Nobelova nagrada

Alfred Nobel


Alfred Bernard Nobel, (Nobel, Alfred Bernhard, 1833—1896), švedski hemičar; pronalazač dinamita.


Nobelov otac je bio inventivan inženjer koji je mnogo putovao. Porodica se preselila u Rusiju 1842. (gde je Nobelov otac nadgledao proizvodnju podvodnih mina koje je sam izmislio) i gde su Alfreda podučavali privatni učitelji; njegove studije su obuhvatale hemiju i pet savremenih jezika.

Godine 1850. nastavio je studije hemije u Parizu, a zatim putovao i po Evropi, pre nego što je posetio SAD da bi radio s Eriksonom (Ericsson, 1803—99), švedsko-američkim pronalazačem brodskog propelera.

Godine 1859. vratio se u Rusiju, a zatim u Švedsku. Veoma ga je interesovala, kao i njegovog oca, upotreba eksploziva u građevinarstvu, posebno na američkom tržištu u razvoju.

Godine 1865, počeo je da proizvodi gliceril-trinitrat („nitroglicerin“ koji je 1847. otkrio A. Sobrero /Sobrero, 1812—88/), ali je u rukovanju eksplozivnom tečnošću dolazilo do nesrećnih slučajeva; iste godine njegova fabrika je odletela u vazduh, uz pet smrtnih slučajeva (uključujući i njegovog brata Emila).

Godine 1866. je otkrio da je eksploziv bezbedan ako ga apsorbuje kiselgur (infuzorna zemlja); mešavina je prodavana u šipkama premazanim voskom, kao „dinamit“.

Godine 1875. pronašao je eksplozivni želatin ili gelignit (nitroglicerin u nitrocelulozi), čak i bolji eksplozivni agens; a profitirao je iz naftnih polja koja je posedovao u Rusiji.

Njegovi pronalasci su bili raznovrsni i pokriveni sa 355 patenata. Njegovo bogatstvo bilo je ogromno i veliki deo je ostavljen Fondu za dodeljivanje Nobelove nagrade. Element sa rednim brojem 102 je po njemu dobio ime nobelijum. Umro je 1896. godine u svojoj kući u San Remu, u Italiji.




Nobelova nagrada za mir

Nobelova nagrada za mir je priznanje za posebne zasluge na poljima spajanja naroda, razoružanja ili smanjenja svetskih ili regionalnih vojnih potencijala, političkog i drugog obrazovanja kao i održavanja mirovnih konferencija. Ova nagrada je, kao i druge Nobelove nagrade, donacija švedskog pronalazača i fabrikanta Alfreda Nobela, i od 1901. se svake godine dodeljuje 10. decembra u Oslu, na dan njegove smrti.

Osnivanje

Ova nagrada se prvi put spominje u testamentu, 1896. godine preminulog Alfreda Nobela, u kojoj on reguliše svoju zaostavštinu koja je iznosila oko 31 milion švedskih kruna. Taj novac je ustupljen posebnoj zadužbini, kojom je upravljao savet od 6 direktora. Nobelove nagrade su formirane od kamate na sredstva zadužbine, podeljene na 5 istih delova, za svaku Nobelovu nagradu. U ovom testamentu nije spomenuta Nobelova nagrada za ekonomiju. Ona se dodeljuje u znak sećanja na Alfreda Nobela, istim postupkom ali ne iz sredstava zadužbine, nego od Švedske banke za ekonomske nauke. Za razliku od ostalih nagrada koje se dodeljuju u Švedskom glavnom gradu Stokholmu, Nobelova nagrada za mir se dodjeljuje u glavnom gradu Norveške.

Odbor za dodelu nagrade

Odbor koji odlučuje o dobitniku se sastoji od pet članova koje bira norveški parlament. Članovi se biraju na šest godina. Sastav odbora reflektuje odnos snaga političkih partija u Norveškom parlamentu. Od 1936. usvojeno je pravilo da članovi Norveške vlade ne mogu biti i članovi Nobelovog komiteta. Tokom 1977. dodato je i pravilo da aktivni poslanici Norveškog parlamenta takođe ne mogu biti birani na dužnosti u odboru. Iako nigde nije određeno da članovi moraju biti norveške nacionalnosti, do danas su svi članovi komiteta bili Norvežani.

Nominovanje i dodela nagrade

Predloge kandidata za dobitnike Nobelove nagrade za mir, osim članova komisije i bivših dobitnika nagrade, mogu dostaviti svi članovi vlade ili Međunarodnog suda pravde, profesori na katedrama za sociologiju, istoriju, filozofiju, pravo i političke nauke kao i rukovodioci odgovarajućih instituta.

Za razliku od ostalih, Nobelova nagrada za mir se može dodeliti sudionicima određenih mirovnih pregovora iako oni nisu doveli do konačnog rešenja, odnosno do dotičnog mirovnog ugovora. Zbog toga se pojedine dodele iz današnje perspektive dovode u pitanje. Neke od njih su na primer, 1973. godine Henriju Kisindžeru (SAD) i Le Duk Tou (Vijetnam) (odbio nagradu) za vijetnamski mirovni ugovor ili 1994. kada je za napore učinjene u pravcu mirovnog ugovora na Bliskom istoku, nagradu pored Šimona Pereza i Jicaka Rabina dobio i Jasir Arafat. Naknadno oduzimanje Nobelove nagrade za mir nije moguće.

U izborni proces ulaze samo nominacije, pristigle do 1. februara dotične godine. Kasnije pristigle nominacije ulaze u izbor tek za sledeću godinu. Izborni komitet je u pojedinim godinama dobijao i do 140 nominacija za dobitnike ove nagrade, od kojih je izdvajao samo tri u uži izbor. Sekretar izbornog komiteta daje naloge redovnim i posebnim posmatračima za izradu izveštaja o radu nominovanih osoba i organizacija. Ti izveštaji ne sadrže ocene ili preporuke, nego služe kao objektivna osnova pri izboru dobitnika nagrade.

Za proglašenje pobednika nije utvrđen tačan datum, ali se najčešće dobitnik proglašava jednim petkom sredinom oktobra. Dodela nagrade se vrši uvek 10. decembra, na dan smrti Alfreda Nobela. Za razliku od ostalih Nobelovih nagrada, nagradu za mir uručuje predsednik izbornog komiteta a ne kralj, mada je pored drugih zvanica iz političkog života Norveške, uvek i on prisutan.


wikipedija

Alfred Nobel je 1866, patentirao je ono sto ce ga obogatiti i proslaviti: dinamit. To nije bio jedini Nobelov izum: spisak njegovih patenata ima vise od tri stotine i pedeset jedinica, no dinamit ih je sve zasenio. Interesantno je, inace, da je Alfred Nobel pisao pesme i drame te da se jedno vreme zanosio snovima o knjizevnoj karijeri.

Dugo vremena Nobel se domisljao kako bi svoj novac mogao iskoristiti za dobrobit covjecanstva. Svoj testament potpisao je 27. 11. 1895. godine u Svedsko-norveskom klubu u Parizu bez prisustva advokata. Nesto vise od godinu dana kasnije, 10. 12. 1896., umro je u svojoj kuci u San Remu od izliva krvi u mozak. Dok lezase na samrti, kraj njega nije bilo nikog osim posluge koja nije razumela ni rijeci njegovog trodnevnog samrtnog hropca: govorio je valjda na svom maternjem, svedskom jeziku. Zanimljivo je da je Nobel celog zivota imao fobiju da bi mogao biti ziv sahranjen, zato je nalozio da njegovu smrt ustanove najmanje dva ugledna lekara, a da zatim bude kremiran. Prema njegovoj poslednjoj volji, u junu 1900. godine bit ce formirana Nobelova fondacija, koja ce vec od naredne godine poceti dodeljivati nagrade za pet oblasti koje je odredio licno Alfred Nobel: knjizevnost, medicinu, fiziku, hemiju te za mir, a 1968. godine pocet ce se dodeljivati i nagrada za ekonomiju

Vinners and Losers


U proteklih stotinu godina nagradjeno je vise od sest stotina nobelovaca. Novcani iznos nagrade varira od godine do godine, no pravilo je da jedne godine dobitnici u svim oblastima dobiju identican iznos. Makar je neosporno Nobelova nagrada najpozeljnija i globalno najprepoznatljivija, na njen se racun mogu cuti i kritike. Kriticari cesto ukazuju na cinjenicu da nagrade za knjizevnost i mir cesto odlaze u pogresne ruke, a da oni koji su ih zbilja zasluzili umiru kao vjeciti kandidati. Vecina analiticara saglasna je, medjutim, u misljenju da nagrade za nauku (medicinu, fiziku i hemiju) redovno idu u prave ruke, no tu je - prema vecinskom misljenju - problematicna cinjenica Nobelov limit da nagradu mogu deliti najvise tri osobe. Na pocetku dvadesetog stoljeca to je moglo biti normalno, no danas su epohalna otkrica produkt rada citavih timova ljudi.

Spisak velikih pisaca koji nisu postali nobelovcima jest impresivan: Tolstoj, Džojs, Prust, Kafka, Conrad, Nabokov, Borhes, Calvino, Kis. Od jos zivih pisaca vec su vjeciti kandidati: Kundera, Kadare, Pinchon, Rushdie. Mnogi misle kako su nagrade Čerčilu i Bergsonu promašio jer njih dvojica i nisu pisali istinsku lepu knjizevnost. Kriticarima nobelovske knjizevne reprezentacije cesto nisu po volji ni, na primer, Mommsen ili Hajdenštam. Ipak ti kriticari cesto presucuju nesumnjivo ispravne izabranike: Tomasa Mana, Ieats, TS Eliota, Kamija, Markesa, Milosza, Brodskog, Faulknera, Singera, Beketa, Andrica i druge.

Mnogobrojni teoreticari zavere obicno pronalaze politicke i ine razloge u knjizevnim Nobelova. Kazu da je, recimo, Hruscov iznudio Solohovljev izbor. Ipak, zanimljiviji su neki drugi aspekti: na primer, cinjenica da samo jedanaest nobelovaca nisu ili Evropljani ili iz Sjedinjenih Drzava, ili da na deset muskih knjizevnih nobelovaca dolazi tek jedna zena. Hemingvej se zbog nesrece u Africi nije pojavio na dodeli, a Fokner je prilikom svoje promocije odrzao predivan govor. Tagore je u stokholmski hotel sa sobom doveo svoju - kozu! (Pio je samo kozije mleko, i to samo mleko svoje koze.) Najzeljeniju knjizevnu nagradu odbili su jedino Žan Pol Sartr i Boris Pasternak, no ni to nisu bila cista posla. Na Pasternaka je izvrsen pritisak iz vrha tadasnjeg SSSR-a jer je Doktor Zivago bio proglasen za antisovjetsku delo, a Sartre je - kako se saznaje ovih dana - naknadno ipak zatrazio novac, no zahtev mu je odbijen.

Ivo Andric i Ginter Gras svoje su nagrade donirali: Andric bosanskohercegovackim bibliotekama, a Grass njemackim Romima. George Bernard Shav rekao je 1925. godine, kad je postao laureat: "Nobelova nagrada je pojas za spasavanje bacen davljeniku koji se vec dokopao obale." Knutu Hamsunu je 1920. novac od nagrade bio prijeko potreban, no on je u pijanom stanju cek pokusao darovati konobaru. Kad je ovaj to odbio, izgubio ga je u liftu, no liftboi ga je, srecom, nasao i sutradan je vracen mahmurno piscu. I Džon Stajnbek je 1962. godine izgubio svoj cek, no tri dana kasnije nasla ga je njegova prijateljica u svojoj tasni. I jedno i drugo tvrdili su da nemaju pojma kako se tamo mogao naci.

Pauling, porodica Curie i cistac tepiha

Nobelova nagrada za mir ponesto je politicka nagrada i zato tu vjerovatno ima ponajvise promasaja. Tako je moguce da nagradu nije dobio Mahatma Gandi, a da su je dobili Henri Kissinger ili Theodore Roosevelt. Nagrada za mir jest vise nego ostale podlozna dnevnopolitičkom gledanju i mogucoj pogresnoj proceni. Isto tako, Nobelovu nagradu za mir - za razliku od ostalih - cesto dobijaju institucije. Prosle godine laureati su bili Ljekari bez granica, 1988. dobitnik su bile Mirovne snage Ujedinjenih nacija, 1981. UNHCR, a 1965. UNICEF.

Godine 1962. Nobelovu nagradu za mir dobio je americki hemicar Linus Carl Pauling, a dobio ju je za svoju nesmiljenu kampanju protiv nuklearnog naoruzanja. To ne bi bilo nista neobicno da osam godina ranije, dakle 1954. godine, taj isti Pauling nije dobio Nobelovu nagradu za hemiju. Linus Carl Pauling je, naime, jedini covjek koji je dva puta samostalno dobio Nobelovu nagradu. Postoji nekoliko slucajeva da bi neko dva puta bio nobelovac, no osim Paulinga niko Nobela nije dva puta samostalno dobio. Najpoznatiji slucaj dvostrukog nobelovca ipak je Maria Curie, koja je prvo 1903. godine podelila nagradu za fiziku sa Antoineom Anrijem Bekerel i svojim muzem Pierreom, da bi 1911. (Ponovo osam godina razmaka!) Samostalno dobila nagradu za hemiju. No, za porodicu Curie Nobelova nagrada je poput porodične tradicije: 1935. godine Nobelovu nagradu za hemiju podelili su Irena Kiri-Žolio, kcerka Marie i Pjera, i njen muz Frederik Žolio.

Kad je vec rijec o nagradi za hemiju, izuzetno je zanimljiv slucaj iz 1987. godine. Te su godine nagradu podelili Donald J. Cram, Jean Marie Lehn i Charles J. Pedersen. Donald Cram iz Los Anđelesa bio je vrlo iznenadjen kad ga je sluzbenik Svedske akademije telefonom obavestio da je dobio Nobelovu nagradu i cestitao mu. A kako i ne bi bio iznenadjen kad je u pitanju bio cistac tepiha! Naime, u telefonskom imeniku Los Anđelesa postoje dva Donalda Cram: ugledni profesor hemije i cistac tepiha, a Svedjani su u prvi mah obavestili pogresnog covjeka.


