Nedeljko Gvozdenovic

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mrtva priroda i keramika, 1980.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Predeo sa hrtom, 1984.

ČOVEK KOJI POKLANJA / NEDELJKO GVOZDENOVIĆ U RAZGOVORU ZA NIN (1983)


U tekstu “Čovek koji poklanja”, autor teksta, Stevan Stanić, kroz razgovor sa Nedeljkom Gvozdenovićem predstavlja specifično mesto koje je na tadašnjoj sceni zauzimao slikar Nedeljko Gvozdenović, pojedine aspekte njegove karijere i, pre svega, nesebičnu nameru da svoje radove i novčana sredstva pokloni različitim institucijama. Tekst “Čovek koji poklanja” je objavljen u NIN-u 1983. godine.


Nedeljko Gvozdenović (Mostar, 1902 – Beograd, 1988) godine 1922. odlazi u Minhen gde upisuje privatnu internacionalnu školu kod profesora Hansa Hofmana na kojoj ostaje do 1924. Nakon završenih studija 1926. godine se vraća u Beograd. Prvi put izlaže 1929. godine, a prvu samostalnu izložbu priređuje 1934. godine. Bio je čan grupe „Dvanaestorica“ od 1937. godine. Od 1954. je član grupe „Šestorica“,sa kojom redovo izlaže. Bio je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1940. godine. Za dopisnog člana SANU izabran je 1963, a za redovnog 1970. godine. Samostalno je izlagao u mnogim zemljama širom Evrope i sveta. Dela mu se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama. Nedeljko Gvozdenović je bio jedan od inicijatora osnivanja Kuće legata. Poklonio je 1980. godine gradu Beogradu svoj legat koji čine 562 dela. Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: Politikina nagrada 1959. godine, Nagrada za slikarstvo na II memorijalu Nadežde Petrović u Čačku i „Sedmojulska nagrada“ 1968. godine.


Čovek koji poklanja

Gvozdenovićevi vidikovci

Kad se uskoro u Knez-Mihailovoj otvori stalna Legat-galerija Nedeljka Gvozdenovića sa 570 poklonjenih dela, beogradska periferija ući će na velika vrata u sam centar grada

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nedeljko Gvozdenović, Zeleni predeo, 1972, ulje na platnu, 65 x 80 cm, zbirka porodice Vujošević

Otkako je počela ova deveta decenija, ne prođe ni puna godina a da sa neke strane ne stigne vest o poklonu, zaveštanju, donaciji akademika, slikara Nedeljka Gvozdenovića. Godine 1980. slikar Gvozdenović poklonio zavičajnom Mostaru svojih 70 dela; 1981. poklonio 163 dela Srpskoj akademiji nauka i umetnosti; 1982. darovao Fakultetu za likovne umetnosti u Beogradu izvesnu sumu novca i deviza za Fond svakogodišnje nagrade najboljem studentu slikarstva… Vesti su male i gotovo neugledno plasirane, slikar Gvozdenović o tim poklonima ne voli da govori, ali zašto toliko ćutati kad će se tu pred našim očima, u Knez-Mihailovoj uskoro otvoriti stalna Legat – galerija Nedeljka Gvozdenovića. To je zaveštanje gradu Beogradu, još jedan i dosad najveći poklon od 570 probranih slika, čiji se period proteže od malih tempera i crteža iz 1929, pa sve do ove 1983. godine. Ta množina od 570 slika, pa to je celokupan životni opus i za one slikare koje nazivamo plodnim.


supervizuelna

................

...............

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pošalica, dosetka, prenemaganje

Ima dva pitanja na koja Gvozdenović ne voli, a i neće da odgovara: baš to o poklonima koje je tako široke ruke delio okolo, a drugo – o angažovanoj umetnosti. Kaže, “ta pitanja sikter, odmah napolje”! I, smeje se baš od srca, kao da hoće da ublaži toliku dozu oštrine. Da li je taj smeh ipak neka mala dozvola da u nekom zgodnom trenutku ta pitanja probamo da nekako udenemo.

Rešavamo se ipak, pošto je u pitanju Beograd i pošto se taj dan svečanog otvaranja Legata Nedeljka Gvozdenovića sasvim približio, da iz razgovora koji je trajao dugo i u nastavcima, uzmemo samo ono što je vezano za Beograd i njegovo stvaranje u Beogradu. Zar, uostalom Nedeljko Gvozdenović neće možda biti prvi slikar koji je u Beogradu za svoga života ugledao i svoju stalnu galeriju?

Sastanak sa Nedeljkom Gvozdenovićem, zakazan u 19.30. Kafana u Zmaja od Noćaja – “Stari Grad”. OOUR “Varoš kapija” (ne zna se tačno šta je na ovoj firmi ime, a šta prezime). Tu negde preko puta, drugovi Jelene Ćetković ubili su Kosmajca i još jednog agenta. Ulazi Gvozdenović i zatiče me kako u kafani posmatram jedan rastegnuti pano na zidu. To je u sepiji uvećana fotografija sa turskim ćepenicima i šetačima, valjda iz ovog kraja oko Varoš-kapije.

