

Написао је и штампао, поред чланака у војним листовима и часописима: „Вод патроле“, „Васпитање војника“, „Метода за решавање тактичких задатака“, „Шта имамо и можемо да очекујемо од Егзерцирних правила“, „Одбрана Косова поља“ (1922). Превео је „Тактику“ од Бријалмонта.

Брат војводе Петра Бојовића био je епископ Јефрем Бојовић.

Sedam neverovatnih činjenica iz istorije koje nećete naučiti u školi

U moru podataka koje naučimo iz istorije, većina ispari iz glave istog trenutka kad nogom kročimo van škole. Postoje, međutim, lekcije o zanimljivijoj strani "učiteljice života", koje verovatno nećete tako lako zaboraviti.

1. Ples do smrti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Najteža epidemija plesa u istoriji zabeležena je u julu 1518. godine u Strazburgu, tadašnjem Svetom rimskom carstvu. Stotine ljudi su igrali danima bez predaha, i tako skoro mesec dana. Mnogi su umrli, od srčanog i moždanog udara, ili jednostavno premora. Ni danas ne postoji objašnjenje ovog retkog fenomena koji se kroz istoriju nekoliko puta ponavljao.

2. Kalifornija - ostrvo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za Kaliforniju se dugo mislilo da je zapravo ostrvo, pa je tako i bila ucrtana u geografskim kartama i to čak do 18. veka.

3. Poplava sirupa

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tanker sa sirupom u jednoj fabrici u Bostonu eksplodirao je 1919. godine, a ova nesreća odnela je 21 život. Ogroman talas lepljive smese preplavio je ulice, oštetio prugu i brojne zgrade.

4. Mačke špijuni

[You must be registered and logged in to see this image.]

CIA je šezdesetih godina 20. veka provela pet godina i potrošila 25 miliona dolara na misiju da mačke koristi u špijunske svrhe. U ušne kanale životinja su instalirali mikrofone, a u rep antene. Projekat je na kraju odbačen kao potpuni neuspeh.

5. Luj Armstrong i neobičan fetiš

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zvezda džeza Luj Armstrong imao je neobičnu strast - obožavao je da vrši veliku nuždu. Ekscentrični muzičar je u svom toaletu postavio nekoliko ogledala kako bi mogao da posmatra samog sebe dok to radi, a jednom prilikom je čak i prijateljima na božićnoj čestitki poslao sliku sebe sa ve-ce šolje.

6. Porno-zvezda među političarima

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mađarska porno zvezda Ilona Staler, poznatija pod svojim umetničkim imenom Ćićolina ušla je da 1987. u italijanski parlament kao poslanica. U svojoj političkoj karijeri je bila prepoznatljiva i po tome što je politički govor držala sa jednom otkrivenom dojkom.

7. Pas vojnik

[You must be registered and logged in to see this image.]
Heroj među psima: Vodnik Stabi

Stabi je bio vojni pas iz Prvog svetskog rata koji je imao toliko odlikovanja da je čak dobio i čin vodnika. Učestvovao je u 17 bitki na Zapadnom frontu, a čak je i uhvatio jednog nemačkog špijuna.

blic.rs

Veliki dužnik Cezar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Cezar je imao neobično shvatanje vrijednosti novca. Svaki put kada bi mu porasla popularnost među običnim ljudima, ulagao je ogromnu sumu svog novca. Organizovao je zabave za siromašne, popravljao je puteve i razbacivao je novac tokom izbora da bi zadobio političku podršku.
"Kampanje" je finansirao pozajmljenim novcem i uskoro je postao poznat kao "rimski kralj dugova". U početku su njegovi zajmodavci očekivali da će im vratiti veću sumu od one koju su mu pozajmili, imajući u vidu njegov potencijalni uspjeh, i nastavili su da mu pozajmljuju novac, iako im pozajmice nije vraćao. Pošto se ovakva praksa nastavila, količina novca koju je dugovao toliko je porasla da su se uloge zajmodavca i zajmoprimca promijenile. Cezar je vjerovao da nema drugog izbora nego da uloži još novca, ne bi li povratio svoje dugove.

Služio se umijećem pozajmljivanja novca da bi podigao moral i hrabrio vojnike na frontu. Kao vojni komandant pozajmljivao je novac od podređenih komandira nagrađujući njime vojnike. Kada bi bitka počela, komandanti su se očajnički borili da bi povratili svoj novac, a vojnici su bili dirnuti Cezarovom velikodušnošću i pokazivali su svoju zahvalnost na bojnom polju.
Cezar, "kralj dugova", znao je kako da razbacuje novac na najefikasniji način.

Mnogi ne znaju da je nekoliko puta u našoj istoriji zaista samo malo nedostajalo da Srbi postanu katolici.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Činjenica je da je Stefan Prvovenčani dobio titulu od rimskog Pape, a da je i car Dušan nagovaran da se potčini Vatikanu.

- Sveti Sava je bio grdno razočaran zbog toga, povukao se na Svetu goru i nije se javljao bratu tri godine. Stefan je tada dobio krunu, a za ženu ćerku dužda mlečanskog Enrieka, koji je najviše doprineo da se uruši Vizantijsko carstvo. Sveti Sava je porodičnom diplomatijom uspeo da ubedi brata, odveo ga je u Žiču, gde ga je ponovo prekrstio u pravoslavlje - otkriva Miodrag Janković.

[You must be registered and logged in to see this image.]

