Душан Ковачевић

MILUTIN: Otac ti je nešto preterano veseo?
AKSENTIJE: Jeste. Sinoć je sreo na Kalemegdanu svog starog prijatelja iz srednje škole. Zveckali su dva sata o školi, ludorijama i ženama. Kad zveckaju o ženama, onda prosto polude: tresu zvonca, čuje se do Avale ... Prijatelj mu ima srebrno zvonce. Iz imućne familije ... A gde je Olja sa njegovim lekom? Olja!!
LAKI: Bože, Bože, al je starost gadna.
(Ulazi Olja. Donosi lek.)
OLJA: Evo, evo ... Nemojte se ljutiti na mene, ja često ne razumem šta gospodin Maksimilijan želi.
BILI PITON: Poštovanje, moj naklon gospođice ...
AKSENTIJE: Sigurno da neće ono što ti Laki traži svakih pola sata. Tu stvar je on dobijao, na zlatnom poslužavniku, od najvećih dama Evrope. Moj otac je jebo u Beču za vreme njegovog najvećeg uspona, u Parizu, dok je bio centar sveta, u Moskvi, za vreme najvećih pesnika, u Londonu, za vreme kraljice Viktorije... Moj otac je jebo zastrašujuće: kao orkan! Ostavljao je za sobom uplakane i ucveljene grofice, baronice, princeze. Što on nije ubio u krevetu, to se posle samo poubijalo od žalosti za njim. Harao je Evropom, u crnom fraku, sa zlatnim monoklom i dijamantskim štapom ... Da se sto puta rodite, ne bi imali takvog oca, jer ga ne zaslužujete. Moj otac je živa evropska legenda!
(Aksentije ljubi ruku ocu.)
AKSENTIJE: Srećniji sam što mi je on otac, nego što sam mu ja sin ... Tata, kupiću ti još jedne cipele!
BILI PITON: Gospodin Maksimilijan zaista lepo izgleda.
MILUTIN: Bili, vreme je da pređemo na stvar. Šta si hteo da kažeš sa onim: 50% ili fifti-fifti?
BILI PITON: A vi čiča Aksentije? Kako zdravlje?
AKSENTIJE: Ako mene pitaš, onda bolje da me ništa ne pitaš. Ja znam ko si ti, ti znaš ko sam ja, pa, prema tome, bolje da ćutimo ... Već sam ti rekao: da sam ja bio vlast 1948...
BILI PITON: Vi i dalje mislite da sam ja za njih? Nisam Aksentije Topaloviču, nisam, dobri moj. Daleko im lepa kuća. Nisam, verujte mojoj napaćenoj duši.
LAKI: Je li, Bili, šta si rešio?
BILI PITON: Deda Maks se drži baš onako ...
LAKI: Bili!
BILI PITON: Molim, Laki? Nešto si me pitao?
LAKI: Ostaješ pri tvojih 50%?
BILI PITON: Da, toliko. Ni paru manje.
LAKI: A šta misliš, da to nije malo bezobrazno s tvoje strane?
BILI PITON: Nije, druže Laki. I molio bih te da obratiš pažnju na visinu tvoga glasa. Ne volim kad se neko dere.
LAKI: Stvarno? Ne voliš kad se neko dere? Vidi, molim te? A možda bi više voleo da te neko bije kao vola, pa da se ti malo dereš! Da te neko premlati, pa da ti posle nije do života!
MILUTIN: Laki, smiri se!
LAKI: 50%! Fifti-fifti?!
BILI PITON: Gospodine Milutine Topaloviču ja ne mogu, verujte mi iskreno, ja ne mogu u ovoj atmosferi da reknem dobru i mirnu reč. Moja duša je duboko povređena.

