Mića Popovic

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jutarnja gimnastika, 1969.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mica Popovic sa suprugom Verom Bozickovic
koja je takodje bila slikarka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Autoportret Vere Bozickovic

Mića Popović rođen je u Loznici 1923. godine. Kasnije je prešao u Beograd da živi. Nakon Drugog svetskog rata upisao je, 1946. godine, Akademiju umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Ivana Tabakovića.

Godine 1947., zajedno sa Petrom Omčikusom, Batom Mihajlovićem, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Bokšan i Verom Božičković, kojom će se kasnije i oženiti, pobunio se protiv sistema nastave na akademiji. Ovih šestoro umetnika iste godine odlaze u Zadar gde formiraju čuvenu Zadarsku grupu. U Zadru su ostali neko vreme slikajući tamošnje predele u stilu koji je nagovestio modernizam sledeće decenije.

Nakon povratka u Beograd, Zadarsku grupu je tadašnja vlada osudila kao subverzivnu, i ovim umetnicima je odbijeno pravo da nastave studiranje na akademiji. Posle izvesnog vremena oni su ipak vraćeni, izuzev Miće Popovića koji je nastavio samostalno da se obrazuje, uz pomoć Ivana Tabakovića.

U Popovićevom slikarskom opusu ističe se period enformela (1958-1968) i period njegovog "slikarstva prizora", kojim se bavi od 1968. godine. U okviru slikarstva prizora čuven je Popovićev rad "1. maj 1985." kojim je obeležio uspomenu na brutalni napad na jednog kosovskog zemljoradnika.

60-ih godina Popović je snimio nekoliko filmova, od kojih je dva filma (Čovek iz hrastove šume i Delije) vlada zabranila zbog neprihvatljivog sadržaja.

Godine 1983. Popović je izabran za redovnog člana SANU.

Umro je 1996. godine u Beogradu.

Članstvo u udruženjima:Član Zadarske grupe
1983. izabran za redovnog člana SANU Samostalne izložbe:1950. Beograd. Umetnički paviljon na Kalemegdanu, slike, akvareli, crteži
1952. Beograd, Muzej Vuka i Dositeja, Selo Nepričava. Slike
Pariz. Galerie Barbizon, slike
1953. Pariz, Galerie Barbizon, slike
1955. Beograd, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Od magle, od kostiju
1956. Zagreb, Muzej za umjetnost i obrt, slike
Hag, Galerie Place, slike
1957. Beograd. Pozorište Atelje 212, tempere i crteži
Novi Sad. Tribina mladih, tsmpere i crteži Zagreb, Klub knjižsvnika, tempere i crteži
1958. Pariz, Galerie Barbizon, slike
1960. Beograd, Salon Muzeja primenjenih umetnosti. slike
1963. Beograd, Salon Moderne galerije, slike
1971. Beograd, Salon Muzeja savremene umetnosti, Slikarstvo prizora
1972. Zrenjanin, Dečje pozorište, crteži
Niš. Izložbeni paviljon u tvrđavi, slike
1973.Beograd, Galerija Grafičkog kolektiva, crteži
1974. Beograd, Galerija kulturnog centra, slike
1975. Berlin, Galerie Milan, slike
1976. Dubrovnik. Galerija Ssbastijan, slike
Minhen, Galerie Lauterer, slike i crteži
Zemun, Scena u Zemunu Narodnog pozorišta, crteži
1977.Apatin. Likovni salon grafičkog kolektiva "Merkur", slike
Berlin, Galerie Milan, slike
Novi Sad, Mali likovni salon, slike
1978. Sombor, Galerija likovne jeseni,slike i crteži
Skoplje. Muzej na sovremenata umetnost, slike i crteži
1979.Zagreb, Galerija grada Zagreba, slike i crteži
Zrenjanin, Mala galerija, slike i crteži
Rovinj, Zavičajii muzej. slike i crteži
Beograd. Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić", slike i crteži
1982.Beograd, Salon knjižare "Narodna knjiga", crteži
1983.Beograd, Galerija AZ, 22 multipla na temu savremena slikareva kecelja
Beograd, Galerija SANU, Slikarstvo Miće Popovića
1988. Berlin, Akademie der Kunste der DDR – Galerie, slike
Frankfurt, LHB - Internationales Handelsbank, slike
1989. Beograd, Galerija Sebastijan, slike
London, Galerija Warwich Arts Trust, promocija monografije
Beograd, Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić". promocija monografije
Dubrovnik. Galerija Sebastijan, slike
Mostar, Dom mladih, slike
Nikšić, Galerija Forum, slike
Bijeljina, Galerija "Milenko Atanacković", slike
Obrenovac. Galerija Doma kulture i sportova, slike
Loznica, Poklon zbirka Miće Popovića, kuća Katića
Loznica, Muzej Jadra
Vršac, Narodni muzej
1990. Loznica, Vukov dom
Krupanj, Dom kulture
Vralje, Pozorišna dvorana starog Doma kulture
Niš, Izložbeni paviljon u tvrđavi i "Salon 77"
Svetozarevo, Zavičajni muzej
Požarevac. Narodni muzej
Trstenik, Dom kulture
Novi Pazar, Galerija "Sopoćanska viđenja"
Raška, Radnički univerzitst
Herceg Novi, Galerija "Josip Bepo Benković"
Budva, Moderna galerija
Vrnjačka Banja. Zamak kulture
Pljevlja, Dom JNA
Prijepolje, Dom revolucije
Nikšić, Centar za kulturu
Aranđelovac, Muzej revolucije
Negotin, Konak Kneza Todorčeta
Novi Sad, Galerija likovnih umetnosti, poklon zbirka Rajka Mamuzića, slike i crteži 1970- 1990.
1991.Beograd, "Jugopetrol". slike
Kragujevac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, slike, 1970 - 1990.
1993.Topola, Kuća kralja Petra I na Oplencu, slike
Subotica, Knjižara "Danilo Kiš"
1994.Beograd, Narodni muzej, Od materije do materijala i njegove iluzije, slike
Beograd, Likovna galerija Kulturnog centranBeograda. Pedeset godina crteža Miće
Popovića Nagrade/priznanja:1975. Beograd, Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu
1976. Novi Sad, Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi "10 godina umetničkih kolonija u Vojvodini"
1977. Rijeka. Nagrada za slikarstvo na izložbi "Salon 63"
1968. Sombor, Nagrada za slikarstvo na izložbi "Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva"
1969. Beograd, Nagrada "Zlatna paleta ULUS-a" na XLII1 izložbi ULUS-a
1978. Slovenj Gradec. I nagrada na International art
exhibition committed figurative art"
1979. Campione d'Italia, Otkupna nagrada na "X" Biennale intemazionale d'Arte"
1980. Rijeka, Nagrada na "Internacionalnoj izložbi originalnog crteža"
1981. Rovinj, Nagrada "Zlatna batana", na izložbi "Anale"
1983. Beograd, Nagrada publike na izložbi Kritičari su izabrali
1989. Beograd, Uručena nagrada "Politike" iz fonda Vladislava Ribnikara (dodeljena 1971)
Loznica, Povelja kojom je proglašen za prvog počasnog građanina Loznice Ostalo:Knjige Miće Popovića:

Sudari i harmonije, izd. Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad. 1954.
Izlet, izd. Kosmos, Beograd, 1957.
U ateljeu pred noć, izd. Prosveta, Beograd, 1962.
Ishodište slike, izd. Nolit, Beograd, 1983.
Autobiografije, u knjizi: Hajnc Klunker, Mića Popović, izd. Jugoslovenska revija, Beograd, 1989.


Filmska i pozorišna delatnost (režije):

Čovek iz hrastove šume - Dugometražni film. Beograd, Avala film, 1963.
Rože Vitrak, Viktor ili deca na vlasti, Beograd, Atelje212, 1965.
Roj - Dugometražni igrani film, Beograd. Avala film, 1966.
Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica - Dugometražni igrani film, Beograd, Filmska radna zajednica, 1967.
Delije - Dugometražni igrani film, Beograd, Film danas, Avala film, 1968.
Burduš - Dugometražni igrani film, scenario Žika Lazić, Beograd, Avala film. 1970.

Bibliografija:

Lazar Trifunović. Mića Popović, crteži, Monografsko izdanje M. Popovića i Grafičkog
kolektiva, Beograd, 1973.
Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića. izd. autora. Beograd. 1974.
Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, izd. Merkur. Apatin, 1979.
Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića. izd. Galerija SANU. Beograd, 1983. (sa bibliografijom)
Milo Gligorijević, Odgovor Miće Popovića, Nezavisna izdanja, Beograd, 1983.
Zoran Gavrić; Lazar Trifunović; Borislav Mihajlović-Mihiz. Mića Popović, izd. Alpine fine arts collection LTD., London-Ncw York / Mladinska knjiga. Ljubljana / Književne novine, Beograd. 1987. (sa bibliografijom)
Dobrica Ćosić, Mića Popović, vreme, prijatelji, izd. BIGZ, Beograd, 1988.
Hajnc Klunksr, Mića Popović, izd. Jugoslovenska
revija, Beograd / Flint River Sotheby, London, 1989. (ca bibliografijom)
Sreto Bošnjak. Mića Popović, crteži 1941-1988, izd. Mrljsš, Beograd, 1994.