On ističe da su i sa carom Dušanom vođeni pregovori da preuzme katoličanstvo, a zauzvrat bi od Pape dobio titulu komandanta svih hrišćanskih snaga u borbi sa Osmanlijama. Pregovori su prekinuti njegovom iznenadnom smrću . Pošto postoje dokumenti da je bio otrovan. Vrlo je verovatno da je njegov stav bio suprotan predlozima iz Rima.

Danas većina Srba veruje da je Karađorđe bio čovek koji je digao i poveo „kuku i motiku" da protera Turke iz Srbije. Ali, Karađorđe niti je to učinio niti je bio omiljen među Srbima toga vremena .

- On je bio odličan vođa za period ograničenih sukoba sa Turcima koji je prethodio Prvom srpskom ustanku, ali je prava istina da nije imao sveobuhvatnu podršku srpskog naroda. Za izbor srpskoga Vožda je bilo više kandidata mnogo učenijih i obrazovanijih od Karadjordja koji su shvatali situaciju i ozbiljnost takvoga čina kao što je sveobuhvatna borba protiv Turaka i njihove sile u Srbiji. Medjutim, oni se nisu prihvatili toga zadatka procenjujući da za takav čin Srbija nije spremna, jer nema niti organizaciju niti jasnu podršku neke od velikih sila. To se na kraju sa propašću Prvog srpskog ustanka pokazalo tačnim.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za Karadjordja se zna da je prilično nasilan i da je na početku ustanka ubio izvesnog Teodosija iz Orašca, samo zato što mu je ovaj prigovorio da bi i on mogao isto tako da vlada Srbima , samo da je hteo. Već na prvim koracima za uspostavljanje srpske države, Karađorđe je bio primoran da vodi bitku sa vojvodama, koje su htele da budu „kalif umesto kalifa". Istorija je pokazala, da je tako prek i agresivan vođa bio neophodan u tom trenutku, jer je Srbija tada ipak bila u svemu daleko od potrebnih uslova - smatra Janković.

O Kralju Aleksandru Karađorđeviću I. takozvanom „Ujedinitelju“ postoji mnogo zabluda. Od 1945. do devedesetih, on je bio karakterisan kao tiranin. A danas, čak i Vuk Jeremić ministar spoljnih poslova, koji je izjavio da mu je bio uzor Koča Popović, za Aleksandra I. kaže da je bio viteški kralj i veliki vojskovođa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

- Medjutim pre bitke na Kolubari, na kojoj je srpska vojska ostvarila veliku pobedu, tadašnji regent Aleksandar u Kragujevcu je tražio od Vojvode Stepe Stepanovića da se povuče sa svog položaja glavnokomandujućeg , pa je Pašić morao da dođe u Kragujevac da sređuje stvari. Ko zna kako bi se Kolubarska bitka završila da se Vojvoda Stepa povukao sa položaja . Ne samo zbog ovoga Aleksandar I. dakle nije bio savršen vojskovođa a posebno heroj , kako ga predstavljaju. Iz njegovog života svi su izdvajali samo ono što je ili godilo narodu ili onima koji su pisali istoriju , kao naprimer komunisti. Ne govori se javno i jasno da lično Aleksandar I. započeo tkzv. „Solunski proces“, u kome je eliminisao snažnu struju otpora u srpskoj vojsci, koja se protivila planovima o stvaranju Jugoslavije ili, recimo, činjenicu da je u privatnom životu voleo da „švrlja“ i da ima najmanje jedno vanbračno dete ( Kneginja Jelena) i nekoliko zataškanih afera. Osim toga je bio i veliki kockar i trošio ogromne sume u poznatim mondenskim mestima gde je putovao inkognito, kao naprimer u Bijaricu, Monte Karlu itd. - otkriva Janković.

O učešću Srbije u Prvom svetskom ratu uglavnom se u školama uči „da je mladobosanac Gavrilo Princip izvršio atentat na austrijskog nadvojvodu u Sarajevu, zbog čega je Austrougarska objavila rat Srbiji, a onda su Rusija, Francuska i Engleska ušle u rat na strani Srbije...".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istorijska distanca, međutim, pokazuje da je Srbija iskorišćena od strane velikih sila da se taj rat započne, što je skupo platila. A kakva je pomoć bila govori i tužna anegdota da je Francuska poslala topove za pomoć Srbiji, ali municija koja je išla uz topove nije bila istog kalibra. Municija je zato slata u Kragujevac na dodatnu obradu, što je samo usporilo odbranu zemlje.

Trajna istorijska zabluda, koja se kroz našu istoriju proteže do danas, jeste da se Srbija uvek deli na borce za slobodu i izdajnike, od Vuka Brankovića, preko knjaza Miloša, a ta podela postoji i danas, na „mučenike" i „one što isporučuju generale". Mitomanija je stvorila zabludu koja je nadrasla sebe i zbog koje je poslednja dva veka naše društvo podeljeno na dve Srbije. Ma kako god da se one zvale.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Možda bi se za pravilno shvatanje največih naših dilema i podela pomoglo rasvetljavanje deset najvećih mitova – zabluda srpske istorije , naprimer :

1. Srbija je izgubila državu na Kosovu 1389

- srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke priznao vrhovnu vlast Ugarskog kralja. Srpska država je u vazalnom odnosu postojala još vek i po.