LAKI (šeta po radionici): Sećaš li se našeg dogovora od pre dva meseca? Šta smo se onda dogovorili? Je li?
BILI PITON: Za dva meseca je dinar pao toliko da ga ni najbolji vid ne može pronaći, druže Laki. Sa padom dinara pao je i naš dogovor... A i čuvar groblja se promenio. Milutine Topaloviču, vi znate kakvom se ja riziku izlažem. Vi znate koliko ja plaćam dva grobara koji mi iskopavaju sanduke. Moja duša je povređena vašim surovim rečima. Hoćete da ja vadim sanduke i da vam ih donosim budzašto. Ja da izvadim, a vi samo da ga malo očistite, dofarbate, izglancate i ponovo prodate. Pa to je eksploatacija. To je kapitalističko izrabljivanje poštenih i radenih ljudi! Mene krvavo koštaju ljudi koji kopaju noću. Plaćam njih, plaćam čuvara groblja i jednog ludaka, koji spava na groblju i sve zna, da me ne bi prijavio. Da ne vadim fleku sa prstenjem, zlatnim zubima i cvećem koje moja deca, moja sirota deca, uveče prodaju po kafanama, bio bih poslednji slepac. A siromašna su naša groblja. Nema tu nešto vredno da se skine sa pokojnika: prstenčić, lančić, zubić ... I to je sve loše, talijansko zlato. Bože moj, kako je lepo raditi u bogatim zemljama. Tamo spakuju čoveka sa milionima. Dva posla i obezbeđen si za ceo život. Eh, sirotinjo, sirotinjo, i bogu i meni si teška. Vi ovde radite ko gospoda. U poslednjih dvadeset godina niste izradili nijedan novi sanduk. Samo čistite sanduke koje ja izvadim i donesem. I još se bunite. I to vam je teško ... Noćas će stići dva nova.
MILUTIN: Da nisi slučajno dirao Panteliju?
BILI PITON: Jesam. I njega sam ...
LAKI: I njega si izvadio?! Odmah da si ga večeras vratio tamo gde je bio!
MILUTIN: Laki, bez dernjave. Što da propada onako dobar sanduk. Pred svetom smo ga sahranili kako valja. Donesi ga.
BILI PITON: Milutine Topaloviču, ja vas poštujem kao rođenog oca, koga sam rano izgubio. Vi razumete moju napaćenu dušu, koja jeca i bolno vapi za dobrim čovekom. Dozvolite da vam poljubim plemenitu ruku.
MILUTIN: Ostavi se ćorava posla. Nismo pobožni.
BILI PITON: Ja jesam ... Nego, kako bi bilo da i vi počnete sa prodajom odeće? Vidite na meni ovo odelo: dobar štof, klasičan kroj, diskretan dezen. Mogli biste da otvorite neki butik.
MILUTIN: Videćemo ...
BILI PITON: Razmislite dobro. Mogao bi vaš Mirko toga da se prihvati. On je mlad, a to je sad posao mladih. Butik: »Dugo konačište«.
AKSENTIJE: Nemojte da uvlačite njega u te vaše prljave stvari. Mirko će se vratiti na bogosloviju. To sam ja rešio i tako će biti. On će mene da sahrani uz svu pažnju i veliko poštovanje. To mi je želja ...
(Bili Piton pogleda na sat-lančaraš. Ustaje, uzima svoje stvari.)
BILI PITON: Zakasnio sam. Čekaju me moji ljudi već pola sata. Vraćam se u ponoć sa robom. Onda ćemo nastaviti partiju i razgovor ... Razmislite i za Mirka.
AKSENTIJE: Je si čuo šta sam ti rekao?!
BILI PITON: Bože, Aksentije Topaloviču? Bože, kako ste staromodni. Vi nemate pojma šta se danas traži. Vreme vas je načisto pregazilo.
AKSENTIJE: Ma, more nosi se u pičku materinu! Ti ćeš mene da učiš! ****m li ti ...
(Gađa ga pepeljarom. Bili beži prema vratima ... Pas laje.)
BILI PITON (proviruje kroz vrata): »Jeste li mi rod, siročići mali, il su i vas možda jadi otrovali« ... il ste pregazili Lazara Savića iz Kragujevca!
(Bili nestaje u dvorištu, praćen besnim lajanjem psa... Familija se začuđeno zgleda.)
LAKI: Kako je saznao za pregaženog! Ko mu je rekao?
MILUTIN: Pacov grobarski. Da mi njega noćas ...
AKSENTIJE: Ja ću ovo pašče noćas da pridavim. Gotovo je.
LAKI: Ti psa, ja tvoga oca, pa smo kvit!
(Aksentije zgrabi poveću turpiju.)
AKSENTIJE: Šta si rekao? Ti moga oca da otruješ? O, ****m ti sunce žarko!(Odlazi do telefona, okreće brojeve, diže slušalicu.) Halo! Halo! Ovde Aksentije Topalović! Javljam vam da su ovde ubice onog mladića. Ovde su. A sad je izašao Bili Piton, veliki kriminalac. Sve prodaje sa groblja. Uskoro će otvoriti prodavnicu za mrtvace. Sad prete da će otrovati i moga oca. Molim vas da što pre dođete. Ja ću ih zadržati...(Osluškuje... A onda primeti da je gajtan presečen.) Znači, prekinuli ste vezu?!
MILUTIN: Jeste, tata. Kao što vidiš.
AKSENTIJE: Znači, stežete obruč oko mene. Opkoljavate me? Ali malo ste se zajebali. Ja sam lukaviji od vas!
(Aksentije iz jednog sanduka izvadi staru pušku.)
LAKI: Tata, upali televiziju. Počeće film.
MILUTIN: Šta se daje?
LAKI: »Tačno u podne«. Dobra stvar.
AKSENTIJE: Ruke uvis! Uza zid! Tamo!
(Milutin upali »minivoks« televizor. Začu se spica filma »Tačno u podne« ... Vraća se i seda do Lakija. Aksentije spušta pušku kad vidi da ga ne slušaju.)
MILUTIN: Čini mi se da sam ovo gledao.
LAKI: Ovo bi mogao da igra i Aksentije.
(Aksentije se šunja, otvara prozor, nišani nešto napolju. Verovatno psa? Opali, ali se samo začu škljocanje obarača. Puška je prazna. Milutin i Laki se grohotom nasmejaše.)
AKSENTIJE: Laki, samo se ti cerekaj. Imam ja još pet kila onog otrova. Sutra će cela kuća da poleže, ja vam kažem ... Ima da popadate ... ko snoplje ... posle leda ... To neki dobar film ...
(Aksentije sve pažljivije gleda u ekran. Seda na klupicu. Maksimilijan se već uveliko pridružio Milutinu i Lakiju. Familija napeto, uzbuđeno, prati filmsku priču... Iz dvorista dopire zavijanje psa.)