Uprkos svim kontroverzama, Nobelova nagrada ostaje i opstaje bivati univerzalno (ne samo) mas-medijsko merilo vrednosti. Americka sociologistkinja Harriet Zuckermann kaze: "Nagrada je upravo ono sto bi i trebalo da bude." Apokrifi kazu da se Alfred Nobel kajao zbog pronalaska dinamita i da se nagradom zelio iskupiti. Nagrada ima dva aspekta: pocast i novac. Utemeljitelj nagrade prezirao je i jedno i drugu. Smatrao je da novac zaglupljuje, ao svoja dva ordena zapisao je ovo: "Svedsku 'Zvijezda Sjevernjaca' dugujem svom kuvaru cije je umijece opcinio izvjesni vrlo ugledni stomak; francuska 'Legija casti' plod je prisnog prijateljstva s jednim ministrom."

Moguce je da bi samom Nobelu pompa oko nagrade sto nosi njegovo ime ustvari bila smijesna te da bi on - kako vec neko rece - odbio takvu nagradu da mu se dodelila. Ipak, Nobelova je zaduzbina uspela baciti u senku osnovni izvor njegovog novca.


bhdani.com

Nobelovke - besmrtne i skromne
/Novosti

U susret dodeli najveće svetske nagrade i jubileju Nobelove fondacije: od 840 laureata samo 40 žena dobilo je priznanje, od toga Marija Kiri čak dva puta.



Uoči svake prve nedelje u oktobru, nad naučnim i književnim svetom lebdi pitanje na čiji odgovor se čeka sa velikim nestrpljenjem: ko su novi dobitnici Nobelove nagrade? Najslavnije i najprestižnije svetsko priznanje se, prema zaveštanju Alfreda Nobela, do 1969. godine kada je ustanovljena nagrada za ekonomiju, dodeljivalo za pet oblasti - fiziku, hemiju fiziologiju i medicinu, književnost i mir. A od dosadašnjih 840 laureata, kojima je zvanje nobelovca obezbedilo mesto među besmrtnicima, samo je 40 žena.

Podstaknute intelektualnom radoznalošću, ali i nemogućnošću da u našim knjižarama pronađu makar jednu knjigu koja bi jasnije rasvetlila životne i kreativne portrete žena nobelovaca, rezultate svog iscrpnog istraživanja, nedavno su sa posetiocima tribine u Biblioteci grada Beograda, podelile penzionisani inženjer elektrotehnike Mirjana Cvekić i penzionisani profesor političke ekonomije Jelena Gajić.

- Ono što je zajedničko za sve dobitnice Nobelove nagrade jeste da su ih krasile humanost, upornost, skromnost i naročito u naučnim oblastima - genijalnost - objašnjava Mirjana Cvekić. - Najviše žena ovo priznanje dobilo je za mir i književnost, po 12, deset ih je nagrađeno u oblasti medicine i fiziologije, priznanja iz hemije dobilo je njih četiri, iz fizike dve, dok je samo jedna laureat iz oblasti ekonomije. Ne treba zaboraviti da je jedna žena, Marija Kiri, čak dva puta dobila Nobelovu nagradu - prvi put 1903. za fiziku, za fenomen radioaktivnog zračenja, a potom i 1911. i za hemiju, za otkriće radijuma i polonijuma.

Marija i njen suprug Pjer Kiri su, podseća sagovornica, uoči Prvog svetskog rata, na aukciji prodali svoje Nobelove nagrade i novac poklonili francuskoj vladi. Ništa manje nesebična nije bila ni dobitnica Nobelove nagrade za fiziku iz 1963. godine, Marija Gepert Majer. Posle njene smrti su na dva američka univerziteta ustanovljeni posebni fondovi - u San Dijegu dodeljuju stipendije naučnicama, a u Čikagu se majkama koje se bave naukom iz tog fonda plaća čuvanje dece. Inače, naučnica zaslužna za izolovanje uranijumovog izotopa, potiče iz porodice u kojoj je sedam generacija univerzitetskih profesora, a ona je čak 15 godina besplatno predavala na američkim fakultetima. Zbog zakona o nepotizmu nije mogla da prima platu, jer je i njen muž bio profesor.

MATEMATIČARI I EKONOMISTI

Iz svog zaveštanja Alfred Nobel isključio je matematičare. Za to naša sagovornica navodi dva moguća razloga: matematiku je smatrao “pomoćnom” naukom, a postoji i predanje da ga je žena koju je voleo napustila i udala se za matematičara. Nije bio sklon ni ekonomiji, čak je govorio: “Nemam ekonomsko obrazovanje i od srca ga prezirem.” Nobelova nagrada za ekonomiju, uvedena od 1969. godine se i ne isplaćuje iz njegovog fonda, već je finansira Narodna banka Švedske.

- Uprkos predrasudama da žene do vrhunskih priznanja stižu odricanjem od privatnog života zarad karijere, gotovo sve nobelovke imale su i porodicu i decu - objašnjava Mirjana Cvekić. - U javnosti je retko bilo negodovanja zbog nekog Nobelovog priznanja dodeljenog ženi. Čak i kada je u pitanju nagrada za mir, koja se najčešće osporava, nijedna žena, od njih 12, nije pala pod sumnju da je nije istinski zaslužila. Jedina polemika vodila se pošto je nagradu za književnost dobila Perl Bak, 1938. godine. Tim povodom donet je i takozvani Leks Bak, po kome se priznanje za literaturu ne može dodeliti posle prve nominacije.

- Među nobelovkama, najmlađa je bila kada je primila priznanje za mir Gvatemalka Rigoberta Menhju Tum, sa 33, dok je najstarija britanska književnica Doris Lesing, imala 88 kada joj je nagrada dodeljena - navodi sagovornica. Inače, trenutno najstarija, u 102. godini, je Italijanka Rita Levi Montalčini. Nobelovu nagradu dobila je za fiziologiju i medicinu 1986. godine i to za otkriće faktora rasta nerava. Jedina Afrikanka koja je dobila ovo priznanje, Vangari Matai, iz Kenije, umrla je prošlog ponedeljka u 72. godini, posle duge borbe protiv raka pluća. Bila je i prva žena u istočnoj i centralnoj Africi koja je dobila doktorat.

Ove godine Nobelova fondacija slavi jubilej - 110 godina postojanja. Švedski pronalazač i hemičar Alfred Nobel, vlasnik 100 fabrika u 20 zemalja i 355 prihvaćenih patenata, je iz protesta zbog primene u ratu njegovog najpoznatijeg otkrića - dinamita, zaveštao imovinu najzaslužnijima za dobrobit čovečanstva. Posle Nobelove smrti 1896. čak pet godina su, pod nadzorom izvršioca testamenta i dva njegova lična asistenta, trajale pripreme, pre nego što su prve zlatne medalje, kaligrafski pisane plakete i znatni novčani iznosi stigli u ruke prvih dobitnika.

Tri žene dele Nobelovu nagradu za mir

Vesti Glasa Amerike


Jemenska aktivistkinja i novinarka Tavakul Karman (levo) i predsednica Liberije, Elen Džonson Sirlif su dve od tri dobitnice ovogodišnje Nobelove nagrade za mir



Jemenska aktivistkinja i novinarka Tavakul Karman (levo) i predsednica Liberije, Elen Džonson Sirlif su dve od tri dobitnice ovogodišnje Nobelove nagrade za mir

Ovogodišnja Nobelova nagrada da mir dodeljena je predsednici Liberije Elen Džonson Sirlif, liberijskoj mirovnoj aktivistkinji Lejmi Gboui i jemenskoj aktivistkinji za prava žena, Tavakul Karman.

Norveški Nobelov komitet objavio je njihova imena danas, u Oslu, rekavši da im je nagrada dodeljena zbog njihove “nenasilne borbe za bezbednost i prava žena”.

Predsednik komiteta, Torbjern Jagland, odao je priznanje njihovom radu rekavši da “trajan mir u svetu ne može biti postignut ako žene ne steknu iste mogućnosti kao muškarci”.

72-godišnja Elen Džonson Sirlif je 2005. godine postala prva demokratski izabrana žena predsednik jedne afričke države. Nobelov komitet odao joj je priznanje zbog njenih nastojanja da učvrsti mir, podstakne razvoj privrede i društva i ojača položaj žena.

39-godišnja Lejma Gboui, takođe iz Liberije, doprinela je okončanju građanskog rata podsticanjem hrišćanskih i muslimanskih žena da učestvuju u nizu sedećih protesta i nenasilnih demonstracija. 2002. Gboui je mobilizovala liberijske žene da učestvuju u takozvanom štrajku odbijanja seksa sve dok nasilje ne prestane.

32-godišnjoj aktivistkinji i novinarki Tavakul Karman odato je priznanje zbog, kako je rečeno, “jedne od vodećih uloga u borbi za prava žena, demokratiju i mir” u Jemenu. Kada je saznala da je dobila Nobelovu nagradu, Tavakul Karman - inače jedna od vodećih aktivistkinja u takozvanom “arapskom proleću” u svojoj zemlji - rekla je novinarima da je posvećuje “jemenskoj revolucionarnoj omladini” i da to predstavlja jednu od pobeda u ustanku protiv predsednika Alija Abdulaha Saleha.

Norveški Nobelov komitet izrazio je nadu da će dodeljivanje nagrada pomoći okončanju, kako je rečeno, “ugnjetavanja žena, koje još postoji u mnogim zemljama”.

Tri dobitnice podeliće i novčanu nagradu u vrednosti od skoro milion i po dolara, koja će im biti uručena na svečanosti u Oslu, 10. decembra.

Prošle godine Nobelova nagrada za mir dodeljena je zatvorenom kineskom disidentskom piscu i aktivisti Liju Šijabaou, što je izazvalo gnev kineske vlade. Li služi 11-godišnju zatvorsku kaznu zbog, kako su to kineske vlasti nazvale, “subverzije države”.

Fond za dodelu Nobelovih nagrada osnovao je švedski naučnik i industrijalac Alfred Nobel, poznat i kao pronalazač dinamita.

Transtremeru Nobel za književnost
Izvor: B92

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2011. godinu je švedski pesnik i pisac Tomas Transtremer saopštila je Švedska akademija nauka koja dodeljuje nagrade vredne 1,5 miliona dolara.



Transtremer je rođen 15. aprila 1931. u Stokholmu, pesnik je i prevodilac. U obrazloženju nagrade je stajalo da njegova poezija "kroz kondezovane, prozirne slike, daje svež pogled na stvarnost." Dobitnik je brojnih pesničkih nagrada, a 2003. godine Transtremer je nagrađen i Zlatnim vencem na Struškim pesničkim večerima. Njegova dela na srpski jezik prevodio je njegov lični prijatelj, pesnik i književnik Moma Dimić.

Rojters je predviđajući moguće dobitnike nagrade u prvi plan pored Transtremer stavio i sirijskog pesnika Adonisa, ali i Kanađanke Margaret Atvud i Alis Manro, Južnokorejca Ko Una i Amerikance Filipa Rota, Džojs Kerol Outs i Tomasa Pinčona. Na kladionicama velike šanse davane su i rokenrol legendi Bobu Dilanu.

Dobitnika Nobela za književnost, koji ume da ode u ruke i relativno nepoznatom autoru, gotovo je nemoguće predvideti. Prošle godine nagradu je dobio slavni peruanski pisac Mario Vargas Ljosa.



Ranije danas naš web portal preneo je neproverenu vest sa sajta .nobelprizeliterature.org da je srpski pisac Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Izvanjavamo se svim posetiocima našeg sajta, a posebno Dobrici Ćosiću na ovoj dezinformaciji, koja je posle par minuta - posle dodatnih provera validnosti informacije i legitimnosti sajta – sklonjena sa b92.net.

Domen sajta nobelprizeliterature.org registrovan je u sredu 5. oktobra u 15h i nije nikako povezan sa jedinim merodavnim sajtom za Nobelove nagrade .nobelprize.org, tako da se neko baš lepo potrudio da napravi "elaborate hoax"... Na prevaru je, pored nas i brojnih drugih domaćih medijskih kuća i web portala, naseo i Guardian na svom live blogu, kao i mnogi drugi svetski mediji.

Nobelova nagrada za književnost oduvek je bila najprestižnije odlikovanje koje je jedan pisac mogao da dobije. Pored svetske slave to mu je donosilo i novčanu dobit od oko milion dolara.Medjutim, ako se pogleda ko je sve dobijao ovo ugledno priznanje, ne može a de se ne prigovori švedskoj akademiji da je uvek bila objektivna. Naprotiv, ona se vodila nekim svojim kriterijumima i tako odstupila od želje Alfreda Nobela , da se pri dodeljivanju nagrade ne sme uzimati u obzir
nacionalnost kandidata, već samo vrednost njegovog dela. Političke prilike i dogadjaji često su uticali na izbor akademije, tako da su i dan -danas ostale nedoumice zašto su se neki pisci okitili ovim laskavim priznanjem kada , realno, nisu bili Golijati književnosti.To se videlo već na prvoj dodeli nagrade kada se verovalo da će ona pripasti Lavu N. Tolstoju. Umesto ovog ruskog romanopisca nagradu je dobio Francuz Sili Pridom, koji ni u Francuskoj nije bio toliko slavan i koji se, najblaže rečeno, zaprepastio kad je saznao za vest da je on 1. dobitnik Nobelove
nagrade.

Ova nagrada nije dodeljivana u nekim kriznim godinama(1914, 1918,1935,1940, 1941,1942,1943), a nekad su dva pisca istovremeno dobijala to priznanje, jer Akademija jednostavno nije mogla da se opredeli samo za jednog.

Dva pisca su odbila da prime nagradu: Rus Boris Pasternak i Žan Pol Sart. Prvi zbog ondašnjih prilika u Rusiji, a drugi uz obrazloženje da se ona zasniva na novcu od oružja.