Filmovi o Mići Popoviću:

Dijalog o kolažu, scenario i režija Lazar Trifunović. Institut za film. Beograd, 1965. (15 min, crno/beli i kolor film, 35 mm)
Mića Popović, scenario i režija Branko Belan, Radio televizija Zagreb, 1970. (20 min, crno/beli film. 16 mm)
Mića Popović, scenario i režija Jovan Aćin. Radio televizija Beograd, 1972. (60 min. crno/beli film. 35 mm)

Prizori, Mića Popović


Ne smatram ja, naravno, da su pape i patriciji slikarski nadmoćniji likovi od naših udarnika sa pruge. Ali to nije dovoljno, nije sve što je neophodno za slikarstvo. Stvar je u slikaru, ne u temi koju slika.

1950. god:

Oduvek se bunilo u meni: od slikarstva se ne može tražiti da ispriča ono što može da ispriča književnost, jer u tom slučaju ispalo bi da je slikarstvo umetnost mnogo siromašnija i u mogućnostima koje pruža i u onom što je ostvarila. Merena tim literarnim merilima, ni jedna porodična kompozicija ni jednog slikara ne bi mogla da stane uz, recimo, Bundebrokove Tomasa Mana. Ja smatram da sadržina slike tek počinje onde gde literarno nastrojen posmatrač misli da se ona završava - to znači u tami. Kad to ne bi bilo tako, onda bi Suncokreti Van Goga ostali prosečan udžbenik botanike, predeli Koroa turistički prospekti, a naše freske nedovoljno jasan katihizis.

Slika se pravi kompozicijom, crtežom i bojom i dobar deo njene sadržine proizilazi iz ova tri elementa. To, razumljivo, ne znači da kod portreta izraz lica nije posao slikara, ali mislim da je izraz lica samo jedno od sredstava da se postigne psihologija - da se postigne sadržina portreta. Način kako je figura komponovana, kako je shvaćena crtački i koloristički, ima presudnu ulogu za psihološku vrednost slike...

Posle oslobođenja često sam kod nas slušao od ljudi koji su, po mom mišljenju, pogrešno shvatili zadatke socijalističke umetnosti, jedan dosta jasan zahtev da se za stvaranje te umetnosti uglavnom koristi forma starih majstora, do impresionizma. Dok se u teoretskim člancima problem postavljao i ovako i onako, dotle se u našoj slikarskoj praksi ovaj zahtev uporno održavao, a napor da se forme starih majstora prenesu na novu tematiku bivao pozdravljen i ocenjivan kao ispravan put ka socijalističkoj umetnosti. Pri tom je najčešće žestoko napadan impresionizam, možda žešće nego u vreme kad se pojavio... Meni se čini da je preuzimanje starih formi za jednu novu umetnost uzaludan posao, a da su smešni pokušaji klasifikacije starih formi u preporučljive i nepreporučljive. I socijalistička umetnost mora imati svoj sadržaj i svoju formu, već i zato što granica između ta dva pojma nije obeležena, što jedan drugog uslovljavaju, rečju, što se ne mogu odvojiti.

Ali, naravno, to ne podrazumeva da se jedno novo slikarstvo može napraviti bez oslonca na iskustva iz prošlosti.

... Epigonstvo u formi je posledica nedostatka sadržine.

Potreba da se saopšti jedan doživljaj, da se nešto svoje kaže, sama sobom nosi i sopstvenu formu. Razlog umetnosti valjda i leži u toj potrebi. Svaka tvorevina koja je učinjena zbog nekog drugog razloga: političke špekulacije, nasilnog održavanja stečenog ugleda, zarade ili nečeg sličnog, može da bude korisno za njenog tvorca, ili čak prividno i za društvo, ali takva tvorevina nije umetnost.

Imati nešto da se kaže, to pre svega nosi jedno moranje i jednu moć: da se bude iskren. Meni se čini da jedino porpuna iskrenost pri biranju motiva i pred izabranim motivom može da uslovi pravu umetnost...

Sam život je mnogostruk, pa je takva i prava umetnost. Ja mislim da veliki broj neubedljivih slika duguje ovu svoju osobinu pogrešnom usvajanju zahteva “da se uobliči tipično u tipičnim uslovima”.

Ako bi se prelistala makar sasvim koncizna istorija umetnosti, došlo bi se do zaključka da i najveći umetnici, i oni koji su najpredanije služili jednoj ideji, nisu isključivo obrađivali teme u neposrednoj vezi sa temom kojoj su pripadali...