5. U POTKROVLJU ILI »ODLAZAK«
VREME: 3. 8. 1972. Prošlo je 23 časa.

MESTO: Već viđeno potkrovlje u porodičnoj kući Topalovićevih. Mnoštvo stvari spremljeno je za put: dva velika ruksaka, uvijeni šator i mape, delovi garderobe... Prostoriju obasjava slaba svetlost iz ugla.
PRISUTNI: Kristina se šminka... Mirko ulazi iz hodnika. Zatvara vrata za sobom. Odlazi do prozora i viri napolje ... Nervozan je ...
MIRKO: Vidiš, Đavola opet nema ... Dosta mi je njega ... i ljudi u ovom gradu. Ulice postaju sve uže, a ljudi je sve više. Uskoro će se ovde jesti, kidati, daviti... Ovo više nije grad, ovo je džungla. Ali, sad je svršeno, draga Kristina. Gotovo je, jednom zauvek ... Sumnjam da ćemo se ikad više vratiti... Dosta smo nas dvoje živeli u ovoj pacovskoj jazbini, među nakazama. Znaš, džukela je jedva dočekala da je pustim na ulicu. I čim je izašla, pobegla je urlajući od sreće. Nije se nijednom okrenula ... Auto sam izgurao do kapije. Sačekaćemo još koji minut ...
(Mirko iznosi stvari u hodnik ... Šapuće.)
Draga Kristina, stani kod prozora. Ako naiđe Đavo reci mu da ide na prstima ... Nisi mi rekla gde ste noćas bili do dva sata? Ja to moram znati pre nego krenemo. On mi je rekao da ste tražili mene i Olju po ulicama ...
(Kristina proviruje kroz prozor na kosom krovu ... Mirko šeta.)
KRISTINA: Mirko ...
MIRKO: Ćuti, molim te. To je priča za budale i idiote ... Nešto si uznemirena. Nervozna ... Znam šta hoćeš da mi kažeš, ali tu sam priču već čuo i video ... Zašto si se sad šminkala dva sata? Molim? Za mene? Za mene si se šminkala, a znaš da ne podnosim kad se mažeš ko neka uličarka. Vidi na šta ličiš ...
(Mirko je hvata za ramena i odvlači do ogledala.)
MIRKO: Pogledaj se ... Na šta to ličiš? Oću ja po svetu da idem sa kurvom? Oćeš da nam dobacuju i nude novac? Oćeš da izigravam makroa?... Sve mi je jasno.
KRISTINA: Mirko ...
MIRKO: Ćuti! Ni reči! Dosta mi je tvojih priča. Nas dvoje smo se dogovorili kao ljudi: kad dođe vreme da se raziđemo, onda da to i lepo kažemo. A ne iza leđa, kurvinjski... To je podlo, draga Kristina. Veoma podlo ... Njega ću noćas ubiti.
(Iz džepa vadi veliki »skakavac«. Oštrica noža iskoči i blesne.)
Neće se više nikad ponoviti ona scena kod Olje u stanu. Neće Mirko više stajati i gledati dok se vas dvoje vatate i žvalavite ... Nikad više. A to ste radili i sto puta ranije, samo sam se ja pravio da ne znam. Dogovorili ste se da i on pođe sa nama, pa da me negde usput ubijete ... Gde ste bili noćas? U parku? U soliteru? U podrumu ... Ja sve razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po nekim statistikama, da se tucaš 4.000 puta u životu. To mi je jasno, ali si mi to morala reći! Morala si reći: Mirko, tvoj svet je težak. Dosadio si mi. Nosi se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodi me jednom. Ti me u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da me izvedeš iz kuće, u kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu. Ti bi otrčala kao onaj pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi, draga Kristina. Ja sam tebe i tebi slične odavno pročitao. Ja vas leđima osećam i vidim. Evo, čim zatvorim oči, istog trenutka mi se mota film: plešete, muzika svira ... on ti provlači ruku kroz kosu ... ljubi te ... Ti se ne opireš, a ja čekam da me pozoveš: Mirko! Ja bih utrčao i ubio ga ... Morao sam da kleknem. Pozlilo mi je, vrtelo mi se u glavi, krv mi je penila i kapljala na oči... Slušaš li ti mene? Dokle ćeš da gledaš kroz prozor? Dokle ćeš da ga očekuješ? Molim, promrmljala si: »Oh, bože.« To si rekla? Jesi, nisam gluv i nisam glup! Govoriš »Bože« a misliš na Đavola. Znam te ja. Pročitao sam te odavno. I sad si se osmehnula. Misliš, samo ti mene čitaj dok ti ne pobegnem. Je li tako? A? Dosta! Ni reči više Kristina! Ni reči! Zaveži jednom kurvo prokleta! Zaveži jednom i prestani da me mučiš! Prestani da mi krv piješ i život uništavaš! ... On dolazi! Zato se ti smeškaš! On ide! Dogovorili ste se da me noćas ubijete i pobegnete mojim kolima! Nećete! Nećeš kurvo!... Nećeš... Ja ću vas ... Kristina!!!
(Mladić se grčevito savija nad Kristinom. Njena majica postaje crvena. Iz predsoblja dopire bat koraka... Mladić skoči, držeći spreman nož. U sobu upadaju: Laki, Milutin, Aksentije i Bili Piton. Mirko pokušava da izađe, ali ga otac zadržava.)
MIRKO: Pusti me! Ja moram da ga nađem!
LAKI: Mirko, smiri se ... Mirko ...
MIRKO: On je pokušao da me ubije. Opkolite kuću, ne sme da pobegne! Držite ga ...
(Začu se zvonce. Svi se uznemiriše. Laki se prvi pribra: podiže Kristinu, iznosi je iz sobe.)
LAKI: Tata, uzmi mu nož. A ti, Bili, idi i vidi ko je. Ako je milicija, obavesti nas.

