Prosveta:

 Milan Komnenić je živeo svoju poeziju, u erotskim pesmama
 pokazivao ljubav prema životu


"Milan Komnenić bio je jedan od poslednjih književnika u Srbiji koji su živeli svoju poeziju
i stvaralaštvo”, navodi se u pismu koje je uputila “Prosveta“, povodom smrti istaknutog
 književnika, političara esejiste, prevodioca i svog dugogodišnjeg urednika.



Pismo Izdavačkog preduzeća “Prosveta“ prenosimo u celini:
 


"Istaknuti književnik, esejista, antologičar, urednik i prevodilac, dugogodišnji urednik u Izdavačkom preduzeću "Prosveta", Milan Komnenić umro je jutros u 75. godini.
 
Komnenić je ponikao u srpskoj Hercegovini. Rođen je 8. novembra 1940. godine u Pilatovcima kod Bileće. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je predavač na univerzitetima u Francuskoj, Italiji i SAD. Bio je savezni sekretar za informisanje SR Jugoslavije od 18. januara 1999. godine.
 
Milan Komnenić spada u onu grupu pisaca koji iz knjige u knjigu teže ka novinama i originalnosti. Uređivao je književne časopise Vidici, Deloi Relation, a radio je i kao urednik u izdavačkoj kući "Prosveta". Kao urednik u "Prosveti" pokrenuo je, između ostalog, i edicije "Prosveta", "Erotikon" i "Hispanoamerički roman".
 
Dobitnik je književne nagrade "Mladosti" i nagrada "Milan Rakić" i "Isidora Sekulić". Prevodio je sa italijanskog, francuskog, španskog i nemačkog jezika.

Objavio je dvadeset jednu zbirku pesama, četiri knjige ogleda, dve antologije, više od 200 članaka. Preveo je pedeset knjiga. Od pesama koje je objavio poznatije su "Izgon", "Opela", "Uznesenje", "Gvozdena loza", "Noć pisana noću" i druge.
 
Njegove prve pesme teže da obnove nepravedno zanemarenu prošlost, dok se kasnije Milan Komnenić okreće antipoeziji. Veliki broj pesama je ostvario po načelima kritičkog neorealizma.
 
Njegove pesme su uvršćene u više antologija, a poezija i eseji prevedeni su na mnogo jezika (francuski, italijanski, engleski, ruski, slovački, mađarski, rumunski, poljski, slovenački i makedonski).

Milan Komnenić bio je jedan od poslednjih književnika u Srbiji koji su živeli svoju poeziju i stvaralaštvo. Njegova ljubav prema životu najviše se odrazila u njegovim erotskim esejima, pesmama i opštem pristupu erotici, kao umetnosti življenja".
 
Telegram saučešća ministar uputio porodici Komnenića

 
Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac danas je u svoje lično ime i u ime Ministarstva kulture i informisanje uputio telegram saučešća porodici Milana Komnenića, koje prenosimo u celini:
 
"Komnenića ćemo pamtiti kao uglednog pesnika, prevodioca, dugogodišnjeg urednika književnih časopisa i nekadašnjeg ministra kulture, koji je kroz poeziju, eseje, rad u izdavaštvu i politički angažman pokušavao da nađe odgovore na složena pitanja istorijske sudbine naroda. Ostaće zabeležen njegov doprinos međunarodnoj saradnji u oblasti književnosti kroz urednički rad i prevodilaštvo. Opraštamo se od čoveka koji je svojim radom značajno doprineo srpskoj kulturi i demokratskom preobražaju društva."
 
blic.rs

Preminula slikarka Ljubinka Jovanović-Mihailović


U Parizu je u 94. godini života preminula je naša poznata slikarka Ljubinka Jovanović-Mihailović.
Bila je član ULUS-a od 1952. i član Društva srpskih umetnika Lade od 1965. godine.



Ljubinka Jovanović je studirala slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Ivana Tabakovića. Sa budućim suprugom Miloradom Batom Mihailovićem i drugovima iz klase Mićom Popovićem, Petrom Omčikusom, Kosarom Bokšan i Verom Božičković napustila je studije 1947. godine i otišla i Zadar gde su formirali umetničku komunu Zadarska grupa.


 
Bila je i član grupe "Jedanaestorica". Izlaže od 1951. godine. Sa Batom Mihailovićem nastanjuje se u Parizu 1952. Godine i od tada radi i stvara na relaciji Pariz-Beograd.

Imala je brojne samostalne i kolektivne izložbe i zemlji i inostranstvu
Samostalne izložbe priređivala je u Beogradu, Parizu, Novom Sadu, Čačku, Despotovcu,Nikšiću, Budvi, Ruanu, Njujorku, Bilbaou, Santjagu. Učestvovala je na mnogim grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu.

Dobitnik je više značajnih priznanja, na primer Nagrade za slikarstvo na Jesenjoj izložbi ULUS-a (1999).
Njena dela nalaze se u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Likovnojgaleriji Poklon zbirka Rajka Mamuzića u Novom Sadu, Muzeju na Cetinju, Modernojgaleriji u Budvi i mnogim privatnim i javnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.

Poput svih pripadnika posleratne generacije srpskih slikara i Ljubinka Jovanović je prošla kroz nekoliko faza, koje su, međutim, u odnosu na druge ipak bile manje dramatične u stilskim promenama. U osnovi, ona se uvek oslanjala na snagu boje u slici te je manje poklanjala pažnju formi.
 
Oblik je u njenim slikama, posle neoapstraktnog perioda, već krajem šezdesetih godina prošlog veka poprimio značenje znaka koji ima blisko i direktno poreklo u asketizmu formi srpskog rednjovekovnog fresko-slikarstva i ikonopisa. Po takvoj plastičkoj prizornosti ona je izgradila jedno od autorski najprepoznatljivijih opusa u našoj savremenoj umetnosti druge polovine 20. veka.
 
Biće sahranjena u Beogradu, saopštili su iz ULUS-a.

blic.rs

LEGENDARNI hrvatski glazbenik Arsen Dedić preminuo je danas u KBC-u Zagreb. Istaknuti hrvatski skladatelj, književnik, prevoditelj, pjesnik i kantautor umro je u Zagrebu u 78. godini, doznaje se iz KBC-a Zagreb. Kako se neslužbeno doznaje, Arsen Dedić umro je oko 20 sati zbog multiorganskoga zatajenja kao posljedice sepse i gangrene crijeva.


