Biblijske price

Uzete su iz najbolje knjige na svijetu, iz Biblije. Iz priča ćeš naučiti povijest svijeta, od kada je Bog počeo stvarati do danas. Govore i što je Bog obećao učiniti u budućnosti.
Odakle su nebo i Zemlja? Kako je postalo Sunce, Mjesec i zvijezde, i druge stvari na Zemlji? Biblija istinito odgovara da je to stvorio Bog. Tako naša knjiga počinje s biblijskom pričom o stvaranju.

Prva Božja stvorenja, kako učimo, bile su duhovne osobe slične njemu. Bili su to anđeli. No, Zemlja je stvorena za ljude poput nas. Tako je Bog stvorio čovjeka Adama i ženu Evu i stavio ih u prekrasan vrt. Ali oni su otkazali poslušnost Bogu i izgubili su pravo na život.

Od stvaranja Adama do općeg potopa prošlo je ukupno 1 656 godina. Kroz to su vrijeme živjeli mnogi loši ljudi. Na nebu su bile nevidljive duhovne osobe, sotona i njegovi zli anđeli. Na Zemlji je bio Kain i ostale zle osobe, uključujući neke neobično snažne ljude. Ali bilo je i dobrih ljudi na Zemlji — Abel, Enoh i Noa.

SVE dobre stvari koje imamo došle su od Boga. On je stvorio Sunce da nam daje svjetlo po danu i Mjesec i zvijezde, tako da i noću možemo imati malo svjetla. I Bog je stvorio Zemlju da na njoj živimo.

Ali Sunce, Mjesec, zvijezde i Zemlja nisu prve stvari koje je Bog stvorio. Znaš li što je bilo prvo? Bog je najprije stvorio osobe slične sebi. Mi te osobe ne možemo vidjeti, kao što ne možemo vidjeti ni Boga. Biblija ih naziva anđelima. Bog je stvorio anđele da s njim žive na nebu.

Prvi takav anđeo bio je nešto posebno. On je bio Božji prvi Sin i radio je sa svojim Ocem. Pomagao je Bogu stvarati sve ostalo. Pomogao mu je stvoriti Sunce, Mjesec, zvijezde i našu Zemlju.

Kako je Zemlja tada izgledala? U početku nitko nije mogao na njoj živjeti. Nije bilo ničeg osim velikog oceana po čitavoj Zemlji. Ali Bog je želio da na njoj žive ljudi. Tako ju je počeo pripremati za nas. Što je učinio?

Zemlja je najprije trebala svjetlo. Tako je Bog učinio da svjetlost Sunca sije na Zemlju. Načinio je to tako da postane noć i dan. Zatim je prouzročio da se zemlja izdigne iznad voda oceana.

U početku nije bilo ničeg na Zemlji. Izgledala je kao slika koju vidiš ovdje. Nije bilo cvijeća, drveća ili životinja. Čak nije bilo ni jedne ribe u oceanima. Bog je trebao mnogo toga učiniti da bi Zemlja bila zaista lijepa za životinje i ljude na njoj.

Jeremija 10:12; Kološanima 1:15-17; 1. Mojsijeva 1:1-10

ПРИЧА О ЗАКЕЈУ
БИБЛИЈСКЕ ПРИЧЕ
Ушавши у Јерихон Господ Исус Христос угледа човјека званог Закхеј, који беше старјешина цариника и бјеше богат. Закхеј тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бијеше малога раста. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требао да прође. А када Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човјека. А Закхеј стаде и рече Господу: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићи четвороструко“. А Исус му рече: „Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Аврамов. Јер син човјечији дође да потражи и спасе изгубљено“.

ПРИЧА О ФАРИСЕЈУ И ЦАРИНИКУ
Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвалати што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Кажем вам, овај оде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.