2. Vuk Branković je izdao Lazara i zato je izgubljena bitka na Kosovu

- istorijski je dokazano da to nije tačno jer je Vuk Branković učestvovao u boju na Kosovu, ali je suprotno verovanje ostalo u narodu ; posledica da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike (ili na dve Srbije)

3. Srbija je bila branik Hrišćanstva u Evropi od Turaka

- Veliki Despot Stefan Lazarević u bici na Nikopolju je zadao odlučujući udarac velikoj hrišćanskoj vojsci u odsudnom momentu na strani Turaka i tako suštinski otvorio put Islamu u Evropu

4. Rusija je prijatelj, koji će uvek pomoći Srbima

- zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto" 1813. godine, Rusija napušta Srbiju diplomatski i vojno. A u poslednja dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim, nego u dobrim odnosima

5. Timočka buna 1883. bila je ustanak naroda protiv represivne vlasti kralja Milana

– to je bio otpor konzervativnih seljaka protiv modernizacije države uz mešanje političkih partija.

6. Srbija je stvaranjem Kraljevine SHS (Jugoslavije) ostvarila svoj interes da svi Srbi žive pod jednim krovom

- istorija je pokazala da su u pravu bili oni koji su tvrdili da je Srbija skupo plaćenu slobodu, pod rukom Petra I. i Aleksandra I. Karadjordjevića lako prodala za utopijsku ideju ujedinjenja sa # bratskim narodima“

7. Kralj Aleksandar I. Karađorđević je bio diktator i tiranin (komunističko tumačenje) i Kralj Aleksandar I. Karađorđević je bio herojski vojskovođa, oslobodilac i ujedinitelj (monarhističko tumačenje)

- iz njegove biografije i dela svako je koristio ono što mu odgovara; u stvarnosti bio je čovek sa mnogo državnićkih mana i istorijskih grešaka koje su ostavile trajne posledice na srpski narod. U privatnom životu ne može ga se pohvaliti moralom i dostojanstvom.

8. Pristupanjem Trojnom paktu Knez Pavle je hteo da uvuče Jugoslaviju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine, a 27- martovskim pučem Srbi su odbranili svoj nacionalni ponos

- od Jugoslavije je Nemačka tražila neutralnost, i garantovala nenapadanje i suverenitet, da bi na kraju vodeći Srbi, potplaćeni od strane britanske tajne službe, učešće u sramnom ratu koji je trajao 17 dana, platili kroz četiri godine okupacije sa 1,7 miliona života i uvođenjem komunizma i totalitarizma.

9. Puč 27. marta organizovali su komunisti

- lažna tvrdnja koja je važila kao istina gotovo 50 godina. Komunisti nisu bili ni marginalni učesnik . Izaslanik Predsednika SAD, pukovnik Donovan, mnogo godina kasnije je rekao: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju dobro platili .“

10. Partizanske ofanzive u Drugom svetskom ratu bile su herojski podvizi NOR-a koji su uništavale nemačku oružanu silu

- u stvarnosti to su bile male gerilske vojne operacije, koje nisu imale neki značajniji uticaj na tok rata, ali su dovodile do velikih odmazdi prema srpskom narodu, jer su Nemci, osim na ostrvu Krit, još jedino u Srbiji imali pravilo 100 Srba za jednog ubijenog Nemca.

Jedina ozbiljna operacija na pravom frontu u Jugoslaviji pred kraj Drugog Svetkog rata je bila (nepotrebno) otvaranje Sremskog fronta , koji su opet najviše Srbi platili životima desetina hiljada golobradih mladića, samo da bi Tito pokazao Staljinu , kako su partizani sposobni da vode operacije velikih razmera na frontu.

/Veljko Miladinović/
Press

[You must be registered and logged in to see this image.]

Наоружавање и опремање пословично слабо наоружане и оскудно одевене српске војске постало је предмет разних злоупотреба. Топовска, пескарска и опанчарска афера зато су очекивано подигле на ноге парламентарну опозицију и узбуркале српску јавност.

Поменимо последње две афере. Појавивши се у току рата у ком је нестала једна трећина укупног становништва Краљевине Србије, оне би и у мирним временима могле бити оцењене као монструозне.

Док је српска војска у блату Посавине и Подриња бранила слободу и демократију, половина или чак две трећине опанака које је српски лиферант допремио војсци било је неупотребљиво. Било је ту картонских и дечјих опанака, а већина није могла да издржи више од једне седмице марша. Лиферанти су били двојица индустријалаца из Ниша, Милан и Влада Илић.

Покренута од опозиције у новембру 1914. године, ова афера је одлагана и заташкавана, да би после рата била заборављена, пошто је током повлачења преко Албаније “изгубљена документација”.

Друга афера такође је избила на самом почетку Првог светског рата. Откривено је да је приликом млевења жита за војску један од великих млинара из Ниша, Константин Поповић, иначе инжењер и резервни официр српске војске, мешао самлевено брашно с неквалитетним брашном и, чак, с песком. Откривено је да је брашно које је слао војсци било тако лошег квалитета да је његово грумење било потребно разбијати чекићима. Поповић је осуђен на четири године затвора, али је због ратног стања упућен у јединицу. После рата суђење је обновљено, али каквог чуда, и овом приликом су судска документа нестала у албанским гудурама.

Vlaški knez Vlad Cepeš

[You must be registered and logged in to see this image.]

Reformator i ratnik
CENJENI VLADAR

Knez i vojvoda Vlaške Vlad III stupio je na presto 1448. i tad je započeo preuređenje spoljne i unutrašnje politike svoje zemlje. Ukinuo je feudalnu obavezu i dao status slobodnih vojnika svima koji su bili spremni da se bore protiv Turaka. Praktikovao je iznenadne i noćne napade, a u jednom takvom pohodu na tabor osmanske vojske utekao mu je sultan Mehmed II.