Podsjetimo, Dedić je zbog sepse prije dva tjedna primljen na intenzivnu njegu Interne klinike KBC-a Zagreb, nakon što mu je ugrađena proteza kuka u Krapinskim Toplicama. S obzirom da je riječ o bolesniku kojemu je ranije presađena jetra i koji je primao imunosupresive, bio je izložen većem riziku od infekcija.

Stanje mu se pogoršalo u petak i od tada se nije popravljalo. Na Rebro je primljen s evidentnim pokazateljima jakoga infekta, a bio je gotovo bez svijesti kad je prebačen na intenzivnu njegu interne klinike. CT pretragom su pronađene žarište infekcije na otečenoj nozi, koja je bila izvor sepse.

Kultni glazbenik desetak se godina borio sa zdravstvenim problemima, a 2004. godine u Padovi mu je presađena jetra.

Skromni počeci

Bio je drugo dijete Jovana i Veronike rođ. Mišković. S očeve stane obitelji svi su bili srpski pravoslavni vjernici, dok je majka bila Hrvatica iz Rupa pokraj Skradina te je prešla na pravoslavlje tek prilikom udaje za Arsenovog oca.

Radilo se o siromašnoj obitelji, a majka (nadimkom Ljerka) bila je nepismena, iznimno pobožna domaćica, koju je on kasnije opismenio. Premda mu je majka htjela nadjenuti ime Igor, na nagovor svećenika dala mu je ime Arsen. Otac Jovan bio je zidar i dobrovoljni vatrogasac, a bio je i glazbeno nadaren te je u Šibenskoj narodnoj (limenoj) glazbi svirao više instrumenata. U limenu glazbu otac Jovan uvodi od malena Arsenovog brata Milutina, a od njegove trinaeste godine i Arsena, koji svira flautu.

Dio djetinjstva proveo je u majčinim rodnim Rupama, dok je kao dijete odrastao u šibenskoj težačkoj četvrti, u Ulici Nikole Tesle u kojoj su neko vrijeme živjeli i Vice Vukov (s kojim se intenzivno družio) i Mišo Kovač.

Djetinjstvo u Šibeniku, njegovi motivi i ljudi te mediteranski ugođaj obilježili su velik dio Dedićevog opusa. Pohađao je šibensku gimnaziju, gdje je bio jedan od najboljih učenika, te usporedno i srednju glazbenu školu. Svoju sklonost glazbi pokazao je i osnivanjem klape tijekom gimnazijskog školovanja, u kojoj je pjevao i Vice Vukov.

Nakon mature, 1957. odlazi u Zagreb k ujaku. Na Sveučilištu u Zagrebu upisuje pravo s namjerom stjecanja "solidnog zvanja", no ubrzo ga sve više počinje privlačiti umjetnost, od kiparstva do slikarstva.

Utemeljitelj hrvatske šansone

Dedić je rođen 1938. godine u Šibeniku, a u životu se, uz druge aktivnosti, bavio skladanjem, sviranjem, dirigiranjem, književnošću i prevođenjem. U svojoj plodnoj karijeri osvojio je brojne nagrade na raznim glazbenim festivalima te ga se često navodi kao utemeljitelja hrvatske šansone.

Njegove pjesme rado su i često izvođene i obrađivane od strane njegovih kolega, a pisao je tekstove i drugim glazbenim velikanima kao što su Ibrica Jusić i Gabi Novak.

Dedić je na samome početku karijere dobio priznanja "Mlado pokoljenje" i "Zlatno sidro" za svoj glazbeni opus inspiriran morem. Nagrađen je Vjesnikovovom Nagradom Slavenski 1978. godine, nagradom "Ivo Tijardović" 1979. godine, nagradom Premio Tenco u San Remu 1982. godine, nagradom Prix Jacques Brel 1979.godine te priznanjem Premio Recanati 1991. godine. Godine 2003. godine dobio je nagradu “Goranov vijenac” za svoj doprinos hrvatskoj književnosti, a nagradu "Kiklop" dobio je 2009. i 2013. godine za svoje pjesničku zbirke.

Dobitnik je i Zlatne arene, i to dvije, za filmsku glazbu te još niza drugih nagrada na području scenske i filmske glazbe.

Dedić je osvojio čak osam "Porina", a u dva je navrata i odlikovan. Odlikovan je Redom zasluga za narod srebrnog vijenca u SFRJ, a 1995. godine Franjo Tuđman ga je odlikovao Redom Danice hrvatske s likom Marka Marulića za kulturni doprinos.

index.hr

 


Predrag Todorović rođen je 1. maja 1952. godine u Zemunu. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1980. godine, u klasi profesora Branka Pleše.
Svoj pozorišni život počeo je u pozorištu u Zrenjaninu, i već u prvoj sezoni igrao je u 140 predstava. Nakon audicije primljen je u Malo pozorište "Duško Radović”" u Beogradu.
 
Predstavu "Kad su cvetale tikve", po romanu Dragoslava Mihailovića, odigrao je 200 puta.
- "Tikve" su napravljene odmah po otvaranju večernje scene, a počele su da se izvode tek 1987. godine. Rediteljka Slobodanka Caca Aleksić i ja imali smo mnogo muke da od pisca dobijemo dozvolu za izvođenje, jer je predstava bila pre toga skinuta sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Po meni je to jedan od najboljih dramskih tekstova, a rediteljka je napravila odličnu adaptaciju. Moja jedina monodrama i uloga Vrapčeta učinila je da se za predstavu traži karta više. Posle 10 godina i mnogih promena u društvu, ja sam shvatio da treba da se povučem - rekao je jednom prilikom Todorović.
Glumio je u popularnim domaćim filmovima - "Kraljevski voz“, "Tesna koža: Novogodišnji specijal", i televizijskim serijama - "Povratak otpisanih“, "Vruć vetar"“, "Zaboravljeni“, "Bolji život“, "Srećni ljudi“, "Porodično blago“"...