Sada ću dati spisak svih dobitnika Nobelove nagrade i odmah da napomenem da neka od njihovih imena ne pišem onako autohtono, kako se ona pišu,samo zbog specifičnih apostrofa i ničega drugog(to se posebno odnosi na pisce iz Skandinavije).

Evo njihovih imena:


1901. Sili Pridom (Francuska)

1902. Teodor Momzer (Nemačka)

1903. Bjernsterne Bjernson (Norveška)

1904. dva dobitnika:

Hoze Ečegeraj (Španija)

Frederik Mistral (Francuska)

1905. Henrik Sjenkevič (Poljska)

1906. Djozue Karduči (Italija)

1907. Radjard Kipling (Engleska)

1908. Rudolf Ojken (Nemačka)

1909. Selma Lagerlef (Švedska)

1910. Paul Hajze (Nemačka)

1911. Moris Meterlink (Belgija)

1912. Gerhart Hauptman(Nemačka)

1913. Rabindranat Tagore(Indija)

1915. Romen Rolan (Francuska)

1916. Verner fon Hajdenstam(Švedska)

1917. dva dobitnika:

Karl Gjelerup(Danska)

Henrik Pontopidan(Danska)

1919. Karl Špiteler (Nemačka)

1920. Knut Hamsun (Norveška)

1921. Anatol Frans (Francuska)

1922. Hasinto Benavente (Španija)

1923. Viljem Batler Jejets (Irska)

1924. Vladislav Rejmont (Poljska)

1925. Džordž Bernard Šo (Irska)

1926. Gracija Deleda (Italiaja)

1927. Anri Bergson (Francuska)

1928. Sigrid Undset (Norveška)

1929. Tomas Man (Nemačka)

1930. Sinkler Luis (USA)

1931. Erik Aksel Karfeld (Švedska)

1932. Džon Golsvorti (Engleska)

1933. Ivan Aleksejevič Bunjin (Rusija)

1934. Luidji Pirandelo (Italija)

1936. Judžin O' Nil (USA)

1937. Rože Martin di Gar (Francuska)

1938. Perl Bak (USA)

1939. Franc Emil Silanpe (Finska)

1944. Johanes Valdemar jensen (Danska)

1945. Gabrijela Mistral (Čile)

1946. Herman Hese (Nemačka/Švajcarska)

1947. Andre Žid (Francuska)

1948. Tomas Stern Eliot (Engleska)

1949. Viljem Fokner (USA)

1950. Bertrand Rasel (Francuska)

1951. Per Fabijan Lagerkvist (Švedska)

1952. Fransoa Moriak (Francuska)

1953. Vinston Čerčil (Engleska)

1954. Ernest Hemingvej ( USA)

1955. Haldor Laksnes (Island)

1956. Huan Ramon Himenez (Španija)

1957. Albert Kami ( Francuska)

1958. Boris Pastermak (SSSR)

1959. Salvatore Kvazimodo (Italija)

1960. Sen Džon Pers (Francuska)

1961. Ivo Andrić (Jugoslavija)

1962. Džon Štajnbek (USA)

1963. Jorgos Seferis (Grčka)

1964. Žan Pol Sartr (Francuska)

1965. Mihail Šolohov (SSSR)

1966. dva pisca:

Neli Saka (Jevrejka iz Nemačke)

Josif Samuel Argon (Izrael)

1967. Miguel Angel Asturias (Gvatemala)

1968. Jasunari Kavabata (Japan)

1969. Samjuel Beket (Irska)

1970. Aleksandar Solženjicin (SSSR)

1971. Pablo Neruda (Čile)

1972. Hajnrih Bel (Nemačka)

1973. Patrik Vajt (Australija)

1974. dva pisca:

Ejvind Jonson (Švedska)

Hari Marntison (Švedska)

1975. Eudjenio Montale (Italija)

1976. Sol Belou (USA)

1977. Vinsente Aleiksandre (Španija)

1978. Isak Bašević Singer (USA)

1979. Odisej Elitis (Grčka)

1980. Česlav Miloš (Poljska/USA)

1981. Elias Kaneti (Bugarska/ Španija)

1982. Gabrijel Garsija Markes (Španija)

1983. Vilijam Golding (Engleska)

1984. Jaroslav Sajfert (Čehoslovačka)

1985. Klod Simon (Francuska)

1986. Vole Sojinke (Nigerija)

1987. Josif Brodski (SSSR/USA)

1988. Nagib Mahfuz (Egipat)

1989. Kamilo Hoze Sela (Španija)

1990. Oktavio Paz (Meksiko)

1991. Nadin Gordimer (Južnoafrička Republika)

1992. D. Volkot (Trinidad)

1993. Toni Morison (USA)

1994. Kenzaburo Oe (Japan)

1995. Šejmus Hini (Irska)

1996. Vislava Šimborska (Poljska)

1997. Dario Fo(Italija)

1998. Žoze Saramago (Portugalija)

1999. Ginter Gras (Nemačka)

2000. Gao Ksingjan (Kina)

2001. V.S. Najpol (Engleska)

2002. Imre Kertez (Madjarska)

2003. Dž.M.Kuci (Južnoafrička Republika)

2004. Elfrida Jelinek (Austrija)

izvor:mycity.rs

Nobel za istraživanje kvantnih čestica

Ovogodišnja Nobelova nagrada za fiziku dodeljena je Francuzu Seržu Arošu (Serge Haroche) i Amerikancu Dejvidu Vajnlendu (David Wineland) istraživačima-pionirima na polju „kvantne optike” - precizne kontrole fotona, elementarnih čestica svetlosti.



Ova dva naučnika su nezavisno jedan od drugog otkrili kako da mere i upravljaju pojedinačnim česticama, a da se očuva njihova kvantno-mehanička priroda, za šta se pre toga mislilo da nije moguće.

Nobelov komitet smatra da "su nagrađeni otvorili nova vrata eksperimentisanja u kvantnoj mehanici pokazujući da je moguće posmatrati pojedinačne čestice bez uticanja na njih".

Za pojedinačne čestice i svetlost prestaju da važe zakoni klasične fizike, ali počinju da važe zakoni kvantne mehanike.

Međutim, veoma je teško u kvcantnom svetu posmatrati pojedinačne čestice, jer svako posmatranje može uticati na kvantne osobine tih čestica.

Zbog toga su mnogi naizgled čudni fenomeni kvantne mehanike, predviđeni teorijom, mogli samo izokola biti analizirani.



Svojim genijalnim inovativnim metodama Aroš i Vajnlend su, zajedno sa svojim istraživačkim timovima, uspeli da izmere i kontrolišu vrlo krhka kvantna stanja za koja se do tada smatralo da je nemoguće posmatrati ih.

Nove metode su im omogućile da istražuju, kontrolišu i prebrajaju čestice.

Oba laureata se bave kvantnom optikom, proučavajući fundamentalne interakcije svetlosti i materije. Njihove nenadmašne ideje su omogućile prve korake u kreiranju novih generacija super računara zasnovanih na kvantnoj fizici.

Nobelova nagrada za fiziku u brojkama

192 laureata su do sada dobila Nobelovu nagradu za fiziku od 1901. do 2011.
Samo dve žene su dobitnice ove nagrade, a poslednja je dobijena 1963.
Prosečna starost laureata u godini objavljivanja nagrade je 54.
Lorenc Brag je bio najmlađi dobitnik ove nagrade, kada je imao 25 godina. Nagradu je dobio zajedno sa svojim ocem 1915. godine.
Nobelov komitet smatra da će upravo ovi kvantni računari promeniti svet u ovom veku, kao što su klasični računari promenili svet u XX veku.

Doprinos njihovih istraživanja je i u tome što su pomogli razvoj super preciznih satova, koji će možda uskoro postati novi standardi za merenje vremena.

Ovi satovi su stotinama puta precizniji od sadašnjeg standarda zasnovanog na cezijumu.


U ponedeljak je nagrada za medicinu dodeljena Džonu Gurdonu iz Britanije i Šinji Jamanaki iz Japana za rad na polju matičnih ćelija.
U sredu (10. 10) će biti objavljeni dobitnici nagrade za hemiju, u četvrtak (11. 10) za književnost, u petak (12. 10) za mir a u ponedeljak (15. 10) za ekonomiju.
Ove godine svaka nagrada vredi 8 miliona švedskih kruna (1,2 miliona dolara).

Nobelova nagrada za fiziku u brojkama

192 laureata su do sada dobila Nobelovu nagradu za fiziku od 1901. do 2011.
Samo dve žene su dobitnice ove nagrade, a poslednja je dobijena 1963.
Prosečna starost laureata u godini objavljivanja nagrade je 54.
Lorenc Brag je bio najmlađi dobitnik ove nagrade, kada je imao 25 godina. Nagradu je dobio zajedno sa svojim ocem 1915. godine.


b92

Čujem (neprovereno) da ja ovogodišnju nagradu za mir dobila EU ... pošto sam ja pristojan i fin uzdržaću se komentara . Najlepše je bilo ono kad je ničim izazvan Nobela za mir dobio Predsednik najveće svetske sile, a u tom trenutku vodio je dva rata desetinama hiljada kilometara od svoje zemlje .

Sedam žena dobitnica Nobelove nagrade

izvor: Super žena

Nobelova nagrada dodeljuje se svake godine na polju fizike, hemije, medicine, ekonomije, književnosti i mira. Skandinavski komitet koji je osnovao švedski industrijalac i pronalazač dinamita Alfred Nobel odlučuje ko će te godine dobiti nagradu za kulturno ili naučno dostignuće. Među poznatim Nobelovcima poput Alberta Ajnštajna, Teodora Ruzvelta, Radjarda Kiplinga i Martina Lutera Kinga ima i 41 žena.
Izdvojili smo sedam žena dobitnica ove izuzetno prestižne nagrade.


1. Marija Kiri

Marija Kiri je ujedno i jedina žena koja je dva puta osvojila nagradu. Godine 1903. dobila je zajedničku Nobelovu nagradu za fiziku sa svojim mužem Pjerom, zbog
izuzetnog doprinosa njihovih zajedničkih istraživanja o fenomenu zračenja. Nagradu za hemiju osvojila je sama 1911. godine kao priznanje za njeno otkriće elemenata radijuma i polonijuma.

2. Irena Kiri

Očigledno da su geni u porodici Kiri bili veoma jaki, jer je ćerka Pjera i Marije Kiri, Irena nastavila njihov rad sa radioaktivnim elementima i dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1935. godine.

3. Majka Tereza

Verovatno najpoznatija od svih dobitnica, Majka Tereza je dobila Nobelovu nagradu za mir 1979. godine. Evo jednog dela iz njenog govora prilikom dodele nagrade: "Ja lično sam nedostojna ove nagrade...
Zahvalna sam i srećna što ovu nagradu mogu primiti u ime gladnih, golih, bez krova nad glavom, bogalja, slepih, bolesnih od lepre. U ime svih onih koji se osećaju nepoželjeno, nevoljeno, zanemareno od strane društva, u ime ljudi koji su postali teret za društvo i koje svi izbegavaju".




4. Džodi Vilijams

Džodi Vilijams je dobila Nobelovu nagradu za mir 1997. godine za svoj rad na zabrani
nagaznih mina i minskih polja. Podelila je nagradu sa organizacijom "ICBL - the International Campaign to Ban Landmines", čiji je suosnivač. Međunarodnu organizaciju ICBL Džodi Vilijams je osnovala 1992. godine uz šačicu nevladinih organizacija, a misija im je jasna – žele da potpuno zabrane protivpešadijske (nagazne) mine, osnuju međunarodni fond za čišćenje nagaznih mina, pri čemu bi proizvođači bili obavezni da
daju priloge fondu i pomažu žrtvama.





5. Aung San Su Ći

Zbog svojih neprekidnih borbi za građanska prava u Mjanmaru (Burma), koje je čak
nastavila uprkos tome što je sedam godina bila u kućnom pritvoru (od 2003. do 2010. godine), ova dama je 1991. godine dobila Nobelovu nagradu za mir. U poslednjih 21 godinu, u pritvoru je provela 15. Dobila je na desetine nagrada i odlikovanja u mnogim državama. O njoj su napisane brojne knjige. Irska rok grupa U2 posvetila joj je pesmu "Walk On" 2000. godine, a na listi "50 heroja današnjice", koju je napravio britanski
časopis "New Statement", ona je na prvom mestu.

6. Toni Morison

Poreklom iz crnačke, radničke porodice Toni Morison je postala jedan od vrhunskih romanopisaca i njen rad je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1993. godine. Morisonova je jedna od dve crne žene-laureata, drugi je Kenijka Wangari Matai koja je dobila Nobelovu nagradu za mir 2005. godine. Kada je Baraku Obami uručena Nobelova nagrada za mir 2009. godine, on je bio trinaesti Afro-Amerikanac Nobelovac za 106 godina.



7. Doris Lesing

Iako je dugo bila borac protiv Aparthejda i nuklearnog oružja, Doris Lesing je osvojila
Nobelovu nagradu za književnost 2007. godine. Gospođa Lesing (koja ove godine puni 94 godine) je bila tek jedanaesta žena laureat za književnost, a Herta Miler je postala dvanaesti 2009. godine.


Ovo je lista izuzetnih i inspirativnih žena, a do sada je ukupno 41 žena dobila Nobelovu nagradu… Mislimo da treba da ih bude mnogo više. Koje biste još žene svrstali među Nobelovce?

Nadine Gordimer





Nadine Gordimer (20.11. 1923.-) je južnoafrička spisateljica, politička aktivistica i dobitnica Nobelove nagrade 1991. za književnost. Spisateljski opus joj se dugo vremena bavio moralnim i rasnim pitanjima, pogotovo onima vezanima uz apartheid u Južnoj Africi. Dugo vremena je bila aktivna u pokretu za ukidanje apartheida, te se priključila Afričkom nacionalnom kongresu u vrijeme kada je ta stranka bila zabranjena. Odnedavno je aktivna u borbi za prava HIV/AIDS pacijenata.