Darodavac Hilandara

- Vlad Cepeš rođen je 1431. u tvrđavi Sigišoari, u Transilvaniji
- Otac mu je bio Vlad II Drakul, a majka moldavska princeza Snežana
- Imao je starijeg brata Mirču (Miroslava) i mlađeg polubrata Radua (Radoslava)
- Vladao je Vlaškom u tri navrata - 1448, 1456-1462. i 1476. godine
- Bio je poznat po surovim metodama u odbrani od Turaka, naročito po nabijanju na kolac, uglavnom osmanlijskih zarobljenika
- Legenda o njegovoj pravednosti u borbi protiv Turaka i dalje je živa u predanju naroda Gorja i Banata
- Ime Vlada Cepeša nalazi se i na spisku darodavaca manastira Hilandara

Kako su žene Weinsberga nadmudrile njemačkog kralja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rane 1140. godine, Kralj Konrad III od Njemačke je nakon niza uspješnih vojnih kampanja stigao do dvorca Weinsberga kojim je vladao Vojvoda Welf VI, a nakon opsade, uspješno i zauzeo isti. Kako bi pokazao svoje milosrđe, Konrad je dozvolio svim ženama da slobodno napuste dvorac, te da sa sobom ponesu sve što mogu natovariti na leđa. A sve žene Weinsberga, umjesto da ponesu hranu i odjeću, pored začuđenog kralja su na leđima iznjele svoje muževe, sinove i braću kojima je prijetila sigurna smrt.


Lukave žene Weinsberga

Kralj Konrad III, nećak Svetog Rimskog cara Henrika V, je 1140. godine stigao do dvorca Weinsberga u Bavarskoj u Njemačkoj. Iako nije imao naročito dobru odbranu, vladar dvorca Vojvoda Welf VI je ipak odlučio da se ne preda tako lako, što je samo dodatno razljutilo kralja Konrada. Nakon kratkog vremena dvorac je pao u ruke njemačkog kralja koji je ovom pobjedom dodao još jednu regiju u svoje brzo rastuće carstvo.

Pošto nisu odmah pristali na predaju i udovoljili njegovim zahtjevima, Konrad je odlučio da ubije ili zadrži kao zarobljenike sve muškarce koji su se zatekli u dvorcu, kao i da zapali sve i jednu građevinu. Ovu prijetnju su svi shvatili ozbiljno, jer je kralj bio poznat kao čovjek od svoje riječi, a pored toga, kao i svaki drugi vladar iz tog perioda morao je demonstrirati šta se dešava onima koji odbiju da poslušaju njegovo naređenje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kralj je ipak bio dovoljno milostiv da dozvoli nekoliko muškaraca, predstavnika Weinsberga, da ga zamole da makar pusti njihove žene na slobodu, jer one nisu imale nikakve veze sa donošenjem odluka. Konrad je odlučio da udovolji ovom zahtjevu jer žene nije smatrao krivcima, svojim neprijateljima, a još manje prijetnjom.

U daljnjem činu milosti, kralj je dopustio ženama da sa sobom ponesu svoje najdragocjenije stvari, rekavši im da mu nije namjera da na cesti umru od gladi. Zatim im je dao rok da pokupe sve što mogu ponijeti na leđima i napuste dvorac kako ne bi morale gledati smrt svih muškaraca u gradu.

Kada je došlo vrijeme da napuste grad, žene su se okupile na kapiji, a zapanjeni kralj je shvatio da je nadmudren: Žene su zaista na leđima nosile ono što im je najdragocijenije, baš kao što im je i dozvolio… samo, problem je bio u tome što to nisu bli predmeti, već muškarci. Muževi, sinovi i braća.

Ovaj prizor je toliko zapanjio kralja da je odmah odlučio da ih sve pusti da slobodno napuste Weinsberg, a čak je odlučio da poštedi i sam grad nepotrebne paljevine.



pixelizam.

MITOVI U KOJE VERUJEMO

[You must be registered and logged in to see this image.]

Boj na Kosovu je najvažnija srpska bitka
1. Mit o boju na Gazimestanu kao ključnom sukobu nastao je tek posle Velike seobe Srba na sever u 17. veku

MIT: U najznačajnijoj bici u svojoj istoriji Srbi su poraženi na Kosovu, a car Lazar se svesno žrtvovao da bi za Srbe izborio carstvo nebesko.

ISTINA: Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. U bici su, osim vojnika sa obe strane, smrt našla i dva vladara - knez Lazar i sultan Murat. Mada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Knez Lazar

Smrt sultana

Ozbiljni istoričari kažu da se zna da je sultana Murata ubio neko od srpskih ratnika, ali da nije izvesno o kome je reč. Prema nekim verzijama, to je moglo biti prilikom Muratovog obilaska bojnog polja ili prilikom predaje nekog vlastelina.

Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Mlada inteligencija, Srbi školovani u Austriji i u Evropi uopšte, osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije“. Istoričari još dodaju da je presudna za stvaranje kosovskog mita bila potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Vlastela je prikazana kao nesposobna i nedorasla zahtevima vremena, zainteresovana samo za vlast i teritorije, a Crkva kao predvodnik borbe za nacionalni interes. Tada je formulisana teorija o prednosti nebeskog nad zemaljskim carstvom.

Uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost.

Marička bitka

Mnogo važnija po posledicama bila je Marička bitka iz 1371. Posle nje su Vizantija, Bugarska, kao i manje srpske i vizantijske državice postale turski vazali. Srpska država je, istina u vazalnom položaju, trajala još vek i po.

Stvaranju mita o Kosovskom boju doprineli su i Turci: da bi objasnili kako im se desilo da u boju s malim narodom prvi i poslednji put u istoriji pogine sultan, oni su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi.

I posledice istorijske zablude da je Vuk Branković bio izdajnik, iako činjenice govore drugačije, osećamo do dana današnjeg. Uspostavljena je podela na „crno“ i „belo“, pa se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike, odnosno na „dve Srbije“.

Turci krivi za mit

Da bi objasnili kako im se desilo da u boju s malim narodom, prvi i poslednji put u istoriji, pogine sultan, Turci su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne


Srbija je branila Evropu od islama
2. Često se govori kako su Srbi sprečili prodor Turaka, ali u jednoj od najvažnijih bitaka Turske i evropskih država upravo srpski oklopnici su doneli pobedu Osmanlijama

MIT: Suprotstavljajući se Turcima, Srbija je branila i odbranila Evropu od islama.

ISTINA: Nedaleko od Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj, 25. septembra 1396. godine, dakle sedam godina posle Kosovskog boja, odigrala se velika bitka. Na jednoj strani bili su Turci i srpski vazali predvođeni Stefanom Lazarevićem, a na drugoj vojske evropskog saveza koji su činile Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Engleska, Škotska, Švajcarska, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi krstaši.

Pobedili su Turci, a odlučujuću ulogu u tome imali su sultanovi vazalni oklopnici pod vođstvom Srbina Stefana Lazarevića.

Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju, kao maloletan došao je presto i vladao uz pomoć majke Milice.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Presudli srpski vitezovi... Bitka kod Nikopolja

Jačanje zemlje

Bio je turski, pa ugarski, a jedno vreme i vizantijski vazal. Pošto je slomio otpor vlastele, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Njegova glavna zadužbina je manastir Manasija, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.

Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture i pružao podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzeli Turci. I sam je bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka.

Preminuo je iznenada 19. jula 1427. godine, od posledica srčanog udara, u lovu kod Kragujevca.

Poveo vojsku

A što se njegove uloge u bici na Nikopolju tiče, pogledajmo šta je pisao čuveni Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“:

„Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kad su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit s vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu (...) Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika (...) Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja. Od tog dana Bugarska je do 1878. (kao i Srbija) bila provincija Osmanskog carstva.“

Večiti vazal

Stefan Visoki na presto je došao kao dečak, a tokom svoje vladarske karijere bio je turski, pa ugarski vazal, a jedno vreme i vizantijski vazal

Bahati Turci ubili su dečaka na Čukur-česmi
3. U obračunu u Beogradu Sava Petković bio je teško povređen, ali Srbija je iskoristila
lažnu vest o njegovoj smrti da otera turske posade iz gradova

MIT: U Beogradu je 15. juna 1862. godine - po starom kalendaru 3. juna - ubijen srpski mališan Sava Petković, posle čega je ubrzana borba za konačno oslobođenje Srbije od Turske.

ISTINA: Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima - ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.

Zategnuti odnosi

U samom Beogradu u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su „veoma zategnuti“. Jedan zapis iz onog vremena kaže: „Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja i oslabljene kontrole, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali pretnjom da će se osvetiti i ‚najesti šumadijskih kokošaka‘.“

Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. bio je nedelja.

Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati“ kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici, u turskom delu varoši, došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.

Glavni učesnik sa srpske strane bi je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina Alekse, čije ime nije precizno utvrđeno.

Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj... Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a nju je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.

Zapisi

Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, izvesno vreme i ministar pravde, u vreme ovih događaja imao je deset godina. O njima u svojim memoarima „Zapisi starog Beograđanina“ piše na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I on, Kosta N. Hristić, izričito kaže da je „Sava Petković bio samo teško povređen“.

Ali istina se morala zataškati jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi s Turcima, koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Znao kako da manipuliše... Jovan Ristić

Izmislio Jovan Ristić

U više zvaničnih verzija događaj je različito opisan, ali sve se završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a to je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnjenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu


Rusija je uvek bila prijatelj Srbiji
4. Većina Srba kune se u braću Ruse, vladari najveće zemlje na svetu češće su nas ostavljali na cedilu nego što su nam zaista pružili pomoć

MIT: Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima.

ISTINA: U jeku borbi u Prvom srpskom ustanku, 1807. godine, zbog dogovora s Napoleonom, ruski car Aleksandar I, posle uspešnih zajedničkih operacija sa srpskim ustanicima na Malajnici i Štubiku, povukao je svoje trupe iako je to predstavljalo veliku opasnost za očuvanje postignutih vojnih i političkih rezultata. Šest godina kasnije, 1813. godine, ceo Prvi srpski ustanak propao je jer obećana ruska vojska nije došla.

Vek kasnije, kad je 1908. Austrougarska pripojila Bosnu i Hercegovinu, princ Đorđe Karađorđević i Nikola Pašić išli su u Petrograd da od cara Nikolaja II traže pomoć. Car im je kazao kako mu srce krvari zbog srpske nesreće, ali da je to volja velikih sila, da se tu ništa ne može i da mora tako biti s Bosnom...

Sanstefanski mir

Ali najdrastičniji primer svakako je Sanstefanski mir.