Преминуо легендарни тренер Ранко Жеравица



БЕОГРАД – Легендарни југословенски кошаркашки тренер Ранко Жеравица преминуо је у 85. години живота.
Жеравица је 2009. године имао операцију срца псоле инфаркта, уграђена су му три бајпаса, а у фебруару ове године му је после новог срчаног удара уграђен стент.
Имао је импозантну тренерску каријеру, водио је репрезентацију Југославије до злата на Олимпијским играма (1980), Светском првенству (1970), до сребра на Играма 1968, Мундобаскету 1967 и Еуробаскетима 1969. и 1971, односно до бронзе на Светском првенству 1982. године.
Светска кошаркашка федерација (ФИБА) га је 2007. уврстила у Кућу славних.
-----------------------------------
Звезда: Црни флор и минут ћутања за Жеравицу


БЕОГРАД – Кошаркашки клуб Црвена звезда упутио је захтев Евролиги и Химкију да сутрашњи меч два тима у Москви почне минутом ћутања у част преминулог Ранка Жеравице, саопштили су црвено-бели.
Израбраници тренера Дејана Радоњића у Русији носиће црни флор на дресовима.
Из Звезде су поручили да ће наредни мечеви у АБА лиги почети минутом ћутања.
Легендарни тренер Ранко Жеравица преминуо је данас у Београду у 85. години, а за сада није познато време и место комеморације и сахране.
-----------------------------------------------------


Жеравица - синоним за српску и југословенску кошарку


БЕОГРАД – Легендарни југословенски кошаркашки тренер Ранко Жеравица рођен је 17. новембра 1929. у Новом Милошеву.
Тренерским послом почео је да се бави почетком педесетих година прошлог века, у време када је завршавао играчку каријеру у београдском Радничком и све до 1966. године радио је као тренер мушких и женских категорија.
Остаће упамћен као стручњак који је почетком седамдесетих унео многе новине и савремене методе у југословенску кошарку, које су биле комбинације совјетске и америчке школе.
Од 1960. до 1965. био је помоћник чувеном селектору Александру Николићу, а први тренер репрезентације постао је 1965. године. Од тада је са селекцијом Југославије освојио седам медаља на великим такмичењима: злато (СП 1970, ОИ 1980), сребро (СП 1967, ОИ 1968, ЕП 1969, ЕП 1971), бронза (СП 1982). Поред тога, има и одлицја са Универзитетских, Медитеранских и Балканских игара. Са успехом је водио и репрезентацију Аргентине.
Паралелно са радом у репрезентацији, Жеравица је почетком 70-их селектирао тим Партизана предвођен Кићановићем и Далипагићем, који је пресудно утицао на касније успехе црно-белих.
Поред Партизана, тренирао је и Црвену звезду, у којој је рекордер са 167 победа на 272 утакмице, затим Пулу, Барселону, Сарагосу, Филодоро из Напуља, Оникс из Казерте.
Од клупских трофеја освојио је европски Куп Кораћа (Партизан 1978) и две националне титуле првака (Обрас – Аргентина 1976) и Партизан (1996).
Члан је ФИБА Куће славних од 2007. године.
-------------------------------------
Земље бивше СФРЈ одају почаст Жеравици


ЗАГРЕБ – Хрватски, словеначки и босанско-херцеговачки медији са жаљењем су пренели вест о смрти славног кошаркашког тренера Ранка Жеравице, називајући га легендом југословенске кошарке.
„Жеравица је оставиио неизбрисиви траг у раду са југословенском репрезентацијом током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века”, истиче хрватска агенција Хина.

Како се наводи „Жеравица је много допринео развоју кошарке како у Југославији, тако и у Европи”.
„Преломни тренутак за развој кошарке у Југославији, као и у Жеравичиној тренерској каријери, било је освајање златне медаље на Светском првенству 1970. године у Југославији, након чега долази до огромне експанзије кошарке у целој Југославији”, истиче Хина.
Словеначки кошаркашки сајт „косарка.си” жали због одласка Жеравице „који је имао изузетна достигнућа”, док БиХ агенција Фена такође преноси вест о смрти Жеравице.
Медији подсећају на импозантну каријеру Жеравице који је после освајања злата на СП у Љубљани 1970. водио репрезентацију Југославије до злата на Олимпијским играма (1980), до сребра на Играма 1968, Мундобаскету 1967 и Еуробаскетима 1969. и 1971, као до бронзе на Светском првенству 1982. године.

Танјуг
politika.rs

СЕЋАЊЕ: ПЕТАР ЛАЛОВИЋ (1932–2015)

Редитељ који је волео свет оаза



Редитељ, сценариста и сниматељ Петар Лаловић преминуо је у 83. години, речено је јуче у Удружењу филмских уметника Србије, саопштио је Танјуг.
Лаловић је завршио позоришну и филмску академију у Загребу, а дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду. Направио је преко 200 документарних филмова, а такође је снимао игране филмове и тв серије. Лаловићева вокација су била снимања метафоричних филмова о природи за које је освојио преко 150 награда како у бившој Југославији тако и у иностранству. Време и место комеморације и сахране, биће накнадно објављени.
                                                        ***
 Још се сећам тог узбуђења из 1983. године испред благајне биоскопа „Козара”, где се био отегао змијолики ред за куповину карата за нови филмски хит. Не, није била реч о некаквом новом холивудском филму, са до небеса великим глумачким звездама. Та гужва пред „Козаром” данима се стварала због једног домаћег филма. За рубрику „Веровали или не”, али историјска је чињеница – због дугометражног документарног филма „Последња оаза” сценаристе, редитеља и сниматеља Петра Лаловића. Чудо невиђено и непревазиђено!
 Биоскопа „Козаре” више нема, одлукама и делањем неких грамзивих људи отишао је у прошлост. Нема више ни великог Петра Лаловића – отишао је у вечност. Због својих изузетних филмских дела, и у незаборав филмске историје. Поколењима је оставио око 300 кратких документарних филмова – „Прича о шуми”, „Паукова мрежа”, „Укус меда”, „Зулумћари”, „Мрави”, „Балегар” и многи други, неколико дугометражних и играних – „Последња оаза”, „Свет који нестаје”, „Београдска оаза”, „Птице које не полете”... За њих је освојио 150 награда домаћих и иностраних: петнаестак гран-прија, Седмојулску, Авнојеву, Вукову награду, па све до јапанске награде „Најбољи од најбољих” за најбољи филм из дивљине...
Јапанци су баш као и ми остали фасцинирани филмом „Балегар”, осмоминутном причом о сићушном инсекту скарабеју, у којој се огледа непроцењиво Лаловићево мајсторство. Остале су забележене и Петрове речи на вест о освајању велике награде: „Многи су у мом балегару погрешно видели имитацију Сизифа, то је излизано, пуки клише. Кроз причу о овом марљивом инсекту приказао сам, заправо, епизоду из живота људи. Јер, он се јадник мучи да ту лопту од балеге изгура уз брдо, а горе се налазе чекачи који неће да прљају руке него само узимају на готово. Е, сад, ко како схвати, у филму нема текста. Жири у Јапану је очигледно схватио.”
Са схватањем и прихватањем и није увек ишло сасвим глатко у богатој Лаловићевој стваралачкој каријери највише посвећеној документарном филму и животињама, а мање људима. Према сопственом признању, није он то тако унапред планирао. Случајно је испало. Овај Суботичанин родом прво је у Београду студирао историју уметности, догурао чак до четврте године, па се због досаде предомислио, отишао у Загреб, завршио тамо одсек камере на Академији за казалиште и филм, а после дипломирао и на Факултету драмских уметности у Београду. У почетку је радио као сниматељ на копродукцијама попут „Марка Пола” и „Стеле”, али није видео будућност у томе да „буде негде четрдесети у низу, онај што помера камеру”.  У филму „Млад и здрав као ружа” Јована Јовановића, са Драганом Николићем у главној улози, био је директор фотографије. Био, па надрљао. Због неких политичких и порнографских секвенци у стилу неореализма и још по нечег – филм је био забрањен, а Лаловић избачен из партије. Није му ту помогло ни што је са својим течом, генералом Милутином Морачом, као дечак био у партизанима.