Biografija

Nadine Gordimer se rodila u Springsu, rudarskom gradu u provinciji Gauteng, a roditelji su joj bili židovski imigranti iz Litve. Iako formalno obrazovana u katoličkom samostanu, Gordimer je veći dio vremena provela kod kuće, jer su roditelji bili uvjereni da ima slabo srce, te da bi joj uzbuđenja vanjskog svijeta samo škodila zdravlju. Zbog toga je mlada Nadine još u tinejdžerskim godinama razvila sklonost pisanju kako bi kratila dosadu. U dobi od 15 godina joj je objavljena prva priča u lokalnim novinama.

Nakon godine dana na Univerzitetu Witwatersrand, Nadine Gordimer se preselila u Johannesburg 1948. godine. Sve vrijeme je objavljivala kratke priče, a od 1951. je postala redovni suradnik uglednog američkog časopisa The New Yorker.

Nakon Sharpevilleskog masakra 1960. godine Nadine Gordimer se počela zanimati za politiku te postala jedan od žestokih kritičara apartheida. Postala je bliska s advokatskim timom Nelsona Mandele, a neko vrijeme se čak i priključila ANC-u te krila njene vođe od južnoafričke policije. Njena djela su često bila predmet cenzure.
Nadine Gordimer se udavala dva puta. Iz prvog braka ima kći Oriane (r. 1950), a iz braka s trgovcem umjetnina Reinholdom Cassirerom ima sina Huga, koji je zajedno s njom kasnije pravio dokumentarne filmove.

Knjige koje su prevedene:


"Dođi sebi"





Najnoviji roman nobelovke i dobitnice Bukerove nagrade Nadin Gordimer DOĐI SEBI
objavljeno je kao prvo svetsko izdanje na srpskom jeziku — mesec dana pre izdavača
u Engleskoj i dva pre američkog izdavača! U svom najnovijem romanu, Gordimerova piše
o Polu Banermanu, ekologu, koji se suočava sa opakom bolešću. Siguran da mu je život
postavljen na dobrim osnovama i da na profesionalnom i privatnom planu drži sve konce u
svojim rukama, on doživljava iskušenje na surov način: oboleva od raka tireoidne žlezde
i biva podvrgnut tretmanu zračenja radioaktivnim jodom, nakon čega je i sam radioaktivan
i pretnja za sve sa kim i sa čim dolazi u dodir. Tako čovek zadužen za spasavanje sveta
dolazi u situaciju da spasava sebe kao ugroženu vrstu. Izolacija, odnosno karantin u koji
ga smeštaju u roditeljskoj kući, inicira proces samoispitivanja, baš onakvih kao u stihovima
Vistana Hju Odna kojima Nadin Gordimer počinje knjigu: Oh, ko postajanju daje pravo
na iznenađenje?

( izdravac: Vega Media )


"Priča moga sina "



U romanu "Prica mog sina" Nadin Gordimer se bavi moralnim i psiholoskim tenzijama u svojoj
domovini, u kojoj vladaju snazne rasne podele. To je prica o odnosima unutar porodice crnackog
lidera Sonija, o njegovoj borbi za prava crnaca i ljubavnog odnosa sa belkinjom.

( izdravac: Vega Media )



" Slucajni susret "



Roman govori o dvoje ljudi koji su se igrom sudbine upoznali zahvaljujuci kvaru automobila
na ulici: junakinja je belkinja, bogatašica, a on je mladi musliman imigrant. Medu njima se
javlja ljubav, a sukob dve tradicije rasplamsava se kada ona dolazi u njegovo selo i shvata
da postoje i neki drugi obicaji, i neke druge vrednosti.

( izdavac: Narodna knjiga )

Knjiga je divna, obavezno procitati..


" Kucni pistolj "




"Kakvu vrstu odanosti majka i otac duguju sinu koji je izvrsio nezamislivo? Kako je on dosao
dotle da zanemari svetost ljudskog zivota? Sta su oni uradili da bi uticali na njegov karakter?
Gde su ga izneverili? Kucni pistolj je strasna prica o poslednjem testu ljudskih odnosa koji
nazivamo ljubav - izmedju ljubavnika svih vrsta i roditelja i njihovog potomka. Ako covek
nikada vise ni ne procita nista o Juznoj Africi, delo Gordimerove ce mu biti dovoljno. Vise od
trideset godina ona je zapisivala svaku promenu sistema u romanima i kratkim pricama u
kojima se preplice licno i politicko. Kao literarnom zapisivacu dogadjajam nema joj ravne.
Godine 1991. dobila je Nobelovu nagradu za knjizevnost"

(izdravac: Nrodna knjiga )

Kao što su se mnogi nadali i očekivali ovogodišnja Nobelova nagrada dodeljena je za teorijsko otkriće mehanizma koji daje značajan doprinos razumevanju porekla mase subatomskih čestica. Dobitnici Nobelove nagrade za fiziku za 2013. godinu su Piter Higs (Peter W. Higgs) i Franso Angler (François Englert).

Ova dvojica istraživača su nezavisno jedan od drugog (F. Angler u saradnji sa Robertom Broutom, koji je preminuo pre dve godine) su 1964. godine predložili teoriju koja je objasnila način na koji čestice dobijaju masu. Jula 2012. godine ATLAS i CMS kolaboracije u CERN-u su eksperimentima potvrdile ovaj teorijski model otkrićem tzv. Higsove čestice.


Belgijski fizičar Franso Angler (levo), Rolf Heuer, (desno), generalni direktor CERN-a i Peter Higgs (u sredini) 4. jula 2012. godine u Ženevi nakon objavljivanja rezultata eksperimenata ATLAS i CMS. (Credits: AP Photo/Keystone/Martial Trezzini)

Higsova čestica je jedna posebna vrsta čestica, tzv. bozon, koji ne izgrađuje materiju (kao što to rade npr. leptoni i kvarkovi) već više “liči” na prenosioce interakcija – bozone (tj. foton, W ili Z bozone i gluone).

Sva materija koji vidimo oko nas izgrađena je od malog broja različitih gradivnih jedinica, a te gradivne jedinice nazivaju se elementarne čestice. Tokom istorije materija je deljena na sve sitnije i sitnije sastavne delove. Nekada se smatralo da je atom najmanja nedeljiva “cigla” materije, ali pokazano je da se on sastoji od elektrona i jezgra, kasnije je utvrđeno da se jezgro sastoji od protona i neutrona, a još kasnije da se protoni i neutroni sastoje od kvarkova. Prema pomenutom Standardnom modelu sve elementarne čestice dele se na leptone i kvarkove (koji zajedno izgrađuju materiju) i bozone koji prenose interakcije između čestica materije i drže ih na okupu (ili odbijaju). Dok su čestice materije intuitivno prihvatljivije i poznatije prenosioci interakcije često umeju da zbune (osim fotona, možda).

Da bi razumeli ulogu bozona setimo se da u prirodi postoje četiri osnovne sile (elektro-magnetna, slaba, jaka i gravitaciona). Gravitaciona sila je nešto drugačija i, za sada se ne može opisati istom teorijom kao ostale tri, ali one su slične i mogu se opisati na sličan način. Svakoj od ove tri osnovne sile odgovarta neki prenosilac interakcije, tj. neki bozon. Tako je posrednik u prenosu elektro-magnetne sile foton, slabu silu prenose W i Z bozoni a jaku silu prenose gluoni.


Događaj koji je doveo do Nobelove nagrade - jedan od "potpisa" Higsove čestice, simulacija raspada na dva hadrona i dva elektrona

Svi ovi bozoni zajedno sa 6 leptona i 6 kvarkova čine Standardni model elementarnih čestica i izgrađuju svet u kome živimo. Sve ove čestice su odavno otkrivene, otkrića su saglasna sa teorisjkim predviđanjima i sve lepo funkcioniše ali standardnom modelu nedostaje samo jedna “sitnica”.

Ta sitnica je problem postojanja mase. Standardni model lepo opisuje čestice ali ne objašnjava zbog čega one imaju masu i na koji način dobijaju tu masu. Složićete se da ova “sitnica” uopšte nije sitnica već vrlo bitan problem koji je neophodno rešiti. Kada je 1994. godine potvrđeno otkriće poslednje čestice standardnog modela, top kvarka, sa masom od 176 GeV, postalo je jasno da standardni model skoro besprekorno funkcioniše ali nedostajal mu je još jedna karika do kompletne teorije. Ta “karika” je Higsova čestica, koja je odgovorna za postojanje mase svih ostalih čestica.

Postojanje mase čestica u standardnom modelu objašnjeno je tzv. Higsovim mehanizmom. Ovaj mehanizam predložio je Filip Anderson 1962. godine na nerelativističkom modelu a relativističku dopunu dao je Piter Higs 1964. godine. Nezavisno od njega u proleće 1963. godine do sličnog rezultata došle su i dve grupe fizičara Robert Brout i Franso Angler, i Gerald Guralnik, C. R. Hagen i Tom Kibble.

Prema Higsovom mehanizmu pretpostavlja da ceo prostor ispunjava jedno neprekidno i za nas nevidljivo polje, tzv. Higsovo polje. Ovo polje je prostire se ravnomerno u prostori i vremenu. Sve čestice kreću se kroz ovo polje i interaguju sa njim. One čestice koje jače interaguju sa Higsovim poljem osećaju “veći otpor” polja i na taj način postaju masivnije.

Da bi detektovali ovo Higsovo polje neophodno je izazvati neku “silovitu” promenu u njemu i onda detektovati talase koji se kroz to polje prostiru. U nekom klasičnom smislu analogija bi mogla da bude bacanje kamena na mirnu površinu vode, gde nam je dobro poznato da će pad kamena dovesti do pojave mehaničkih talasa koji se prostiru površinom i koje je lako detektovati. Za razliku od kamena i vodenih talasa talase u Higsovom polju je mnogo teže izazvati i još teže detektovati.

Za izazivanje talasa na Higsovom polju mogu se iskoristiti sudari protona na visokim energijama. Prilikom sudara dva protona može da nastane talas koji je kasnije moguće detektovati, ali tu postoji nekoliko problema. Prvi je taj što prilikom svakog sudara ne nastaju odgovarajući talasi već se to dešava samo jednom u više milijardi sudara; a drugi problem je izuzetno slab intenzitet tog talasa. Prilikom sudara dva protona nastaje samo “jedan” kvant talasa Higsovog polja, a taj kvant naziva se Higsova čestica i nju je potrebno detektovati!

Higsovu česticu, koja je nastala na ovaj način, nije moguće “videti” i detektovati ali ona se (srećom) brzo raspada kroz jedan od pet već pomenutih kanala. Detektovanjem krajnjih produkata ovih kanala raspada detektuje se postojanje čestice. Detektovanje samo jednog ovakvog raspada, tj. događaja, je složen proces jer je karakterističan događaj teško izdvojiti iz šuma slučajnih događaja koji prate svaki sudar. Zbog toga je neophodno izvršiti ogroman broj sudara i detektovati mnogo sličnih događaja. Slučajno događaji se u ogomnom broju ponavljanja gube, ali oni pravi se ponavljaju na identičan način i njihov rezultat na detektorima raste. Ovo povećanje broja događaja dovodi do različitih “pikova” na grafikonima koji ukazuju da na tim mestima postoji “nešto” – ako se ti događaji ponavljaju, i njihov broj raste, za pomenute kanale raspada Higsa oni dokazuju postojanje Higsove čestice i Higsovog polja, tj. Higsovog mehanizma.

Jula 2012. godine na seminaru koji je održan u CERN-u predstavnici eksperimenata ATLAS i CMS predstavili su rezultat višegodišnje potrage za Higsovom česticom. Rezultati oba eksperimenta pokazali su da je bozon uhvaćen. Ovi eksperimenti dali su konačnu eksperimentalnu potvrdu teorije postavljene 50 godina ranije, a ta teorija donela je Nobelovu nagdadu ovogodišnjim laureatima.

Piter Higs rođen je 1929. godine a danas radi kao emeritus profesor teorijske fizike na Univerzitetu u Edinburgu. Verovatno njegov najznačajniji rad je onaj iz 1964. godine u kome je postavio osnove mehanizma po kome čestice standardnog modela dobijaju masu, kasnije nazvanog Higsov mehanizam. Zanimljivo je da je ovaj rad profesora Higsa prvo odbili urednici časopisa Physics Letters, uz obrazloženje da rad ne daje nikakav očigledan doprinos za fiziku. Profesor Higs je radu dodao još jedan paragraf i poslao ga drugom časopisu, Physical Review Letters, u kome je rad objavljen krajem godine.

Franso Angler rođen je 1932. godine u Belgiji. Danas radi kao emeritus profesor na Univerzitetu Libre de Bruxelles u Briselu.

Do sada (1901-2013) dodeljeno je 107 Nobelovih nagrada za fiziku, a 47 puta nagrada je dodeljena jednom laureatu. Samo dve žene dobile su Nobelovu nagradu za fiziku, a jedna osoba dobila je ovu nagradu dva puta. Najmlađi dobitnik Nobelove nagrade za fiziku bio je Lavrens Brag i imao je 25 godina, nagradu je podelio 1915. godine sa ocem.


svet nauke.org

Nobelova nagrada za medicinu (2013. godina)

Iz Instituta Karolinska u Stokholmu saopšteno je da su DŽejms Rotman, Rendi Šekman i Tomas Zidhof dobitnici Nobelove nagrade za medicinu za 2013. godinu.

U saopštenju je navedeno da se njima trojici Nobelova nagrada dodeljuje za otkriće “mehanizma koji reguliše saobraćaj vezikula, glavni transportni sistem u našim ćelijama”

U obrazloženju je između ostalog nacedeno “Svaka ćelija je fabrika koja proizvodi i izvozi molekule… Ti molekuli se unutar ćelije kreću u malim paketićima koji se zovu vezikule. Trojica dobitnika Nobela otkrila su molekularne principe koji upravljaju načinom na koji se ova materija isporučuje na pravo mesto u pravo vreme u ćeliji”.



Rendi Šekman (Randy W. Schekman) rođen je 1948. godine u gradu St. Paul (Minesota, SAD). Sada je profesor na Departmanu za molekularnu i ćelijsku biologiju na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Njegov istraživački doprinos ogleda se u tome što je pronašao set gena koji su potrebni za kretanje vezikula.