Godine 1875. pobunilo se srpskog stanovništvo u Bosni i Hercegovini protiv Turaka, u ustanku poznatom kao Nevesinjska puška. Srbi u Srbiji, i još više u Vojvodini, izvršili su veliki pritisak na vladu u Beogradu i kneza Milana da „braći preko Drine“ pomognu, pa je Srbija 1876. Turskoj objavila rat, u koji je ubrzo ušla i Crna Gora.

Srpska vojska je u rat ušla nepripremljena, pa je ubrzo počela da trpi poraze, a od velike pomoći nije joj bilo ni nekoliko odreda ruskih dobrovoljaca. Situacija se promenila tek kad je Rusija kao carevina ušla u rat, naravno, iz svojih strateških interesa. Zahvaljujući Rusiji, Turska je poražena, a rat je okončan u martu 1878. mirom u San Stefanu.

Kao sila pobednica, Rusija je diktirala uslove mira, a oni su bili na veliku štetu Srbije. Sanstefanskim mirom tako je stvorena Velika Bugarska, koja je obuhvatila područja koja danas čine Bugarsku, plus praktično celu Makedoniju i velike delove koji danas pripadaju Grčkoj, uključujući i izlaz na Egejsko more. Rusija je od Srbije uzela i unela u Veliku Bugarsku i velike delove južne Srbije (gradove Pirot, Dimitrovgrad i Vranje).

Zločini zbog teritorije

Interes Rusije je bio jasan: ovakva Bugarska služila bi joj za dominaciju na Balkanu i ostvarenje strateškog cilja - zauzimanje Carigrada, odnosno Bosfora, preko kojeg ide put iz Evrope u Aziju.

Upravo je strah da taj put ne potpadne pod kontrolu Rusije izazvao reakciju ostalih evropskih sila, u prvom redu Engleske, kojoj je on bio veza sa Indijom, i Austrije, zainteresovane za Balkan.

Sazvan je Berlinski kongres, na kojem je Sanstefanaki mir izmenjen, a Srbija dobila nezavisnost. Ali Bugarska nije prestala da želi teritorije koje joj je tada poklonila Rusija, pa je zbog njih činila zločine u Srbiji u Drugom balkanskom i oba svetska rata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Oduzete zemlje

Prema uslovima mira u San Stefanu iz 1878. Rusija je velike delove južne Srbije (Pirot, Dimitrovgrad i Vranje) oduzela od Srbije i dala ih Bugarskoj. Nepravda je ispravljena na Berlinskom kongresu

[You must be registered and logged in to see this image.]

„Rado ide Srbin u vojnike“ je rodoljubiva pesma
5. Navodno pesma o želji Srba za slobodom, u stvari govori o srpskim vojnicima koji su ratovali za austrijskog cara

MIT: Pesma koja počinje stihovima „Rado ide Srbin u vojnike, / Gde zelene bere lovorike“ slavi želju Srba za slobodom i njihovo junaštvo.

ISTINA: Pančevački prota Vasa Živković (1819-1891) napisao je mnogo rodoljubivih, ali i mnogo nežnih, ljubavnih pesama.

Na njegove stihove odmah je komponovana muzika, i te su pesme u srpskim krajevima severno do Dunava i Save bile veoma popularne. Čuvene su mu ljubavne pesme: „‘Ti plaviš, zoro zlatna“ i „Niči, niči, krine beli“, pa svatovske „Odbi se biser grana“ i „Raduj se, nevo“, ali je najpoznatija „Rado ide Srbin u vojnike“, nastala 1844. godine.

Njen originalni naslov je „Graničarska pesma“, a stihovi su ovi:

Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike,
Borba njemu zabava je draga,
Još milije: sakrušiti vraga.
Jer puščani prah,
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati,
I nevesta prati,
Otac želi sedi,
Da vraga pobjedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom,
Peva, kliče srpskij sin;
Pred njim strepi dušmanin.
Puška puca a topovi riču,
A junaci oružani viču;
„Ajte, Srblji, ajte u vojnike,
Već se kupe otadžbine dike.
Kivni gazi vrag,
Našeg doma mirni prag.“
Na bojnome polju,
Gdije s vitezi kolju,
Slave ber‘te cveće,
To uvenut neće.
Dok se naša snažna miče desna ruka,
Dopadnuće ljuti dušman trista muka.
Kad zaželi svetli car,
U smrt skače graničar.

Tekst pesme odnosi se na Srbe koji su služili austrijskog cara. Muziku je komponovao Josif Runjanin, rođen u Vinkovcima, srpski kompozitor koga svojataju i Hrvati, jer je komponovao i muziku za pesmu „Lijepa naša“, koja je postala himna Republike Hrvatske.

Svojatanje

Muziku je komponovao Josif Runjanin, rođen u Vinkovcima, srpski kompozitor koga svojataju i Hrvati, jer je komponovao i muziku za pesmu „Lijepa naša“, koja je postala himna Republike Hrvatske

[You must be registered and logged in to see this image.]

Puk majora Gavrilovića žrtvovan
6. Dragutin Gavrilović rekao je vojnicima da su izbrisani iz brojnog stanja samo da bi ih nadahnuo. Preživeo je osvajanje Beograda i učestvovao u povlačenju preko Albanije I proboju Solunskog fronta

MIT: Major Dragutin Gavrilović i njegov bataljon izginuli su braneći Beograd
po naređenju Vrhovne komande.