Међутим, испоставило се да то партијско избацивање и није било тако лоше. Петар се окренуо природи и животињама, радећи серије за ондашње Шумско газдинство „Јелен” (сада „Србијашуме”), о веверицама, губарима, јеленима, и то му се допало – постао је комплетан аутор. Често сам, али независан. Прави феномен стрпљења што је по три године умео да проведе у Копачком риту, снимајући скривеном камером рађања, борбе, љубав и смрт становника оазе природе, доказујући да се и поред сталног уништавања тај чудесни свет дивљине, у коме природни закони подсећају на људске норме и понашања, вечно обнавља.
Имала сам ту срећу да са Петром Лаловићем и његовом супругом Витком, путујем у далеку Индију. Захваљујући њему имам најбољу колекцију фотографија на којима ме је Петар „хватао” уз кротитеље змија у Њу Делхију, са досадним малим мајмунима на глави испред Таџ Махала и чудесним птицама на остацима црвеног града у Агри, у друштву иранског редитеља Маџида Маџидија и америчког професора филма Џералда Џерија Перија...Од среће смо се грлили и смејали што нам је пошло за руком да филм „Птице које не полете” продамо за биоскопско и телевизијско приказивање у Шри Ланки.
 Успомена на Петра је много. Ту је и она када ми је током једног београдског „Кратког метра”, а као мој верни читалац, веома озбиљно рекао да се пазим  – „Сваки филм дубоко проживљаваш, пишеш са пуно емоција”. Ни тада а ни данас не знам да ли је то добро или лоше, јер другачије знам, али не могу. И зато се са Вама Петре данас опраштам са пуно емоција. Тужна што Вас нема. Срећна што сте били део мог и личног и професионалног живота. Нека Вам је слава и хвала.

Дубравка Лакић
објављено: 03.11.2015.

politika.rs

Preminula Dunja Lango

Jedna od najboljih voditeljki, spikerki i novinarki televizijskog prostora nakadašnje
Jugoslavije, Dunja Figenvald Puletić umrla je u 74. godini.



Dunja (Lango) Figenvald Puletić rođena je 27. novembra 1941. godine u Zagrebu.
 Završila je gimnaziju, upisala studije u Zagrebu i od 1960. godine do juna 1967.
 godine radila na Radio-televziji Zagreb.
 


Godine 1967, preselila se u Beograd i zaposlila u Radio-televziji Beograd. Diplomirala
 je na Filološkom fakuletu u Beogradu, na odseku za engleski jezik i književnost.
 
Radila je kao spikerka i voditeljka informativnog programa, kao i kulturno-zabavnog
 programa RTS-a. Vodila je televizijske prenose muzičkih festivala, kao i kvizove u
 čiju je realizaciju učestvovala i kao saradnik.
Bila je predstavnica voditelja JRT-a sa svojim programom, na Osnivačkoj skupštini
 voditelja sveta u okviru internacionalnog TV festivala, u Monte Karlu, 1977. godine.
Vodila je, a zatim i uređivala evrovizijske emisije. Na RTS-u je radila do juna 1999.
godine, kada je otišla u penziju.
 
Lango je 1992. godine, po odluci tadašnjeg generalnog direktora RTS-a Milorada
Vučelića poslata na prinudni odmor koji je trajao do decembra 1995. godine, piše
 na njenom zvaničnom sajtu. Kada je, po završetku bombardovanja 1999. godine,
ponovo stavljena na listu za prinudni odmor, na sopstveni zahtev otišla je u penziju.
 
Od decembra 1995. godine do aprila 1999. godine bila je urednica i voditeljka emisije
 "Modni magazin".
.......

blic.rs

Šteta Dunje. Prava dama. 

Jan Frejzer "Lemi" Kilmister, frontmen Motorheda i jedno od najprepoznatljivijih lica u istoriji rokenrola, preminuo je u svom domu u Los Anđelesu juče 28. decembra u 70. godini života posle tri dana od kad mu je dijagnostifikovan agresivan oblik raka.
Na oficijalnoj Fejsbuk stranici benda Motorhed njegove kolege su objavile tužnu vest za sve ljubitelje žestokog gitarskog zvuka i poručile fanovima:
- Ne postoji lak način da ovo saopštimo. Naš moćni, plemeniti prijatelj Lemi je preminuo danas nakon kratke borbe sa izuzetno agresivnim oblikom raka. Za bolest je saznao 26. decembra u svojoj kući igrajući omiljenu video igru, a tako je i umro okružen porodicom. Ne postoje reči da izrazimo naš šok i tugu. Saopštićemo vam detalje u narednim danima, a do tada vas molimo - odvrnite Motorhed glasno, pustite glasno "Hawkwind" i tako glasno slušajte Lemijevu muziku. Popijte piće ili nekoliko. Pričajte priče o njemu. Slavite život ovog predivnog čoveka. Upravo to bi Lemi želeo!


70 godina žestokog i neprestanog rokenrola. Iako su mnogi Motorhed definisali kao hevi metal bend, Lemi je uvek isticao da oni sviraju samo jedno - čist rokenrol. Ponovi je to i srpskoj publici pre pet meseci na "Egzitu" gde je proslavljao 40 godina benda. Kilmister je bio basista, pevač i lider kultnog engleskog sastava. Rođen je 1945, a 70. rođendan je proslavio pre pet dana 24. decembra na katoličko Badnje veče. Povodom njegove smrti se oglasila još jedna ikona čvrstog gitarskog zvuka - veliki Ozi Ozborn iz Blek Sabata.
- Izgubio sam danas jednog od najboljih prijatelja. Lemi je bio legenda i borac. Vidimo se na drugoj strani - rekao je Ozi.
Majk Portnoj, nekadašnji bubnjar Drim tijatera, izjavio je da je "tužan što su mnogi videli da se tako nešto sprema, ali da nikada nisu mogli ni da zamisle da će se to i dogoditi".
- Svi smo mislili da ćeš živeti zauvek - dodao je Portnoj.