Džejms Rotman (James E. Rothman) rođen je 1950. godine u gradu Haverhill (Masačusec, SAD). Danas radi na Univerzitetu Jeil (New Haven, Connecticut, USA), gde je profesor i upravnik Departmana za ćelijsku biologiju. Nobelovu nagradu zaslužio je istraživanjima kojima je “razmrsio” proteinski mehanizam koji omogućuje vezikulama da se spajaju sa njihovim metama kako bi omogućile transfer materije.

Tomas Zidhof (Thomas C. Südhof) rođen je 1955. godine u Getingenu (Nemačka). Trenutno je profesor Molekularne i ćelijske fiziologije na Univerzitetu Stanford. On je otkrio na koji način signali daju instrukcije vezikulama da precizno oslobode svoju materiju i time dao doprinos otkriću za koje je dodeljena ovogodišnja Nobelova nagrada za medicinu.

Ove godine biće dodeljena 205. Nobelova nagrada za medicinu ili psihologuju. Do sada je 38 istraživača samostalno dobilo Nobelovu nagradu dok su ostale delila dva ili tri istraživača. Samo 10 žena dobilo je Nobelovu nagradu za medicinu ili psihologiju.

(Izvori: NobelPrize.org, Agencija BETA)

Alis Manro, 13. žena nagrađena Nobelom za književnost

Alis Manro, autorka kratkih priča, nova dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Piše jednostavno, svima razumljivim jezikom, o najkomplikovanijim stvarima u životu



MAJSTOR savremene kratke priče - kratko i jasno obrazložila je Švedska akademija odluku da ovogodišnja Nobelova nagrada za književnost pripadne kanadskoj autorki Alis Manro.
Predstavnici žirija pozvali su je u četvrtak uveče telefonom, pre zvaničnog proglašenja, da joj saopšte lepu vest. Dobitnica se nije javljala, pa su joj ostavili poruku na telefonskoj sekretarici. Iz jutarnjeg sna uspela je da je probudi tek njena ćerka, i ona je uzela “muštuluk”.


- Znala sam da sam jedna od kandidata, ali nisam verovala da ću i dobiti Nobelovu nagradu - rekla je, nešto kasnije, iznenađena i skromna Alis Manro za kanadske medije. - Svoju šansu da je osvojim oduvek sam doživljavala kao jedan od pustih snova, koji bi mogli da se ostvare, ali verovatno neće.

Za ovu osamdesetdvogodišnju književnicu tvrdi se da je trenutno najbolji prozni pisac Severne Amerike, mada izvan Kanade, u kojoj su njene knjige uvek bile najprodavanije, nikad nije imala puno čitalaca. Tema njenog dela su ljudi. Njene priče često su smeštene u mala mesta jugozapadnog Ontarija. Slično kao u delima Vilijema Foknera i Flenerija O’Konora, junaci dolaze u sukob sa uskogrudim shvatanjima sredine i suprotstavljaju se duboko ukorenjenim tradicijama. Ta konfrontacija, međutim, u ovim pričama najčešće ostaje nevidljiva, zatomljena u svesti glavnih junakinja (ženama u prelomnim godinama života, različitog porekla i obrazovanja), dok pripovedačku tenziju generiše odnos između prividno nepomućenog toka stvarnosti i stremljenja likova iz priča.

Ovakva pripovedačka strategija, u kojoj je zaplet sporedan i “ništa se ne dešava”, navela je književnicu i kritičarku Sintiju Ozik da Alis Manro nazove “kanadskim Čehovom”. Kritika je složna u oceni da Alis Manro nepogrešivo, genijalnim darom dopire do srca ljudskosti, i da je sposobna da stvara fantastične prikaze ljudskih bića.

- Ona piše naoko jednostavno, svima razumljivim jezikom, a istovremeno piše o najkomplikovanijim stvarima u životu. S jedne strane, tu je surova, tvrda stvarnost, a s druge strane, svako ima dušu koja se u toj stvarnosti ne snalazi najbolje. Manroova opisuje metafizičke detalje i granične situacije, a njen bravurozni, vrhunski, precizan i odmeren stil, praznik je za čitanje - rekao je za “Novosti” Nenad Šaponja, urednik izdavače kuće “Agora” koja kod nas objavljuje njena dela.

PREVEDENA NA SRPSKI
PRVU priču Alis Manro “Dimenzije senke” objavila je 1950. dok je bila na studijama. Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima su nagrada Nacionalnog kruga književnih kritičara i nagrada Generalnog guvernera, najvišeg kanadskog književnog priznanja, koje je tri puta osvajala. Prestižnu međunarodnu Bukerovu nagradu osvojila je 2009, za celokupno delo. Kod nas su objavljena tri dela Alis Manro: zbirka pripovedaka “Previše sreće”, kratka proza “Bekstvo” i roman “Životi devojaka i žena”, sva tri u izdanju “Agore”.
Rođena je 1931. u Vingamu, u Ontariju, odrasla je na selu. Njen otac je uzgajao kokoške i lisice, a majka je bila učiteljica. Sa 11 godina, odlučila je da postane pisac i nikad se nije pokolebala.


U jednom od ranijih intervjua rekla je da je u pisanje kratkih priča, koje su je proslavile, dospela gotovo slučajno:

- Godinama sam mislila da je pisanje priča samo vežba, dok ne nađem vreme za pisanje romana. Onda sam shvatila da su one jedino što umem da radim i to sam prihvatila. Pretpostavljam da je moj trud da toliko uđem u priče bila kompenzacija. Mislim da sam možda bila uspešna u tome jer prosto nisam imala drugih talenata.

Manroova je godinama važila za ozbiljnog kandidata za “Nobela”, a 2007, kada je nagrađena Doris Lesing, bila je u najužem izboru od pet pisaca. Ovoga puta, ipak, posebnu pažnju javnosti skrenula je na sebe izjavom da će prestati da piše i da odlazi u književnu penziju. To je njena lična odluka, prokomentarisali su članovi Švedske akademije, ali ono što je do sada uradila, više je nego dovoljno za Nobelovu nagradu.

Ova književnica je tako postala 110. dobitnik “Nobela” za književnost i tek 13. dama koja je nagrađena u dugoj istoriji nagrade, od 1901. godine. Pored nje, ovu nagradu dobio je još samo jedan kanadski pisac Sol Belou 1976, ali kao pisac koji je od detinjstva živeo u SAD

novosti

Zanimljivosti o dobitnicima Nobelove nagrade

SRNA

STOKHOLM - Mnoge zanimljivosti i bizarnosti prate dodjeljivanje Nobelove nagrade, a jedna od najvećih je priznanje za - mrtvu osobu?!



Jedno od pravila je da samo živi ljudi smiju biti predloženi za Nobelovu nagradu. Dobitnici Nobelove nagrade za mir Dag Hamarskjeld /1961/ i Erik Aksel Karlfelt /1931/ ipak su posthumno odlikovani - jer su umrli nakon što su kandidovani.

Ali, od 1974. godine se u takvim slučajevima više ne dodjeljuje nagrada.
Uprkos tome, 2011. je jedna Nobelova nagrada dodijeljena mrtvom čovjeku.

Komitet je svojevremeno saopštio da je dodijelio nagradu za medicinu Ralfu Štajnmanu, ali nije znao da je Štajnman preminuo tri dana ranije. U tom slučaju je napravljen izuzetak i članovi porodice preminulog dobitnika su preuzeli nagradu u Parizu.

Četiri naučnika su dobila čak po dvije Nobelove nagrade. Amerikanac Džon Bardin je dva puta odlikovan u oblasti fizike: jednom za pronalazak tranzistora /1956/, a drugi put za teoriju o superprovodljivosti /1972/.
Britanski biohemičar Frederik Sanger je dva puta dobio Nobelovu nagradu za hemiju: 1958. za analizu strukture insulina, a 1980. za metodu određivanja nukleinskih baza u DNK.

Neobična kombinacija je uspjela američkom hemičaru Linusu Paulingu: 1954. godine dobio je Nobelovu nagradu za hemiju, a 1962. za mir. Pauling je bio veliki protivnik nuklearnih proba.

Do sada najpoznatiji dvostruki dobitnik Nobelove nagrade je Marija Kiri: 1903. za fiziku i istraživanje radioaktivnosti, a 1911. za hemiju i otkriće polonijuma i radijuma.

Ženama su do sada dodijeljene 44 Nobelove nagrade, ali samo 16 puta za neku od tri naučne discipline - što čini tri procenta. U oblasti fizike Nobelovu nagradu su dobile dvije žene, u oblasti hemije - četiri, a za doprinos medicini nagrađeno je ukupno deset žena.

Jedan dobitnik Nobelove nagrade za mir - Le Duk To i jedan dobitnik te nagrade za književnost - Žan Pol Sartr odbili su da prime nagradu. Sartr je odbijao sva javna priznanja, a Le Duk To nije htio da primi nagradu zbog tadašnje situacije u Vijetnamu.

Tako nešto nije se događalo u naučnim disciplinama.

Njemačkim naučnicima koji su radili za vrijeme Hitlerove vladavine bilo je zabranjeno da prime nagradu. Tom mjerom su bili pogođeni Rihard Kun 1938. i Adlof Butenant 1939, obojica nagrađeni u oblasti hemije, te Gerhard Domak /medicina, 1939/ - oni su po završetku Drugog svjetskog rata primili i diplomu i medalju, ali ne i novčani dio nagrade.

Najviše Nobelovih nagrada u sve tri naučne discipline otišlo je u SAD: 43 odsto. U fizici i hemiji na drugom mjestu su Nijemci, a na trećem Britanci, dok je u oblasti medicine njihov radoslijed obrnut.

Prosječni dobitnik Nobelove nagrade u svih šest disciplina prosječno je star 59 godina. U naučnim disciplinama taj prosjek mlađi je i u hemiji i fizici iznosi 57, a u medicini samo 55 godina - navode agencije.

Nobelova nagrada (I) - zaveštenje Alfreda Nobela za dobrobit čovečanstva
Autor: D.L. / izvor:medias.rs



Svake godine, 10. decembra, dodeljuje se nagrada pojedincu ili grupi ljudi za izuzetne uspehe, istraživanja novih tehnika ili tehnologija koje služe da poboljšaju ili  olakšaju život ljudskog društva u celini.

Ta nagrada nosi ime po čoveku koji je svoj izum namenio poboljšanju života, a najviše se koristi za njegovo uništavanje. Reč je o pronalazaču dinamita, Alfredu Nobelu. Alfred Nobel (1833-1896) je bio švedski hemičar, pronalazač, mirotvorac i industrijalac, koji je sam sebe voleo da zove "dobročinitelj čovečanstva". Njegov otac, Imanuel Nobel, takodje pronalazač (izumeo je šper-ploču) se posebno zanimao za upotrebu baruta i bio je poznat po tome što je pravio pomorske mine za potrebe Ruske mornarice u Krimskom ratu. Alfred je nasledio očevu ljubav prema hemiji i eksperimentisanju, te se počeo najviše baviti pitanjem stabilizacije nitroglicerina, u to vreme najrasprostranjenijeg i najjačeg sredstva za rušenje, ali i najopasnijeg zbog svoje nestabilnosti. Rezultat njegovog rada je bio pronalazak dinamita 1887. godine, 25% slabijeg od nitroglicerina, ali 100% bezbednijeg za rad i još uvek mnogo jačeg od baruta, tako da je vrlo brzo dinamit ušao u svakodnevnu upotrebu. Nobelova zarada na izumu dinamita je bila toliko velika da su se njegovi potomci i rodbina neprijatno iznenadili prilikom otvaranja njegovog testamenta nakon njegove smrti  1986.godine.



Alfred Nobel je, razočaran i zaprepašćen kako se njegov izum koristi u svetu, celokupnu sumu od 31,5 miliona švedskih kruna (danas bi to bilo preko 150 miliona US$) ostavio čovečanstvu, tj, onim ljudima za koje bi Švedska akademija nauka smatrala da su njihovi izumi doprineli poboljšanju života celokupnog čovečanstva. Po njegovoj želji, to bi bili rezultati iz oblasti fizike, medicine, hemije i književnosti. Kada je 1900. godine utemeljena Nobelova nagrada, usvojen je predlog Nobelove velike ljubavi, austrijske baronice Berte Kinski fon Tetu (Bertha Kinsky von Tettau), da se pored oblasti za nagrade iz Nobelovog testamenta priključi i nagrada za mir. Nagrade su prvi put dodeljene 1901. godine, a od sledeće godine nagradu formalno predaje Švedski kralj. Izbor laureata vrši Švedska akademija nauka (za hemiju i fiziku), Karolinski Institut u Stokholmu (za medicinu), Švedska Književna akademija (za književnost) a za mir petočlana komisija koju bira Norveška narodna skupština.

Postoje mnoge pretpostavke, zašto Alfred Nobel nije u svom testamentu predvideo i nagradu za dostignuća na polju matematike. Pored nekoliko banalnih, interesantnih ili razumljivih objašnjenja, ljudima se najviše svidja ono sa primesom skandala i ljudske sujete - za to je kriva jedna ženska osoba u koju se Alfred navodno zaljubio, ali ga je ona odbila zbog poznatog švedskog matematičara Gosta Mitaž-Leflera (Goste Mittage-Leffler). Naravno, ovo su samo nagadjanja, i nema istorijski potvrdjenih činjenica, ali svakako golicaju ljudsku maštu.

Postoji i jedna nagrada koja se greškom dovodi u vezu sa Alfredom Nobelom i njegovom nagradom, nagrada iz ekonomije. Naime, 1969. godine Švedska banka je, obeležavajući 300 godina poslovanja, ustanovila Nagradu Švedske banke za ekonomske nauke u znak sećanja na Alfreda Nobela (Sveriges Riksbanks pris i ekonomisk vetenskap till Alfred Nobels minne). Uprkos pogrešnom shvatanju, ova nagrada se ne isplaćuje iz fonda Alfreda Nobela, nego iz fonda same Švedske banke.