(Laki, noseći Kristinu, i Bili izjuriše u predsoblje. Milutin zagrli Mirka; polako mu uzima nož i odvodi ga do kauča. Mladić malaksalo seda ... Gleda ukočeno, tupo, izgubljeno... Vraća se Bili.)
MILUTIN: Ko je?
BILI PITON: Neka devojka. Traži Mirka.
LAKI (ulazi): Je li milicija?
BILI PITON: Nije. Neka devojka. Rekla je samo, da prenesem Mirku, da su Đavola uhapsili. Neće moći da putuje sa njim ... Pucao je na nekog zlatara. Misli da ga je ubio.
MILUTIN: Ništa novo. Čak me je i razočarao. Ja sam očekivao da će pobiti pola Beograda.
MIRKO: Gde je Kristina?
LAKI: Spava ... u sobi... Samo ti miruj.
MIRKO: Tata, video si sam ... Đavo je ubio Kristinu. On je bio tu ... a onda je zgrabio nož ... Ne, ja ga moram pronaći. Sad, odmah! Ja ga moram ubiti! Neće se izvući... Pusti me! ...
(Laki i Milutin zadržavaju mladića, koji se trese i plače. I Bili je priskočio.)
MILUTIN: Mirko, smiri se. Ja sam malopre ubio Đavola.
LAKI: Jeste, Mirko, tata ga je ubio.
MIRKO: Jesi?
MILUTIN: Jesam, jesam.
MIRKO: Bravo, deda ...
MILUTIN (tiho Lakiju): Idi donesi rakiju. Vidiš da će poludeti. Brzo.
(Laki otrča. Aksentije se prvi put pomeri.)
AKSENTIJE: Naše dete. Malo je slab sa živcima, ali je naš. I ti si takav bio, Milutine.
BILI PITON: Mirko Topaloviču, sine moj, smiri se. Ja znam da je tvoja duša napaćena i povređena, ali se moraš smiriti.
MILUTIN: Dođi kod prozora ... Diši, samo diši...
(Laki se vraća, noseći flašu rakije.)
LAKI: Laki je doneo svome sinu dobru kapljicu. Moramo proslaviti Đavolovu smrt. Hajde, Mirko, trgni... Znam, znam da ne piješ, ali trgni. Nema više Đavola ... Tako ... Još malo ...
(Mirko pije iz flaše. Napijaju ga... a onda i sami piju: flaša kruži iz ruke u ruku. Ubrzo svi postaju raspoloženiji i veseliji.)
MIRKO (mirno, opušteno): Tata, znaš, ja sam ubio Kristinu. Morao sam. Ona me je varala sa Đavolom.
AKSENTIJE: Varala te? Kristina? Kučka prokleta. Varala te sa Đavolom, a ovde se pravila poštena. Nije mi dozvolila ni da je uštinem. Neka, neka si je ubio. Tako sam ja i moju ženu — ko mačku. Nema tu cile-mile ...
MIRKO (nategne iz flaše: pripito obrisa usta): Znate, dragi moji, ja sam dugo razmišljao i na kraju uvideo da je našoj porodici i našoj radionici potreban obrazovan, školovan čovek. Ja skromno mislim da sam to ja!
(Aplauz prisutnih.)
MIRKO: Istina, ja nisam završio fakultet, jer nemam srednju školu, ali sam se pripremao. Zato, ako vam je potreban direktor, sposoban i pametan čovek — tu sam!
(Aplauz prisutnih.)
LAKI: Bravo! Najzad si se opametio! Eh, majku mu, što je nisi ranije ubio!
MIRKO: Samo, odmah vam moram reći: ako hoćete da me slušate — sve uzimam u svoje ruke! Ja ću imati glavnu reč!
LAKI: Naravno! Tvoja prva i poslednja! Znao sam da ćeš kad-tad pristati.
MIRKO: Dosta! ... Slušajte: prvo, mi moramo osvojiti evropsko tržište! Moramo postati pojam poslovnosti i efikasnosti!
(Mirko se penje na stolicu i drži fanatičan govor, koji ostali prihvataju sa ovacijama.)