Rođen kao Jan Frejzer Vilis, Lemi je svoju profesionalnu karijeru započeo 1965. kao lider benda "The Rockin' Vickers". Kratko vreme je proveo i u sviti Džimija Hendriksa kao ispomoć, a o tom vremenu je rekao: "Seks, droga i rokenrol u pravom smislu te reči, do kraja!" Upravo po takvom stilu života je bio i prepoznatljiv. Za legendu sa zulufima spojenim sa brkovima i mladežom na licu se pričalo da je spavao sa više od 1.000 žena (iako je on o tome džentlmenski ćutao), da je veliki ljubitelj dobre kapljice (posebno viskija i to Džek Denijels za koji kaže da je "ljuštio" po flašu dnevno od svoje 30. godine), da je često koristio razne droge (ne i heroin protiv koga se borio i smatrao da je legalizacija jedini način da se on pobedi), a da su mu pasije bile i žene, konji i kocka. Nadimak Lemi je dobio u školi, a kasnije je duhovito tvrdio da taj naziv potiče od izraza "hajde pozajmi mi funtu do petka" (engl. "lemmy [lend me] a quid 'til Friday") zbog njegove navike da pozajmljuje novac od ljudi kako bi održavao svoju zavisnost o slot mašinama.
Lemi se 1972. pridružio bendu "Hawkwind" za koji je otpevao njihov najveći hit "Silver machine". Izbačen je iz sastava 1975. jer u Kanadi uhapšen zbog posedovanja droge. Iste godine je formirao Motorhed čiji je jedini stalni član bio punih 40 godina. Vrhunac je bend doživeo u periodu od 1975. do 1984. kada je postao uzor mnogim sastavima kao predvodnik novog talasa britanskog i svetskog hevi metala.


Lemi je nedavno izjavio da mu je preko glave pitanje kad će umreti, ali je i priznao da život uzima svoj danak rečima: "Tako je to kad dođete do 60. i kad sve krene dovraga. Svi misle da je lako stariti, ali niko o tome ne razmišlja ozbiljno. Starost dolazi kao veliki šok. Međuti, poenta je u tome što ja neću da joj se predam!"
Ako je gvozdeni Kilmister bio jedan od vaših muzičkih heroja, poslušajte molbu njegovih kolega iz Motorheda i odvrnite zvučnike uz njihov "Hawkwind".

Zbogom, Lemi! Svetska muzička imena se
opraštaju od frontmena Motorheda





Lemi Kilmister ostavio je neizbrisiv trag u muzičkoj istoriji, a Srbija je imala tu
čast da ga čuje na poslednjem Egzitu.
Ova vest potresla je svetsku muzičku scenu, a Lemijevi poštovaoci i kolege
izrazili su svoje saučešće.

Umrla Natali Kol, pevačica i ćerka Neta King Kola


Natali Kol, pevačica i ćerka čuvenog muzičara Neta King Kola, preminula
je u 65. godini života.



Natali je imala brojne hitove na top listama, poput "This Will Be", "Inseparable" i "Our Love”.

Međutim, patila je od zavisnosti od opijata zbog kojih je imala brojne zdravstvene probleme,
 a nedavno je morala da otkaže neke nastupe na turneji po SAD zbog bolesti.




Osvojila je devet Gremi nagrada, uključujući i jednu za Album godine i Pesmu godine 1992. za
 “Unforgettable ... With Love”, virtuelni duet koji je napravljen od snimaka glasa njenog pokojnog
 oca koji je umro od raka pluća 1965.

Album je prodat u 14 miliona primeraka.

Natali Kol gostovala je u Beogradu u novembru 2013. kada je promovisala album
“Natalie Cole en Espanol”




b92.net

Preminuo Duško Korać


Legendarni komentator Radio-televizije Srbije (RTS) Duško Korać preminuo je u ponedeljak
ujutru u 61. godini, potvrđeno je za B92 u Urgentnom centru.



Koraću je pozlilo pre oko dve nedelje tokom prenosa odbojkaškog meča srpske lige u ženskoj konkurenciji.
Rođen je 1955. godine u Beranama, 1978. je počeo da radi za Radio-televiziju Beograd, a iako diplomirani ekonomista, odbio je da se bavi tim sektorom zbog sporta, pa je decenijama bio poznat po strastvenim prenosima bazičnih sportova, pre svega atletike.
On je 1987. godine odbio da bude glavni i odgovorni urednik sportske redakcije uz obrazloženje da bi urednici trebalo da budu iz Srbije.

Osim atletike, prenosio je i zimske sportove (bio je strastveni skijaš), vaterpolo, odbojku, formulu 1, boks, plivanje, pa i fudbal, koji je prestao da komentariše nakon incidenta na meču Dinamo – Crvena zvezda na Maksimiru kada je Zvonimir Boban udario policajca, što je doživeo lično, jer mu je otac bio pripadnik snaga bezbednosti.

Korać je ostavio dubok trag u srpskom sportskom novinarstvu, pre svega apelujući na jačanje bazičnih sportova, kao i zalažući se za surovo kažnjavanje dopinga.

U skorije vreme se isticao glorifikovanjem komentarima Juseina Bolta, Jelene Isinbajeve (generalno ruskih sportista), kao i srpskih, pre svih Ivane Španović, te kritike zapadnog sportskog sistema, u čijem centru su bile Sjedinjene Američke Države i česti skandali zbog doping.
"Pobeda sporta nad dopingom, farmacijom, nad prevarantima, nad onima koji se drogiraju!", čuvena je rečenica koju je Korać izgovorio nakon što je Bolt pobedio Džastina Getlina u trci na 100 metara na Svetskom prvenstvu u Pekingu prošle godine.

On je 2006. godine bio suspendovan na mesec dana zbog "narušavanja profesionalnih principa tokom Evropskog prvenstva u atletici", kada je iznosio i kontroverzne klasifikacije takmičara.