Sama Nobelova nagrada je finansijski osigurana, i iznosi nešto malo preko milion evra, a prvobitno je bila planirana da se tim novcem nastave dalja istraživanja i potpomogne dalji razvoj. Ironija sudbine je u tome, što su dobitnici najvećim brojem odavno u penziji, a mnogi su taj novac potrošili na nešto mnogo opipiljivije od samih istraživanja.

Fizika
Autor: D.L. / izvor: medias.rs




Od osnivanja Nobelove nagrade za fiziku 1901. godine do danas je dodeljeno 194 nagrada na polju fizike, a samo je Džon Bardin (John Bardeen) dobio tu nagradu dva puta, 1956. za otkriće tranzistora i 1972. za razvoj teorije superprovodljivosti, oba puta kao član istraživačkih timova.


Viljem Konrad Rendgen (Wilhelm Conrad Röntgen; 1845.-1923.god.) nemački fizičar i profesor u Strazburškom fakultetu, otkrio je 1895. godine novu vrstu elektromagnetnog zračenja, X-zrake (kasnije nazvane Rendgen zraci po njemu). Otkrio je da prolaze kroz različite materijale, vrše jonizaciju vazduha kojim prolaze i da ostavljaju trag na fotografskoj ploči. Konstruisao je prvi rendgen aparat, rendgenske cevi, i tako omogućio široku primenu ovih zraka u fizici, medicini i mnogim drugim oblastima života. Za svoje otkriće dobio je Nobelovu nagradu 1901. godine i postao prvi dobitnik ove nagrade u oblasti fizike.


Pjer i Marija Kiri (Pierre Curie, 1859.-1906. i Maria Curie, 1867.-1934.god.) bračni par, pioniri na polju fizike i hemije. Pjer Kiri je imao nekoliko poznatih proučavanja na području magnetizma i piezoelektriciteta, dok se Marija bavila teorijom radioaktivnosti i mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Kao posledica njihovog rada došlo je i do otkrića dva nova radioaktivna hemijska elementa Polonijuma i Radijuma. Jedinica radioaktivnosti je po njima dobila ime Kiri, a bračni par je za svoj rad ispitivanja radioaktivnosti dobio Nobelovu nagradu 1903. godine. Marija Kiri je 1911. godine dobila i Nobelovu nagradu iz oblasti hemije.



Maks Plank (Max Planck, 1858.-1947.god.) je nemački teorijski fizičar, osnivač kvantne teorije. Najveće dostignuće Planka je bilo otkriće da se ni jedni talasi (svetlosni, rendgenski i sl.) ne mogu emitovati u proizvoljnom opsegu, već samo u jako malim  i određenim količinama koje je on nazvao kvanti. Na osnovu njegovih teorija, koje su kasnije koristili i potvrdili i Ajnštajn i Bor u svojim istraživanjima, rodila se Kvantna mehanika. Kvantna mehanika proučava ponašanje elektrona i ostalih elementarnih čestica u atomima, molekulima, kristalima i nuklearnim jezgrima, te je jedna od najvažnijih grana moderne fizike. On je i među prvima prepoznao značaj Ajnštajnove posebne teorije relativiteta koja je uskoro bila prihvaćena i u celoj Nemačkoj. Plank je za njegov rad dobio Nobelovu nagradu 1918. godine



Albert Ajnštajn (Albert Einstein, 1879.-1955.god.), nemački teorijski fizičar je jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji čovečanstva. Predmeti njegovog rada i istraživanje bili su  statistička mehanika, kosmologija, termodinamika svetlosti, kvantna fizika i mnogi drugi. Najpoznatija dela su mu Specijalna i Opšta teorija relativiteta kojima je počeo revoluciju u modernoj fizici. Specijalna teorija relativiteta koju je Ajnštajn objavio 1905. bavi se prvenstveno električnim i magnetnim fenomenima u vremenu i prostoru, a opštu teriju je Ajnštajn razvio sa ciljem da da odgovore na fenomen gravitacije. Uprkos tome što su mu ovo najpoznatiji radovi, Nobelovu nagradu za fiziku je dobio 1922. godina za objašnjenje fotoelektričnog efekta, na polju kvantne fizike.



Nils Bor (Niels Bohr, 1885.-1962.god.) danski fizičar koji se svojom kvantnom teorijom o građi atoma svrstao među utemeljivače moderne atomske fizike. Bavio se strukturom atoma, izučavao je nuklearnu fiziku a posebno uran. Nakon početka Drugog svetskog rata beži u SAD gde učestvuje u istraživanjima koja su omogućila izradu atomske bombe. Značajan je njegov model atoma u kome postoje i kružne putanje čestica, teorija o međusobnoj akciji nukleona u atomskom jezgru i njegov pojam ''složeno jezgro'' za međustanja u nuklearnim reakcijama. Nobelovu nagradu je dobio 1922. godine za zasluge u istraživanju strukture atoma.

Hemija
Autor: D.L.Izvor: medias.rs




Nobelova nagrada za hemiju (švedski: Nobelpriset i kemi) je godišnja nagrada Švedske akademije nauke naučnicima hemičarima. To je jedna od pet originalnih nagrada koje je Nobel ustanovio u svom testamentu. 1895. godine, a tradicionalno se dodeljuje na godišnjicu Nobelove smrti 10. decembra u Štokholmu.

Od osnivanja Nobelove nagrade do danas dodeljeno je 164 nagrada za hemiju, a samo je Fredrik Sanger (Frederick Sanger) dvostruki dobitnik ovog priznanja, 1958.  i 1980. godine.



Jakob Henrik van't Hof (Jakobus Henricus van 't Hoff; 1852. – 1911. god) je bio holandski hemičar čija su najpoznatija otkrića na polju hemijske kinetike, hemijske ravnoteže, osmotskog pritiska i stereohemije. Prvi je počeo da istražuje hemijske reakcije sa aspekta termodinamike i kinetičke teorije, a ta istraživanja su ga dovela do otkrića povezanosti konstante ravnoteže supstanci od temperature u procesu, koju je prikazao jednačinom (Van't Hovova jednačina):. Njegova istraživanja u vezi primene gasnog pritiska na rastvore, tumačenja osmotskog pritiska, smanjenje tačke mržnjenja i povećanje tačke ključanja rastvora kao i promene napona gasova, objavio je 1885. godine. Za svoj rad je bio nagrađen kao prvi dobitnik Nobelove nagrade 1901. godine za istraživanje zakona hemijske dinamike rastvora i otkriće osmotskog pritiska u njima.



Ernst Rutenford (Ernest Ruthenford; 1871. - 1937. god) je bio britanski hemičar i fizičar koji je proučavanjem radioaktivnog raspada prvi otkrio da radijum zrači tri vrste zračenja i nazvao ih alfa, beta i gama zračenje. Uveo je pojam vreme poluraspada i formulisao zakone radioaktivnog raspadanja. Prvi je došao do zaključka da se atom sastoji od pozitivnog jezgra i negativnih čestica koje kruže oko njega, i prvi upotrebio izraz proton za pozitivnu česticu u jezgru atoma. Raterford je 1919. godine bombardovanje azota alfa-česticama uspeo da dobije prvu transmutaciju jednog elementa u drugi, jer je iz azota uspeo da dobije kiseonik. tako je nastala prva nuklearna reakcija. Radeći sa Borom prvi su pretpostavili postojanje neutrona u jezgru atoma, čime je omogućio da Džejms Čedvik njegovim dokazivanjem dobije Nobelovu nagradu za fiziku 1935. godine. Rutenford je dobio Nobelovu nagradu 1908. godine za istraživanje dezintegracije elemenata i hemije radioaktivnih supstanci.





Marija Sklodovska-Kiri (Marie Skłodowska-Curie, 1867. - 1934. god) je bila francuska hemičarka i fizičarka koja se bavila istraživanjem na polju fizike i hemije. U njena najveća dostignuća spadaju rad na teoriji radiokativnosti, razdvajanje radioaktivnih izotopa, otkriće dva nova hemijska elementa (radijum i polonijum) i prva istraživanja mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Kao priznanje za njene zasluge za unaprijeđenje hemije otkrivanjem elemenata radijuma i polonijuma, izolacijom radijuma i proučavanjem osobina i spojeva tog posebnog elementa, dobija 1911. godine Nobelovu nagradu. Marija Kiri je nakon otkrića radijuma uradila nešto neuobičajeno, nije patentirala svoj pronalazak proces izolacije radijuma, tako da su svi naučnici i naučna društva mogli nesmetano istraživati. Marija Kiri je bila prva osoba koja je osvojila, ili podijelila dvije Nobelove nagrade. Jedna je od dvije osobe koja je dobila Nobelovu nagradu u dva različita područja i jedina žena koja je dobila dvije Nobelove nagrade.



Volter Norman Hauort (Walter Norman Hawort, 1883. - 1950. god) je bio britanski hemičar koji je poznat po svom radu u polju organske hemije gde je utvrdio korekturnu strukturu većeg broja šećera i po razvoju Hauortove projekcije koja prevodi trodimenzionalne strukture šećera u podesne dvodimenzionalne grafičke oblike. Razvio je novu metodu za  pripremu metil-etra šećera korišćenjem metil-sulfata i alkala (Hauortova metilacija). Bio je počasni doktor mnogih univerziteta, nosilac mnogobrojnih medalja i titula, a 1947. godine je dobio i titulu viteza Njenog Veličanstva .  Primio je Nobelovu nagradu za hemiju 1937. godine za njegova izučavanja ugljenih hidrata i vitamina C.



Oto  Han (Otto Hahn; 1879. - 1968.god) je bio nemački hemičar i fizičar, pionir u oblasti radioaktivnosti radiohemiji. Poznata su mu istraživanja u radiohemiji kada u toku rada sa solima radijuma otkriva novu česticu (torijum 227) za koju misli da je novi radioaktivni element i naziva je radiotorijum (kasnije se ispostavilo da je to u stvari bio još neotkriveni izotop torijuma 228). Nastavljajući istraživanje te čestice, Han otkriva mesotorijum-I, -II i -III, koji postaje veoma značajan (radijum 228) u primeni u medicini jer je isti kao radijum-224 (otkrili Pjer i Marija Kiri) ali je duplo jeftiniji za proizvodnju. Za vreme I svetskog rata, radeći na istraživanju supstanci za pravljenje hemijskih bojnih otrova dolazi do otkrića nove čestice koju naziva proto-radioaktivni element (kasnije nazvan protaktinijum, ili uranijum-3). Han ovo otkriće prvi put objavljuje 1921. godine kao prvi primer nuklearne izomerije. Ovo otkriće je kasnije postalo veoma značajno za nuklearnu fiziku. Zajedno je sa Štrasmanom 1939. godine otkrio cepanje jezgra atoma uranijuma pomoću neutrona, čime je otvorio eru atomskih reaktora, koji rade na osnovi te nuklearne reakcije. Iako je bio ''otac atomske bombe'' Oto han je bio veliki protivnik nuklearnog naoružanja.  Dobitnik je Nobelove nagrade za hemiju 1944. godine, za otkriće fisije teških jezgara.



Frederik Sanger (Frederick Sanger; rođen 13.8.1918. god) je britanski biohemičar koji je 1955. godine utvrdio sekvencu aminokiselina u insulinu, i time dokazao da proteini imaju određenu a ne haotičnu strukturu. Godine 1957. razvio je metodu pronalaženja strukture DNK molekula (Sangerova metoda; Dideoxy termination) a dve godine kasnije je uspešno dešifrovao nukleotidni red koji čini genom bakteriofage ''Φ-X174'' (specifični bakterijski virus koji se umnožava na račun bakterija). To je bio prvi organizam čija je DNK sekvenca dešifrovana. Sangerova metoda je ključan korak za dešifrovanje ljudskog genoma. Dobitnik je dve Nobelove nagrade za hemiju, 1958. godine za rad na strukturi belančevina, posebno insulina, i 1980. godine  za doprinos u određivanju sekvencija nukleinskih kiselina. Jedan je od četiri naučnika koji su dobili dve nobelove nagrade i jedini koji je dobio dve u oblasti hemije.

Nobelova nagrada - Fiziologija ili medicina
Autor: D.L / Izvor: medias.rs

Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu (švedski: Nobelpriset i fysiologi eller medicin) je nagrada koju jednom godišnje dodeljuje švedski Karolinski Institut za naučne rezultate na polju medicine. To je jedna od pet originalnih nagrada koje je Nobel ustanovio u svom testamentu 1895. godine, a tradicionalno se dodeljuje na godišnjicu Nobelove smrti 10. decembra u Štokholmu.

Od osnivanja Nobelove nagrade do danas dodeljeno je 201 nagrada za dostignuća na polju fiziologije ili medicine, i niko je nije dobio dva puta. Neki od najpoznatijih dobitnika su:



Emil Adolf fon Bering (Emil Adolf von Behring; 1854. - 1917. god.) je bio nemački lekar i imunolog. Radeći kao profesor higijene na Medicinskom fakultetu u Marburgu, zajedno sa farmaceutom Hans Horst Majerom su se bavili načinom delovanja toksina tetanusa. Bering je 1890. godine otkrio serum protiv difterije, i pored već postojećeg seruma protiv tetanusa, stekao veliki ugled svojim otkrićem i daljim razvojem proučavanja imuniteta. Difterija je bila najveća pošast stanovništva, naročito dece, a tetanus je bio u to vreme najveći uzrok smrti u ratovima, ubijajući ranjenike. Na Međunarodnom kongresu protiv tuberkuloze 1905. godine, objavio je da je otkrio ''supstancu koja polazi od virusa tuberkuloze'' i da ta supstanca ''TC'' ima važnu zaštitnu ulogu u njegovoj vakcini za zaštitu od tuberkuloze. Uprkos njegovim uspešnim eksperimentima na životinjama nije uspeo da dobije dozvolu za isprobavanje vakcine na ljudima. Za njegov pronalazak seruma protiv difterije i tetanusa, dobio je Nobelovu nagradu za polju medicine 1901. godine.