ISTINA: Uoči odsudne bitke za odbranu Beograda u Prvom svetskom ratu, 7. oktobra 1915. godine, major Dragutin Gavrilović održao je govor svojim vojnicima: „Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!“

Poprište bitke

Brojno nadmoćniji 59. austrougarski puk već je bio prešao Savu u podnožju Kalemegdana i počeo da se tu utvrđuje.

Poprište bitke bili su Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojše, prostor Donjeg grada i današnjeg zoološkog vrta. Rastojanje između srpskih branilaca i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 metara. Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Jedino rešenje bilo je da sve srpske jedinice na ovom delu izvrše kontranapad i Austrijance vrate u Savu.

Posle govora majora Gavrilovića, usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On sam, međutim, bio je ranjen.

Nesporna je činjenica da Vrhovna komanda takvo naređenje kojim bi žrtvovala neku jedinicu ni tada, a ni pre ni posle toga - nije izdala. Major Dragutin Gavrilović samo je hteo da nadahne borce.

Uprkos otporu srpskih vojnika, austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine osvojile Beograd i istakle austrougarsku i nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.

Bez borbe

Sam major Gavrilović preživeo je borbe u Beogradu, a, iako ozbiljno ranjen, prevezen je u bolnicu u Čačku. Učestvovao je u povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta.

U periodu mira posle Prvog svetskog rata službovao je u Kruševcu, u činu pukovnika, a Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj, pošto je s delom vojske Kraljevine Jugoslavije bez borbe zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941.

Umro je u svom stanu na Slaviji, u Beogradu, ubrzo pošto se vratio iz zarobljeništva.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

U ropstvu

Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj, pošto je sa delom vojske Kraljevine Jugoslavije bez borbe zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Boško Buha bio je dete
7. Maleni bombaš koji je inspirisao generacije pionira rođen je 1923. i imao je 20 godina kad je poginuo, koliko je imao i Gavrilo Princip u vreme atentata

MIT: Narodni heroj Boško Buha, rođen 1926. godine, bio je dete kad je otišao u rat i vrlo brzo postao je jedan od najhrabrijih bombaša. Bio je delegat na Prvom kongresu Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), održanom decembra 1942. godine, u oslobođenom Bihaću. Imao je tada tek šesnaest godina, bio je malog rasta, ali odlučan u nastupu. Kad se popeo na govornicu, jedva se video, ali je svojim govorom izazvao oduševljenje među delegatima: „Ja ću da vam pričam, drugovi, kako mi idemo na bunkere...“, i pričao je kako se on i njegovi drugovi bombaši veru i po vrhovima kuća i kroz dimnjake bacaju bombe na ustaše.

Vrhovni komandant NOV i PO Jugoslavije Josip Broz Tito digao se sa svog mesta i čestitao mu. Tito je Bošku Buhi poklonio sat, koji je on rastavio da bi video kako radi.

Na mestu njegove pogibije nalazi se kameni beleg s natpisom: „Ovde je 1943. godine poginuo pionir, borac i narodni heroj Boško Buha“, a oko spomenika je posađeno sedamnaest borova, jer je imao toliko godina u trenutku smrti.

ISTINA: Boško Buha sin je zemljoradnika iz Nove Gradine, sela iz okoline Virovitice. Godine 1941, nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske, njegova je porodica, kao i mnoge druge srpske porodice, pred ustašama izbegla u Srbiju.

U leto 1941. godine stupio je u Mačvanski partizanski odred. Vrlo brzo proslavio se kao jedan od najhrabrijih bombaša II proleterske brigade, u kojoj je bio vođa bombaškog odeljenja. Učestvovao je u borbama u Četvrtoj i Petoj neprijateljskoj ofanzivi.

Poginuo je 28. novembra 1943. godine u blizini sela Jabuke, kod Prijepolja, kad je s doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom upao u četničku zasedu. Komesar Bogdan je poginuo na licu mesta, a Boško je ubijen prilikom pružanja otpora četnicima.

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 20. decembra 1952. godine, proglašen je za narodnog heroja.

U „Maloj Prosvetinoj enciklopediji“, vrlo pouzdanoj kad su takvi podaci u pitanju, piše da je Boško Buha bio „borac-omladinac“ i da je rođen 1923. godine. U rat je, dakle, otišao sa 18 godina, a poginuo sa dvadeset. Toliko je, na primer, imao i Gavrilo Princip.

Njegova hrabrost nije sporna, ali je mit o detetu-partizanu izgradila posleratna propagandna mašinerija.

Ubili ga četnici

Boško Buha poginuo je 28. novembra 1943. u blizini sela Jabuke, kod Prijepolja, kad je s doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom upao u četničku zasedu

Staljin dva puta spasio Hitlera

Sovjetski boljševički vođa Josip Staljin u dva navrata je tokom Drugog svetskog rata u poslednjem trenutku otkazao isplanirane atentate na lidera nacističke Nemačke Adolfa Hitlera, strahujući i kalkulišući da bi Hitler u tom slučaju sklopio separatni mir sa Britancima i Amerikancima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Oličenja dve ideologije zla

Ovakvu tvrdnju izneo je u Moskvi ruski general u penziji Anatolij Kulikov, predsednik Kluba vojnih komandanata, na konferenciji o vojnoj istoriji, prenosi ruska novinska agencija RIA.

Prvi plan ubistva Hitlera, koji je imao realne izglede za uspeh, planiran je tokom 1943. godine.