Duško Korać – citati:
* Jusa i ja smo stari drugari
* Ne može se hemijom protiv magije.
* Jusa je spasao čitav sport... i vaterpolo i odbojku.
* Do viđenja, Džastine.
* Dok su bile reklame, niste ništa propustili, nastavila je onako kako je i krenula – očajno.
* Ivan Grozni Miljković! Ne brinite, nije u pitanju estetika, naprotiv, on je momčina.
* Ponovo smo prinuđeni da slušamo američku himnu.
* Bilo je 9:9 ,a sada je 13:9 i već je bronhi situacija, lakše se diše.
* Šanse da izgubimo ovaj set su kao Brus Vilis i "Mission Impossible".


b92.net

ZBOGOM, OZRENE SOLDATOVIĆU..


Glumac Dušan Golumbovski, koga svi poznaju po ulozi čuvenog bogataša Ozrena Soldatovića iz serije "Srećni ljudi", preminuo je juče u 75. godini života.
Golumbovski je rođen 15. marta 1941. u Beogradu, a glumom je počeo da se bavi već sa deset godina. Glumačku akademiju upisao je sa Zoranom Radmilovićem, Stanislavom Stašom Pešić, Petrom Kraljem, Milošem Žutićem i Oliverom Katarinom Vučo.
Veliku popularnost stekao je upravo pojavljivanjem u televizijskim serijama “Srećni ljudi” i “Bela lađa”, a odigrao je više desetina briljantnih uloga na scenama Narodnog pozorišta i Pozorišta na Terazijama. U penziji je bio od 2002. godine.
Kremacija će biti održana u sredu, 6. januara, u 16 sati na Novom groblju.

Preminuo legendarni Dejvid Bouvi


Muzička ikona Dejvid Bouvi je preminuo u 70. godini života nakon 18 meseci
borbe sa rakom, saopštila je njegova porodica.






 

Rođen je kao Dejvid Džouns 8. januara 1974. ali je promenio ime 1966. nakon
što je Dejvi Džouns iz grupe The Monkees stekao slavu.

Svirao je saksofon i to u nekoliko bendova, a kasnije je potpisao ugovor za
Mercury Records za koji je 1969. objavio album “Man of Words, Man of Music”
na kom je bio hit “Space Oddity”.

Bouvi je u jednom intervjuu 1972. rekao da je gej, iako se uglavnom smatralo
da je to učinio kako bi probudio interesovanje za Zigija Stardasta. Tada je
ofarbao kosu u narandžasto i nosio žensku odeću. Album je postao prava
senzacija.

Ceo tekst mozete procitati ovde

b92.net

Umro Alan Rikman, Snejp iz “Harija Potera”

Alan Rikman, velikan britanskog filma i pozorišta, umro je u 70. godini života.


Glumac koji je tumačio brojne uloge u filmovima, između ostalih i u “Umri muški” i u “Hariju Poteru”, umro je u Londonu od kancera.

Rikman, koji je svojim prepoznatljivim glasom igrao neponovljive uloge, svetsku slavu stekao je 1988. kada je igrao zlikovca Hansa Grubera u “Umri muški”. Zanimljivo je da je u filmu njegov brat bio Džeremi Ajrons, a da su naučnici (jedan lingvista i jedan inženjer zvuka) otkrili da kombinacija glasova ta dva glumca predstavlja "idealan muški glas". Inače, uloga zlikovca ponuđena mu je samo dva dana nakon što je došao u Los Anđeles u 42. godini života.

Igrao je i šerifa od Notingema u “Robinu Hudu” iz 1991. i zastrašujućeg Raspućina u istoimenom filmu iz 1995.


Rikman je imao i izuzetne glavne uloge. Igrao je čelistu uz Džulijet Stivenson 1991. u romansi “Truly, Madly, Depply”, a četiri godine kasnije bio je časni i skromni pukovnik Brendon u “Razumu i osećajnosti”.

S Emom Tompson je igrao i u “Love, Actually” i televizijskoj drami “The Song of Lunch”.

Svoj rediteljski debi imao je u drami “The Winter Guest” , a prošle godine imao je novu saradnju sa Kejt Vinslet, njegovom koleginicom iz filma “Razum i osećajnost”, u romansi “A Little Chaos”.


Manje je poznato da je Rikman najbolje role imao u pozorištu i da je upravo tu u punom sjaju blistao njegov talenat.

Nakon što je diplomirao na Kraljevskoj akademiji dramskih nauka, glumac je preživljavao kao asistent pozorišnih glumaca, pre nego što je našao posao u Kraljevskom Šekspirovom društvu.

Njegova prva snažna uloga došla je1986. u vidu Valmonta, zavodnika u “Les Liasisons Dangereuses” u postavci Kristofera Hemptona.

Tada je zahvaljujući toj ulozi nominovan za nagradu Toni, a njegova koleginica Lindzi Dankan izjavila je da je njegova gluma toliko očarala publiku da su “mnogi odlazili iz pozorišta želeći seks, po mogućnosti sa Alanom Rikmanom”.

Njih dvoje ponovo su igrali zajedno i to pod istom rediteljskom palicom 2002. u “Private Lives”, predstavi koja je imala izvođenja i na Brodveju.

Glumio je i Marka Antonija uz Helen Miren u “Kleopatri” Olivije teatra u Londonu i imao glavnu ulogu u Ibzenovom “Džonu Gabrijelu Borkmanu”.

Bio je politički aktivan celoga života. Rekao je da je “rođen s članskom kartom laburista”, a bio je uključen i u brojne humanitarne aktivnosti.

Često je isticao da funkcija umetnosti treba da bude da obrazuje, a ne samo da zabavi. “Talenat je genetska slučajnost, ali i odgovornost”, rekao je jednom.

Sa suprugom Rimom Horton upoznao se dok su bili tinejdžeri. Ona je kasnije postala profesor ekonomije i savetnica u Laburističkoj partiji. Par se venčao tek 2012. iako je zajedno od 1965. godine.

Rikman je bio glumac koji se nije plašio neočekivanog. Pozajmljivao je glas u crtanim filmovima i čak igrao u jednom muzičkom spotu grupe Teksas “In Demand”.


Od nedavnih uloga zapažene su bile u “Gambitu” braće Koen (2012) i “The Butler” Lija Danijelsa, gde je igrao Ronalda Regana.

Tek ćemo ga videti u “Eye in the Sky”, trileru o savremenom ratovanju dronovima, koji je prikazan na Filmskom festivalu u Torontu, a pozjamio je glas i gusenici u nastavku “Alise” “Alice Through the Looking Glass” koji će se u bioskopima naći ove godine.

Rikman nikad nije dobio Oskara (osvojio je Zlatni globus, Emi, Baftu i mnoge druge), ali mu to uopšte nije predstavljalo problem.