MILUTIN: Opraštam ti sve pare koje si mi pokrao!
MIRKO: Zaveži, deda! ... Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice ...
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.
MIRKO: Nemoj da me prekidaš!
LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariću te.
BILI PITON: Dozvolite mu da rekne mudre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim rarištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih izlečivih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Ova kuća će postati strah i trepet za konkurenciju! Mi ćemo zaposliti sve one koji u ovoj zemlji nemaju posla! Neće niko više ići da radi u Nemačkoj, Švedskoj ...
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Od danas se menja firma ove kuće! Ono sranje od firme »Dugo konačište« zameniće ogromna svetleća reklama »Topalovich und Welt«!
PRISUTNI: Živeo!!!
(Mirko skoči sa stolice, okružen uzvikanim i razdraganim ljudima.)
MIRKO: A sad vas pozivam da se provozamo po gradu! Od danas se gazi samo napred!
(U sobu bojažljivo ulazi Olja. Devojka nosi čašu vode i lekove.)
OLJA: Gospodine, vaš lek ...
AKSENTIJE: Beži s tim!
MIRKO: Stani! Sad ću vam pokazati da je Mirko sposoban da spava sa svakom ženom! Čuo sam kako pričate da sa mnom »nešto nije u redu ...«
(On navali na Olju. Obara je na pod. Ostali ga okružuju. Pijano se smeju. Posle nekoliko trenutaka, Aksentije zadovoljno uzviknu.)
AKSENTIJE: Gospodo, ovako ubijanje odavno nisam video! Ovo je prvi put, posle velikih podviga moga oca, da neko **** sa toliko snage i znanja! Mirko je na najboljem putu da nasledi čukundedu Maksimilijana! Ponovo će drhtati evropski dvorovi i evropske gospođice! Ovo je čudo! Ovo se rađa jednom u istoriji čovečanstva!
(Aksentijev hvalospev »pokriva« potmulo brujanje automobilskog motora. Rad mašine postaje sve jači i zaglušljiviji.)