Međutim Staljin je u poslednjem trenutku otkazao atentat iz straha da nakon Hitlerovog ubistva, nacistička Nemačka ne sklopi separatni mir sa Velikom Britanijom i Sjedinjenim Američkim Državama.

General je dodao da je Staljin posedovao dokumente koji su potvrđivali da su Nemci već u tom smislu vodili pregovore sa Britancima i Amerikancima.

Druga prilika za atentat na Hitlera ukazala se 1944. Tada je atentator uspeo da se uvuče u Hitlerovo okruženje i da zadobije poverenje nemačkog rukovodstva, ali ponovo je boljševički vođa Staljin u poslednjoj sekundi opozvao akciju.

Prema svetskim istoričarima, od 1939. do 1945. godine bilo je izvedeno najmanje 17 pokušaja ubistva Hitlera, od kojih nijedan nije bio uspešan.

Ono u čemu je Staljin sprečavao atentatore, Hitler je uradio sam i na kraju se ubio, zajedno sa svojom devojkom Evom Braun, ispivši otrov u berlinskom bunkeru maja 1945. godine.

Kulikov je dodao da je Klub vojnih komandanata prikupio veliki broj dokumenata o manje poznatim činjenicama u vezi s učešćem Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu i da planira da ih objavi.


gorannecin

Otkrivena velika Napoleonova tajna: Poslednju odlučujuću bitku izgubio zbog štamparske greške


Ako je Vaterlo dobijen na teritoriji Itona, kao što je Velington navodno rekao, poraz su izgleda uslovili Napoleonovi maperi.

Tvrdi se da je zbog štamparske greške vojskovođa Napoleon naciljao svoju artiljeriju na pogrešno mesto, dosta ispod britanskih, pruskih i holandskih linija.

Iako se istorijski podaci o hladnokrvnosti vojvode od Veligntona i utvrđenosti britanske pešadije ne osporavaju, ovo otkriće bi moglo da objasni priču o porazu sjajnog korzikanskog maršala.

„Napoleon se oslonio na pogrešnu mapu za svoju strategiju u njegovoj poslednjoj bici“, rekao je Frenk Ferand, autor dokumentarca emitovanog na francuskoj televiziji. „To objašnjava zašto je bio dezorijentisan na bojnom polju i to je sigurno jedan od faktora koji je doveo do njegovog poraza“.

Strateška farma Mon-Sen-Žan je u stvari bila na kilometar od stvarne lokacije. „Jedan kilometar u dometu topova pravi znatnu razliku“, dodao je on.

Lažna mapa, korišćena od strane jednog od njegovih oficira i identična Napoleonovoj je otkrivena, još uvek umrljana krvlju u vojnom muzeju u Briselu od strane belgijskog ilustratora i istoričara Bernarda Kopensa.

Još uvek nije utvrđeno kako i ko je napravio lažnu mapu. Za sada postoje samo sumnje da je Napoleon u svojoj blizini imao izdajnika. Britanska špijunska služba i tada je bila jaka.

„Uporedili smo odštampanu mapu korišćenu na bojnom polju sa originalnom ručno nacrtanom mapom koja je kopirana“, rekao je Ferand. „Shvatili smo da postoji štamparska greška. Ne samo da je farma bila na pogrešnom mestu, već je mapa pokazivala i skretanje puta koje nije postojal“.

Dodao je: „Takođe smo pronašli pismo od njegovog mlađeg brata Žeroma Bonapartea, koji je opisao svog brata kao potpuno izgubljenog na bojnom polju Vaterloa“.

Istoričari su raspravljali i o tome da je Napoleon prilično potcenio vojvodu od Velingtona i pogrešio pri davanju jasnih naređenja svojim komandantima, maršalu Neju i generalu Graučiju, čije su zabune dovele do konačnog poraza francuskog vojskovođe.


(Webtribune.rs)

STARI RIM: Zašto su robovi i gospodari menjali uloge na jedan dan!?

U toku Saturnalija, drevnih rimskih svetkovina u čast bogu Saturnu izvođeno je mnogo rituala, a među njima i jedan veoma neobičan za to vreme...


Među brojnim ritualima koji su pratili ovo praznovanje bili su: prinošenje žrtava bogu Saturnu u hramu posvećenom njemu, karnevalska atmosfera i darivanje. Saturnalije su počinjale 17. decembra, a zatim su produžavane nezvaničnim svečanostima do 23. dana istog meseca.

Međutim, daleko je najzanimljiviji bio običaj da na ovaj praznik robovi sede za bogatom, prazničnom trpezom, dok ih njihovi gospodari služe. Kako se navodi u nekim izvorima, moguće je i da su oni, zapravo, obedovali zajedno ili da su oba ova načina proslavljanja Saturnalija bila zastupljena, ali su se menjala vremenom. Ipak, podanici su, kakav god da je bio slučaj, pripremali ove obroke.

Takođe, tih dana dana su robovi dobijali pravo da glume da svojim gospodarima ne ukazuju poštovanje, a nisu bili ni kažnjavani. Štaviše, vreme Saturnalija bilo je i retko doba slobode govora za robove, a Horacije je za to skovao prikladan naziv - "decembarska sloboda". Kako je ovaj rimski pesnik objasnio u svojim "Satirama", robovi su čak imali običaj da oštro kritikuju svoje gospodare.

Međutim, ustaljena hijerarhija ni u jednom trenutku nije bila ugrožena, niti se javljao strah da bi se pravila mogla narušiti jer bi vrlo brzo dani slavlja prošli...

press