(Лк.19,1-10)

ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ
Један човјек имао је два сина. Једнога дана млађи син рече оцу: „Оче, дај ми дио имања које мени припада!“ Отац му даде и он оде у туђу земљу и са лошим друштвом и неваљалим женама потроши све. У међувремену настаде глад у тој земљи и он, неимајући новац нађе се у невољи. Погодио се код једног човјека да му чува свиње. Ту је био више гладан него сит. Када једнога дана дође себи, помисли: „Колико само слугу код мога оца имај хљеба и са хљебм, а ја умирем од глади. Идем оцу своме па ћу му рећи: „Оче, сагрјеших небу и теби. Нисам више достојан да се назовем твојим сином, па ме бар прими као свог слугу“. Како је помислио, тако је и учинио. И када је долазио, видје га отац издалека како иде уморан и поцијепан, па му се сажали. Изађе му стари отац у сусрет, загрли га и пољуби, а син му рече: „Оче, сагрјеших небу и теби и нисам достојан да се назовем сином твојим“. Отац рече слугама својим да изнесу најљепше одијело и да га обуку, да му дају прстен на руку и обућу на ноге. Онда нареди да закољу најљепше теле и направи велико славље. „Овај мој син бјеше мртав и оживје, изгубљен би и нађе се“ – говорио је срећни отац. Сви су се веселили и пјесма се далеко чула. Старији син, враћајући се пред вече са поља, чу велико весеље и запита једног од слугу шта се то дешава. Слуга му одговори: „Твој брат се вратио и отац ваш закла теле угојено зато што га је здрава видјео“. Расрди се старији син и рече оцу: „Толико те година служим и никада нисам ни једну твоју заповијест прекршио, па ми никада ниси дао ни једног јарета да закољем и да се провеселим са својим друштвом. Овоме, који ти је сво имање пропио и упропастио, заклао си теле угојено!“ Отац му рече: „Сине, ти си свагда са мном и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој бијеше мртав – и оживје; и изгубљен бијеше и нађе се.“


(Лк.15,11-32)

O Mariji Egipćanki

Marija Egipćanka jedna je od najvećih pokajnica. Marija je bila prekrasna devojka iz Aleksandrije. Vodeći buran, nekontrolisan mladalački život, postala je velika grešnica.

Ali rešila je da se pokaje i kao nekrštena Egipćanka krsti. Svoje grehove iskajavala je 30 godina u pesku jordanske pustinje iza Crvenog mora, gde je našla svoj mir. Njeni podvizi u odricanju i iskušenjima iscrpli su njeno telo do te mere da više nije ličila na sebe. Postala je neprepoznatljiva.

Međutim, duhovno se toliko uzdigla da se smatra da je dostigla jedan od najvećih stadijuma duhovnosti. Kada ju je starac Zosima pronašao, povratio ju je jednim pričešćem.

U žitijama svetih kaže se da je i umrla na pesku i da su ljudi koji su živeli u okolnim mestima videli da je njena duša kao munja čista otišla na nebo. Oni su je posle i sahranili.

Marija je prošla sva moguća iskušenja i gladovanje koja mi teško možemo i da shvatimo. Živela je u pustinji asketskim životom. Njeno žitije čita se u crkvama kao jedan od najvećih primera pokajanja. Ono je bitno i u naše vreme kada su neobuzdanost i izgubljenost veoma česti kod mlade generacije.

O Pontiju Pilatu

Pontije Pilat bio je rimski namesnik, to jest rimski guverner cele Palestine i vrhovni sudija koji je sudio Isusu Hristu. On je od početka bio ravnodušan prema Hristu i nije nalazio njegove krivice. Uvideo je da je to što on radi religiozna stvar, da ne dira ni u granice ni u rimsku okupacionu vlast, pa je nameravao da ga pusti. Ipak ga je dao na šibanje da bi zadovoljio one koji ga tuže i lakše ga oslobodio posle toga. Međutim, stvar je, ispostavilo se, veoma ozbiljna. Pilat nije mogao da ga oslobodi jer je veliki broj Jevreja vikao da mora da umre i bude razapet jer sebe naziva sinom Božjim.