6. ULICE BEOGRADA ILI »GAZI GA«!!!
VREME: Ista noć kad je Mirko ubio Kristinu.
MESTO: Ulice Beograda.
PRISUTNI: Laki za volanom porodičnog automobila. Mirko sedi do njega. Na zadnjim sedištima su: Milutin, Aksentije i Bili Piton. Društvo je raspoloženo, veselo. Pevaju: »Što se bore misli moje«. Farovi automobila su dugi i jaki... Laki menja brzine.
MILUTIN: Gas! Neka se raspadne!
MIRKO: Do daske!
(Kola uleću u krivine. Ljudi se grčevito drže.)
LAKI: Malo smo se zaneli!
MILUTIN: Nemoj da ga žališ! Gas!
MIRKO: Tata, vidi ga! Vidi onog bogalja! Zgazi ga!
LAKI: Da gazim?!
BILI PITON: Gazi, Laki Topaloviču, gazi!
LAKI: Pazi! ... Ala se usro!
(Smeju se i osvrću.)
MILUTIN: Skočio je kao zec! Trči na obe noge!
LAKI: Idemo preko Bulevara Revolucije!
MILUTIN: Zar ne može brže?!
MIRKO: Pusti mene da vozim! Gnjaviš mnogo!
MILUTIN: Uzmi, Mirko, krntiju pod svoje! Ti vozi!
MIRKO: Sad ćete da vidite kako se upravlja!
(Laki i Mirko menjaju mesta za vreme vožnje... Mirko odmah dodaje gas. Motor ječi i urla.)
MILUTIN: Tako je! Tako se vozi! Tako!
AKSENTIJE: Mirko! Vidi onu ženu! Gazi je! Zaslepi je farovima!
(Farovi automobila postaju toliko jaki da je nemoguće gledati u pravcu kola... Svetlost prisiljava »pešake« da obore glavu ili rukama zaštite oči. Takva svetlost i strašna buka ostaju do samog kraja. Ljudi u kolima dobacuju i smeju se.)
MILUTIN: Potkači onog majmuna! Mazni ga! Tako! Tako!
AKSENTIJE: Onaj pobeže! Drži ga!
BILI PITON: Vidite Crnca! Gazite ga!
LAKI: Mi smo rasisti!
MILUTIN: Mi gazimo belce! Njih je više!
MIRKO: Onaj nam preti! Preti, preti, ko te ****! Ako se vratim prosuću ti creva po ulici!
LAKI: Gas!!!
SVI U HORU: Gas!!! Gas!!! Gas!!!
Kraj
Beograd, 1972.

Marko: (…) I da znaš da necu da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Kao da sam doživeo brodolom! Kod toliko razne stoke, ja jedem samo neke ribetine… To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseca na srecno detinjstvo, to je tvoj problem; moj otac je bio pastir, pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navucem neku riblju bolest – da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l’ si cula za beri-beri?!
Kaca: Jesam…
Marko: Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao beri-beri! (…) Same kosti, svaki moj rucak se svede na komadic ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba… Od cega ti je otac umro?
Kaca: Od starosti.
Marko: A zašto je tako brzo ostario?
Kaca: Kako brzo?
Marko: U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je jeo ribu… (…) Ja, kad idem ulicom, onda me prati bar deset macaka: osete miris ribe… Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzecu lepo mirišu na sarmu, podvarak, jagnjetinu… Kad sednu kraj tebe – voda ti pode na usta, tako je to jedan lep miris… Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: plivaj dalje…

Dusan Kovacevic - Zvezdana prašina

Jubilarni 40. Medjunarodni festival monodrame i pantomime, čiji je osnivač Opština Zemun, biće održan od 23. do 28. juna na više lokacija, a svečano će ga otvoriti dramski pisac, akademik Dušan Kovačević.



Selektor dr Milovan Zdravković je od velikog broja prijava iz zemlje i inostranstva u takmičarski program uvrstio 11 monodrama, tri pantomime i četiri stend ap nastupa, a biće priređen i prateći program.
 
Pored gostiju iz regiona (BiH i Hrvatska), domaćinima će se pridružiti gosti iz Jermenije, Rumunije, Izraela i Kanade, najavili su danas organizatori festivala.
Stend ap program igraće se u Klubu Fest, u Kulturno-sportskom centru Pinki 23. i 24. juna. Nastupiće Domagoj Pintarić (Hrvatska), Filip Andonikus (BiH), Peđa Bajović (Jugoslavija) i Vladimir Cvejić (Srbija).

Dušan Kovačević je književnik, dramski pisac i scenarista, a rođen je 12. jula 1948. godine u Mrđenovcu pored Šapca i danas mu je 68. rođendan!

POVEZANE VESTI
Dušan Kovačević na čelu Zvezdara teatraNapisao pesmu za ćerkuDušan Kovačević: Neću da izigravam hajduka!
Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju je studirao u Beogradu, a diplomirao je na odseku Dramaturgije 1973. godine.

Njemu možemo da zahvalimo za postojanje mnogih kultnih citata iz filmova, koji "kruže" narodom već decenijama.

Kako bismo proslavili Kovačevićev rođendan, podsetićemo vas na najpoznatije:

MARATONCI TRČE POČASNI KRUG (1973)

"Đubre matoro, imaš sto godina, a lažeš i varaš!"

"Barabo jedna, ovakvog si čoveka našao da falsifikuješ."

"Umro si pred sam kraj svog života."

"Laki je malo nervozan."

"Kupačice moja!"

"Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti"

"Ala je opravio, svaka mu čast!", rekao je Laki, a na šta se nadovezuje Aksentije: "Ostali samo dugmići"!

