BFI: Balet Džez Montreal i "Peeping TomPles je pre svega slika misli kojoj je oduzet svaki duh težine (Badiju). Zašto je to tako
pokazuju nam brojne predstave koje čine ponudu 10. Beogradskog festivala igre. Ovom
prilikom, izdvajamo dve značajne produkcije.
[You must be registered and logged in to see this image.]Nelagoda nije iritantni kamenčić koji se može naprosto izbrisati iz urbanoga stroja.
Naprotiv, ona je, rečima Mladena Dolara: „Temeljna dimenzija moderniteta. Od samog
njegovog početka, nelagoda predstavlja unutarnje ograničenje, rascep unutar moderniteta“.
Ta moderna nelagoda zamišljena u obliku lavirinta, stalno, poput duha, proganja moderne
gradove.
Otuda se u gradovima nastavlja onaj drevni mit o Tezeju, Minotauru, Arijadni i njenoj niti.
Jer, grad je “lavirint analogija, simbolistička šuma saglasja“.
Produkcija koja je otvorila ovogodišnji, jubilarni 10. Beogradski festival igre, Balet Džez Montreal,
upravo nam pokazuje da je grad mešavina različitih vidova stvarnosti.
Drugim rečima, ova trupa iz Montreala nam u rasponu od „Zumiranja“, koje signalizira kako
u prometnoj ulici brzo postajete voajer do „Noćne kutije“, gde vidimo kako grad poprima
formu ljudskog organizma i, stiče značenja živog organizma, ukazuje da je grad produžetak
ljudskog tela.
Kombinujući delom klasični balet, delom moderni, delom ulični ples, prkoseći kategorijama
sa svojom predivnom mešavinom hip, fanki pokreta sa zaraznom energijom, humorom i
imaginacijom, trupa iz Montreala pokazuje da otvorenost prema drugosti nigde i ne može
intenzivnije da se ispolji nego u –gradu. Bez obzira na to što je grad, ujedno, najveći arsenal
prostora izopštavanja. Rečju, značenja grada su fluidna, u stalnim menama, u stalnim
nastajanjima, svako novonastalo značenje se skoro u istom trenutku samo od sebe gasi.
[You must be registered and logged in to see this image.]Stoga, na samom početku u „Zumiranju“ gledamo slatki minimalistički duet koji u igri
džinovskih paukova pokušava da postavi „scenu za Dvoje“, dok u „Gorivu“ posmatramo
„dojam opasnosti, erotičnosti i obrušujuće samoće kako zajedno igraju žmurke“ u
raspršenom, dezartikulisanom gradu.
To više nije geografski, nego elektronski svet, što će reći da je sačinjen od kombinacija,
igri znakova.
Otuda „Zip Zap Zum“, kolumbijske koreografkinje Anabel Lopez Očoa, ubacuje igrače
pravo u carstvo virtuelnog sveta internet igrica. Osnovna fascinacija je u načinu na koji
igrači postaju virtuelni likovi, krećući se do neljudskih karikatura. Kako bi bila naglašena
već pomenuta fluidna značenja savremernog grada, svaki nivo igre donosi novu plesnu
formu – osamljenost hip-hopa, motive balskih plesova, kabaretska začikavanja – uvek
iznova opravdana britkom energijom i izrazitom individualnošću igrača.
PROČITAJTE:
A.L. Očoa - Video igre kao inspiracija
[You must be registered and logged in to see this image.]Takav pristup vidimo i u „Noćnoj kutiji“ koja nam predstavlja pun spektar grada, pod plaštom
noći: njegova skrivena mesta, klubove i ulice. I svi ovi različiti prostori – bezdomni, čudni,
strani, i nepoznati - kupaju se u iluziji.
Jer, upravo iluzija koju savremeni grad proizvodi jeste kontekst kroz koji se individualni
subjektivitet definiše. Time, koreografski tim Soto, Očoa i Vang pokazuju da je grad mesto
susreta, ali i mesto koje je svuda i nigde.
Drugim rečima, nesigurnost, otuđenje, nedostatak orijentacije i ravnoteže ponekad su tako
akutni da se pitamo da li je uopšte moguće osetiti se “kao kod kuće”.
Uznemirujući raskorak između mesta koje bi trebalo da smatramo domom i osećaja da je to
isto mesto, na jednoj razini, krajnje negostoljubivo, postao je polazište Frojdove ideje da je
nelagoda, unheimlich, ukorenjena u poznatome, heimlich.
[You must be registered and logged in to see this image.]Nešto što nam je nekad bilo dobro poznato i blisko, s čim smo bili „na sigurnom“, najednom
postaje daleko, strano i tuđe i zbog svega ovog: zastrašujuće. U predstavi „Izdaje se“ ova tema
koja je opsedala autore od E.T.A Hofmana i Poa do Dejvida Linča, sada je prodisala punim
plućima na plesnoj sceni.
Svojim komadom flamanska trupa „Peeping Tom“ poziva gledaoca da uđe u začarani svet
nedefinisanih stvari između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između između materije i duha, u
arhitekturu satanskog i demonskog sveta ogledala, hodnika, lavirinta i spiralnih stepenica.
Scena je napušteni aristokratski salon, sa žutom sofom i somotskim crvenim zavesama,
što priziva atmosferu „Tvin Piksa“, gde osobnost počinje da zastajkuje i da zamuckuje,
gde ništa nije kao što izgleda.
Otud su u komadu žena i njen batler smešteni u uloge koje im više ne odgovaraju; ostarela
pevačica (mecosopran Euridika De Beul igra ženu koja živi za svoju umetnost, što postaje
bolno kada njena umetnost više ne želi nju) putuje u svojoj večernjoj haljini, na voz u kome
njen muž i sin surfuju. Mrtav čovek pada sa slike, i stepenice se rotiraju oko vlastite ose.
Koristeći se tehnikama teatra i crne kutije, „Izdaje se“, psihoanalitički komad – registar kojim
„Peeping Tom“ nesumnjivo dominira i vlada - igra se temama rigidnosti, blizanaca i dvojnika,
i narcizma. I uprizoruje to sve uspešno: priviđenja duhova i gusenica, erotske snove i paranoidne
košmare. I jedino pravilo je, kao što je to često u slučaju „Peeping Tom“, da nema pravila.
Konačan rezultat je „neizmerni muzej stranosti“, u kojem caruju neodređeno, nepredvidljivo,
eterično i nestabilno.
I u kojem smo, poput junaka na sceni, i mi koji smo te večeri bili u publici nasukani na nepoznatoj
geografiji vlastitog života.
Jer: ako ne znamo gde smo, nismo se ni izgubili.
PIŠE: RASTKO IVANOVIĆ
b92.net
11.04.2013.
Uto 20 Nov - 16:19