Pontije Pilat, pošto nije našao nikakvu Hristovu krivicu i želeći da se oslobodi krivice za osudu Isusa na raspeće, zatražio je sud sa vodom da opere ruke. Tako je na simboličan način želeo da se oslobodi krivice. Pred masom ljudi rekao je: „Ja nisam kriv, perem ruke.“ Zato se i kaže „prati ruke od nečega“.

Međutim, ni to nije pomoglo. Masa je i dalje tražila raspeće Hristovo. Nisu pristali na njegov predlog da se razapne neki od dva razbojnika kojima je tada suđeno. Hteli su baš Isusa. I razapet je na Veliki petak, na brežuljku Golgoti. Brežuljak je tada bio pored Jerusalima, a sada je skoro u centru tog grada.

„Golgota“ na aramejskom znači lobanja, a prema Starom i Novom zavetu, tu je lobanja Adamova, on je tu sahranjen. Baš na tom mestu razapet je Hristos, što nam pokazuje da se ispunilo njegovo proročanstvo i da je njegova krv oprala naše grehe. Pošto je Adam prvi čovek, njegova lobanja simbolički predstavlja celo čovečanstvo.

Шта није знао Петар Први



У време мог ходочашћа у село Кулевча Одеске области Свето-Николајевска црква је била пуна народа. Тога дана се празновала Казањска икона Мајке Божије, која се прославила још у Царска времена. У Украјини за ту икону знају врло добро пошто је она повезана са познатом битком под Полтавом 1709 године. Показало се да су по наређењу Петра Првог Казањску икону Мајке Божије доносили на бојевно поље. И када је овоземаљски Цар повео своју војску у напад, Царица Небеска је надахњивала руске војнике на разбијање шведског краља Карла XII, који је командовао најјачом војском у Европи.

Данас Казањска икона привлачи к себи не ратним, већ мирним чудима! Украшена је осушеним љиљанима, на којима се лепо виде младе луковице. Оживели цветови нежно обавијају Пречисту и Богомладенца, али притом не заклањају Њихове Свете Ликове.

Задививши се толико овом необичном појавом, обратио сам се за објашњење настојатељу цркве Николаја Чудотворца свештенику Саратског региона протојереју Павлу Ноги. Причајући о том чуду, отац Павле је изнео из олтара писмени закључак специјалиста Ботаничког врта Одеског националног универзитета Мечникова - доктора биолошких наука Александра Сљусаренко и млађег научног сарадника Зинаиде Котикове. У том документу је црно на бело написано: „Шестог маја 2005. Године настојатељ Свето-Николајевске цркве у селу Кулевча Саратског региона Одеске области, протојереј Павле Нога је у врту одсекао листове и стабла травнатог растиња и ставио их у цркву: један део - на киот (рам) Казањске иконе Мајке Божије, а други изнад киота. Средином јуна, уочи празника Свете Тројице (19.06.2005.), стабљике биљака су двапут израсле и процветале. У првој декади јула листови, стабљика и цвет тог травнатог растиња су почели постепено да се суше, а почетком августа су се потпуно осушили. У октобру 2005. на потпуно осушеним стабљикама биљака почеле су да се образују многобројне луковице – „деца“ беле боје, а неке од њих су порасле и дале зелене листиће...“. Од тада сваког Васкрса верници доносе беле кринове, који се полажу на икону Казанску, након неког времена се осуше, и на празник Свете Тројице дешава се чудо: потпуно суво цвеће опет оживи, на сувим стабљикама љиљана се расцветавају нежно бели цветови!!!

После брижљиве анализе и састављања фототаблица закључено је да „истраживани узорак представља осушено стабло травнатог растиња, које највероватније припада врсти белог љиљана“. Притом одески научници нису могли да објасне како су се у условима одсуства тла, довољне количине влаге и хранљивих материја на потпуно сувим стабљикама образовале живе луковице.