RADOVAN III (1973)

"Namrčilo se nebo od Zemuna k'o da će go*na da padaju!"

"On mene da pita šta sam čit'o... Mene da pita šta sam čit'o? Da li mi je utisak varljiv ili ne, on mene pita šta sam čit'o? Ja sam bio član biblioteke godinu dana... Godinu dana bio član! Imao člansku kartu, specijalne boje. On mene pita šta sam čit'o? Mogu da uđem u biblioteku usred bela dana. Uđem, sednem, naručim, pojedem, popijem. Boli mene..."

"Zato što je deda čovek persona! Upadljive prirode!"

"Pokvaren nemački narod, je*o te. Nisam očekiv'o!"

"Stanislave, šta se*eš? Lepo te pitam, čovečanski, šta se*eš? Za hranu ga pitaj!"

"Pazi Džordž, dolaze ti paralelnom montažom!"



MARATONCI TRČE POČASNI KRUG (1973)

"Đubre matoro, imaš sto godina, a lažeš i varaš!"

"Barabo jedna, ovakvog si čoveka našao da falsifikuješ."

"Umro si pred sam kraj svog života."

"Laki je malo nervozan."

"Kupačice moja!"

"Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti"

"Ala je opravio, svaka mu čast!", rekao je Laki, a na šta se nadovezuje Aksentije: "Ostali samo dugmići"!


RADOVAN III (1973)

"Namrčilo se nebo od Zemuna k'o da će go*na da padaju!"

"On mene da pita šta sam čit'o... Mene da pita šta sam čit'o? Da li mi je utisak varljiv ili ne, on mene pita šta sam čit'o? Ja sam bio član biblioteke godinu dana... Godinu dana bio član! Imao člansku kartu, specijalne boje. On mene pita šta sam čit'o? Mogu da uđem u biblioteku usred bela dana. Uđem, sednem, naručim, pojedem, popijem. Boli mene..."

"Zato što je deda čovek persona! Upadljive prirode!"

"Pokvaren nemački narod, je*o te. Nisam očekiv'o!"

"Stanislave, šta se*eš? Lepo te pitam, čovečanski, šta se*eš? Za hranu ga pitaj!"

"Pazi Džordž, dolaze ti paralelnom montažom!"


Izvor: YouTube

"Od svih serija najbolje obožavam seriju o Džordžu, on je fenomenalan, ja se njemu divim do imbecilnosti!"

"Kako to da u Kelnu nema kelnera?"

"Komarci k'o rode je*ote! Grizu me sa svojim zubima u nameri da me upropaste!"

"Ja bih te molio, Rumenka, da obratiš pažnju na ponašanje, Rumenka. Fundamentalno obrati pažnju na ponašanje..."

"U današnje vreme čim ti slika izađe u novinama, ti si automatski popularan... Osim u čituljama."

"Ili će ti život biti cveće ili tebe više biti neće."

"Kozo jedna, jedna kozo, kozo jedna."

"Ja sam čovek fin i suptilan. Mogu da te ubijem na mestu ovde."

"Nem' te posadim k'o zumbula ovde."

https://www.youtube.com/watch?v=Jzy_yhTfoDY

U ZVEZDARA teatru počele su probe novog komada akademika Dušana Kovačevića (u režiji pisca) pod romantičnim, pa i netipičnim naslovom za njegov dramski opus – „Hipnoza jedne ljubavi“. Šta ljubav može i na šta je sve spremna, otkriće gledaoci sredinom decembra na premijernom izvođenju. Biće to jedanaesti Kovačevićev naslov na istoj sceni, gotovo tri decenije od prve praizvedbe, „Klaustrofobične komedije“ 1987. godine. Ovog puta, kako kaže sam pisac, reč je ozbiljnoj drami sa ozbiljnim osmehom. Ipak, gledaćemo komediju, jer „za čoveka, dok se smeje, ima nade“.

– „Hipnoza jedne ljubavi“ je priča o odlasku mladih ljudi iz zemlje. Događa se u kući, na vrhu planine u kojoj žive šumar i njegova žena, učiteljica – otkriva ekskluzivno za naš list Duško Kovačević. – Kuću je već napustio njihov sin i otišao da radi u Kanadu. A na put u Ameriku sprema se i ćerka. I ona će otići, ali ne u Ameriku već mnogo dalje, kad se pojavi nepoznati i neobični mladić, njena velika ljubav..

* Ipak, bez obzira na motive, ovo je i priča o napuštanju?