Meni su, da budem sasvim iskren, misli o političnoj i apolitičnoj umetnosti, o umetnosti kao propagandi i o l art pour l art - i dosta nejasne, ja sam siguran samo u jedno: da postoje dobre i rđave slike, te prema toj podeli potrebne i nepotrebne...

1957. godina:

Naša umetnost se pomalo ruga slobodi sa kojom ne zna šta da počne. Našoj umetnosti je jasno da “sloboda stvaranja” nije cilj umetnosti nego sredstvo i da sloboda nije poslastica-ponuda koju društvo velikodušno pruža bolesniku, već da na slobodu, pre svih, polažu pravo zdravi.

1958. godina:

Pred prirodom i prizorom pesniku i slikaru učini se da ima malo, premalo vremena i malo sredstava. Obojica hoće i moraju da dokažu celo osećanje a prinuđeni su da između hiljadu ponuđenih i isprepletanih formi odaberu dve, ili tri, ili najmanje mogućno. Za veliki problem slikaru i pesniku nije dovoljno da nađu kakvo bilo rešenje, ni da ga grade i dograđuju, ni da ga otkrivaju postepeno, oni moraju stalno da reskiraju i uvek da trijumfuju...

Kad nisu pred prirodom nego kad su oči u oči sa unutrašnjom slikom, slikarstvo i poezija su nezasiti slobode. Neumorno traže: kapris, fenomen, i izuzetno. Ako se umore od traženja i ako se okrenu običnom i neizuzetnom, onda okrenu sve siledžijski na glavu, dokazujući uporno da su čak i takvi i dalje smisleni. Jesu! Proza, filozofija, muzika, naročito arhitektura ne smeju da prave izgrede po cenu života i po cenu smisla. Poezija i slikarstvo su lovci, sanjalice i mudri kao deca - naivno i sveobuhvatno. Kad prestanu da budu mudri kao deca (instinktima, čulima i predosećanjem) - prestanu da budu mudri uopšte. Postanu ružni, glavati i dosadni. Boje se ružnoće. Ali su spremni da gorke i ružne stvari postave u naročite odnose i da se nepoštedno bore dok igru ne proglase za novo lepo, nesviklo i tek rođeno...

Možda zbog dubokih rodbinskih korena a možda i iz nekih drugih razloga, poezija i slikarstvo biraju slične teme. Setu, nemir, pejzaž, snagu volumena, nežni, tihi ritam tela žene, inat detalja na vidiku, bol ranjene zveri, glavu životinje i prijatelja...

1960. godina:

Dva potpuno različita straha čine našu epohu drugačijom od dosadašnjih. Bio je strah od Novog... To se zvalo - skrnavljenje lepih veština; sad je strah od starog... To se zove - nekad nesavremenost, nekad bezličnost, nekad realizam...

Najsmeliji borci sa ove strane barikade usude se da predpostave: Možda realizam nije samo povratak na juče očajnih što su zalutali!

Možda je korektiv koji život sam i sok bitisanja traže od golih dosetki i od likovne kombinatorike!

Možda čak socijalistički realizam (neki koji još nije poznat: po slikama) nije ni tako besmislen zahtev!

Možda je samo nespretno formulisan! Možda je previše dogmi!

Možda je premalo!...

Umetnost živi od hrabrih, da prepoznaju zablude, i od sposobnih, da uvek, da ponovo počinju. Ponekad umetnik lakše odoleva porazu nego pobedi...

Da budem jasan: kreativni akt podrazumeva pre svega izvesnu neizvesnost, izvestan rizik u samom sebi. Vremenska zaostalost smlači kreaciju i od kreativnog akta načini estetski i estetizatorski akt.

Zato kad sam pisao, nedavno, o dobroj obaveštenosti umetnika i kritičara, ja sam vrlo određeno mislio da obaveštenost kritičara i umetnika nije samo neki puki, slučajni susret sa onim što se u svetu umetnosti u jednom trenutku radi, već - duboko i stvarno razumevanje i zajedničko doživljavanje toga procesa. Dobra obaveštenost nije pomodarstvo nego stupanj!

1962. godina:

Individualizam, zamišljen kao najviši izraz slobode, pretvorio se u ropstvo kome su, dabome, najtragičniji danak platili osrednje daroviti, čestiti umetnici...

1963. godina:

Izgleda mi da je poštovanje sopstvene umetničke ličnosti ili iskrenost bez ostatka, na jedan izvestan način, linija manjeg otpora. Pretpostavljanje svog zatvorenog misaonog i, naročito, emotivnog kruga (ili dometa) dilemama velikih kretanja u vremenu može vrlo ozbiljno da ugrozi onu, možda, najvažniju premisu umetnosti koja glasi: stvoriti unikat! Stvoriti bilo šta što se po prvi put rađa!