“Uloge dobijaju nagrade, a ne glumci”, rekao je 2008.

“Glumci su agenti promene. Film, pozorišni komad, muzičko delo ili knjiga su ti koji prave razliku. Oni mogu da promene svet”. Uskoro opširnije...



B92

Dirljiva izjava kojom se Ema Tompson oprostila

 od Alana Rikmana

U poruci Ema opisuje Rikmana kao svog najvećeg saveznika i jedinstveno ljudsko biće



Ema Tompson i Alan Rikman u filmu “Ljubav ustvari”

Ema Tompson, dugogodišnja prijateljica i koleginica Alana Rikmana objavila je dirljivu izjavu povodom njegove smrti. U poruci koja je objavljena u magazinu  Newsweek, Ema opisuje Rikmana kao svog “najvećeg saveznika”.




- Alan mi je bio prijatelj i veoma mi je teško da ovo pišem jer sam ga upravo poljubila za zbogom.
Ono čega se najviše sećam u ovom momentu je njegov humor, inteligencija, mudrost i dobrota. Njegova sposobnost da vas obori pogledom i podigne jednom rečju. Beskompromisnost ga je činila velikim umetnikom kao i njegov neuporedivi cinični um, jasnoća kojom je video većinu stvari, uključujući i mene. Od njega sam mnogo naučila.
- Bio je najfiniji glumac i režiser. Jedva sam čekala da vidim šta će sledeće raditi. Smatram se privilegovanom što smo toliko puta zajedno radili.
- Bio mi je najveći saveznik. U životu, umetnosti i politici. Verovala sam mu u potpunosti. Pre svega bio je retko, jedinstveno ljudsko biće kakvo nećemo ponovo videti.






Tompsonova i Rikman radili su na više zajedničkih projekata među kojima i
 “Razum i osećajnost”, Hari Poter”, “Ljubav ustvari”.


Novosti.rs/yahoo

VIDEO: NAPUSTILA NAS JE JOŠ JEDNA GLAZBENA LEGENDA Umro slavni pjevač Black, autor velikog hita
 'Wonderful Life', imao je samo 53 godine



Pjevač Colin Vearncombe, poznatiji pod umjetničkim imenom Black, preminuo je nedugo nakon automobilske nesreće u kojoj je zadobio ozbiljne ozljede glave.


Pjevačeva smrt objavljena je u jednostavnoj poruci na njegovoj Facebook stranici koja kaže: 'Colin Vearncombe, 26/5/1962 - 26/1/2016, You'll never walk alone. Uskoro slijedi službeno priopćenje.'
Menadžer 53-godišnjeg pjevača ranije je rekao da postoje vrlo male šanse da se pjevač oporavi nakon nesreće koja se dogodila 10. siječnja u Irskoj.

Glazbenik je doživio nesreću vozeći auto od svoje kuće u Schullu prema zračnoj luci Cork odakle je trebao letjeti za Edinburgh.
Najveći Blackovi hitovi su 'Wonderful Life' i 'Everything's Coming Up Roses'.





JUTARNJI.HR

Ubreto Eko je stvarao čitaoce

Preminuo jedan od vodećih evropskih intelektualaca, pisac i profesor. Autor je
čuvenih romana "Ime ruže", "Fukoovo klatno"....



MOGUĆE je da pišem za mazohiste. Ali držim da samo neki izdavači i neki novinari misle da ljudi žele jednostavne stvari. Ljudi su umorni od jednostavnih stvari. Žele izazove!

Govorio je ovako italijanski profesor, filozof, romanopisac i esejista Umberto Eko (1932-2016), jedan od vodećih intelektualaca druge polovine prošlog i početka novog veka. Izuzetno poštovani postmoderni teoretičar, profesor teorije komunikacije i semiotike, autor čuvenih romana "Ime ruže" i "Fukoovo klatno", preminuo je u petak uveče, u 84. godini, posle duge borbe sa rakom.
Iza sebe je ostavio suprugu, sina i kćerku, kućnu biblioteku sa 50.000 knjiga i grandiozno literarno i teorijsko delo koje je obeležilo evropsku kulturu.
- Eko je duže od 50 godina bio jedinstvena figura u proučavanju semiotike književnosti i kulture ali tri decenije jedan od najistaknutijih i najpoznatijih svetskih pisaca. Manje se zna, međutim, da je takođe bio oštar kritičar Italije, Evrope i sveta i otvoren duh kome je bilo stalo do jedne ideje odgovornosti i slobode koju ni na kraju 20. i početka 21. veka nismo upoznali. Smrt ovog izvanrednog čoveka možda je kraj jedne epohe, a njegov je paradoks da je on istovremeno i početak jedne druge. Bio je najveći profesor-pisac - kaže, za "Novosti", profesor Aleksandar Jerkov.
Eko je važio za jedno od najpoštovanijih, ali i najpopularnijih književnih imena na svetu, iako je pisao "teške" knjige.
- Ne znam šta čitaoci očekuju. Mislim da bi pisac trebalo da piše ono što čitalac ne očekuje. Stvar je u tome da se ne pitate šta publika želi nego da je promenite, da stvorite čitaoce kakve biste želeli da imate za svaku svoju priču - smatrao je Eko.
Isticao je da mu je pisanje romana usputna preokupacija i tvrdio:
- Ja sam filozof. Pišem romane samo vikendima.
Rođen je u Aleksandriji, studirao je srednjovekovnu filozofiju i književnost, posebno se posvetivši ličnosti Tome Akvinskog. Vrhunac univerzitetske karijere dostigao je 1971, kada je postao šef čuvene katedre semiotike na Univerzitetu u Bolonji. A zatim je neočekivano prešao put od renomiranog filozofa do pisca bestselera.

POTRAGA ZA ISTINOM

EKO je, po mišljenju profesora Dušana Živkovića, koji je doktorirao na njegovom stvaralaštvu, učesnik u stvaranju novog lika evropske književnosti.

- U svesti svojih čitalaca sa kojima je često vodio dijaloge o čudesnim tokovima civilizacijskih promisli, Eko će ostati kao primer erudite koji traga za istinama o savremenom dobu, o istoriji i mitovima - o znakovima i značenjima. Nakon Ekove smrti, nastavljamo da tragamo za "otvorenim" kodom u kome će biti zapisane sve prošle i buduće reči Ekovih i naših dijaloga - kaže, za "Novosti", Živković, čija knjiga "Otvoreni lavirinti: Eko i Pavić", uskoro izlazi iz štampe.