– Jedan od naših nacionalnih problema je nestajanje naroda. Svake godine nas je sve manje. I sve smo stariji. Mladi napuštaju zemlju, dece je manje, mnoga mesta ostaju pusta… Ovo je i priča o jednom velikom hipnotizeru: ljubav bez hipnoze i nije prava i velika ljubav. To dvoje, ljubav i hipnoza, jedno su te isto osećanje. Čovek koji je zaljubljen u bilo šta, u nekoga ili nešto, zapravo je začaran. Kada volite osobu ili ideju, tada ste u hipnotisanom stanju koje će potrajati godinu dana ili ceo život. U sudaru s realnošću, često shvatite da je sve bilo san ili iluzija.

* Realno zvuči, ali ni ovaj komad neće biti sasvim realističan?

– Ne volim previše hiperrealizam. Uvek u dramama imam nešto što je, uslovno, paranormalan svet onostranih želja i ljudske radoznalosti za nešto što nije vidljivo i stvar je osećajnosti. Počev od „Maratonaca“ u kojima ljudi imaju sto pedeset godina, pa na dalje – na samoj granici realnog i irealnog.

* Vaš „Sabirni centar“ je, između ostalih, primer za takav pogled na svet?

– Da, ja mogu da tvrdim da on postoji, neko drugi da ga nema. Šta je tačno, a šta ne? Zapravo smo na istom. To je samo pitanje ubeđenja. I u ovom novom komadu, postavlja se ozbiljno pitanje da li tamo negde, gore, postoji još neka civilizacija među zvezdama. Ja i te kako verujem da postoji. „Hipnoza jedne ljubavi“ je ozbiljna drama sa ozbiljnim osmehom.

* Šta je iza njega?

– Nada. Ispričana je kroz komediju, jer te teške i ozbiljne priče ako nemaju otklon (a komedija ga uvek ima) izazivale bi depresiju na već postojeću – depresiju. Moj zadatak nije da je širim, već da dam nadu, uprkos svim činjenicama koje govore da nam nije najbolje. Lepota će spasiti svet, kako je rekao Dostojevski, gledajući u veliko zvezdano nebo jedne noći. A i ovde je reč o zvezdama.

* U njih smo, otkad je sveta i veka, zagledani?

– Otkad je naselio planetu čovek je gledao ka zvezdama. I prošlost i budućnost mu je u tim daljinama. Odande dođemo i tamo se vratimo. Jer, čovek kad napušta ovaj svet ne odlazi iz svog sela ili grada, već sa planete. Baš kao što rođenjem na nju dolazi. Planeta bi trebalo da bude naša zajednička kuća. Ali u njoj se, nažalost, dešavaju veliki sukobi stanara.

* Savremenicima se čini i više nego ikada ranije?

– Postoji nekoliko stvari koje su, nažalost, istorijski dokazane. Jedna među njima je da je čovek ratno biće i da voli da ratuje. Kroz celu istoriju čovečanstva to je jedna od naših ljudskih, odnosno neljudskih osobina.

* Prepoznaje li se zlo i u vašoj novoj drami?

– U njoj je samo eho onoga što se događa na planeti. Iz kuće, na vrhu planine, vidi se ceo svet. Naša priča dešava se danas, jedne letnje noći. Ono što je u njoj i lepo i teško, traje dva sata – tačno koliko i sama predstava.

NEPISMENI RATNICI

OVO što se danas događa je neka vrsta planetarne agresivnosti. Na osnovu iskustva iz prošlosti zaključujemo da se svakih pedeset godina dešava jedan veliki rat, u kome se obično iskali sve nagomilano zlo. Posle njega se pišu silne knjige o tome da je rat zlo, ali njih ne čitaju oni koji ga spremaju. Oni su nepismeni – kaže pisac.

(Večernje novosti)

"Đubre matoro, imaš sto godina, a lažeš i varaš!"

"Barabo jedna, ovakvog si čoveka našao da falsifikuješ."

"Umro si pred sam kraj svog života."

"Laki je malo nervozan."

"Kupačice moja!"

"Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti"

"Ala je opravio, svaka mu čast!", rekao je Laki, a na šta se nadovezuje Aksentije: "Ostali samo dugmići"!

"Namrčilo se nebo od Zemuna k'o da će go*na da padaju!"

On mene da pita šta sam čit'o... Mene da pita šta sam čit'o? Da li mi je utisak varljiv ili ne, on mene pita šta sam čit'o? Ja sam bio član biblioteke godinu dana... Godinu dana bio član! Imao člansku kartu, specijalne boje. On mene pita šta sam čit'o? Mogu da uđem u biblioteku usred bela dana. Uđem, sednem, naručim, pojedem, popijem. Boli mene..."

Zato što je deda čovek persona! Upadljive prirode!"

"Pokvaren nemački narod, je*o te. Nisam očekiv'o!"