Ronald Ros (Ronald Ross; 1857. - 1932. god.) je bio engleski lekar i entomolg, koji je studije medicine završio na silu pod pritiskom svoga oca, oficira britanske vojske u Indiji, i proveo 11 godina radeći kao vojni lekar u Indiji. Najveći broj pacijenata su mu bili oboleli od tropskih bolesti, najviše od malarije koju su u to vreme zvali ''Kraljica bolesti''. Primetio je povezanost pojave bolesti sa blizinom močvarnog zemljišta i prisustvom komaraca, pa je počeo istraživanja u tom pravcu uz pomoć Patrika Mensona, specijaliste za tropske bolesti. Godine 1898. uspeo je da dokaže da je prenosilac malarije komarac anopheles i da isušivanjem močvara može da se suzbije njegovo razmnožavanje i spreči širenje bolesti. Za svoja istraživanja dobio je Nobelovu nagradu 1902. godine.



Ivan Petrovič Pavlov (Иван Петрович Павлов; 1849. - 1936. god) je bio ruski lekar, naučnik i fiziolog, profesor farmakologija u Lenjigradskoj Vojno-medicinskoj akademiji i osnivač Instituta za eksperimentalnu medicinu u okviru akademije. Kao pionir biheviorizma uspeo je da na eksperimentima sa psima utvrdi proces formiranja uslovnog refleksa. Njegova istraživanja su bila dalekosežna, posebno sa obzirom na primenu u psihologiji i psihijatriji, jer su se smatrala fundamentalnim u procesu učenja. Značajni su mu radovi o inervaciji srca i funkciji jetre, a njegovo istraživanje fiziologije sistema za varenje donelo mu je Nobelovu nagradu 1904. godine.



Robert Koh (Robert Koch; 1843. - 1910. god.) je bio nemački lekar i mikrobiolog, jedan od osnivača medicinske mikrobilogije. Prva njegova istraživanja su bila u vezi antraksa. Otkrio je metod da izdvoji čistu kulturu iz uzoraka krvi i zaključio da antraks gradi endospore kako bi opstao u spoljnoj sredini. Prisustvo ovih endospora u zemljištu je objasnilo razlog čestih epidemija antraksa u to vreme. Koh je koristio napredne tehnike u proučavanju bacila, agar medium za njihov rast i Petri posude, a to je dovelo do njegovog otkrića bacila tuberkuloze (Mycobacterium tuberculosis) koje je objavio 24. marta 1882. godine. Patogeni mikroorganizam štapićastog oblika je po njemu dobio ime Kohcov bacil. Poznata su još njegova istraživanja kolere, malarije i afričke bolesti spavanja i uvođenje kinina kao leka. Robert Koh je dokazao da su uzročnici bolesti živi mikrobi i otkrio je postupke za uzgoj i proučavanje bakterija te suzbijanje mnogih zaraznih bolesti. Za svoja dostignuća dobio je Nobelovu nagradu 1905. godine. Njegovi učenici su nastavili njegova istraživanja njegovim metodama i pronašli organizme izazivače difterije, tifusa, gonoreje, lepre, meningitisa, lepre i sifilisa.



Karl Landštajner (Karl Landsteiner; 1868. - 1943. god.) je bio austrijski lekar, biolog i biohemičar. Smatra se ocem transfuziologije i jednim od najvećih biohemičara svih vremena. Vršeći seriju eksperimenata ispitujući krv i plazmu u toku 1900. i 1901. godine, otkrio je različitost reakcije belančevina u krvi na prisustvo antigena-antitela. Došao je do otkrića da nije sva krv ista i da se razlikuje po vrsti belančevina (proteina) koje se nalaze u crvenim krvnim zrncima (eritrocitima), i prvi put je 1902. godine podelio krv po grupama A, B i O (ABO klasifikacija). Time je omogućio da se transfuzija krvi vrši bez opasnosti po život primaoca. Radeći u Beču kao počasni profesor patološke anatomije, sa kolegom Ervinom Poperom je 1909. godine otkrio zarazni karakter poliomijelitisa i izolovao  polio virus koji izaziva dečju paralizu. Za svoje otkriće primljen je u posthumno u Polio Hall od Fame (Polio kuća slavnih). Dobitnik je Nobelove nagrade 1930. godine za otkriće krvnih grupa.



Aleksandar Fleming (sir Alexander Fleming; 1881. - 1955. god.) je bio škotski biolog za kojeg je vezana anegdota da je do svojih otkrića došao svojom neurednošću i slučajno. Njegovo prvo otkriće se desilo 1922. godine kada je slučajno kinuo u inficiranu Petri posudu, a nekoliko dana kasnije je primetio da je već raspadnuta bakterija počela nestajati. Tako je otkrio lisozim (enzim koji je poznat kao ''antibiotik tela'' jer ubija razne bakterije). Njegovo drugo otkriće se desilo 1928. godine, kada je sređivao svoju inače vrlo neurednu laboratoriju. Proveravajući gomilu posuda pre bacanja otkrio je da se u jednoj posudi punoj bakterije Staphylococcus aureus razvila kolonija gljivica. Fleming nakon detaljnijeg pregleda uočava da stanice imaju citolizu (deljenje stanica, u ovom slučaju vrlo štetno po bakterije) i uspeva da iz gljive Penicillium notatum izoluje prvi antibiotik , penicilin. Fleming je odmah objavio ovo otkriće, ali naučna javnost je podcenila njegov značaj. Tek kada su engleski biohemičar Čejn i australijski lekar Flori prvi put primenili njegovo otkriće dobija javno priznanje naučnih krugova i nakon toga i Nobelovu nagradu 1945. godine.



Selman Abraham Vaksman (Selman Abraham Waksman; 1888. - 1973. god.) je bio ukrajinsko-američki biohemičar i mikrobiolog koji je najviše istraživao organske supstance, najčešće u organizmima koji žive u zemljištu i njihovo raspadanje. On je prvi upotrebio naziv antibiotik koji je kasnije prihvaćen u celom svetu, a u svojim istraživanjima je dobio preko 20 vrsta antibiotika, od kojih su dva posebno značajna za primenu u lečenju mnogih zaraznih bolesti, neomicin i streptomicin. Streptomicin, otkriven 1943. godine, je posebno značajan jer je prvi lek koji se uspešno koristio u borbi protiv tuberkuloze, i za njegovo otkriće je Vaksman dobio Nobelovu nagradu 1952. godine. U vezi streptomicina i dodele Nobelove nagrade se vodi debata još od njegovog otkrića. Naime, streptomicin je prvi sintetički odvojio Vaksmanov student Albert Šac, koji je u Vaksmanovoj laboratoriji radio svoj magistarski rad. Šac je sudskim putem tražio da se njemu pripiše otkriće i dodeli nagrada, jer je njegov magistarski rad iako su laboratorija i sva oprema i materijal u njoj je pripadao Vaksmanu.  Pravni spor okončan je u korist Schatza i službena odluka je bila da se Schatz uključi u nagradu  kao jedan od suotkrivača, ali  Odbor instituta koji dodeljuje Nobelovu nagradu izdao je saopštenje da nagrada nije dodeljena zbog samog otkrića (streptomicina), već se uzelo u obzir i razvoj metoda i tehnika koje su dovele do tog otkrića.



Robert Edvards (Robert Geoffrey Edwards, 1925. - ) je britanski fiziolog, naučnik i pionir u lečenju neplodnosti primenom veštačke oplodnje. Svoja istraživanja je počeo tokom pedesetih godina XX veka, a već 1968. godine je sa kolegom Patrikom Steptounom razvio metodu vantelesne oplodnje jajne ćelije. Počeli su sa zamenom embriona u neplodnim majkama 1972. godine, ali se par trudnoća završilo spontanim pobačajem. Godine 1977. pokušali su novu terapiju bez hormonskih stimulacije jajnika, već sa precizno programiranim vremenom oplodnje. U julu naredne, 1978. godine rođena je Luiz Braun, prva beba iz epruvete. Zahvaljujući ovoj metodi, do 2010. godine rođeno je više od 4 miliona beba. Robert Edvards je zbog svog rada na polju veštačke oplodnje dobio Nobelovu nagradu 2010. godine
http://www.medias.rs/2013/02/14/nobelova-nagrada-iv-fiziologija-ili-medicina/

Nobelova nagrada- Književnost
Autor: D.L / medias.rs

Nobelova nagrada za književnost dodjeljuje se godišnje autoru iz bilo koje zemlje sveta koji je napisao najbolje delo s idealističkim stremljenjima. Reč delo ne označava nužno jedno delo, može značiti i životni rad autora.



Švedska akademija  odlučuje ko će dobiti nagradu (moguće je i ne dodeliti nagradu), i do sada je podeljeno 107 nagrada za ovu kategoriju, s tim da su dva književnika odbili da je prime, Boris Pasternak 1958. i Žan Pol Sartr 1964. godine. Neki od najpoznatijih književnika Nobelovaca su:

Henrik Sjenkjevič (Henryk Sienkiewicz; 1846. - 1916. god.) je bio poljski književnik koji je literarni rad počeo kao dopisnik poljskih novina sa svojih putovanja po Engleskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Proputovao je i Ameriku i Afriku, a nakon povratka u Poljsku počeo se baviti proučavanjem istorije što je dovelo do njegovog velikog dela, trilogije o Poljskoj tokom XVII veka,  Ognjem i mačem, Potop i Gospodin Volodijovski. Kod nas je njegovo delo Kroz pustinju i prašumu dugo bilo sastavni deo obavezne školske lektire. Najpoznatije delo mu je Quo Vadis iz 1895. godine za koje je dobio Nobelovu nagradu 1905. godine.


Radjard Kipling (Rudyard Kipling; 1865. - 1936. god.) je bio engleski književnik rođen i odrastao u Indiji, što je najviše uticalo da njegova proza ima izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s osobitim smislom za svet dece i životinja. Najpoznatija, i najčitanija, mu je Knjiga o džungli koju karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1907. godine, zbog uticaja njegovih dela na upoznavanje kulture i života indisjkog naroda u kolonijalnoj Engleskoj.


Rabindranat Tagore (Rabindranath Tagore; 1861. - 1941. god.) je bio indijski književnik, dramaturg i filozof. Napisao je 8 romana, 24 drame, više od 1000 poema i preko 2000 pesama. Poznat je po svom nastojanju da spoji istok i zapad u Indiji, a britanska vlada ga je proglasila vitezom za njegov rad na približavanju dve kulture. Napisao je muziku i reči za nacionalne himne Indije i Bangladeša, a najpoznatija dela su mu roman Brodolom i zbirke pesama Gradinar i Gitandžali, za koju je dobio Nobelovu nagradu 1913. godine.


Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw; 1856. - 1950. god.) je bio irski dramski pisac, esejista, romansijer, pozorišni, muzički  i književni kritičar. Počeo je književni rad pišući novele za nekoliko socijalističkih magazina, a zatim se okrenuo romanima i pozorišnim kritikama. Proslavio se  mnogobrojnim dramama, od kojih su najpoznatije Oružja i čovek, Cezar i Kleopatra, Major Barbara i Pigmalion. Bio je oduševljen prostoćom srpske ćirilice i ostavio je u testamentu preko 360 hiljada funti onome ko reformiše engleski alfabet po uzoru na Vukovu ćirilicu (jedan glas, jedno slovo). Dobitnik je Nobelove nagrade 1925. godine za dramu Pigmalion i Oskara 1938. godine za svoj rad na filmu po istoj drami. Prihvatio je nagradu jer je smatrao da je to priznanje i za Irsku, ali je novčanu nagradu odbacio sa zahtevom da se iskoristi za prevode njegovog kolege Augista Stindberga sa švedskog na engleski jezik.


Tomas Man (Thomas Mann; 1875. - 1955. god.) je bio jedan od najvećih nemačkih pisaca svih vremena. Iako u detinjstvu nije mnogo obećavao, ponavljao je dva razreda, već sa 19 godina pokazuje svoj talenat objavljujući prvu pripovetku Gefallen, a par godina kasnije i zbirku pripovedaka Der Kleine Herr Friedemann. Najznačajnija dela su mu Budenbrokovi (Buddenbrooks - Verfall einer Familie), Čudesna gora, Smrt u Veneciji i Doktor Faust. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1929. godine za svoj roman Budenbrokovi, koji je postao prepoznatljiv kao jedno od klasičnih dela savremene književnosti.


Perl Bak (Pearl Sydenstricker Buck; 1892. - 1973. god.) je bila američka književnica i prva žena Amerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu 1938. godine. Kao dete prezbeterijanskih misionara, najveći deo svog detinjstva je provela u Kini što je rezultiralo njenim dobrim poznavanjem prilika u toj zemlji koju je opisivala u svojim delima. Pažnju javnosti na sebe je skrenula svojim prvim delom Istočni vetar, zapadni vetar. Dobitnica je Pulicerove nagrade 1931. godine za roman Dobra zemlja, koji je prvi deo trilogije koju još čine i romani Sinovi i Rastureni dom. Poznati su joj još i romani, takođe trilogija, Zmajevo seme, Obećanje i Paviljno žena.


Herman Hese (Hermann Hesse; 1877. - 1962. god.) je nemački pisac lirskih pesama, romana i novela. U početku svog stvaranja je bio romantičar, poznat po delima u kojima ima dosta uticaja psihoanalize i orijentalne mudrosti. U njegovim delima je jasno vidljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne nauke, duhovne i mistične teme, i veliki uticaj hindu filozofije i budizma na njega. Bio je jedan od retkih književnika koji se našao u milosti nacističke vlasti  za vreme II svetskog rata iako je optuživao pogrom nenemačkog stanovništva. Najpoznatija dela su mu Stepski vuk, Sidarta i Igra staklenih perli. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine.


Ernest Hemingvej (Ernest Miller Hemingway; 1899. - 1961. god.) je bio američki pisac i novinar. Svojim posebnim načinom pisanja, koji karakteriše škrtost na rečima, značajno je uticao na razvoj književnosti XX veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Avanturista koji je proputovao Ameriku, Evropu, Afriku i Kinu, koristio je svoja lična iskustva za pisanje svojih romana, što im daje neverovatnu dozu realizma i približavanje čitaocu na sadvim poseban način. Najpoznatija dela su mu Zbogom oružje, Snegovi Kilimandžara, Za kim zvono zvoni i Starac i more, za koji je dobio Pulicerovu nagradu 1953. godine. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1954. godine za celokupan uticaj na književnost.