Već prvi Ekov pokušaj da napiše roman, završio se nezapamćenim uspehom: detektivski roman smešten u srednji vek, "Ime ruže" iz 1980. godine, za koji se autor nadao da će imati tridesetak hiljada čitalaca, izazvao je planetarni književni zemljotres. Knjiga je prodata u skoro 50 miliona primeraka i doživela prevode na više od 40 jezika! Eko je postao najuspešniji književni debitant svih vremena. Prvenac ga je učinio slavnim i bogatim, ali je ostao profesor posvećen nauci. Svoju fikciju zapravo je stvarao koristeći sva obeležja svog akademskog rada na semiologiji i istražujući vezu između fantazije i stvarnosti.
- Ponekad mi se čini da mrzim "Ime ruže" zato što mislim da su kasnije knjige bile bolje. Ali to se dešava mnogim piscima. Markes je mogao da napiše 50 knjiga ali će uvek biti zapamćen po "Sto godina samoće". Svaki put kada objavim novu knjigu prodaja romana "Ime ruže" poraste. Zašto? Ljudi kažu: Eko ima novu knjigu, ali nikada nisam čitao "Ime ruže".
Po ovom romanu Žan Žak Ano snimio je 1986, istomeni film sa Šonom Konerijem i Kristijanom Slejterom u glavnim ulogama. Upitan pre nekoliko godina kako mu se dopala ekranizacija, Eko je u svom stilu odgovorio:
- Film nije loš, ali film ne može da uradi sve ono što knjiga može, da pokaže teološki, politički i ostale nivoe. Čuo sam, inače, da je jedna devojka ušla u knjižaru, videla knjigu i rekla: "O, već su napravili knjigu od filma".
Iz njegove majstorske radionice ostali su nam i romani "Ostrvo dana pređašnjeg", "Baudolino", "Tajanstveni plamen kraljice Loane", "Praško groblje", studije "Istorija lepote", "Istorija ružnoće"...
U svom poslednjem romanu "Nulti broj", koji je kod nas objavio "Vulkan", Eko se vratio svojoj omiljenoj tematici koju je razrađivao u "Fukoovom klatnu" - teorijama zavere i lažnim mitovima. Govorio je da ga, u stvari, ne zanimaju teorije zavere nego paranoja koja im omogućava da cvetaju:
- Paranoja od univerzalne teorije zavere je moćna zato što je trajna. To je psihološko iskušenje naše vrste. Karl Poper je napisao divan esej o tome, rekavši da je sve počelo od Homera. Sve što se dogodilo u Troji bogovi su smislili dan ranije na vrhu Olimpa. To je način da se ne osećate odgovornim ni za šta, i zato neke diktature koriste mehanizme univerzalne teorije zavere kao oružje.
ŠIZOFRENO DETINjSTVO
U EDICIJI "Novosti" iz 2004, pod imenom "20. vek", prva knjiga bila je "Ime ruže", štampana u fantastičnom tiražu od 300.000 primeraka. U ekskluzivnom intervjuu koji je Eko dao našem listu, povodom romana "Tajanstveni plamen kraljice Loane", pisac je rekao:
- Moja generacija je imala šizofreno detinjstvo. Nacistička diktatura je bila ideološki beskompromisna. Nisu mogli da prođu američki filmovi i stripovi niti njihov stil života, dominirala je militaristička edukacija. Nacistička kultura u svojoj esenciji. Italijanska diktatura je, možda zbog kulturne slabosti, bila puna rupa. U školi su te učili da je divno umreti za domovinu, gotovo da smo vikali "živela smrt", ali smo na radiju slušali pesme koje su nam poručivale da je život lep. Izlazili su propagandistički filmovi o herojskim poduhvatima italijanskih vojnika ali i filmovi koji su prepričavali priče o ljubavima, ljubomori i intrigama u dobrostojećim slojevima društva.

novosti.rs

Dragan Gaga Nikolić preminuo je danas u 72. godini života posle duge borbe od teške i opake bolesti.
Dragan i njegova supruga Milena Dravić su se upoznali 1972. godine kada su zajedno vodili šou program "Obraz uz obraz" i na jednoj pauzi između snimanja, 31. decembra, otišli su u opštini da se venčaju. Milena je do poslednjeg dana bila uz supruga i brinula o njemu.

Rođen je 20. avgusta 1943. godine u Beogradu. Odrastao je na Crvenom krstu, a nakon završene osnovne škole upisao je Četrnaestu beogradsku gimnaziju koju nije završio jer je bio premešten u Ekonomsku školu. Posle dve godine provedene u srednjoj školi polagao je i položio prijemni ispit na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i tada kao sedamnestogodišnjak bio najmlađi student. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Glumac Marinko Madžgalj preminuo je danas posle teške bolesti, u 37. godini.




Marinko Madžgalj rođen je 1978. u Beogradu, ali je odrastao i u Kotoru. Popularnost je stekao u televizijskoj seriji Crni Gruja, ali i u grupi Flamingosi u kojoj je zajedno sa Ognjenom Amidžićem.
Oprobao se i kao voditelj i pokazao svoje umeće, međutim pozorišni angažman u predstavama: Hasanaginica, Sine, Molijer mu je na pocetku karijere doneo mu je veliku popularnost, tako da mnogo njih dolazi na predstave i danas samo da bi gledalo ovog mladog i popularnog glumca. Bio je oženjen glumicom Dubravkom Mijatović s kojom ima ćerku.


Marinko Madžgalj operisan je u avgustu prošle godine zbog problema sa pankreasom. Iako se činilo da se glumac oporavlja, lekari nisu želeli da daju prognoze.

U prvom obraćanju javnosti, nakon operacije, Madžgalj je društvenim mrežama zahvalio prijateljima na brizi i želji da brzo ozdravi. To je bilo u septembu prošle godine.
- Prijatelji, mnogo pošte je stiglo. Svi ste tako dragi, ljubazni i puni lepih reči i želja. Hvala vam na svakoj napisanoj reči, hvala za sve medikamente koje preporučujete, hvala na željama za brzo ozdravljenje - napisao je on.


Marinko Madžgalj rođen je 1978. u Beogradu, ali je odrastao i u Kotoru. Popularnost je stekao u televizijskoj seriji Crni Gruja, ali i u grupi Flamingosi u kojoj je pevao zajedno sa Ognjenom Amidžićem.
Bio je oženjen glumicom Dubravkom Mijatović s kojom ima ćerku. Poslednje godine života proveo je sa novinarkom Lanom Sekulić.