Vidite ovoga ovde u prvom planu, ovoga u geroku i sa halp-cilindrom, nekako zadovoljnog i sigurnog. Stalno ga gledam kad dođem ovde, liči na mog gazdu, kućevlasnika Popovića kod koga sam stanovao u Kralja Milana ulici kad sam došao u Beograd. Baš je tako izgledao kao kad bih ga ponekad sreo na ulici: posle popodnevnog spavanja, najpre dve kašičice slatkoga i zamagljena čaša hladne vode, pa kafa, pa onda izlazak u čaršiju da se malo razdrma.


Kako to “sretali ga na ulici”?

Danju sam jurio s kraja na kraj Beograda, od Karaburme do Savamale, od Dorćola do Bulbudera, davao sam časove stranih jezika po kućama. Latinski, grčki, nemački, francuski. (Gvozdenović zna još i engleski i italijanski)… Ponekad, dosta retko, mogao sam da isteram od časova i do tri hiljade dinara mesečno. Bio sam nekako povučen, ti časovi, taj težak život, i sve mi to otimalo vreme za slikanje. Jeste li videli te moje rane slike, sve mali formati

............

................

Kako su vas onda zapazili, već sa prvom izloženom slikom, Sreten Stojanović i Rastko Petrović? Možda je tu bilo pre neke blagonaklonosti zbog vaše mladosti?
Ne, nikako zato što si mlad. Toga onda nije bilo. Oni su pre svega, kako se meni čini, najpre tražili da vide da li tu ima nekog korena. Danas taj koren kod mladih niko ne traži, već da gradiš svoj stav na nekoj sumi dosetaka, pošalica čak, u krajnjoj liniji na nekim izmišljotinama koje su brižljivo stilizovane. Teraju ih na prenemaganje. Da baš – prenemaganje.
Primetio je kako ga posmatram, nikad ga ranije takvog nisam video, onaj sivi sako prebačen preko ramena, rukavi od košulje posavrnuti, šešir u ruci, sav nekako razlahoren.
Pa, ovde u centru vrućinština, sparina, a tamo uvek dva stepena niže, okolo zelenilo, dobra kafa, okružen sam divnim ljudima. To je valjda moj nekakav antejski povratak zemlji…


Gde ste to u stvari, bili?


Kako, pa zar mi to nikada nije pričao? Bilo je to pre jedno pet – šest godina kad se “rešio” da negde najzad ode dalje iz svog atelja. “To čovek oseti kao kad mu treba jedna vrsta vitamina koji nedostaje.” Gvozdenović inače jedva čeka da dođe leto, da svi nekuda odu i onda je Beograd njegov, onda je najlepši. I tako “rešen” pre nekoliko godina siđe Gvozdenović iz svog ateljea na Studentski trg i sedne na prvi autobus koji polazi i siđe na krajnjoj stanici. Okolo ga dočeka neki brežuljkast teren krajnje periferije, a iznad – vratovi dizalica, stovarišta opeka, peska, letava, gradilište, prostranstvo kao stvaranje sveta. Izvadi krišom papir, pribeleži dve-tri skice i sav srećan krene natrag. “Ali, samo Proviđenje okrene mi glavu. Kad, ugledam kafanu sa velikom prostranom terasom, stolovi, suncobrani, vlasnik prijatan, kafa prava. A znate šta se opet danas desilo? Sedim na toj istoj kafanskoj terasi i posle toliko godina pogledam da vidim kako se zove ta kafana, kad ono piše “Mostar”. Zamislite! Eto, to je taj moj “vidikovac”, moje tajno izletište iz koga su nastale tolike moje poslednje slike.”

S obzirom na tako tihu i neeksponiranu ličnost, može se reći da je razgovor nekako srećno krenuo. Čini se da je tada moguće obnoviti sećanje na onu sumnju na Gvozdenovićevu doslednost koja se i dan-danas ponegde proturi i pomene. Bila je to 1953. godina, kada je sa godišnje ULUS-ove izložbe ta vest odjeknula kao senzacija: Nedeljko Gvozdenović dobio nagradu Saveza sindikata Jugoslavije za sliku “Gradilište”. A na toj nevelikoj slici skele, gomile peska i cigala, neki radnici umrljani malterom, i sve u jednoj malterski sipkavoj ali oplemenjenoj fakturi. Zar taj srebrnkasti ateljejski intimista da sada sačini nešto što pogoduje vremenu i okvirima socijalističkog realizma, koji, eto, zaredom koleba, čak i jednog Mila Milunovića? “Kako je samo vešto umeo da podvali i udovolji administrativnoj situaciji u umetnosti” – govorili su jedni; “to je jednostavno podmetnuti hibrid impresionizma” – govorili su drugi. Dakle, spremio sam ovu staru neraščišćenu sumnju i čekam reakciju:

Ne, ne, ne sećam se da je u tome bilo ikakve “veštine” i “podvaljivanja”. U to vreme ja sam prosto osećao potrebu da zaplovim iz jednog i uplovim u drugi motivski svet. Tada, tih godina kada se forsirao “realizam” (Nedeljko ga ne zove “socijalističkim”), ja sam potpuno za sebe i bez veze sa opštim zbivanjima osetio potrebu da se uživim u svet predmetnosti…

Kad se prenese na hartiju, ovaj odgovor se čini miran i ležeran, međutim na malom magnetofonu sa koga je ovo “skinuto”, ostao je onaj do kraja povišen ton ljutnje, tako da sam morao da zapitam zašto, to nije bio Gvozdenović kakvog ga znam.

...................