Umetničko delo je pre svega moralni čin!

I tako, ako ljubopitivo uništava romantiku - ostanimo bez romantike! Ako umetnikova integracija sa tehnicizmom i kompjuterom uništava ličnost - ostanimo bez ličnosti! Ako eksperiment, bilo kakav, uništava ljubav prema zakonima koje smo u mladosti usvojili (dakle: ljubav) - ostanimo i bez zakona i bez ljubavi!

Rast umetnosti i nije ništa drugo do stalno, neprekidno rušenje. Pa onda rušimo! I počnimo prvo sa samim sobom.

...Slikati apstraktno i misliti apstraktno znači pre svega misliti neutralno. Znači, na jedan izvestan način, ograditi se unapred od rizika kritizerstva, od rizika buntovništva, od rizika slobodne, nezavisne i, recimo, antidržavne (tačnije: antirežimske) misli i tematike. Prosto je neshvatljiv apsurd da su totalitarni režimi, svi bez izuzetka, progonili apstraktno slikarstvo koje je, u političkom smislu, zaista neofanzivno i bezopasno. Apstraktno slikarstvo može da se privije uz režim i da sisa (umiljato mače) novac za egzistenciju. Takva šteta za totalitarne sisteme je mala, skoro neznatna! Takva šteta kao i da nije šteta s obzirom na dekoratersku korisnost apstraktnog slikarstva. Figurativno slikarstvo može da misli (politički) nezavisno i efikasno buntovnički (ako hoće, naravno), može da preraste režim u visinu (ne samo u dubinu; to može i apstraktno slikarstvo), može da zakloni režim od sunca, da mu polomi grane sopstvenim račvanjem. Dirigovana politička misao i apstraktna likovna umetnost su prirodni saveznici onoliko potpuno, koliko su saveznici gazda i najamnik, seoski oholi gazda i pasivni pesnik, sanjalica usamljenik...

... U nekim istorijskim trenucima pobeda načela apstraktnog slikarstva može da liči na pobedu slobodne ljudske misli. Ali se radi više o jednom atraktivnom nego o suštinskom oslobođenju, više o pojmovnom sporazumu nego o stvarnom nadvladavanju. U pitanju je trenutak kad jedna zabranjena disciplina postaje nezabranjena. Uskoro posle tog trenutka apstraktna umetnost, ionako drugorođena i uvezena, postaje, vidljivo, dekorativna gimnastika. Bezopasno, malokrvno, iznureno i bledo apstraktno slikarstvo se polako ali sigurno vuče ka uramljivanju!...

Naša umetnost, ni državno afirmativna ni privatno zamišljena gaji (ponavljam: za sada) poslušnu decu! Deca su očešljanana razdeljak, u malograđanskim perfektnim matroskim bluzama za igru o mornarima. (Baš dobro ovde pored morske obale na Rijeci!) Ali ova deca se boje da uđu u potok. A gde su tek okeani i tornada i svi oni strašni vetrovi što besne na obalama Amerike, na primer? Ali kako da se kritikuju dobri đaci? Kako da se izmlate poslušna deca?...

Ja sam slikao realistički, impresionistički, ekspresionistički i uvek sa punim ubeđenjem, avaj, koliko smešnim, kako često pogrešnim! Ali sam zablude priznavao u celini. Nisam švercovao njihove ostatke u “nove” rastočene forme, u ukrasne aranžmane moderne za letimičan pogled, savremene za dnevnu upotrebu. Pitanje moderne slike je pre svega - moralno pitanje. Na granicama između ukrašavanja i stvaranja ne postoje carinarnice. Švercovanje impresionističke zaljubljenosti u smisao atomske pečurke ostaje intiman problem švercera. Moderna slika je poslednji, zaista prečišćeni derivat oslobodilačke borbe koju je slikarstvo vodilo sa tutorima: religijom, politikom, literaturom.

Moderna slika je slobodna i sama. Možda ne zna šta će sa slobodom koju je izvojevala. U svakom slučaju, ne zna šta će sa samoćom. Ali samoubistvo moderne slike nije nipošto znak očajanja ini dokaz slabosti. Naprotiv! A sad mi oprostite za malu digresiju, treba mi da bih izvukao problem na čistinu. Kubizam je ubica impresionizma, realizam romantizma! I tako stalno unazad! Epohe su simultano ubijale jedna drugu i, u obrnutom smeru, uslovljavale jedna drugu.