Magrit je rođen u gradu Lessiens u Belgiji 28. novembra 1898. godine. Otac Leopold mu je bio krojač, a majka Regina modelista. Imao je dva brata. Kako ga je majka napustila u njegovoj 14-oj godini izvršivši samoubistvo, Magrit nastavlja život sa ocem i braćom uz nadzor guvernanti. Posao roditelja išao je loše, zarad čega su se često selili. Već kao dečak od 12 godina počeo je da se zanima za slikarstvo, pohađa časove slikanja. U 15-oj godini upoznaće devojčicu Georgette Berger sa kojom će zajedno odlaziti do škole i natrag do kuće. Njihov slučajni susret u botaničkoj bašti obnovio je njihovo druženje i završio sklapanjem braka 1922. godine koji će trajati do kraja života. Školovao se na akademiji Royale des Beaux - Art u Briselu (1918-1920). Potom dve godine radi u ateljeu Pierre – Louis Flauguet. Tu se upoznaje sa kubizmom i futurizmom koji ga privlače. Radio je kao dizajner - crtač u fabrici tapeta nekoliko godina a od 1926. sklapa ugovor sa jednom galerijom što mu omogućava da se u potpunosti prepusti slikarsvu.
Vec 1924. godine susreo se i sa dadaizmom, potom sa tzv. metafizickim slikarstvom koji vrši presudan uticaj na njega. Formirao se u slikara nadrealističkog usmerenja sa značajnom originalnošću i doslednošću, jer on je podjednako mislilac - filozof i slikar ili slikar koji svojim platnima filozofira. Upućen je i zainteresovan za razvoj filozofske misli od Platona pa sve do filozofa svog doba. U neprekidnim je raspravama, razmeni mišljenja sa filozofima, u njima traži podršku za svoj stav po kome filozojija ne može da podređuje slikarstvo (tako su mislili mnogi filozofi). Dirnuo ga je spis Merlo-Pontija "Oko i duh" koji čita po preporuci filozofa Alphonse De Vaelhensa uz objašnjenje da Ponti piše o slikarstvu kao o filozofskom delu. Njegov istomišljenik, francuski filozof M. Fuko, biće u kontaktu sa Magritom koga su oduševile stranice Fukoove knjige "Reči i slike"(1966). I Fuko govori o spornom odnosu jezika i objekta. Fuko će docnije objaviti delo inspirisano Magritovom slikom "Varka slike" pod nazivom "Ovo nije lula"(1973).
1926. naslikao je prvu verziju sada već čuvene slike "The lost Jockey" koja je u punom smislu nadrealistična. Prvu veliku izložbu slika napraviće 1926. godine u galeriji L` Epoque u Briselu. Izložba je prošla neslavno. 1927. godine odlazi u Pariz gde se druži sa francuskim nadrealistima (Breton, Dali...), izlaže svoje slike u galeriji Goemans. 1929. objavljuje "Cist smisao" u seriji od pet reprodukcija od kojih je svaka vezana za po jednu Goemans-ovu pesmu. U Francuskoj će objaviti i filozofski tekst "Reči i slike" u časopisu "Revolucija nadrealista".
Iako je bio u okruzenju francuskih nadrealista i učestvovao u njihovim aktivnostima, njihovi stavovi se nisu poklapali. Magrit je razmišljao drugačije te je dolazilo i do verbalnih sukoba. 1930. godine vraća se u Brisel. U Briselu je primoran da radi, kako sam kaže, "imbecilni posao" na pravljenju reklama. Vladala je ekonomska kriza i bilo je teško zaraditi za zivot. 1931. njegov prijatelj Mesens organizovao mu je izložbu. Sledeću izložbu imao je 1933. takođe u Briselu.
1934. njegova slika "Le viol"(Silovanje) će se naći na naslovnoj strani Bretonove knjige "Šta je nadrealizam". 1936. ima izložbu u Njujorku u galeriji "Julien Levy", a 1938 izlaže u Londonu u Galery de Mesens. Od tada počinje njegova svetska slava kao vrsnog i originalnog slikara nadrealiste koju usporava II svetski rat te tek početkom 50-ih XX veka dobija puno priznanje za svoj umetnički rad. Brisel napušta na tri meseca zbog rata (1940). I u ratnim uslovima nastavlja da radi, pomalo se zainteresovao za, kako je govorio, "osunčano" Renoarovo slikarstvo (1943-1945), ali se ipak vraća svom pređašnjem slikarskom izrazu jer u njemu jedino može izraziti svoju misao. Povremeno je sarađivao ili uređivao časopise dajući veliki doprinos analizi slikarskog dela i njegovom odnosu prema filozofiji. Šta je u moći slikarsva, pitanje je koje ga neprekidno okupira...
Živeo je miran porodičan zivot, u javnosti se ponašao kao čovek od mere, bez za slikare uobičajeno ekscesnog karaktera, imao je smisla za humor, oblačio u jednostavna odela. Slikao je u svom salonu a potom brižljivo slagao platna, boje. Rekao je da mrzi strpljenje ali se ponašao kao čovek koji ga poseduje. U neprilikama je radio i kopije slika da bi zaradio za život. Kako bi postigao svoje željene slikarske zahteve morao je i mnogo da čita, ali se može lako predpostaviti da ga je obrazovanost i uvela u njemu svojstven nadrealisticki slikarski izraz.
Umro je u Briselu 15. avgusta 1967. godine.
...................
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
Organizator izlozbe "Izdaja slika" priredio je zanimljivu izložbu jer je postavku slika "vodio" prateći razvoj Magritovog slikarstva i razmisljanja o mogućnostima i zahtevima slikarskog dela. Izložba nas sistematično okupira celokupnim Magritovim umetničkim životom. Pet sala izdvojeno je za prikaz njegove umetnosti. U svakoj sali prikazan je određeni slikarsko-misaoni rad koji ga okupira u određenom periodu života i koji se vremenom menja ili bolje reći razvija. Uz slikarska platna, prikazani su i crtezi, mnogobrojne skice koje pokazuju razvoj jedne slike (npr. rasparčani delovi tela)... Izmeđju slika postavljeni su panoi ispisani različitim mislima... U nekoj vrsti vodiča kroz izložbu organizatori su izdvojili i pet radnih naziva za svaku salu kako bi posmatrač prolazio kroz izložbeni prostor imajući i objašnjenje zašto se slike, crtezi... nižu tim nizom ali i kao pomoć u razumevanju Magritovog slikarskog dela: "Portret Magrita kao filozofa: od slučajne lepote do <problema>", "Reči i slike", "Invencija slikarstva", "Alegorija pećine" i "Zavesa i imitacija realnosti... lepota".
Magritove slike otkrivaju svu misterioznost realnosti. Podstiču nas da ne zaboravimo da smo pre svega misleća bića i da shodno tome treba da se ponašamo. Dobro "uhodano" razmišljanje jeste bogatstvo i lepota življenja. Nakon što je pala kiša od ljudi (slika "Golkonda") čovečanstvo treba da bude budno. Na ulazu u izložbeni prostor dočekuje nas Magritova slika "Filozofska lampa" iz 1936. godine. Na slici je njegov autoportret sa nosem poput surle zaronjene u lulu koja dopire do stalka na kojem gori sveća. Svetlost je upaljena, neminovno je zaključiti pri ulasku u galeriju, kao i da se ne gasi pri izlasku iz nje.
Prevod izložbenog materijala: Vera Štulić Prikaz izložbe: Slavica Štulić
Ned 19 Feb - 23:32
