Premeravanje odsjajaNa sveopšte otuđenje, agresiju tehnokratije i potrošačkog mentaliteta,
simulakrum stvarnosti i opšti besmisao,
Šejka je imao samo jedan odgovor – kreaciju
Umetničko je ono delo u kojem ruka, glava i srce idu zajedno”, rekao je Džon Raskin. Čini se da je Leonid Šejka, jedan od najznačajnijih likovnih umetnika druge polovine dvadesetog veka sa ovog područja, stvarao u skladu sa ovim postulatom. Baš kao i Aleksandar Blok, Šejka je smatrao da „umetnosti, kao ni životu, slabi nisu dorasli”. Sama imena Šejkinih slika, poziv su na san, košmarni, trzav, ali san o istini sveta: „Soba s mapom vulkanske zone”, „Inkubus alhemičara Fausta”, „Ostrvo Patam”, „Kameleonske igre”, „Vermerov krčag ili mleko ikona”, „Skladište”... (Jedna knjiga prozne ostavštine Danila Kiša zove se „Skladište”. Između Kiša i Šejke postojala je srodnost dublja od krvne: srodnost dara).
Studiozno delo posvećeno Leonidu Šejki, „Leonid Šejka – apokaliptičar i interpretator” iz pera Dejana Đorića (Službeni glasnik) otkriva Šejku – „slikara, vizionara, filozofa, estetičara, fotografa, arhitektu, pesnika i, nadasve, ezoterika”. U monografiji Dejan Đorić analizira Šejkin neuobičajeni razvojni put slikara: od Đubrišta, preko Skladišta, do – Zamka, „od sumorne poetike odbačenih predmeta moderne civilizacije, preko njihove revitalizacije posredstvom umetnosti do harmonije života, obavijenog atmosferom pobožne svetlozarnosti”. Na sveopšte otuđenje, agresiju tehnokratije i potrošačkog mentaliteta, simulakrum stvarnosti i opšti besmisao, Šejka je imao samo jedan odgovor – kreaciju.
Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija – naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu – zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je „zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju”. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već – doći do sebe.
Sam Šejka uneo je sasvim novi duh u srpsko slikarstvo, fantastiku postnadrealizma, težnju ka integralnoj slici. Čitavog života, Šejka je eksperimentisao; bavio se „skupljanjem senki, osluškivanjem školjki, premeravanjem odsjaja”, i zalagao se za slikarstvo koje bi integrisalo sve tekovine modernog doba.
Sa puta po SAD, gde je boravila godinu dana, Olja Ivanjicki je donela 1968. godine nešto sasvim novo – slikanje na telu, jednu od tvorevina hipi pokreta. Postoji fotografija snimljena na Kosančićevom vencu, gde Šejka slika zmaja na koži Olje Ivanjicki. Ivanjicki, Šejka i pesnikinja Marija Čudina, slikanjem na telu izražavali su potrebu da slikar postane deo slike koju stvara, da likovnoj umetnosti jednom i doslovno – pozajmi sebe.
Šejka je svirao gitaru (još jedna analogija sa Kišom), muziku smatrao oblikom metafizičke molitve, koja nas, spajanjem manifestovanog i nemanifestovanog zvuka, dovodi u direktnu vezu sa božanskim kreativnim principom univerzuma. Ako je za Čarlsa Simića Bog – kritičar, za Šejku, on je bio muzikalni kreator svemira.
Leonid Šejka,
Soba Lajbnica, ulje na platnu, 1960.
U svetu u kome je metastazirala materija u meri u kojoj je sada čitav svet postao deponija, u kome je otpad prenaselio čovekove snove, svesno i nesvesno, Šejka je smatrao da se predmet mora spojiti sa ritualom i da je umetnost jedini putokaz u drugi, jedini stvarni, stvaralački život. U trenutku kada je objavljena smrt morala, Šejka je tvrdio da je slikarstvo „moralni čin” i pisao: „Ovaj atelje svojim blistanjem pokazuje da se tu zbiva jedan svečani čin, čin slikanja. To je svetao čas života, života ispunjenog, osmišljenog, stvaralačkog, među stvarima koje su ogledalo spokojstva i unutrašnje ravnoteže”.
Šejkin odlazak takođe nosi pečat rituala i simbolike. Omiljeni Šejkin slikar, uzor i učitelj, bio je Vermer van Delft, rođen 1632, tačno tri stotine godina pre Šejke. Petnaestog decembra 1970, u snežni, sivi dan, zauvek je otišao Leonid Šejka, istog datuma kada i Vermer. Šejkin atelje i dalje je simbol za tajnoviti „red i lepotu, raskoš, tišinu i nasladu”, a u Traktatu o slikarstvu, on kaže: „Sada odlazeći poručujem svima koji ovo slede da nastave, ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve”.
(Sanja Domazet
objavljeno: 23/08/2008,
politika.rs)