Ivo Andrić (1892. - 1975. god.) je bio jugoslovenski književnik i kraljev diplomata. Prva dela su mu bile pesme i kratke priče, u kojima je pokazivao svoju romantičnu dušu, da bi se kasnije okrenuo pripovetkama i romanima, u kojima je plastično opisivao Bosnu i život njenih stanovnika na granici istoka i zapada.   Najpoznatija dela su mu Na Drini Ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršeno delo Omerpaša Latas, kao i najznačajnije ostvarenje toga vremena, pripovetka Prokleta avlija. Dobitnik je Nobelove nagrade za književmnost 1961. godine, za svoj roman Na Drini ćuprija, roman koji je u stvari skup više priča o gradnji mosta preko Drine u Višegradu.


Mihail Aleksandrovič Šolohov ( Михаи́л Алекса́ндрович Шо́лохов; 1905. - 1984. god.) je bio ruski (sovjetski) književnik. Dobitnik skoro svih sovjetskih književnih nagrada nagrada, a po njemu je dobio ime i jedan asteroid u velikom prstenu. Rođen u zemlji Kozaka, od malena se ponosio svojim poreklom i svoja kasnija dela je uvek smeštao u taj prostor oko Dona. Počeo je da piše sa 17 godina, uglavnom kratke priče, ali je pažnju javnosti privukao svojim prvim romanom Priče sa Dona, koji mu je doneo Staljinovu nagradu. Njegovo najpoznatije delo, Tihi Don, pisao je 14 godina i doneo mu je Nobelovu nagradu za književnost 1965. godine. Poznata su mu još i dela Uzorana ledina, Azurna stepa i Čovekova sudbina.
http://www.medias.rs/2013/02/22/nobelova-nagrada-v-knjizevnost/

Mir
Autor: D.L/izvor:medias.rs

Nobelova nagrada za mir je priznanje za posebne zasluge na poljima spajanja naroda, razoružanja ili smanjenja svetskih ili regionalnih vojnih potencijala, političkog i drugog obrazovanja i održavanja mirovnih konferencija.

Ovu nagradu dodeljuje šestočlani odbor kojeg bira norveški parlament, sa šestogodišnjim mandatom. Za razliku od ostalih nagrada koje se dodeljuju za uspeh u nekom polju, ova nagrada se može dodeliti i učesnicima, ili pokretačima mirovnih konferencija ili pregovora koje su se završile neuspešno. Do danas je dodeljeno 173 nagrade, s time da je  Le Duk To iz Vijetnama odbio da primi svoju nagradu iz moralnih razloga. Neki od dobitnika ove nagrade su:


Žan Anri Dinan (Jean Henri Durant; 1828. - 1910. god) je bio švajcerski filantrop i osnivač Crvenog krsta/Crvenog polumeseca. Krvavo iskustvo borbe kod Solferina u Italiji, podstaklo ga je da napiše knjigu ''Sećanje na Solferino'' u kojoj iznosi svoju ideju o potrebi za postojanjem društva koje bi u ratnim situacijama osiguralo nepristrasno pružanje pomoći svim žrtvama rata, bez obzira na kojoj su strani ratovali. To društvo je osnovano 1863. godine, a sledeće je godine usvojena Ženevska konvencija po kojoj se u ratu moraju poštedeti svi bolesni ili ranjeni vojnici i sanitetsko osoblje. Dobitnik je prve Nobelove nagrade za mir, 1901. godine.


Vudro Vilson (Thomas Woodrow Wilson; 1856. - 1924. god.) je bio predsednik SAD za vreme trajanja Prvog svetskog rata. Držao je SAD neutralnom tokom većeg dela trajanja rata, i oštro se sukobljavao bilo kakvom agresivnom obliku politike ka Evropi, ali je u to vreme okupirao Haiti, Nikaragvu i naredio vojnu intervenciju u Meksiku, zarad nacionalne bezbednosti. Ulaskom SAD u rat, stekao je veliku popularnost u Evropi, koju je iskoristio za stvaranje što boljeg mirovnog ugovora. Versajski ugovor je donesen 1919. godine , i u njemu je usvojen Vilsonov predlog o osnivanju Lige naroda - institucije koja bi mogla garatnovati mir u budućnosti. Zbog svog angažovanja oko Versajskog ugovora i stvaranja Lige naroda, Vilson je dobio Nobelovu nagradu za mir 1919. godine.


Fritjof Vedel-Jarlsberg Nansen (Fridtjof Wedel-Jarlsberg Nansen; 1861. - 1930. god.) je bio norveški istraživač, zoolog i diplomata. Kao predstavnik Norveške u Ligi naroda, dao je veliki doprinos prilikom potpisivanja Ženevskog protokola o izbeglicama. Za vreme njegovog rukovodstva Visokim povereništvom za izbeglice zbrinuo je na stotine hiljada izbeglica. Po njemu je nazvan Nansenov pasoš za izbeglice, kojeg je 1933. godine Društvo naroda potvrdilo konvencijom. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1922. godine.


Martin Luter King (Martin Luther King Junior; 1929. - 1968. god.) je bio američki baptistički sveštenik i borac za ljudska prava. U borbi za ravnopravnost Afroamerikanaca u SAD zalagao se za metode nenasilnog otpora i građanske neposlušnosti. Smatraju ga jednim od najboljih i najvatrenijih govornika u istoriji SAD, a njegovi govori se zajedno sa govorima Mahatme Gandija postali manifest nenasilne borbe u ostvarivanju ljudskih prava. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1964. godine, a posthumno je odlikovan Predsedničkom medaljom slobode, ukazom Džimija Kartera 1977. godine.

Majka Tereza (Agnes Gonxha Bojaxhiu; 1910. - 1997. god.) je bila časna sestra rođena u Skoplju, u cincarsko-albanskoj katoličkoj porodici. Nadimak Majka Tereza je dobila u Kalkuti za vreme svoje brige o leproznim bolesnicima. Osnovala je red Misionarke milosrđa 1950. godine, koji se posebno brine za umiruća lica, stare i bolesne, i nalazi se pod papskom kontrolom. Majka Tereza je postala poznata u svetu kao veliki humanitarac i simbol brige za bespomoćne, a delimičnu zaslugu za to ima dokumentarni film i knjiga Malkolma Mageridža, Nešto lepo za Boga. Da je imala veliki uticaj na sve ljude, dokazuje podatak da se za vreme opsade Bejruta 1980. godine, našla izmedju dve vatre spasavajući 37 dece zarobljenih u bolnici na prvoj liniji vatre. I izraelski vojnici i palestinski gerilci su obustavili vatru svo vreme dok je ona sa predstavnikom Crvenog krsta vodila decu na sigurno. Dobitnica je Nobelove nagrade za mir 1979. godine.
http://www.medias.rs/2013/02/27/nobelova-nagrada-vi-mir/

Neke od malo poznatih činjenica su da su dve osobe odbile da prime nagradu, četiri osobe su naterane od strane svojih vlasti da odbiju, nekoliko njih je bilo uhapšeno za vreme nagrađivanja a neke odluke prilikom dodele su izazvale buru negodovanja širom sveta i sumnju u objektivnost Komiteta za dodelu Nobelove nagrade.


Francuski romanopisac i filozof Žan-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre), čiji su pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata, Prljave ruke i Đavo i Gospod Bog doživele svetsku slavu, je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost i to zbog "svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba". Sartr je nagradu odbio sa obrazloženjem da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati bilo kakvim institucijama.

Vijetnamski političar Le Duk To (Le Duc Tho) je bio jedan od osnivača KP Indokine, a najpoznatiji je po svojim zaslugama za prekid vatre u vijetnamskom ratu zajedno sa državnim sekretarom SAD Henrijem Kisindžerom. Obojica su zbog toga dobili Nobelovu nagradu za mir, ali je Duk To odbio nagradu jer je smatrao da mu situacija u Vijetnamu, na koji je bačeno hiljade tona bombi i ubijeno na desetina hiljada ljudi, ne dozvoljava da primi nagradu zbog moralnih načela. Vredi napomenuti da su te godine, njih dvojica ''pobedila'' Josipa Broza Tita koji je bio jedan od predloženih za tu nagradu.

http://www.medias.rs/2013/03/08/nobelova-nagrada-vii-istine-sumnje-nepoznanice/

Da prime nagradu nisu smeli hemičar Adolf Butenand (Adolf Friedrich Johann Butenandt), hemičar Ričard Kun (Richard Kuhn), lekar Gerhard Domagk (Gerhard Domagk) i književnik Bosris Pasternak (Boris Leonidovich Pasternak). Prvoj trojici je Adolf Hitler zabranio da prime nagrade. Kasnije su im dodeljene medalje i diplome, ali ne i novčane nagrade. Pasternak je prvo prihvatio nagradu, ali je posle morao da je odbije na insistiranje vlasti u Sovjetskom Savezu.

Najviše polemika oko dodele nagrade je izazvala odluka Komiteta 2007. godine za dodelu nagrade za mir. Glavni favorit je bila Irena Sandlerova (Irena Krzyżanowska Sendlerowa), poljski socijalni radnik i organizator sekcije za spašavanje jevrejske dece od nacističkog pogroma u Poljskoj za vreme II Svetskog rata. Smatra se da je Sandlerova zajedno sa 25 članova svoje sekcije spasila preko 2500 jevrejske dece iz Poljskog getoa. Hrabra Poljakinja ih je sve krišom izvlačila iz getoa, nabavljala im lažna dokumenta i obezbedila smeštaj u poljskim porodicama. Međutim, nagradu za mir te godine je dobio američki političar Al Gor (Albert Arnold "Al" Gore) ''zbog angažovanja u shvatanju problema velikih klimatskih promena i polaganja temelja mera za otklanjanje i ublažavanje tih promena''. Nije ni malo čudna burna reakcija velike većine sveta na ovu odluku.

Ma koliko pokušavali da budemo objektivni, čestitajući svim dobitnicima na njihovoj nagradi, ne umanjujući ni malo njihov rad i rezultate, ne možemo a da ne primetimo da su neke ličnosti zaslužile ovu prestižnu nagradu ali je nisu dobili. Nabrojimo samo neke od ovih velikana: Lav Nikolajevič Tolstoj (Ana Karenjina, Rat i mir), Henrik Ibzen (Lutkina kuća, Aveti, Stubovi društva), Franc Kafka (Zamak, Amerika, Proces), Anton Pavlovič Čehov (Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre), Nikola Tesla ...

Nobelovci supružnici
Autor: mondo.rs

MONDO vam donosi listu pet bračnih parova koji su radeći zajedno ili odvojeno dobili Nobelovu nagradu.


Nobelovci supružnici Foto: AP Photo

Norvežani Mej Brit Moser i Edvard Moser ovogodišnji su dobitnici Nobelove nagrade za medicinu (zajedno sa američko-britanskim naučnikom Džon O'Kifom). Oni nisu prvi bračni par koji je osvojio prestižnu nagradu. U zajedničkom radu i istraživanju uspešna su bila još tri bračna para, dok su supružnici iz Švedske osvojili Nobela, ali u različitim domenima.


Nobelovci supružnici Foto: AP Photo

Marija i Pjer Kiri, supružnici iz Francuske, možda su i najpoznatiji "Nobel par". Poljakinja Marija i njen suprug Francuz Pjer te davne 1903. godine podelili su Nobelovu nagradu za fiziku sa Antoanom Anrijem Bekerelom koju su dobili za otkriće radijacije. Marija Kiri dobila je još jednog Nobela, 1911. godine, posle smrti muža Pjera, ovaj put za hemiju, odnosno otkriće dva nova hemijska elementa.


Nobelovci supružnici Foto: AP Photo

Irena i Frederik Žolio, takođe Francuzi, s tim što je Irena bila ćerka Marije i Pjera Kirija, te je imala i majčine poljske krvi, još jedan je bračni par hemičara, dobitnika Nobelove nagrade. Nagrada je ovom bračnom paru dodeljena 1935. godine, za istraživanja na polju sinteze novih radioaktivnih elemenata. Njihov rad na proučavanju atoma bio je primarni korak ka otkriću neutrona. Ovi supružnici učestvovali su i u izgradnji prvog francuskog nuklearnog reaktora 1948.


Nobelovci supružnici Foto: AP Photo

Karl i Gerta Kori, bračni par iz Sjedinjenih država, osvojili su Nobelovu nagradu 1947, zajedno sa kolegom Bernardom Albertom Husejem, za medicinu. Ovaj bračni par koji se školovao u Pragu, emigrirao je u SAD gde su radili na tamošnjim univerzitetima i u istraživačkim centrima.


Nobelovci supružnici Foto: AP Photo/Marty Lederhandler

Alva i Gunar Mirdal, bračni par iz Švedske, razlikuje se od svojih prethodnika u ovom tekstu. Naime, oni su oboje osvojili Nobelovu nagradu, ali iz različitih oblasti i različitih godina.

Profesor ekonomskog fakulteta i poslanik u parlamentu, Gunar je sa kolegom iz Austrije osvojio Nobela 1974. godine, za pinorski rad u proučavanju teorije fluktacije ekonomije i novca.

Njegova supruga Alva dobila je Nobelovu nagradu za mir osam godina kasnije, 1982, zajedno sa Meksikancem Alfonsom Garsijom Roblesom, za njihova zalaganja u misijama UN za razoružanje tokom hladnog rata.


Nobelovci supružnici Foto: AP Photo/Geir Mogen, NTNU

Bračni par Moser iz Norveške, Mej Brit i Edvard, ove godine dobili su Nobela jer su u zajedničkim istraživanjima, koja su trajala godinama, otkrili ključnu komponentu u sistemu prostorne orijentacije mozga - još jednu vrstu nervnih ćelija, takozvanu "nervnu rešetku", koje omogućavaju precizno kretanje u prostoru.

To otkriće sistema kretanja u mozgu omogućilo je da naučnici bolje shvate mehanizam kretanja ljudi i kako njegov gubitak u određenim bolestima utiče na kognitivne funkcije čoveka.